Пропаганда може и без језика и писма: Свети Џо и ђаво Доналд

Уредник War News Updates: Почело је месечак дана пре избора. Све отад, медији изабраном председнику Џоу Бајдену стављају светачки ореол, а председнику Трампу, наравно, ђавоље рогове…

Свети Џо:

 

Ђаво Доналд:

Извор: War News Updates

Приредио: Александар Јовановић

Бранитељи српског језика (пример)

Александар Јовановић /Ћирилизовано: Да, “бранитељи”. Јер као што крадљивци укупне српске баштине припаднике својих “постројби” назваше бранитељима, таквима се, ваљда, и дилетанти што бране српски језик сматрају. Јер исказаним незнањем наносе штету и зло, користи доносе никакве. Да се уздржим од даљег коментарисања, пошто нисам сигуран да бих речи пажљиво бирао, а ипак су у питању дама и наше угледне новине, само ћу пренети чланак колумнисткиње “Новости онлајн” и, испод њега, пар чињеница које је убава Вукица морала да зна.


ПОРАЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Да ли смо сами од себе дигли руке, па газимо по речима како ко стигне

 

То што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик – равно је поразу у Маричкој бици

Вукица Стругар

ЗЕМЉЕ и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ – поручивао је у завештању Стефан Немања, али као ни Арчибалд Рајс (другим поводом, много година касније), изгледа, није имао коме.

Српски владар уочио је ову опасност још у “мрачном средњем веку”. Нажалост, што је његов народ био даље од турског јарма и ближе Европи, постајао је мање самосвестан, па кад се од њега и није ни тражило, “давао је веру за вечеру”. А језик је ишао с њом, успут, да не кажем “гратис”. То, што у свакој улици или тржном центру више не постоји назив на српском (да се сваки странац осећа као код куће), можда би за трговце могло да има оправдање. Али, то што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик – равно је поразу у Маричкој бици. Јер, после ње уследио је губитак територија, османлијско освајање и вазалска ћуд које се нисмо ослободили до наших дана.

Како другачије објаснити такву сервилност пред туђицама (посебно англизмима), накарадне и насилне кованице, примитивно подсмевање сопственом народном језику? Људи се више не надвикују него “надглашавају”, чак и уметницима отменије звучи “изведба” него извођење, већина “одмара” без повратне речце “се”, а уместо “по мом мишљењу” масовно се чује “по мени”. Можда је овај последњи пример и најсимболичнији: личног мишљења је све мање, а “по нама” и језику, гази ко стигне…

Ауторкиња: Верица Стругар

Извор: Новости онлајн


А “Расен”, и не само Вукици и Новостима онлајн” за наук, у чланку Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић) – РАСЕН, између осталог каже:

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Миле Медић – Завештање језика

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички


ПРИЛОГ: Снимак чланка “Новости онлајн”


Извор: Ћирилизовано

Пол Крејг Робертс: О истини

Илустрација: Red Nose Studio / Truth, Lies & Uncertainty – Scientific American

Концепт објективне истине западног света оспорио је Карл Маркс, који је истину прогласио класном истином. Капиталисти су имали своју, а радници своју истину. Истина радника имала је више пуноважности, јер су били угњетавани, док је истина капиталиста била самооправдавајућа.

Овај напад на објективну истину није успео, осим у ограниченом обиму и накратко у Совјетском Савезу, где је Лисенко оштетио совјетску биологију и пољопривреду по цену многих живота.

Напад на објективну истину у 21. веку заснован је на раси и полу, “џендеру”. Раса и пол имају своје истине. Ваљане истине су истине потлачених – “људи од боје”, феминисткиња, трансродних и сексуално изопачених особа. Невалидне истине су истине угњетача – белих хетеросексуалних мушкараца.

Објективна истина заснована на чињеницама и доказима стран је концепт младима којима је истина научени емоционални одговор. Медији понекад “слажу” у смислу објективне истине, али како је објективна истина белачка конструкција која служи белачком интересу, онда је то тлачитељска истина без ваљаности.

Данас, у медијима и у образовању, концепт лажи као супротности објективној истини одумире. Лаж је нешто што негира расно-џендерске истине потлачених.

У овој врсти система истине доказима у традиционалном смислу нема места. У систему који се заснива на емоцијама, докази су увреде нанесене спомеником, речју, фразом, историјским податком, сликом. Сходно томе, особи која уважава објективну истину немогуће је водити смислену расправу с особом с расно-џендерског концепта истинитости.

На страну проблем заклињања и заклетве таквог лица – да ће говорити истину и ништа осим истине – у друштву чији део има научни концепт истине, а део емоционални концепт истине, унутрашњи дијалог постаје немогућ.

Друштво у којем људи не могу разговарати једни с другима је друштво у распадању.

Друштво у којем је објективна истина прогнана је друштво без науке.

Мрачно доба на помолу.

Претходно од истог аутора: Пол Крејг Робертс: Не рекоше нам цену мултикултурализма

Аутор: Пол Крејг Робертс

Извор: On Truth – PaulCraigRoberts.org

Превео, јер што је код окупатора или већ јесте или ће бити и код нас: Александар Јовановић / Ћирилизовано / Линукс Такс Чачанин, на Бунсен лабс Линуксу