Мала школа србске митологије: Молитвена биљка

Босиљак

    У роману „Рајко од Расине“, приказана је стара Србкиња која живи у највећој немаштини, али, која ни за какав новац неће да прода своју саксију са босиљком. Тек када је сазнала да је босиљак потребан за мртвог војника дала га је драговољно и бесплатно, јер босиљак је „божије“ цвеће које прати Србина од „колевке па до гроба“ и игра важну улогу у поезији, магији, обреду, народној медицини и свакодневном животу.

    Босиљак је молитвена, зачинска и лековита биљка, својство бога Вида и замена за светлост с антисептичким својствима. Име му је од аријског или архаично-србског васула, један од осам главних аријских или србских богова, по коме је старосрбско василок (кропило) и називи „васлиген“, „васлиxен“, феслиген, васлиђен, мислођин (Мислођин) божуљак, башолак… Данашњи назив „босиљак“ стоји у вези са србизмом „басилеус“ у  јелинској титули за архонта, насталој такође по имену србског бога Васуле који је одомаћио име „босиљак“ одакле су лична имена Босиљко, Босиљка, Босиока, Боска, Бошко, Боса… или земљописно Босиљград.

    У ведском миту, Сунце здружено са Месецом у Соми жени се Зором, која се, по народном предању о постанку првих људи, рађа из босиљка. У митолошкој приповеци чудноватог рођења Сунчарева мајка, жена рађа струк босиљка који се прометне у прелепу девојку златних коса:

            У Бегата врата од истока,

            а на врати капетан-девојка,

            златна јој коса до појаса

            и обадве до лаката руке,

            у руке јој мача од босиљка,

            од босиљка, од српског цвећа.

    Злато, коса, мач и цвеће су епска и митолошка поређења за светлост, а Босиљка је епска „Даничина богом посестрима“Девојка с митским именом Босиљка ухваћена у „Гори јаворовој“ каже:

            Ја сам Сунцу рођена сестрица,

            а Месецу првобратучеда.

    Босиљка је једно од личних имена тројне Зоре (вечерња, поноћна и јутарња):  

            Жуте јој се ноге до коленах

            а злаћане до рамена руке

            Голу сабљу преко крила држи…

     Отуда је босиљак моћно заштитно средство, па га јунаци из народних песама носе за калпаком:

            Васлиђене сјеме моје,

            да је мени име твоје.

            Ја бих знала где бих стала:

            У јунаке за калпаком.

    Бројне су скаске о настанку имена босиљка и легенде о њему, а нарочито басне и народне песме. Два су празника о Годишњим обичајима посвећена босиљку: Макевеја (14. август) када се освећује нови босиљак и Крстовдан (27. септембар).

     Један од придевака за босиљак кумовао је називу „фес“, за врсту капе која се као облик старосрбске капе први пут јавља у Асирији, а била је пурпурно-црвене боје. Почетком 19. века постала је турска војничка капа. Неки сматрају да је име ова капа добила име по вароши Фес у Мароку, а други по Ефесу (< ариј. апас, верски обред), али и капа и варош добили су име по србизму у турском, fesligen, искварено од србског „веслиген“, босиљак. Од ове речи је настао назив „фес“, за врсту капе с кићанком првобитно од босиљка, којим су Срби и Руси од искона китили своје капе из магијских разлога.

     Босиљак има велику употребу у врачању, гатању и народној медицини. Сок од босиљка се употребљава против змијског уједа, а привија се и код уједа пчеле, осе, обада или стршљена. Босиљком се накађују сипљиви коњи, а мирисање сувог босиљка побољшава човеку вид.  Има чистилачку моћ, која се изводи помоћу кађења, пијења и прскања водом у којој је потопљен босиљак. Нарочито је популарно кађење болесника босиљком, да би  се растурила болест као дим. Посебно је делотворан босиљак убран на Светог Макевеју и осушен под стрејом. Отуда изрека: Тешко кући која стреје нема.[1]

    Посебно магијско дејство има када се ставља у извор, па се њиме ките „кладенац“, цурак, поток или суд са богојављенском и „светом водицом“ за знамење. Употребљава се о Божићу и Слави, а водом у којој је остављен босиљак, купа се породиља после порођаја. Да би се жена лакше породила, треба да пије воду са крстовданским босиљком. Новорођенче се првих 40 дана стално купа у тој води, а на Ускрс се у таквој води купају сва деца. Кропљење босиљком је прихватила и Српска православна црква, а освећење воде у сребрној чинији без босиљка,не може се ни започети ни завршити обред добијања „свете водице“. О Задушницама се босиљак ставља у реку, а када се приноси приликом „пуштања воде“, о Великом четвртку или Духовима  ките се њиме крстови на гробовима.

    Кићење босиљком у већини случајева има обредни и магијски карактер, па се њиме ките девер на свадби, бардак и софра о Задушној суботи, затим славски и колач за покојника, као и „положајник” или домаћин кад уђе у кућу и честита Божић. На Тодорову суботу (коњски празник), босиљком се кити коњ који је ритуално пројахан. Приликом првог орања или  бразде и врсте ките се волови и јарам. На завршетку жетве њиме се кити „божја брада”, а на завршетку вршаја стожер, стог и камара сламе. У Србији се сматра, да је грехота китити се свежим босиљком пре Крстова дана.

    Још увек код Срба постоји древни обичај, да када сватови улазе у девојачко и младино двориште, млада или девојка треба кришом да погледа младожењу кроз савијени струк (смиља) и  босиља, истоветнo обичају забележеном у Риг Веди, VIII, 29. Верује се, да је босиљак прво изникао на Голготи, на месту где је Христос био разапет, а Богородица најрадије мирише на бисиљак и то јој је најмилији цвет. Приповеда се, како је „овца разблудница“ била једном код Бога на вечери, па јој Бог дао „златну јабуку“, а Богородица киту босиљка.

    Агиница из народне песме буди свог агу босиљком, а стари  људи кад осете да им долази крај, тихо, нечујно, иду у забран да траже босиље са којим „причају и разговарају“ о овом и оном свету, јер босиљак је сеновита биљка. Свети Арханђео Душевадник „вади“ душе праведника босиљком, а народ пословично вели за доброг, душевног и праведног човека: душа му на босиљак мирише. У песми „Бог ником дужан не остаје“, невина и лажно оптужена девојка Јелица, растргнута је везана коњима за репове. Тамо, где  је од ње капала крв ту је изникло смиље и босиље, кога има највише у рајском врту, поред ружа, рузмарина и ковиља.

    Србски народ верује да босиљак делује као сигурна заштита од урока, лоших мисли и сваке несреће, као амајлија или фитогено бактерицидно средство. Босиљак је од памтивека код Срба божија биљка, која се прва сеје, сади или расађује у „цветној“ башти, па тек онда сво остало биље у повртњаку или на „синору“ (међи). Ова биљка прати Србина од рођења до смрти. Када се роди дете, младенцу се ставља до узглавља кита босиљка у освећеној води, младенци на свадби ките се босиљком, а када човек умре ова биљка се ставља на мрца или сади на гробу.

С. Филиповић и Љ. Пантић