Србијо, ко те је више задужио, добровољац Алберт или Шабан и Џеј?

Велики Рус и још већи Србин, Алберт

У каквом је стању данас друштво у Србији најбоље се може сагледати кроз призму његовог односа према људима који нису жалили своје животе да би ова земља била слободна и независна.

На Централном гробљу у Београду, 22. 3. 2021. године, сахрањен је руски добровољац Алберт Ахсарбекович Андијев, који је умро од болести 14. марта, у Ковид болници у Батајници. Сахрањен је уз војне почасти, уз присуство чланова породице, његових ратних сабораца, старешина и великог броја људи.

Велики Рус и још већи Србин, Алберт је прешао хиљаде километара 1999. године да би са својм браћом Србима бранио Косово и Метохију. Као храбар и способан војник учествовао је у најтежим борбама и успешно извршавао све борбене задатке. Иако тешко рањен, остао је без ока, наставио је да се бори. Побегао је из болнице у коју је смештен због рањавања и вратио се на фронт. Толико је заволео овај народ и земљу да је и остао у њој, оженио се Српкињом, добио сина и, наравно, дао му име Лазар. До последњег тренутка свог живота величаo je љубав према Косову и Метохији и позиваo да никада не дамо Косово и Метохију, да будемо онакви какви су нам преци били. Увек je говорио: ”Нисам ја изгубио око, ја сам га оставио тамо и када сви разлози нестану имам макар тај један разлог да се вратим на свето Косово и Метохију и потражим своје око”.

Шта је више могао легендарни Алберт да уради за нашу земљу и наш народ од онога што је урадио?

Урадио је све, осим да се врати у ослобођено Косово и Метохију, што му је била велика жеља! С друге стране, држава Србија није учинила за њега ништа. Ни после 21 године и апела многих истакнутих појединаца, чак и петиције, Алберт није добио држављанство Републике      Србије. На крају, када је изгубио битку са болешћу, за њега није било места у алеји заслужних грађана, у којој своје место нађоше Шабан и Џеј. Ваљда зато што је био родољуб који је волео и крварио за ову земљу, а не забављач и циркусант подобан за употребу од стране власти. Просто је непристојно поредити заслуге оних који се својим мишицама и светлим оружјем, не жалећи да положе своје животе, боре за Србију, и оних који из материјалне користи забављају народ. Без Шабана и Џеја земља може да постоји, али без оних који ће је бранити не може!

Ову гротеску није могао да смисли ни генија какав је био Нушић, да председник Србије и Републике Српске лично изјављују саучешће породици једног певача (Шабана). Србијо, стиди се!

Ово ме подсети на догађај сличном овом са краја 19. века (1888.г.) који је описао Бранислав Нушић у својој песми ”Два раба”, и због које је завршио у затвору. Занимљиво, и тада је на власти била Напредне странка, а која је и узор данашим напредњацима. Сетимо се, тада је сахрањена једна баба, ташта једног министра, са највећим почастима и у присуству краља и владе, а један заслужни војни генерал сахрањен је без краља и владе, у присуство само великог броја захвалних грађана.

Немир и бол узрокује наметање непримереног, погрешног вредновања заслуга. Упорно се и смишљено у први план ставља оно што је тренутно и пролазно, а оно што је вечно и непролазно гура у дубоку позадину. Са највећим почастима, уз присуство великог броја људи испраћају се на последњи починак људи који немају никакве заслуге за ову земљу и народ, а они који су се борили и крварили за земљу и народ препустају се забораву и скромном испраћају.

Саборци испраћају витеза на вечни починак

Ветерани, учесници ратова деведесетих година, као што је био Алберт, који су се храбро и часно борили, данас представљају сметњу евроунијатској колонијалној управи. Они су сведоци једног времена када се Србија, једина у постхладноратовском свету отворено супроставила силама Новог светског поретка, у виду САД, ЕУ, НАТО-а и Ватикана, и као такви су непожељна категорија. То што је Србија својим отпором пореметила планове стратега планетарног поретка у настајању, пре свега тиме што је омогућила да незападне геополитичке силе (првенствено Русија), прогледају, наведене силе зла никад неће опростити, и зато смо и сада, у привидном миру, објекат њихових осветничких подухвата.

Да је ово нормална самостална држава, а не западна колонија, она би се с дужним поштовањем односила према онима који су бранили њену слободу и независност. Њихов позитиван пример би стално био истицан кроз образовање и медије, као подстицај младима како треба волети и борити се за своју отаџбину. Пожртвовање и истрајности у одбрани своје отаџбине, како у рату тако и данас, Алберта и осталих часних бораца треба да буде свима мерило искреног родољубља.

На крају ћу завршити речима великог србског витеза Алберта, које је упутио својој браћи Србима: ”Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам  се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите!”

Учинимо што до нас стоји, остало ће дати Господ!

Раб Божији Горан Живковић

Извор: Борба за истину

Петар је са 13 година отишао у рат – изгубио је скоро све; Покажимо да није сам! (ВИДЕО)

Петар Авдулај из Стриогове код Козарске Дубице имао је само 14 година када је постао припадник Војске Републике Српске.

Петар Авдулај Фото: РТРС

У Одбрамбено-отаџбинском рату, борећи се на првим линијама фронта, преживио је тешко рањавање. Након рата оболио је од Кронове болести, а затим доживио трагедију у којој је остао без сестре и мајке.

Овом борцу у рату, хероју у миру, потребна је наша помоћ.

Пожар који је у дому Петра Авдулаја букнуо изненада, на Бадње вече 2016. године, однио му је све што је имао. Остао је без сестре и мајке које су му биле једини ослонци у животу. Сам, без игдје икога… Крхког здравља и без крова над главом. Тог момента почела је истинска агонија овог храброг човјека, хероја, кога живот није мазио.

У Козарској Дубици нема човјека који није чуо за његову животну причу. Петар је један од најмлађих бораца Војске Републике Српске. Не желећи да напусти пријатеље у невољи, вођен патриотским набојем, у ратној стихији обрео се као тринаестогодишњи дјечак. Са 11. дубичком бригадом, као курир, прошао је најтежа ратишта.

– Отишао сам из 8. разреда у добровољце још 1991. године, кад је моја јединица отишла у Јасеновац. Ту сам остао с њима када се кренуло у пробијање Коридора. Тада сам с својим батаљоном, а то је био Други пјешадијски батаљон, учествовао у свим ратиштима на Коридору. Дакле од Дервенте, до Брчког. Прошао сам сав ратни пут свог батаљона, од Јасеновца до Сарајева – прича овај храбри борац.

Ратна стихија напрасно је прекинула Петрово дјетињство. Баш као многи младићи тада, одрастао је прије времена. На своја плећа примио је огроман, данас многима незамислив терет. Терет који је борећи се за будућност свог народа, с вољом дјетета и храброшћу одраслог, изнио до краја. Пред сам крај рата, на задатку је тешко рањен у главу. Неким чудом је преживио.

– Доктор ми је рекао када сам дошао себи да сам од хиљаду један случај. Пошто ме је метак погодио у грло, ту је и остао. Имао сам унутрашње крварење, али су ме успјели спасити – прича Петар.

А онда је дошао дуго очекивани мир. Чињеница да је борба завршена, свим борцима донијела је неописиво олакшање. Свима осим Петру Авдулају. Вриједног, способног младића, који није бирао послове како би прехранио породицу, у миру је задесила страшна несрећа. Петар је дуго осјећао болове у стомаку уз крварења, а након бројних претрага, установљена му је дијагноза.

– Када сам урадио колоноскопију и патолошки налаз рекли су ми, у ствари, доктор ми је рекао кад сам дошао по налаз, након неких 17 дана – “Петре, није рак, али би боље било да јесте. Имаш тешко обољење дебелог цријева, то је Кронова болест и постоји једна велика рана која страшно крвари… Мораш бити свјестан да је то болест којој у читавом свијету нема лијека” – присјећа се Петар ријечи које су му промијениле живот.

Те 2009. године почела је његова борба за голи живот. Крварења су била ужасна. Болест му није дозвољавала да ради. Остао је са 213 марака мјесечне инвалиднине. Упркос свему, није се предавао. Понос Петру није дозвољавао да одустане. Не говорећи ником за своју болест, радио је најтеже физичке послове на надницу и тако додатно погоршавао своје здравствено стање. Добио је и дијабетес. Иако тешко, некако је функционисао до кобне Бадње вечери.

Некон што је изгубио сестру и мајку и остао без крова над главом, Петар је дошао у готово безизлазну ситуацију. Комшије су му уступиле кућу у којој тренутно борави. Самоћа му најтеже пада. А болест све више узима маха. Под сталном је терапијом. Успјеха, међутим, нема.

– Постоји шанса да се излијечим, да одем у Русију, да се замијени комплет цријево, али то кошта 100.000 евра. Ја то никад у животу нећу имати – каже Петар.

Иако је сам, Петар није заборављен. Често га обилазе ратни другови. Они најбоље знају колика је његова жртва и заслуга. Организују се, помажу му колико могу. Често прикупљају новац за Петрове лијекове и контроле у Београду. Не допуштају да се овај дискретни херој, који се достојанствено носи с многим животним недаћама, осјети запостављено и заборављено.

– Он је један поносан момак који не тражи помоћ, чак сам иде кад треба неком нешто помоћи, увијек је на руци да прискочи у помоћ. Ми му помогнемо колико можемо, али и ми смо у сличној ситуацији као и он, овдје се сиромашно живи – каже Петров комшија и саборац Милан Котлић.

Зоран Родић, предсједник мјесне Борачке организације Кнежица, каже да Петар заплаче сваки пут када му предају прикупљени новац, који је најчешће у симболичном износу.

– Њега је срамота да прими новац, па га молимо – “Петре узми, то је за лијек”. Једва пристане.. То дијете је толико поносно да је то невјероватно – истиче Родић.

Петар каже да комшије увијек помажу, свако одвоји онолико новца колико може.

– Скупљали су између себе колико су могли, мада је мени послије неког времена постало тешко. Постало ми је срамота. Осјећам се као просјак. Јесам ли заслужио као најмлађи борац и јединствен случај, не само зато што сам најмлађи борац и што сам прошао многа ратишта и што сам рањен и што сам оболио, него што сам доживио и породичну трагедију и што сам изгубио и свој кров над главом, да овако живим – пита се овај вриједни и храбри човјек.

Да је Петар заслужио и више и боље, сматрају и у дубичкој Борачкој организацији. Покренули су иницијативу да му се обезбиједи адекватан кров над главом. По могућности негдје у близини града, како би му љекар био ближе, јер Петар нема ни ауто којим би у хитним случајевима могао да дође до Хитне помоћи у Козарској Дубици, удаљене 15-ак километара.

– Ми у Борачкој организацији опредијељени смо да Петру помогнемо и обезбиједимо му кров над главом. Обратили смо се БОРС-у, с једним ширим образложењем и потребном докумнетацијом гдје тражимо да БОРС путем Министарства рада и борачко-инвалидске заштите и наше локалне заједнице, нађе дио средстава. И поред тога, да укључимо и предузећа и установе које желе да учествују у акцији. Такође, желимо да укључимо све људе добре воље. Отворићемо један посебан рачун за помоћ при стамбеном збрињавању нашег најмлађег борца Петра Авдулаја – каже Драгољуб Ћибић, предсједник БО Козарска Дубица.

А Петар, упркос тешкој животној причи, остаје досљедан својим животним идеалима. Не жели да одустане. Уколико би вријеме могло да се врати у онај период када је као дјечак морао да донесе једну од најтежих одлука у животу, Петар, каже – не би одступио нити један милиметар. Поново би урадио исто!

– Ово што сам урадио за своју државу и народ – урадио бих опет! Бих, јер су сви моји били борци! Нисам пркосан, али осјећам се заштитнички. Увијек бих заштитио свој народ – прича Петар, несаломљивог духа и храброг срца.

Наша обавеза је да Петрову жртву памтимо и поштујемо. И да му се одужимо! Он је био ту када је било тешко. Када се слобода плаћала животом, он је свој невини, дјечији живот, међу првима понудио. И не крије – опет би! Због тога је Петар велики патриота и још већи човјек. Он је заправо херој, поносан и племенит. И узор свима. Велики је чак и у својој муци јер не тражи ништа, иако му треба све! И због свега тога, заслужио је кров над главом и одговарајућу здравствену његу. Све своје дужности Петар Авдулај је испунио и никад никог није оставио на цједилу. Ред је да му покажемо да у најтежој животној муци неће остати сам. То је наша дужност!

 

Извор: РТРС

Прича о Даријану Бојићу – дечак који корак по корак помера границе

Шапчанин Даријан Бојић је слабовид од четврте године. Због постигнутих резултата у стицању и примени знања, Друштво дефектолога Србије доделило му је награду “Миодраг Матић”, у категорији најбољих ученика.

Корак по корак, реч по реч, Даријан Бојић, ученик 6. разреда ОШ “Свети Сава” је померао своје границе. Научио је да чита али и да разуме текст.

До пре годину дана, није разликовао слова ни када их чује, ни када их види.

“Много волим да се дружим, научио сам сва слова, када дођем ја увек седнем да читам”, каже Даријан Бојић.

После онлајн наставе за децу са сметњама у развоју, Даријан сваког радног дана, вежба у просторијама удужења “Живимо заједно” и “Да будемо сви једнаки”.

“Видео је само пет посто. Поред тога и моторичких проблема које је имао, уз свакодневни рад у школи и у удружењу, успео је да савлада азбуку и сада је у фази већ и да чита. Суштина је у тимском раду, подршци и љубави коју овде добија и код куће, наравно”, исиче Даријанова мајка Милена Бојић.

Пандемија је донела нове изазове. Због тога је, осим наставе у школи, важан и додатни рад са дефектолозима.

“Даријан је пример колико много успеха и много доброг и лепог може да се постигне тимским трудом, залагањем и ангажовањем стручњака, уз сарадњу родитеља и рад код куће. Оно што је у раду удружења специфично, то је да се овде ради без дистрактора који постоје у редовном систему образовања, без звона, ограничених часова, ограниченог времена, потпуно опуштено. Ми у удружењу поседујемо и друге предмете и играчке, дидактичка средства, која деца у паузама користе како би се одморила и како би ефекат рада био што бољи”, каже дефектолог Јелена Ђурђевић.

За изузетан успех у стицању и примени знања и вештина, Даријан је добио новчану награду, лупу за слабовиде као и мотивацију за још веће циљеве.

 

Аутор: Вера Митровић Кулачин

Извор: РТС