Одржан скуп „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)“

У Свечаној сали Матице српске у суботу, 3. јула 2021. године, одржан је скуп „Положај српскога језика у савременом друштву (изазови, проблеми, решења)“ у организацији Матице српске и Одбора за стандардизацију српског језика. Округли сто је отворио проф. др Драган Станић, председник Матице српске, истакавши важност преиспитивања положаја српског језика у нашем друштву. Након тога, присутнима се обратио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински Господин др Иринеј.

Поводом усвајања Закона о родној равноправности, којим су угрожене уставне слободе грађана и достигнућа два столећа развоја науке о српском језику, Матица српска и Одбор за стандардизацију српског језика организовали су велики скуп истакнутих стручњака у области српског језика и друштвено-хуманистичких дисциплина.

Руководећи се науком и објективним чињеницама, на Скупу су разматрани различити проблеми у погледу структуре и употребе тзв. родно осетљивог језика, али и других неповољних аспеката које прописује Закон.

Рад округлог стола реализован је у три сесије. У првој сесији, чији су модератори били проф. др Срето Танасић, дописни члан АНУРС, и проф. др Александар Милановић, изложени су радови проф. др Срете Танасића, дописног члана АНУРС, академика Предрага Пипера, проф. др Јелице Стојановић, проф. др Драгољуба Петровића, проф. др Софије Милорадовић, проф. др Рајне Драгићевић, проф. др Весне Ломпар, проф. др Вељка Брборића, проф. др Јованке Радић, проф. др Раде Стијовић, проф. др Миланке Бабић, проф. др Јордане Марковић, проф. др Зорице Никитовић и проф. др Милана Ајџановића. У другој сесији изложени су радови др Владана Јовановића, др Марине Спасојевић, др Наташе Вуловић, др Ане Мацановић, проф. др Марине Јањић, проф. др Ане Јањушевић Оливери, проф. др Сање Ђуровић, проф. др Александра Милановића, проф. др Виктора Савића и проф. др Исидоре Бјелаковић. У трећој сесији, чији су модератори били проф. др Драган Станић и проф. др Виктор Савић, изложени су радови проф. др Драгана Станића, проф. др Јована Делића, дописног члана САНУ, проф. др Ксеније Марицки Гађански, проф. др Александра Јовановића, проф. др Петра Пијановића, проф. др Бошка Сувајџића, проф. др Валентине Питулић, проф. др Слободана Антонића, проф. др Богољуба Шијаковића, проф. др Часлава Копривице, проф. др Драга Перовића, проф. др Бранислава Ристивојевића и адвоката Миленка Радића.

Програм је снимљен и може се погледати у видео архиви сајта Матице српске.

 

Извор: Матица српска

Ћирилица на Мирогоју

Чак и они који су свесни да су ћирилицом исписани сви културни трагови српског народа, сви важни записи о постојању Срба кроз векове, често занемарују овај део сопственог идентитета. У жељи да се приближе другима и буду прихваћени, миц по миц тако се удаљавају од себе самих. А ћирилица остаје да у миру почива једино на загребачком Мирогоју.

Три важна историјска тренутка намећу се некако ове године, што због округлих годишњица, што због тога што илуструју један важан аспект живота Срба у Хрватској. Ради се о једном од дистинктивних елемената припадника српске националне заједнице на овим просторима и односу према њему. О ћирилици. Статус ћирилице на овим просторима осликавао је често и статус и положај српске заједнице. Иако су многи владари и освајачи на овим просторима и раније доносили законске одредбе које су се тицале језика и писма, па тако и ћириличног, па га тако и забрањивали, она од пре тачно 80 година илустративна је за ову тему.

Закон о забрани ћирилице на територији НДХ донет је пре тачно осам деценија и, с обзиром на то да је био праћен незамисливо суровим злочинима и геноцидом, некако је увек био у сенци тих злочина као готово занемарив. А заправо је тај закон претходио првој масовној ликвидацији. У истом том рату, првог дана рата на тадашњој територији Краљевине Југославије, прва мета немачких авиона приликом бомбардовања Београда била је – Народна библиотека. “Бомбардовали смо Народну библиотеку Србије јер је она чувала вишевековни културни кôд српског народа”, рекао је после рата пред војним судом генерал коме је лично Хитлер поверио овај задатак. То су његове речи, а не речи “ћириличара”, како се данас у јавности често погрдно називају они који говоре о вредности и важности овог писма.

Тачно 50 година након Закона о забрани ћирилице, односно пре 30 година, наступило је, слободно га тако можемо назвати – безакоње (иако је било неких званичних напутака за ове процесе, они су се одвијали и спонтано, уз широк дијапазон еуфемистичких образложења). Мислимо на “чишћење” полица школских, градских и других библиотека од непоћудних наслова и аутора, а пре свега – ћирилице. Овога пута као реакција на ратне страхоте и злодела, као инстинкт немоћног, а жељног освете.

У “књигоциду” (како је у литератури касније окарактеризован) уништена су толика вредна дела која нису важна само за националну историју и културу Срба на овим просторима, већ за све људе независно од нације, па и изван ових простора. Како је до тог тренутка језик, макар званично, важио као јединствен, ћирилица је била главни разликовни национални елемент. Па је у националном ратном сукобу, као обележје оног другог, оног ко је непријатељ, и она страдала.

Данас је 2021. година, 21. век. Хрватска је део Европске уније и има више законских докумената којима се гарантује не само заштита, већ и подстицање употребе српског језика и писма. И Уставни закон регулише употребу ћириличног писма. На бројним папирима је тако печатирана употреба ћириличног писма, а сви ти папири могу се предочити свима који у ове слободе и права посумњају, странцима, телима Европске уније… Иако је употреба српског језика и ћириличног писма законска обавеза у 20-ак општина и градова, и закон је прописао на који начин та употреба треба да се реализује (од материјала за седнице већа до назива улица), у ретко ком месту у Хрватској је све у потпуности испоштовано.

Тако је, дакле, текао напредак кад је статус ћирилице у питању – од закона о забрани, преко безакоња, до закона о употреби и афирмацији. Међутим, тај напредак се много боље види на улицама бројних градова на којима се ћирилични натписи задрже тек толико док их неко са чекићем у руци не уочи. Чекићи су, наравно, оруђе хулигана, а хулигани су, срећом, у мањини. Али се поставља питање које оруђе користе државне институције надлежне за спровођење закона. Или још битније – које оруђе користе они који ћирилицу препознају као цивилизацијску вредност и као део свог културног наслеђа.

На примеру недавних васкршњих празника, али и у многим другим поводима, многи од нас су имали прилике да се подсете колико је савремени човек на одређени начин заправо слободан и колико му се избора нуди. Без обзира на име и презиме, на традицију која се у некој кући одржавала вековима, на извод из матичне књиге рођених/крштеницу… ко је хтео да буде коректан, морао се добро замислити да ли да неком познанику честита Васкрс или не. У веку када се и пол може променити, а камоли вера или невера, није пристојно за нека опредељења ни питати, а камоли их подразумевати.

Међутим, слобода избора није заправо права слобода ако је избор на било који начин наметнут. Данас, видели смо, постоје закони и одредбе који тврде управо супротно – да је право коришћења властитим језиком и писмом у одређеним законски предвиђеним условима Србима у Хрватској – гарантовано.

Али постоје они тешко мерљиви показатељи тзв. атмосфере у друштву. Постоји званично и незванично и постоји појавно и суптилно. То суптилно често и оне који су свесни да су ћирилицом исписани сви културни трагови српског народа, сви важни записи о постојању Срба кроз векове, нагони да занемаре овај део сопственог идентитета. У жељи да се приближе другима и буду прихваћени, миц по миц се тако удаљавају од себе самих. А ћирилица остаје да у миру почива једино на загребачком Мирогоју и преосталим локалним гробљима док и она не буду проглашена напуштеним.

 

Аутор: Оливера Радовић 

Извор: П- портал

Какви све надимци постоје?

Полазећи од тога да је потреба за човековим именовањем настала још његовом појавом, а да су се временом јављале јединке са истим именима, дошли смо до тога да у народу нужност постаје разликовање јединки које носе иста имена.

С обзиром на то да се именима не указује ни на какву особину носиоца, долазимо до основне функције надимака – издвајање одређене јединке из друштва. Надимци су називи који нас, уз лично име и презиме, прате током живота и постају важна ознака наше личности. За разлику од личног имена, које добијамо по рођењу и чијем одабиру родитељи посвећују нарочиту пажњу, надимак се стиче током живота, у зависности од особина појединца или породичне традиције. Вук Караџић у Српском рјечнику из 1852. године о надимцима пише: „Може се рећи да су надимци двојаки: једни се надјену дјетету у кући као од милости (може бити још прије крштења), а други послије изван куће, понајвише подсмијеха ради”. Надимци, дакле, могу бити хипокористични, неутрални или погрдни, а готово да не постоји појединац који нема макар један надимак, док постоје и они који их имају више, у зависности од окружења у коме се у одређеном тренутку налазе.

Хипокористицима се често ублажава званичност коју имена носе са собом, те сваког Николу у незваничним разговорима ословљавамо са Ниџо, све чешће и са Џони. Хипокористици Саша и Аца усталили су се за име Александар, Лаки за Лазар, Ивча за Иван, Дуле за Душан, Сандра за Александра, Цеца за Светлана итд., што је јасан показатељ широког спектра творбених могућности које имена носе са собом. Вишесложна имена као што су Бранимир, Владимир и Радослав добијала су надимке БранкоВлада и Раде, док су имена Оливера и Татјана добијала надимке Оља и Тања. Данас се сва наведена имена могу срести и као лична имена, а не само као надимци. Такође, данас су веома популарни неки хипокористици који се користе као пуна лична имена као што су: ЛенаНинаКоста и Алекса. С друге стране, имамо надимке који се још увек користе само као надимци, као што су МишаПаја и Пера, настали од имена Милош, Павле и Петар, или ТићаКаћа и Јоца, настали од имена Тијана, Катарина и Јована.

Надимке често чине синтагме облика име, презиме, хипокористик или надимак + апелатив којим се означава занимање особе на коју се мисли, па се често сусрећемо са надимцима типа Кића МајсторМиле ПекарБожа Скелеџија, итд. Надимци могу настати на основу неке физичке особине, као што је грађа – ДебељкоЧачкалица, истакнути део тела – ГлавоњаНосоњаУшке, боја косе – ЦрниЖутаРиђи или на основу неке карактерне особине – ДобриШкртица, на основу порока – КоцкарСмук, на основу неког назива животиње, тј. зоонима – ЛанеЛабудЖирафа, али и на основу етнонима – ШвабицаЦрногорацГркиња. Према неписаном правилу, новог комшију који се доселио у наш крај са Палилуле назваћемо ПалилулацЋела је мушкарац без косе, Црни је мушкарац тамног тена, а Гица је особа пунијег стаса, док је Карлос мушкарац који игра фудбал и има јак ударац. Као последица дечјег говора трајно могу остати надимци као што су Јеја од Реља, Депота од Деспот и сл. Блискост и нежност у обраћању посебно се истичу у надимцима ЗлатоДушоДраги и Драга. Такође, надимци су настајали и од презимена, а неки од примера су Манда од Мандић, Сима од Симић, Васке од Васковић, итд.

Поред тога што надимке носе појединци, имамо примере да један надимак носи читава фамилија. То су породични надимци који се преносе с колена на колено и по којима су препознатљиве читаве генерације. Када би у неком крају било много породица са једним презименом, свака кућа имала је свој надимак, како би лакше долазило до распознавања. Специфичност породичних надимака јесте та што се јављају у множини, те имамо примере – ЋурићиВргаљиМискићи.

Да су надимци право културно богатство показују крајевни надимци – Џигерани (Параћинци), Паприкари (Лесковчани), Ћурани (Јагодинци), итд. И ови надимци носе са собом одређене легенде и мотивисани су конкретним ситуацијама, нпр. Лесковчани су названи Паприкари због тога што најбоља паприка на српске пијаце стиже из њиховог краја, Ужичани су Ерцови због тога што вуку порекло из Херцеговине, а Ћупричани су Цревари јер су изврсни у припреми кобасица и специјалитета од црева.

Данас, у интернет ери, настају и надимци којима корисници себи дају различита корисничка имена на друштвеним мрежама са циљем да истакну своју личност или креативност или пак како би сакрили свој идентитет. Такви надимци настају од личних имена и презимена, као еквиваленти неких страних имена – Sophie од Sofija, Mary од Marija, Stephan од Stefan или као комбинација имена и бројева, графичких или интерпункцијских знакова – Ana94, Mil@n, *Sofija*.

Надимак се током живота може изгубити, али углавном остаје наш стални пратилац у животу. Изучавањем имена, презимена и надимака у српском језику можемо сагледати многобројне особине појединца, али и културу, традицију и поглед на свет једне заједнице.

 

Аутори: Јована Иваниш, Институт за српски језик САНУ

и Душан Стефановић, Филозофски факултет у Косовској Митровици

Извор. Језикофил