На почетку беше Слово?

Имам лист Мирослављевог јеванђеља на зиду поред радног стола и често гледам у њега. Запита се човек шта ту пише па крене у тумачење.

Прво што приметиш је да та најважнија књига у себи нема Стари завет већ само јеванђеља Новог завета. Наиме Нови завет је есенција хришћанства јер је у њему описан нови Бог, тј. Божији син. Он је Бог љубави и опроштаја. Стари завет је битнији код католика, протестаната и разних њихових варијација. Мађутим, Стари завет има тумачења старог Бога и тамо каже ”око за око и зуб за зуб”. Нови завет је потпуна супротност старом и нови Бог опрашта ”ко тебе каменом, ти њега хлебом”… Било је неких старозаветних прича у Србији средњег века али комплетан Стари завет добићемо тек када Вук Караџић преведе немачку Библију чему се наша црква тада противила пре свега због лошег превода.

Друго што приметиш је да Мирослављево јеванђеље почиње Јеванђељем по Јовану, за разлику од данашњег Светог писма које почиње као на западу Јеванђељем по Матеју. Дуго сам тражио зашто је то сада тако? Зашто је раније Јован био први, а данас је Матеј. Један духовник ме просвети и објасни да је због тога што је Јован пре свега био најоштрији према Јеврејима. У то време је био јак сукоб између хришћана и Јевреја.

Треће кренеш да тумачиш и лепо пише:

”Од искона би Слово, и Слово би од Бога и Бог би Слово.”

Е сада ту настаје заплет око тумачења речи слово.

Запад је погрешно тумачио ”слово” као разум, логика. Ослоњени на неразумевање грчке речи ”логос” цела западна култура уместо ослањања на срце ослони се на разум. Временом и развојем овог становишта одбацише Бога и кроз филозофију дођоше до схватања како је човек уствари Бог. Па су онда настали чувени слогани Ничеа ”воља за моћ” или Макијавелијева ”циљ не бира средства” што је све резултирало највећим покољем 20. тог века, а за њих све је било логично и у најбољим намерама.

Вук Караџић и црква данас кажу да је ”слово” уствари реч. Па то онда постаде реч Божија што се уклопило у дефанзивно схватање како је православље уствари само једна религија. Читајући Вуков превод један немачки филозоф каже да су словенски народи нижи јер њихов језик не може да изрази филозофску мисао. Међутим, видећемо да се не ради о томе да смо ми нижа раса, већ о томе да Вук није добро познавао нити старословенски језик, нити православну мисао.

Међутим, исправан превод старословенске речи ”слово” је уствари ”закон”. То закључујем након проучавања Законоправила Светог Саве и законика цара Душана који су одприлике из доба када је језик из Мирослављевог јеванђеља кориштен.

Ево шта ту пише ”И све ово горе забележено записа и утврди царство ми СЛОВОМ царства ми, да нико у земљи царства ми не узнемири метохију хиландарску Лужац”.

Са друге стране имамо реч ”словестан” што се често погрешно преводи као ”свестан” или реч ”словен” што се преводи као они који знају за писмена-слова.

Треба рећи и да старо-србски има реч за слово то је ”буква”, реч за реч је ”глагоље”, ”глагољати” значи говорити. Дакле није ни слово ни реч.

Исправан превод речи словен би био ”они који знају за Божији закон”, а словестан би данас било ”онај који се држи Божијег закона”. Раније се говорило скраћено ”зна за Бога” или ”богат”. Међутим данас богат значи онај који има пара, Бог је заборављен. Корен проблема је у томе што је Вук превео ”слово” као ”реч” а не Божији закон. Зато сада словен значи онај који говори, а не онај који ”зна за Божији закон”.

Немац је контра, тј. онај који ”нема” и не зна за Божији закон, тј. не држи се закона и опет смо дошли до ”циљ не бира средства”.

Данас реч Словени се односи на све Словене у Европи. Међутим у почетку Словени су били словенски народи који су били део православног царства Византије, тј. Срби, Бугари и део Руса око Црног мора јер су они поштовали хришћанске законе и књиге. Познато је да су у време Светог Саве, Срби, Бугари и Руси говорили истим језиком, језиком који ми данас зовемо старословенски.

Интересантно они Словени који нису били православни, тј. нису били поданици Византије су проглашени у историографији германима. Из овог угла гледања они су Немци јер не знају за божије законе, тј за ”слово”.

Жарко Видовић објашњава да реч ”слово” у време Ћирила и Методија има значење ”битије” тј. то је превод грчког ”логос”. Дакле од ”Божијег закона” долазе закони државе, тј. од логоса долази номос. Код нас то је Номоканон Светог Саве. Номос – закон, канон – правило отуда назив Законоправило.

За схватање саме суштине православља препоручујем проучавање Законоправила јер су то закони изведени из јеванђељских порука. Закони почињу од заповести Мојсија, па преко закона цара Јустинијана који је био највећи законодавац историје римског права до каснијих закона све до Светог Саве. Свети Сава је те законе правог Римског царства које још зову и Византија превео на старосрпски језик (старословенски) и учинио их званичним законима српске државе.

У Римском царству вековима су цареви, философи, правници и епископи радили на развоју права које штите достојанство човека, породице и државе. У време Светог Саве то је примењено код нас и тога се држало све до доба Вука Караџића. Међутим у 19. и 20. веку интервенцијом великих сила и касније револуцијом се брише све и данас Срби слепо преписују законе Европске Уније. Ти закони не штите човека, нити породицу, нити заједницу већ штите право појединца без обзира на патњу заједнице или породице. Да није било историјске катаклизме коју је српски народ доживео ми не бисмо данас преписивали туђе законе већ би свој правни систем природно развијали од Савиног Законоправила.

У Законоправилу Свети Сава веру зове ”правоверје” а ми данас кажемо ”православље” што је лош превод грчког ὀρθοδοξία (ортходоксиа). Велика је разлика између исправног веровања и исправног слављења. Веровање је питање сржи, а слављење питање форме.

У својим књигама Жарко Видовић тврди да православље није религија и ја се са тим потпуно слажем. Оно није само паљење свећа, молитве и литургија како многи то данас доживљавају већ треба да буде примењено у животу, организацији породице, заједнице и законодавству.  Православље није само слављење предака, већ пре свега исправан начин размишљања, лествица вредности и грађанско право.

И онда долазимо до Христа пантократора који је у куполи сваког православног храма. У једној руци држи књигу. То је симболични приказ Божијих закона којих се држимо ми православни. Дакле православље је пре свега философија коју можемо наћи у Новом завету, закони изведени из тога (Законоправило) и вера тј. исправан начин размишљања и држање до тих закона.

Христ Сведржиоц (пантократор). Доноси Божије законе, другом руком приказује две људске природе.

Аутор: Милош Станић

Извор: ЖИВОТНЕ ПРИЧЕ И МОНАСИ ШАОЛИНА

Хеџовање лудом радовање

Пише: др Марина Николић

Пре неког времена министар финансија похвалио се успешном и превовременом реакцијом државе на тржишту финансија продајом државних обвезница и рекао следеће: „Ми смо истог дана доларе хеџовали у евре.”

Медији су пренели његове речи изречене у Народној скупштини да је „после хеџовања долара у евре добијена стопа од 1,066 одсто на продате обвезнице најнижа у историји земље.” Један опозициони политичар оштро је критиковао министра речима: „Људима просипаш причу о хеџовању, као да си измислио рупу на саксији, а не кажеш да се то хеџовање плаћа“ и даље у истом тону.

Богами, изгледа да су српски политичари преценили своје гласаче. Ко још од оних који нису учили економију зна шта је хеџовање и шта је министар урадио с нашим новцем?!

Глагол хеџовати и глаголска именица настала од тог глагола хеџовање типични су примери жаргона неке струке, у овом случају економске. Иако се жаргон најчешће повезује с такозваним омладинским жаргоном, односно неформалним говором младих, постоји и стручни жаргон, па тако свака област има своје жаргонизме, речи које нису део стандардног језика – ни општег језичког фонда, ни терминологије дате области – већ се налазе на нивоу супстандарда. Чућете, рецимо, да интернисте и кардиолози своје пацијенте, стандардним језиком назване кардиолошки болесници, неформално зову коронарцима. Сличних примера је много.

Но, да се вратимо хеџовању (јавља се и мање прилагођена варијанта хеџинг). Под тим појмом подразумева се процес елиминације пословног ризика, односно смањење ризика или осигурање од ризика при трансакцијама које се обављају у страним валутама. С тим циљем користе се специфични и компликовани финансијски инструменти и стратегије које остављамо економистима. Читаво творбено гнездо настало је од енглеске речи hedging, којој се у корену налази реч hedge са великим полисемичким потенцијалом. Као именица ова реч означава ʻограду, границуʼ (чак и тзв. живу ограду), па и  ʻзаштитуʼ, а као глагол једно од значења му је ʻфинансијски заштити некогаʼ, што је и у нашим примерима случај. Познати су и тзв. хеџ-фондови као посебна врста инвестиционих фондова за ограничен број улагача са широким спектром инвестиционих и купопродајних активности.

Све више је изгледа да ће се ове речи наћи у терминолошком систему економских наука, а ово може бити прилог њиховој стандардизацији. Дакле, препорука је користити именицу хеџовање, уместо хеџинг или хеџинговање, а глагол хеџовати, а не хеџинговати. Описни термини можда би били прихватљивији норми српског језика, али овако обликовани они задовољавају све критеријуме за стандардизацију термина, као што су: фиксираност значења, једнозначност, прецизност, одсуство синонима, номинативност, деривациона способност, прилагодљивост систему и целовитост.


Извор: Језикофил

Колекционари језичког блага

Колико особа познајете које знају да говоре, читају и пишу на више од пет језика – такви ретки, истински занесењаци – постоје и обично им се из потаје дивимо завидимо

(Фото Pixabay)

Дуго се на страницама петпарачких новина појављивао оглас којим се заинтересованима нудила прилика да за два месеца науче неки страни језик. Нажалост, није установљено какав је био одзив, а нарочито да ли је неко од полазника те чудне школе отишао даље и савладао још неки језик, а могао је по математичкој логици за годину дана да их изучи шест, што би значило да се око нас врзма сијасет полиглота.

Стручњаци из ове области тврде да се за два месеца не може ваљано научити ни матерњи језик, па понуду из оног огласа смештају у продавницу магле.

Занесењаци на пет језика

Заиста, има ли код нас истинских полиглота, занесењака који знају да говоре, читају и пишу на више од пет језика? Ко су, и где су?

Највећи, али и најчуднији јунак међу клинцима с Булбулдера, бивше градске периферије, био је неки Валери: мајка му је била Београђанка, а отац Рус, а он је, уз српски и руски, знао још три страна језика. Па, ипак, поставио је себи суманути циљ да научи још шест, како би стао уз раме оцу који их је знао девет! Можда му је то и пошло за руком, односно главом.

Корак за њим био је Шандор, звани Лаци, који је, уз српски и мађарски, знао још два језика, али је кришом учио још нешто, па је доцније догурао до прве виолине Бечке филхармоније, а доброј музици никад није био потребан преводилац.

Управо зато, међу херојима из краја затекао се и Станко, познатији као Бурта, који је говорио само српски, ромски и немачки језик, али је на све то био и ненадмашан саксофониста. А онда је научио и француски језик када је отишао код њих у печалбу као добар човек и нешто лошији бравар.

Малишани су стасавали и одлазили којекуда, а најдаље је стигла једна Каћа, која и данас живи у Канади. Неколико месеци након одласка, јавила се пријатељима да не брину, а на питање како јој је и да ли се снашла, суморно одговорила: „Отиснула сам се у свет као један од најбољих ђака Филолошког факултета и с врхунским знањем енглеског и француског језика, а скрасила сам се у земљи у којој сви говоре баш енглески и француски, па се зато свих ових месеци самоубијам учећи – кинески.”

Међу њима је био и Давид, иако је знао само шпански. Говорио је по кући и ладино језиком за који никад нико није чуо. Тек деценијама касније његови другари су сазнали да су тим језиком говорили овдашњи Сефарди, али касно, јер се Давид с породицом већ иселио у Израел да доучи јидиш.

Остали су им се дивили, и из потаје завидели.

Нишлија Баптиста

То невероватно откриће пало је у засенак другог, а необично је по томе што је јунак те приче годинама радио у познатом часопису куће „Политика” као посвећени и просвећени документариста. Тек када је он, Александар Бирвиш, отишао у пензију, неко је ишчепркао да је, иако рођени Нишлија, био ректор Баптистичког универзитета – што је у рангу патријарха или папе, и да је говорио чак шеснаест страних језика, уз његову напомену да хебрејски, арамејски, старогрчки и латински нису увршћени у тај списак јер се – подразумевају?!

За нашег дипломату Оливера Потежицу шира јавност је чула тек када је пре три године изгубио живот у трагичној саобраћајној несрећи у Тунису, надомак Либије у којој је столовао, у време када је та напаћена земља горела у безумном грађанском рату. Изузев пријатеља и сарадника, мало ко је знао да је добри, а злосрећни Оливер био велики оријенталиста и исламолог и да је, уз енглески и француски, обавезне језике дипломатије, говорио и арапски, турски, фарси (ирански) и хинду (најчешћи на индијском потконтиненту), а натуцао и неки од авганистанских дијалеката!

Дакле – има их!

Некада је постојала идеја да малишани у основној школи уче страни језик већ од првог разреда, а да се с почетком разредне наставе уведе још један. Да је ствар пропала докучило се тек крајем седамдесетих година, када је на читав век дугој традицији Друге београдске накалемљена, а на темељу „усмереног образовања” Стипе Шувара установљена Филолошка гимназија, чиме је знање више од једног страног језика произведено у ексклузивни занат. Ускоро су туђице, махом англицизми, на велика врата хрупнуле у нашу свакодневицу.

Због тих туђица стварност нам звучи као белосветски вашар, а епилог је сведен на флоскулу о „неразумевању међу генерацијама”, која одавно није само метафора.

Балкански ерудити

У време када су нове државице настале на остацима бивше Југославије покушавале да своју тек стечену самосталност и потврде, одмах су почеле од језика. Прво преименовањем, а затим увођењем нових речи, чак и слова (изопштавајући незванично ћирилицу као „агресорско писмо”)

Тај апсурд је досегао врхунац када је одложено суђење неком човеку из Новог Пазара оптуженом за наизглед безазлени прекршај због тога што суд није обезбедио – тумача за бошњачки језик.

Неки су зато закључили да смо коначно сви постали полиглоте јер, уз српски, одлично знамо и хрватски, бошњачки и црногорски, служимо се словеначким и македонским, а има нас који знамо још понеки, па нам више страних језика није потребно.

Епископов рекорд

Дуго се препричавао урбани мит по којем је неки архијереј СПЦ имао на репертоару чак дванаест страних језика, те да је једно време предавао и на Филолошком, и на Богословском факултету. Међутим, испоставило се да се иза те легенде скривала истина, да је наводно реч о владици Данилу, који је био викарни епископ патријарха Германа, а доцније и епископ Будимски.


Аутор: Милош Лазић

Извор: Политика