Александар Гиљфердинг – руски конзул, je упозоравао Србе (видео и књига ПДФ)

Александар Федорович Гиљфердинг (Александерь Гильфердингъ, Варшава 1831. — Каргопољ, Олонецка губернија 1872), био је руски филолог, слависта, етнограф, историчар, дипломата, конзул у Босанском пашалуку. Према једном животопису његова породица се доселила из Њемачке и његов отац је прешао у православље, а према другој верзији отац му је био холандски протестант, а мајка католкиња. Наводе се и подаци да породица Гиљфердинг поријеклом из Саксоније, да му је прадједа био мађарски племић који се преселио у Русију. Александар Гиљфердинг је имао добро кућно образовање, проучавао је неколико језика, упознао се са словенским дијалектима. Дипломирао је 1852. године  на историјском и филолошком факултету Московског универзитета. Био је присталица словенофила, нарочито Алексеја Хомјакова. У Петрограду је основао центар окупљања свих општесловенских организација.  Од 1868. до 1872. био је предсједник петроградске секције Славјанофилског благотворног комитета, у којој се образовао и Фјодор Михајлович Достојевски.

Александар Гиљфердинг, у својој студији „Западни Словени“ 1858. године о аустрославистичкој реформи српског правописа пише да је Вук Караџић као сарадник аустрославистичке југословенске реформе српског језика и правописа „саставио нову српску азбуку која се сасвим одваја од Кириловог предања задржавши само спољашњу форму руских слова, али усвојивши сасвим латински правописни систем. Вук разваљује предање које Словене веже са дјелом Светог Ћирила, а да их азбука коју је он узео, управо води примању латиничног писма, које код Словена важи као симбол римокатолицизма.“

Алексадар Фјодорович Гиљфердинг у својој књизи “Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ пише: “Србин римокатолик одриче све српско, пошто је православно и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Словенцем, према области гдје се родио. Он свој језик не назива српским, него босанским, далматинским, словенским итд.Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Он пита на примјер странце: “Умијете ли ви нашки.” Но који је то “нашки језик” он не умије да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име, ван своје уже области, у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.” (страна 17.)

А. Гиљфердинг је био заговорник јединства словенских језика, и формирања једног словенског језика и једне азбуке. Написао је Општесловенску азбуку, настојећи да стару ћирилицу прошири и да је користе сви Словени. Према упутствима Хомјакова, почео је да проучава санскрит и 1853. године објавио је рад „ О сродности славенског и санскритског језика “ 1853. године и потом магистарски рад „Однос словенског језика са сродним језицима“. Године 1854. објавио је Писма о историји Срба и Бугара. Проучавао је историју балтичких Словена. Писац је дјела „Остаци Словена на јужној обали Балтичког мора“, Ст. Петерсбург, 1862. Потом је објавио Историју балтичких Словена. Године 1856. постао је дописни члан Руске академије наука и добио службу руског конзула у Босанском пашалуку. Путовао је у Црну Гору, Стару Србију, Македонију, посјећивао је манастире на Косову и Метохији. После повратка са Балкана објавио је путопис „Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији“ (1859). Потом је објавио 1860. студију Словенски народи у Аустрији и Турској. Године 1862. објављује дјело о Светим Ћирилу и Методију. Написао је значајну студију за разумјевање историје Балкана о формирању хрватске нације „Историјско право хрватског народа“. Године 1865. је објавио рад Сеоска општина, о сеоској задрузи коју Русија треба да сачува, а да не слиједи Србију која је разградила сеоску задругу.

Био је противник аустрославистичке реформе српског језика и писма, која је у Срба пропагирана и позната као Караџићева, а који је био само српски сарадник аустрославистичке југословенске језичке реформе у програму еврославистичких религиозних и политичких интеграција. В. Караџића је сматрао сарадником унијатске мисије на Балкану и у Русији. Као и Српска православна црква, гифердинг је био против Краџићевог превода Новог завјета, који је издалог Библијско британско и инострано друштво, као протестантског програма профанисања Светог писма које је за православне Србе додатно банализовано. Као и руски конзул у Константинопољу Константин Лeонтјев, Гиљфердинг је национални препород Јужних Словена препознао као политику против православног предања и јединства Словена, као идеологију револуционалног раскида са православним предањем под „националним псеудонимом“.

Александар Гифердинг је упозоравао Србе је да „хрватски“ илирски југословенски покрет који предводи Њемац Лудвиг Гаус (посрбљено Људевит Гај) креатор хрватксе латинице, са којим су у југословенском програму сарађивали В. Караџић и Ђ Даничић, аустроугарски аустрославистички политички пројекат присаједињења православног срског народа хрватској хибридној римокатоличкој политичкој нацији. Заправо, упозоравао је да ће у пројеку наводног југословенског језиччког јединства – који је фактички и филолошки један српски језик, српски народ бити одвајан од православних Словена, а затим асимилован у германизоване и поримокатоличене Словене.

 

ПДФ књиге можете скинути на извору.

 

Аутор: Огњен Војводић

Извор: Блог Огњена Војводића


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Закон по којем не бисте смели да исмевате нагласак Мораваца, Врањанаца или Војвођана

Реакција француског посланика на новинарско питање, када је парламентарац рекао да не разуме новинарку због њеног тврдог јужњачког нагласка, узбуркала је јавност у тој земљи. Толико да је јуче усвојен закон по којем је исмевање акцената дискриминација једнака расизму.

Када је Жан-Лук Меленшон новинарки из Тулуза рекао да је уопште није разумео и замолио је да му поново постави питање, али овога пута на „правом француском“, левичарски посланик није могао ни да замисли какву ће реакцију изазвати.

Није добро чуо новинарку – Жан-Лук Меленшон

Регионални акценти у Француској одавно су предмет исмевања оних који причају „париским“.

Јужњачки назални изговор посебно је исмеван, а те особе тешко бивају прихваћене у бројним професијама – од телевизије, преко одређених академских кругова, па чак и националне политике.

Уколико неко жели да озбиљно буде схваћен у друштву мора да се прилагоди норми, а то значи говорити стандардним акцентом париске буржоазије.

Француски премијер Жан Кастекс такође је често исмеван због свог нагласка

Све то се, међутим, јуче променило, када је доњи дом француског парламента усвојио закон којим се забрањује дискриминација људи на основу акцената, називајући такву праксу врстом расизма.

Закон је усвојен огромном већином са само три гласа против. Максимална предвиђена казна је три године затвора и новчана казна од 45.000 евра.

Говори париски да те цела Француска разуме

Посланица Летиција Авиа, која је предложила закон, каже да се и сама много пута у животу сусретала са исмевањем због нагласка.

Летиција Авиа предложила је закон у француском парламенту

„Ја сам такође силом прилика морала да прилагодим свој изговор током времена. Прво када сам уписала универзитет, а после поставши адвокат. Тако да сам лично то искусила“, рекла је Авиа.

Колико је то заиста изражено у француском друштву говори и чињеница да је и француски премијер Жан Кастекс често предмет шала и подсмеха због свог југозападног акцента.


Извори: Би-Би-Си и РТС

Језичка јаловина

(Новица Коцић)

Вирусолошка пошаст није заобишла ни духовну сферу. Суочени смо већ подуже време са екстремним насиљем над граматичком родности (останимо овде само на њој када је реч о језику, а јесте о њему). Ова родност је сада стала да посрће под теретом родне равноправности, иначе једног од темељних цивилизацијских права. Сложићемо се да је парадоксална тврдња да оно што представља општеприхваћену вредност може имати и неприхватљиво наличје, али нам наша језичка стварност убедљиво показује да је и то могуће. До тога је дошло у необузданом политикантском настојању да се сва звања и занимања у мушком граматичком роду замене женским језичким родом у случајевима када та звања и занимања поседују, тј. обављају их особе женског рода. Па тако бива да оно што народно језичко осећање никада није могло да допусти, нити да сада прихвати, постане језичка норма или опстаје као наметнуто правило. Ако је цена тога неповредивост родне равноправности, рекох гарантованог људског права, прихватимо. Али неће бити да се, у овом случају „лошкињама” (суфикс са асоцијацијом на значења лош и кињење, занемари ли се натегнутост конструкције речи са њим до пуцања!) у звањима и занимањима (вирусолошкиња, психолошкиња, социолошкиња, педагошкиња итд.,) стаје у заштиту женског рода. Ломног оруђа су се онда борци, пардон боркиње, латили у осигуравању равноправности женског са мушким родом, ако није у питању и само поентирање у политичкоактивистичком надигравању задужених, одабраних, наметнутих.

Да, мука са речима, призовимо један наслов М. Данојлића, али не досољујмо је говором ружећи нашу лепшу половину. Коначно, егзибиционизам може бити и плодан, а у овом случају у име родне равноправности у понуди и продаји имамо језичку јаловину тамо где би јој најмање пристајало. Упркос свему, време је да се то призна.

 

Аутор: Драгослав Хаџи Танчић

Извор: Политика


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.