Грађење ријечи у доба пандемије ковида 19

Пандемија ковида 19 (COVID-19, скраћено од Corona Virus Disease 2019), обољења које је први пут регистровано у кинеском граду Вухану крајем 2019. године, службено је проглашена 11. марта 2020, а од тада до данас представља незаобилазну тему – како у стручним, медицинским круговима, тако и у политици, економији, медијима, те у обичним, свакодневним разговорима. Њена свеприсутност природно се одразила и на активну лексику бројних језичких заједница, укључујући нашу. Наиме, промјене оквира свакодневице, изазване суочавањем с новом, непознатом болешћу, утицале су на то да говорници српског језика, како би именовали појаве које је пандемија са собом донијела, преузимају готове ријечи и изразе из друге средине, али и стварају неке нове, о чему свједочи Речник појмова из периода епидемије ковида проф. др Марине Николић и др Светлане Слијепчевић Бјеливук, настао као посебан пројекат Одсека за стандардни језик при Институту за српски језик САНУ.

Утицај актуелних друштвених промјена на језик, чини се, посебно је уочљив у онлајн комуникацији, која је одавно постала саставни дио наших живота, али је у вријеме пандемије, због разних рестриктивних мјера које су подразумијевале физичку дистанцу међу људима, нарочито добила на значају. Друштвене мреже већ више од годину дана преплављене су текстовима, мимовима и другим садржајима у вези с вирусом, поменутим мјерама, људима којих их предлажу, уводе…

Као илустрација наведеног може послужити језик Твитера. Поруке на овој друштвеној мрежи и микроблог услузи показују да међу најфреквентије ријечи које се односе на актуелну пандемију спадају сам назив болести – ковид (19), те корона, скраћено име за новооткривени вирус из групе коронавируса чији је званичан назив SARS-CoV-2. Оне се често појављују у двочланим конструкцијама, какве су: ковид болницаковид режимкорона журкакорона парти и сл., гдје се схватају као придјеви, а прилично су продуктивне и у улози мотиватора за грађење нових ријечи. То потврђују експресивне суфиксалне изведенице којима се именује сама болест односно вирус који је изазива: ковидчинакороначакороницакоронкакорончинакорончугакоронштура и короњара. Ријечју коронка означава се и особа женског пола заражена коронавирусом, мада се у овом другом значењу чешће користе именице ковидашица и коронашица. С друге стране, творенице којима се означавају заражене особе мушког пола јесу: ковидашкоронарацкоронацкоронаш те коронџија. Болница специјализована за лијечење ове болести назива се ковид болница, али и колоквијално – ковидара.

Глаголи коронизирати (се)коронизовати (се) и коронирати (се) имају значење ’заразити се коронавирусом’, а од њихових трпних придјева конверзијом су добијене ријечи које имају значење и функцију правих придјева: коронизиранкоронизован и корониран. Поред ових, с истом семантиком забиљежени су и изведени придјеви коронав и короњав те сложени придјев короносив (у коме је изостављен један од два једнака контактна слога). Занимљиви су и придјеви (прави и они који се схватају као придјеви) у двочланим конструкцијама типа: ковидна коалицијакоронашка ботинакоронини вилењацикоронин замакпосткорона периодпреткорона вр(иј)емепреткоронално доба и сл.

Међу ријечима које се односе на актуелну пандемију посебно су, ипак, интересантни индивидуализми забиљежени у језику Твитера. То су, прије свега, сливенице: Бања Ковидљача (Бања Ковиљача + ковид), вакционалност (вакцина + националност), Карантић (карантин + Антић), коробус (корона + аутобус), корон (морон + корона), ДвонедељКон (Пеца [Предраг] Кон + дв(иј)е [кључне] нед(ј)еље), Маја Гојковид (Маја Гојковић + ковид), петокоронаш (петоколонаш + корона), пЛандемија (план + пандемија), скоронa (скоро + корона), УКОРона (укор + корона) и др. У индивидуализме би се могла сврстати сложеница сајмофобија (’страх од оболијевања и смјештања у београдски Сајам’), али и примјери мотивисани довођењем у везу пандемије са новим технологијама, чиповањем помоћу вакцина, Билом Гејтсом и др.: чиписта (Šta sam noćas doživela od reptilijanca i čipiste Bila Gejtsa), Чиптари (Da li će posle čipovanja biti ok da Albance zovemo čiptari) и 5G-овати (Danas se slabo nešto 5G-ovalo).

Наведени примјери иду у прилог добро познатој чињеници да друштвене околности утичу на промјене у језику, и то првенствено у његовом лексичком систему. Говорници српског језика, као што се може закључити на основу порука са Твитера, не само да су преузимали лексику која се тиче пандемије него су и стварали нове ријечи и изразе како би именовали све с чим су се сусрели у протеклом периоду. Међутим, треба нагласити како мотив за стварање нових лексичких јединица није у свим случајевима било просто означавање – многе издвојене ријечи и изрази настали су из потребе за експресивним изражавањем. Такви случајеви, са периферије српског лексичког система, жаргонски су обојени, а углавном садрже шаљиву, подругљиву или пак ироничну компоненту. За велику већину издвојених примјера, ако не и за све, може се оправдано претпоставити како неће постати дио општег лексичког фонда. У сваком случају, најбоље би било да чим прије постану језичке јединице које упућују на реалије из прошлости, а да се наша језичка слика свијета испуни љепшим, позитивнијим садржајима.

Пише: Горан Милашин, Филолошки факултет, Универзитет у Бањој Луци

Извор: Језикофил

КАКО РАЗЛИКОВАТИ СТАНДАРДНИ ЈЕЗИК И ДИЈАЛЕКТЕ ИЛИ: ПРОБЛЕМ БУЊЕВАЧКОГ ПИТАЊА

Стандардни језик представља говорени и писани идиом којим се чланови једне заједнице служе у званичној комуникацији – у школи, науци, публицистици, медијима, култури – то је, дакле, језик који задовољава све потребе друштва којем служи. Установљава се нормирањем, односно прописивањем правила за његову употребу на свим језичким нивоима – фонетском, морфолошком, синтаксичко-семантичком и лексичком. Стога, стандардни језик мора поседовати приручнике који прописују норме на поменутим језичким нивоима, па су тако правила писања остварена нормативним правописом, док се остале норме прописују нормативним граматикама и нормативним речницима.

Народни говори, односно дијалекти, нестандардни су језички варијетети који су настали територијалним раслојавањем језика.

Територијално раслојавање језика манифестује се у чињеници да исти језик с одређеним разликама употребљавају говорници који потичу с различитих делова његовог подручја. Говори се групишу на основу заједничких специфичности које се могу наћи на свим језичким нивоима и тако груписани означавају се термином дијалекат.

Како сазнајемо о специфичностима одређеног дијалекта?

Постоји мноштво монографија у којима су дијалекти детаљно описани на појединим или на свим језичким нивоима.

Важно је направити разлику између нормативних и дескриптивних приручника – тако су дијалекатски говори описани у монографијама које се баве системом по којем говор одређеног краја функционише, или је на основу лексема својствених говору тог краја сачињен речник. То су приручници којима се описује стање забележено у датом говору, а не прописују се правила за његову употребу, што је задатак нормативних приручника, те у овоме можемо сагледати једну од кључних разлика између стандардног језика и народних говора.

Некадашња српско-хрватска језичка заједница обухватала је три наречја – штокавско, кајкавско и чакавско. На штокавском наречју заснован је стандардни српски језик, али и стандардни хрватски, као и некадашњи српско-хрватски. Међу штокавским дијалектима заступљени су старији и млађи говори (староштокавски и новоштокавски), и то екавског, ијекавског или икавског изговора. Новоштокавски икавски дијалекат, којим говоре Буњевци у Бачкој, није узет за основу некадашњег српско-хрватског стандарда, па и данас није део основе ни српског, нити хрватског језичког стандарда.

Буњевачки говор на територији Бачке новоштокавски је икавски дијалекат и међу његовим структуралним карактеристикама које га разликују од осталих новоштокавских дијалеката издваја се икавски рефлекс прасловенског вокала јат (мликопивамдица) – према осталим структуралним карактеристикама ови се говори у начелу поклапају са стањем у херцеговачко-крајишком (источнохерцеговачком) дијалекту, уз напомену да, као и остали дијалекти, поседује и себи својствену дијалекатску лексику. Ова лексика забележена је у Речнику бачких Буњеваца, који је објављен 1990. године као прва књига у едицији Дијалекатски речници у издању Матице српске, што је важно напоменути како би се спречио евентуални покушај да се дескриптиван приручник прогласи нормативним.

На основу изнетих чињеница о буњевачком говору јасно је да је неоправдана одлука да се такозвани буњевачки језик уведе у службену употребу на територији Суботице, пре свега, јер то није језик, већ дијалекат, а дијалекатски говор не може бити у службеној употреби, односно, заступљен у званичној комуникацији. Такође, важно је напоменути да се народном, дијалекатском говору не може тек напрасно додељивати статус језика, посебно уколико за његову аутономију нема никаквих научно аргументованих чињеница, али ни нормативних приручника којима би тај говор, чак и да за то постоји научно утемељено оправдање, био стандардизован. Називањем буњевачког говора буњевачким језиком одступа се од релевантних чињеница и општеприхваћених закључака до којих су дошли еминентни српски и хрватски дијалектолози. Осим тога, буњевачки језик не постоји у оквиру ISO 639 стандарда, што је још један аргумент бесправном проглашавању непостојећег језика службеним.

 

Извор: Језикофил

Празник и благдан

Празник је свечан дан којим се прославља неки важан догађај. Током године се у Србији нерадно празнују разни државни и верски празници и светкују се породична славља, попут рођендана, имендана, славе.

Празници су у народу одвајкада били поштовани и разликовали су се од осталих дана у години по забрани свих или неких врста послова, а нарушавање забране и непоштовање празника сматрало се да доноси несрећу. Распрострањено народно веровање да се за празнике не сме радити утицало је и на именовање таквог дана. Наиме, реч празник је у свом основном значењу ‘слободан дан, дан без рада’ изведена суфиксом ‑ик од прасловенског придева *порздьнъ (> празан). Преузета је из црквенословенског језика, из којег је потекла и у друге словенске језике, у словеначки празник, чешки праздники руски праздник.

Најстарије потврде у српском језику су из 13. века, из Карејског и Студеничког типика Св. Саве. Додуше, у њима се та реч налази у свом старијем, првобитном облику, са сугласником ‑д‑ праздник, који је касније испао, те су потврде без ‑д‑ посведочене од 14. века. Присуство те речи у Вуковом Рјечнику у значењу ‘диес фестус’ говори о њеној старини и статусу праве српске народне речи.

Вук је, такође, забележио још један народни назив за празник – благдан. Он се првенствено односи на црквено‑народни породични празник – славу илити крсно име, што је потврдио и Милан Ђ. Милићевић 1858. године: Народъ србский има у свомъ домаћемъ животу єдну особину, наслеђену иошть изъ времена незапамћены … То є „Крсно име”, „Слава”, „Благъ данъ” или „Светый”. Благдан је у значењу ‘празник, нерадни дан’ широко распрострањена реч, која је састављена од придева благ (о данима) ‘празничан, славски’и именице дан, према латинско‑грчким узорима. У једном делу дијалекатског терена, у источној Србији, та реч носи додатну семантичку нијансу, која се остварује у значењу ‘празник, дан када се не пости, када се једе мрсно’, што долази од придева благ ‘мрсан’. Она се у том значењу распростире и преко границе Србије, по територији Бугарске и Македоније. С обзиром на то да се пост некада строго одржавао и грех је било јести мрсну храну (храну која пружа задовољство) за време поста, у календару су се истицали благдани, дани у којима су људи били разрешени поста и кад им је било дозвољено да једу мрсно, без ограничења.


Пише: др Јелена Јанковић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Језикофил