Милорад Ђошић: Свеска за филмове

Као мaли и мало одраслији сам волео да гледам филмове и до краја гимназије сам одгледао 1000 филмова. И записао. Свеску још увек чувам. Када је филм умро, а умро је одавно, престао сам да записујем.

Дара из Јасеновца

Синоћ сам после 45 година записао “Дару из Јасеновца” јер сам је толико година чекао. Иако сматрам да је филм требао да буде јачи, ретко шта може да надјача руку Бате Живојиновића који у филму “Козара” дланом држи шиљату шипку, којом Немац тражи јаме у којима су се Срби Козарчани скривали. Батина рука је можда и симбол јачине и озбиљности пројекта иза кога је стајала тадашња држава у којој се овај филм провукао као и “Марш на Дрину”. За сво жртвовање невиних мало је брзо прохујали двосатни филм па би можда продуценти требали да размишљају о серији, где би бар једна епизида требала да буде посвећена мученику Вукашину Клепачком и његовом мучитељу, где би у сваком делу требало да се опишу главни зликовци и да се јасно да порука ко стоји иза свега, односно да је мржња према православљу основна као и то да се дубоко разгради лажно братство и јединство које је неговано и негује се, али на српским леђима којима се државном политиком настављача НДХ-азије потурају нова бремена, а старе ране, чак и бугарске, отварају извртањем истине где се за немогуће злочине тврди да су државно подржани од тадашње српске државе. Долазимо до ситуације да нам разни Пркачини и ини држе вакелу, а  да нема ко да им одговори, и где је као обавезна јагода на врху торте Сребреница, поред које на светској карти злочина нема места за Братунац као супротној тачки те дијагонале.

Дару смо чекали од 1945 године и упознали под именом Зорка Скиба која је била једна од многих Даринки које су покрштавајући спасавали од крвничког ножа, јер не заборавимо да се народи стварају и покрштавањем. Зато је овај филм без обзира на лична мишљења требао бити снимљен као један од почетних питања, Хоћемо ли најзад почети да именујемо наше крвнике , а има их много.


Милорад Ђошић

Филм “Манастир Базјаш”

Поштовани читаоци,
Представљамо вам филм о манастиру Базјаш који се налази на левој обали Дунава, а који је основао Свети Сава.
Филм је у сарадњи са Савезом Срба у Румунији, Епархијом Темишварском, Румунском телевизијом и Генералним конзулатом Србије у Румунији уз изузетну нарацију историчара др Радована Калабића, режирао др Рајко Корња Србин из Румуније.
Др Рајко Корња (фотографија из личне архиве)
Др Рајко Корња рођен је у Молдова – Нова, а живи и ради у Темишвару, у Румунији. Завршио је Факултет политичких наука у Београду, докторирао на Западном универзитету тезом „Језик мржње – медијско изражавање за време рата у бившој Југославији“. Активно се бави новинарством. Новинар је Румунске националне телевизије, а ради и као директор за медије у Савезу Срба у Румунији. Сарађивао је са многим угледним румунским и српским писаним и електронским медијима, објавио је преко 500 новинских, радио и телевизијских извештаја. Снимио је велики број ТВ репортажа са ратишта у Хрватској, Босни и Херцеговини и са Косова и Метохије.

Објавио је четири књиге на румунском језику: „Косово – тужан косов пој“, „Први рат миленијума“, „Србија, године пацова“ и докторску тезу „Језик мржње – медијско изражавање за време рата у бившој Југославији“. На српском језику је објавио „Интервју – тренутак истине“. Рецензент је књиге ”Српске стазе у Скандинавији”, аутора Тихомира Барбуловића

Милорад Ђошић

Бели анђео и даље лети

Поштовани читаоци,
Ових дана су на оштром удару летачи нашег детињства Петар Пан и Дамбо за које смо ми клинци, а били сми и ми, веровали да стварно лете. Приземљени због крунисане лудости наши мали пилоти придружили су се  Конкорду  о коме смо давно писали преводећи један чланак о њему.
Болесна љубомора безобжника, којима ништа није свето, наставља да једе дечије јунаке, али и јунаке нас старијих и тако Дизни продукција укида своје светиње, које су љубављу васпитавале генерације. Под изговором да су Том и Џери, Топ Кет и другари насилници, а та прича је одавно започета, светски у мозгу астигматизовани моћници уводе Телетабисе и њима сличне сунђере и тако гасе дечију искру и жар, коју су палили Брзи Гонзалес, Душко Дугоушко, Птица тркачица и остали другари горе наведеним јунацима.
Песме су посебна прича. Како ћемо говорити “Оче наш иже”? Ко ће сада летети у небо? Како ћемо певати о мајци и гуслати о оцу и да ли ће гробари света сахранити Цигане. О чему ће Тоза да пева и да ли ће Тому Здравковића још једном сахранити, видећемо?
Ипак нико не треба да заборави да Бели анђео и даље лети свемиром у пратњи своје војске, која ће се негде на неком Запорожју поново скупити. И…?
пуковник авијације у пензији
Милорад Ђошић