Стари баснасти вицеви су најбољи

Поштовани г. Костићу, председниче САНУ,

ових дана сте сигурно добијали много писама и стварно нема смисла да Вам било шта пишемо, па сам одлучио да Вам пошаљем један стари виц, који је по мојој скромној процени добар, да бих Вас мало развеселио, јер Вас сви нападају.

У једном великом солитеру или како то тамо они кажу “мамутици” живеле су неке добре комшије. Један од њих је имао папагаја којег је износио на терасу свако јутро кад је било лепо време. Међутим, не лези враже, папагај је био јако безобразан и сваки пут кад би комшија из другог стана излазио на терасу, он би му псовао матер, мамицу, мајку и сл, баш онако као што је генерал Живковић отерао Аустријанце када му рекоше да преда Београд. То се дешавало сваки дан док комшија једном није откуцао папагаја по систему така и така ствар.

Папагај ара

“Слушај, рече газда Ари (тако се звао папагај), немој више да га псујеш, добар ми је другар, нема смисла”. У реду је”, рече Ара и примири се неки дан, али папагај као и сваки папагај поче опет. Када га је газада други пут опоменуо добио је и клемпу по глави, што га је јако разљутило, али и упозорење да би могао да се нађе у лонцу за супу.

Прошло је неколико дана и папагај је стварно ћутао као заливен, али је упорно безобразно гледао у комшијину терасу, све док га овај једне недеље није упитао:

“`ајде, Аро, реци сада оно што мислиш!”

“Знаш ти добро шта ја мислим”, рече Ара и окрену му леђа.

Владимир Костић

 

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији,

ратни командант 712. похе Ниш

Победници и побеђени

Враћајући се кући из Великог рата српски војници су испред себе гонили Аустро-Немце и Бугаре. Наше мајке су заробљеницима давале хлеб, говорећи да и они имају мајке које их чекају кући. О овом феномену говорио је и немачки свештеник Фридрих Гризендорф из села Евербург крај Оснабрика након Другог рата , Величанствена победа српске душе: Немачки свештеник о Србима: Ми смо их мучили, а они су мазили нашу децу!, а све ово сконцентрисала  је Смиља Аврамов говорећи о српској души из приче истог свештеника:



Ипак не смемо заборавити ни анонимног француског новинара који је говорећи о српској нацији као полетној мишљење повукао после неколико дана са објашњењем, “ваш однос према заробљеницима је недопустив”.
У наставку је текст руског новинара Андреја Медведева који говори практично о истој проблематици са линком и на руски језик.
Лако је разазнати зашто су Руси и Срби браћа и што год нас више окрећу ми се више волимо.

Милорад Ђошић


Руска душа

Текст за који је Фејсбук двапут блокирао новинара Андреја Медведева, и који се опет јавља по интернету.

Андрей Медведев – Российская Академия Радио

“Кад бих ја имао прилике да говорим у Бундестагу, као дечак Коља, ја бих, молим вас, рекао следеће:
Поштовани посланици. Данас сам видео чудо. И то чудо зове се Немачка. Путовао сам к вама и гледао лепе улице Берлина, људе, споменике архитектуре, а сад стојим и гледам вас. И схватам, да је све то – чудо. Што сте дошли на свет и живите у Немачкој. Зашто тако мислим? Зато што, имајући у виду све то, што су ваши војници радили код нас, на окупираним територијама, борци Црвене Армије имали су пуно морално право да униште цео немачки народ.
Ваши војници су силовали децу. Спаљивали их живе. Слали у концлогоре. Где су им вадили крв, да направе серум за ваше војнике. Децу су морили глађу. Децу су прождирали ваши вучјаци. Децу су зверски мучили просто ради забаве.
Или ево вам два примера. Официру Вермахта сметала је беба да спава, он ју је зграбио за ногу и разбио о угао пећи. Ваши пилоти су бомбардовали ешалон на станици Личково, који је покушавао да одведе децу у позадину. А потом су ваши асови јурили за преплашеним малишанима и пуцали на њих на отвореном пољу. Убијено је две хиљаде деце.
Само за то што сте радили с децом, поновићу, Црвена Армија могла је да уништи Немачку са свим њеним становништвом. Имала је пуно морално право. Али није то урадила.
Жалим ли због тога? Наравно да не. Ја се клањам челичној вољи својих предака, који су нашли у себи неку невероватну силу, да не буду таква стока, као војници Вермахта.
На копчама немачких војника писало је “С нама је Бог”. Али они су били накот пакла, и носили су пакао на земљу. Војници Црвене Армије били су комсомолци и комунисти , али совјетски људи показали су се као већи хришћани, него житељи просвећене религиозне Европе. И нису почели да се свете. Умели су схватити, да се пакао паклом не може победити.
Ви не треба да нас молите за опроштај, јер нисте ви ништа криви. Ви нисте одговорни за своје дедове и прадедове. И још, прашта само Господ. Али рећи ћу поштено – за мене ће Немци  увек бити туђ, далек народ. Не зато што сте лично ви криви. То у мени вришти бол деце коју је спалио Вермахт. И мораћете прихватити да ће барем моје поколење, за које је сећање на рат – дедине награде, његови ожиљци и његови ратни другови – схватати вас тако.
Шта ће бити после – не знам. Можда ће доћи тикве без корена које ће све заборавити. И ми смо много томе допринели, много тога просрали сами, али се надам да за Русију још није све изгубљено.
Ми наравно, морамо сарађивати. Руси и Немци. Морамо решавати проблеме. Борити се против ИСИС-а и градити гасоводе. Али мораћете да прихватите једну чињеницу. Ми се никада нећемо кајати за наш Велики рат. И тим пре, за Победу. И тим пре, пред вама. У сваком случају, моје поколење. Зато што ми нисмо тад спасли само себе. Ми смо вас спасли од вас самих. Чак и не знам, шта је важније.”


Оригинални текст на руском је овде.


Приредио: Милорад Ђошић