Лепо је чути српски у Цириху

Соња Марјановић, млада челисткиња из Београда у Цириху је тек годину дана, али кроз разговор са њом стиче се утисак да је много дуже у Швајцарској. Добро говори немачки, што јој олакшава боравак, па се брзо уклопила у друштво на Универзитету уметности. Каже да сад ради на томе да научи и дијалект јер јој је интеграција врло битна. Град јој се одмах допао, живост је подсећа на Београд, који јој у ово доба короне јако недостаје. Оба града, како каже, анимирају људе за концерте класичне музике, публика која долази на та дешавања је образована у том правцу и разлике, сем у величини градова, не постоје.

ЗАЉУБЉЕНА У ВИОЛОНЧЕЛО: Соња Марјановић / Фотографија: Тања Радојевић

Када су “Вести” у октобру прошле године посетиле признатог младог пијанисту Ивана Башића, он нас је упознао са Соњом. Поново смо се срели на Циришком универзитету уметности да чујемо и њену причу.

Због новог налета пандемије мање је студената. Са маскама на лицу ходали смо по строго означеним местима и како нам рече, наша домаћица, права је срећа да још могу да вежбају под оваквим условима јер су у неким кантонима, универзитети у то време већ били затворени за посете. Соња сматра да је град на реци Лимат савршен за студирање највише због тога што је мултикултуралан.

– Ниједног момента нисам осетила одбојност зато што долазим из Београда. Напротив нема разлике између нас са Балкана и осталих студената. Рекли су ми да ће ми “ић” можда бити камен спотицања на овим просторима. Ја нисам стекла такав утисак, увек истакнем одакле сам а они када виде шта представљам односе се према мени с поштовањем. Ако се искажете трудом и радом не може да изостане успех.

Открила нам је да на факултету има много колега из Србије.

– Када сам дошла овде неке сам људе већ знала, није требало дуго да упознам и друге колега из наше земље. Поносна сам, то морам ипак да кажем, на колеге које имају то знање, таленат, позитиван дух јер су управо због тога изградили другачију слику наше земље. Нисам још упознала српску заједницу, удружења али свакодневно упознајем појединце и велика је радост када чујем матерњи језик у свету – каже Соња.

Много наступа и награда прати њен рад од како је почела да се бави музиком, а она каже да јој тек предстоји рад и да једва чека нове сусрете с публиком. На питање зашто баш музика као животни позив одговара да је као дете била веома свестрана.

– Све ме је занимало. Иначе, потичем из породице која уопште није повезана с музиком ако изузмемо клавир који је стајао у кући. Тај клавир је био мој први додир са музиком. Са девет година када сам уписала основну музичку школу, било је апсолутно јасно да ће музика бити мој животни позив. Волим музику, и све што је везано за њу. Никада ми није досадно да се њом бавим музиком.

АМБИЦИЈА: Жели да учи и напредује / Фотографија: Тања Радојевић

Сви знамо да деца која се определе за било који инструмент, имају две паралелне школе, тешко је то све али кад нешто толико волите црпите енергију за све. То је, ја мислим, и предуслов за неку будућу успешну каријеру. Та моја амбиција није баш свима око мене била јасна али сам имала велику подршку породице. Тата је много радио од јутра до мрака, мама је радила само пола дана и она је била та која ме је водила и одводила на пробе, пратила сваки мој корак, успех, испит . Она је заиста одиграла велику улогу, то ми сада овде много фали, поготову ова ситуација са короном кад сте ослоњени само на разговоре преко жице, то недостајање је још веће – каже наша саговорница.

Соња се са сетом присећа почетака у музичкој школи “Мокрањац” која је најстарија образовна установа у Србији.

– Имала сам велику срећу да је мој први професор био Ђорђе Милошевић. Виолончело је била љубав на први поглед, а он је додатно распламсао. Умео је ђацима да да ветар у леђа и улије љубав према инструменту.

Тај период памтим по томе да баш због његових јасних смерница које су у мени изградиле јасан став, он је пробудио амбицију која се није угасила до данас. Од њега сам много научила. Зато нису изостајали ни наступи, а убрзо и награде.

На питање где види себе у будућности у којој земљи, каже следеће:

– Тек сам дошла овде тако да немам јасну представу шта ће бити и кад ће бити. Све је испред мене а ја све што је везано за музиком волим па где ме музика одведе.

БЕЗ МУЗИКЕ ЈЕ СВЕТ ТУЖАН: Сандра Калдрма и Соња Марјановић / Фотографија: Тања Радојевић

Усавршавање

Соња је у Београду студирала код познате професорке Сандре Берић.

– У том периоду од 18. до 22. године када сте већ зрели као личност њено знање ми је дало добру основу али отворило још већу амбицију да кренем даље, у мом случају у Швајцарску на даље школовање. Велика срећа и привилегија је такође бити у класи професорке Мартине Шукан. Она је Швајцаркиња али смо се нас две од првог сусрета у Београду, разумеле. Нисам тада ни слутила да ће ствари овако брзо ићи и да ћу после нашег разговора паковати виолончело за Цирих. Питала ме је какви су ми планови, мени је у том моменту Швајцарска била далека и недостижна, мислила сам да то све много кошта, јер се ова земља убраја у најскупље на свету за живот. Рекла сам јој да желим да учим и да се усавршавам. Коцкице су се поклопиле и ето ту сам сада. Схватила сам да се овде другачије односе према студентима уметности него у било којој другој земљи. Овде имамо просторије у којима можемо да вежбамо по цео дан, а то је лукзус који се не може поредити са ничим осталим.

Будући педагог

Соња воли бину и припреме за наступе на сцени. Каже да су то праве психолошке припреме, а креативна страна јој је најважнија.

– Врло радо бих била и професор музике. Педагогија је нешто што мене јако занима, али рекла сам већ, све што је везано за музику мени је велико радовање.

Награде су подршка

О наградама и начину награђивања каже:

– Овде је свака награда праћена и новчаном надокнадом, то је велика подршка младом студенту који је тек стигао из друге земље. Ваш минули рад је крунисан подршком. Наступала сам свуда по нашој земљи и региону тако да су и награде некако саме пристизале. Овде сам нажалост дошла у најгорем периоду, стварно не знамо када ће бити крај ове приче и заиста ми недостају живи наступи који имају ту енергију која нама уметницима много значи. Ето ми сада вежбамо да будемо спремни за концерт, али та неизвесност да ли ће га и када бити је убитачна, јер ми живи наступи и публика јако недостају.

Уметност је лек

Неизбежну тему Цовид 19, Соња је коментарисала овако:

– Ово време ми је само доказало колико је добро што сам изабрала оно што највише волим да радим. Без обзира што сам свесна да је у ово туробно време, некако најмање пажње посвећено уметницима, ипак мислим да одустајања нема и да, ако је та љубав ту, онда ће свима бити лакше да се носе са овом ситуацијом. Замислите да радим нешто што не волим сада, мислим да би ситуација мени лично још теже пала. Јесте да нам фали публика, али опет је ту могућност рецимо да се сниме концерти, то можда за многе уметнике није идеално решење, али оно сада и не постоји, морамо да се трудимо и да проналазимо начин како да радимо свој посао. Нико није био спреман на ово, али опет бар овде за професионалне уметнике постоје новчане одштете па се лакше живи, никада то није довољно али има и земаља где уметници не добију ништа… Свакако треба истаћи да уметнике морамо подржати јер некако ми се чини да су уметници управо најлакше “отписани” када је ова пошаст почела. Уметност је лек, уметност је нешто што нам припада и не смемо се односити према томе као према луксузу већ као људском праву. А без музике би овај свет био једно тужно место… Медицински је доказана као лековита. Дакле не смемо да заборавимо колико је музика важна…


Аутор: Виолета Алексић

Извор: Вести онлајн

Открили непознато о лози Немањића

ЗАНИМЉИВО ПРЕДАВАЊЕ: Димитри Пасковски и Ивана Марчета

Нове мере предострожности у Швајцарској нису обесхрабриле вредну екипу Сербика кафеа да се у малом али одабраном кругу поново састане не губећи континуитет свога програма и на тај начин служи као пример да је чак и овим кризним временима могуће бавити се културом. У прелепом амбијенту кантоналне библиотеке у Фрауенфелду одржано је још једно дружење. За разлику од бројних претходних, ово је имало мало другачији карактер и садржину јер су на тему „Немањићи у књижевном стваралаштву“ предавање одржали Ивана Марчета и Димитри Пасковски. Ивана је професор мастер српске књижевности и језика, а Димитри је доцент за немачки језик и књижевност и ради на Педагошком факултету у Берну.

– Ивана и Димитри су све професионално и маестрално припремили на чему им од срца захваљујем, а сигурна сам да ћемо оваква предавања наставити и убудуће – рекла нам је Драгана Зимоњић из Сербика кафеа.

Занимање посетилаца било је велико и у току предавања постављена су бројна питања, а сваки одговор двоје зналаца је пропраћен је како доказима, тако и објашњењем које буди интересовања. Посетиоци су и после предавања били под утиском.

Божица Недељковић оцењује да је вече одисало посебним шармом и топлином.

– Уз предаваче томе смо допринели и ми који смо слушали двоје компетентних људи. Они су нам несебично пренела своја знања о књижевности и култури Срба у доба Немањића, али и шире о историјским приликама које су утицале на стварање српског језика од тада до данас. Много је историјских непознаница и баш су ме оне подстакле да и после званичног дела поставим више питања. Одговори су још једном доказали да су нам баш ту историју бивши моћници намерно избрисали из уџбеника. Најлепше и највредније делове су избрисали, али неко увек сачува отету историју. Лично мислим да све истине вековима грабе да испливају – каже Недељковићева.

Она предавачима захваљује на непосредности, а домаћици Драгани на правом одабиру теме и одличној организацији.

– Већ је увод наговестио изузетно вече и уживала сам слушајући историјске чињенице о делима Немањића за које до сада нисам знала. Приметила сам да су и остали без даха пратили предавање. Поучно је било и сазнање о писмености Словена у периоду Немањића у односу на остале народе тога времена. Утисак је да и данас од Немањића можемо да учимо -рекла је Јелена Костић.

Нису само они који су слушали предавање задовољни. Ивана Марчета је срећна што је предавање о Немањићима и додатак о погледу на историју средњег века наишао на велико интересовање.

– Присутни су изразили занимање за наведене садржаје и изразили жељу да овај вид предавања постане традиционалан. Захвална сам људима на одзиву и на њиховој жељи да се подсете давно научених садржаја, као и да чују и науче нове ствари. Разговор после предавања је показао колико културни садржаји обогаћују свакодневни живот и инспиришу нас да живимо на квалитетнији начин, оплемењујући и нас саме и све чиме смо окружени – истакла је Марчета.

После свега још дуго се остало у пријатном разговору уз мандарине и домаће колаче.

Старословенски уз грчки и латински

Димитри Пасковски за „Вести“ каже да су у предавању наведени књижевно-историјски и историјско-лингвистички разлози и аргументи за преиспитивање постојећег погледа на српску књижевност и на културну баштину средњег века на нашем простору.

– Тако се систематски запоставља чињеница да се старословенски језик у IX веку користи за превођење верских списа (који бива уважен од стране римског папе као језик за богослужење и тиме равноправан са јеврејским, грчким и латинским) и на коме се већ у X веку преводе и филозофски антички текстови – и све то у доба када ниједан од западних језика не постоји као писани или књижевни језик већ тамо писменост постоји само на латинском језику. Ова чињеница се овде не истиче ради величања јужнословенске културе већ да се покаже колико је игнорисање и умањивање њене историјске важности неоправдано. На то указује и недавно откриће Стројимировског печата из друге половине ИX века на ћирилици који захтева преиспитивање претпоставки о настанку ћирилице.

СВИ ЖЕЛЕ НОВИ СУСРЕТ: Предавачи са делом публике

Живот иде напред

– Окупли смо се иако сви знамо какви су услови и колико је тешко у оваквим околностима било шта организовати. Маске су као и свуда обавезне, али смо се трудили да размак између гостију буде прописом дозвољен и да не морамо цело вече провести под маскама. Велика је одговорност, али ипак жеља да и у овом времену живот, колико је то могуће, иде напред је јача. Интересовање за предавање је било велико јер је тема о славној српској лози више него интересантна, али нажалост нису могли сви да присуствују због ограниченог броја посетилаца – наводи Драгана Зимоњић.


Аутор: В. Алексић

Извор: Вести онлајн


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Уз језик деца заволе Србију

Учесници дружења у Сербика кафеу

У просторијама Кантоналне библиотеке у Фрауенфелду одржано је још једно културно вече Сербика кафеа, сада већ популарног окупљалишта где се разговара о образовању, суживоту наших људи са земљом домаћина и често представљају радови уметника и научника. Овог пута присутни су упознали Ивану Марчету, професорку књижевности, а песникиња Јелена Костић најавила је своју нову збирку.

Још једно дружење и пријатељски сусрети с пуно позитивне енергије, нових познанстава и размене идеја о неким будућим сусретима. Присутне госте поздравила је Драгана Зимоњић која је истакла да јој веома ми је драго што и у овим временима у којима су културна збивања сведена на минимум Сербика кафе одржава континуирано своје сусрете.

– Тиме померамо неке границе кад су културна збивања у Швајцарској у питању.

Ивана Марчета, професор књижевност и српског језика, представила је пројекат онлајн школе „Сава“ за неговање српског језика, културе и традиције деци жељној знања широм света.

– Наравно да су Српске допунске школе непроцењиво благо и извор знања нашој деци у дијаспори, али нажалост постоје земље у којима таква настава није могућа, а и у онима у којима постоји, ово је нека врста допуне знања. Ово што ми радимо има велику важност за српску заједницу. Јединствена, нова понуда која помаже да наша деца не само науче језик већ и да открију богатство и интересантност српског културно-историјског наслеђа – истакла је Марчета.

Она је навела да деца могу уз помоћ бака и дека и повремених одлазака у Србију преко распуста да савладају језик.

– Али није битан само језик као лингвистичка категорија, већ се кроз њега развија љубав и наклоност према Србији, он је спона за разумевање културног простора и боље разумевање родитеља који потичу одатле. На тај нацчин њихови одласци у Србију неће бити „туристички“, већ ће им помоћи да заволе своју земљу и корене. Имамо и благослов Српске православне цркве.

Јелена Костић, члан Удружења писаца Швајцарске из Ст. Галена, најавила је почетком новембра промоцију нове збирке песама, а из збирке песама за децу „Мали враголани“ рецитовала је песму „Машта“.

О историји Срба

Најављујући будуће догађаје Драгана Зимоњић споменула је и предавање с тематиком Историје Срба,планирано за крај октобра, као једну од тема која је веома интересантна нашим људима у дијаспори.

Ускоро част

Први пут у Сербика кафеу били су Гордана и Денис Зуровац, који однедавно живе у Фрауенфелду. Одушевљено су констатовали да нису ни сањали да ће за једно вече и на једном месту упознати толико драгих људи са позитивном енергијом.

– Пронашла сам информацију о одржавању Сербика кафеа у Кантоналној библиотеци и рекла мужу: „Идемо да видимо шта се то дешава.“ Драго ми је што смо дошли. Наставићемо да се дружимо, а пошто почетком октобра спремам докторат, можда се и почастимо – рекла нам је Гордана Зуровац.

 

Текст и фотографија: В. Алексић

Извор: Вести онлајн