ВАРАЖДИНСКИ АПОСТОЛ: Најстарија српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину.

То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

 

Приредила: Сања Бајић /Расен

Пренето са: Слободна Херцеговина

ОДБИО ДА СЕ ОДРЕКНЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Учитељ победио Хрватску на суду у Стразбуру

Фото: Depositphotos/илустрација

ЕВРОПСКИ суд за људска права пресудио је да је Хрватска повредила право на поштовање приватног живота учитељу српске националности из Дарде који је добио отказ јер није предавао на стандардном хрватском језику.

Суд је отпуштеном учитељу из тог разлога досудио 5.000 евра на име накнаде неимовинске штете те 850 евра за трошкове поступка.

Српски учитељ поднео је тужбу да му је неоправдано престао радни однос учитеља у школи у Дарди због тога што није предавао на стандардном хрватском језику. Школа је сматрала да није био подобан за оспособљавање за предавање на хрватском језику с обзиром на године живота и радни стаж јер је у време отказа имао је 55 година и 29 година стажа, стоји у саопштењу канцеларије хрватске представнице пред судом у Стразбуру.

Европски суд је закључио да је одлука о отказу представљала мешање у његов приватни живот јер се темељила на чињеници да је учитељ због својих година и дугогодишњег начина предавања те због немогућности прилагођавања радном месту добио отказ, што по ставу тог суда чини део физичког идентитета особе, а физички идентитет је битан аспект приватног живота појединца.

Иако је одлука о отказу била законита, она није била пропорционална циљу који се желио постићи. Суд је приметио да иако су у релевантно време 1998./1999. школе морале наставу изводити на хрватском стандардном језику, одређене школе су изводиле наставу или дое наставе на мањинским језицима, док је у предметној школи усмена препорука за предавање на искључиво хрватском језику донесена само месец дана пре инспекције која је претходила отказу.

Ни један учитељ хрватског порекла није био подвргнут инспекцији како би се утврдило да ли су изводили наставу на стандардном хрватском језику, већ се инспекција односила само на учитеље српске националности.

Премда су одредбе о просветној инспекцији омогућавале и блаже мере, тј. остављање одређеног рока за исправљање неправилности у раду, инспекција је учитељу одмах одредила најстрожу меру забране обављања посла.

Такође, иако је у случајевима отказа о раду из лично условљених разлога било предвиђено додатно образовање или оспособљавање за друго радно место, школа је одбила да то омогући, искључиво због година и и стажа српског учитеља, а домаћи судови нису пружили уверљиво објашњење зашто су његове године представљале непремостиву препреку за извођење наставе на стандардном хрватском језику.

Имајући у виду сличности српског и хрватског језика, чињеницу да је учитељ већи део професионалног живота живео и радио у Хрватској те специфични послератни контекст источнославонске регије, суд је са шест гласова за и једним против сматрао да је одлука о отказу, без пружања могућности оспособљавања за одржавање наставе на хрватском језику, довела до повреде Конвенције о заштити људских права.

Ова пресуда још није коначна, а постаће уколико нити једна странка у року од три месеца од доношења исте не поднесе захтев великом већу суда.

(Јутарњи.хр)

Преузето са: Новости онлајн

Писма са села којег више нема: Милкина кућа на крају Европе

Прича је из времена од прије 12 година и дешава се у хрватском селу Љесковац, насељеном Србима, у којем је, међу педесетак времешних житеља, тада живјела и двогодишња Милка

Емило Лабудовић

Пише: Емило Лабудовић

Ове редове не пишем само теби и твојим исписницима. Пишем их ништа мање и себи, и за мене они имају форму извињења јер смо те лагали, роде мој. И не да смо те лагали већ те обмањујемо и сада и завлачимо за Голеш планину. И не, није ме на ове редове инспирисала недавна премијерова посјета Бриселу и поклоњење тамо учињено јер то сам знао и прије него су спаковали кофере.

Уосталом, изгледа да сви путеви црногорских званичника воде или у Брисел или у Берлин, било да им је вријеме или невријеме. Као што је ономад Мило, док су му по држави падале НАТО бомбе, на крилима тог истог агресора, летио да му пољуби крвави скут, тако се и Здравко запутио истим трагом, да се закуне на вјерност и послушност, пренебрегавајући чињеницу да му на прагу куће, у Београду, гори пламен озбиљног дипломатског проблема. А све је то, наводно, у функцији нашег што краћег батргања путевима и путељцима ка коначном циљу и спасу – Европској унији. А баш о томе желим да ти испричам једну причу. Причу о томе колико је европска будућност овога простора за нас и наш народ – неевропска.

Прича је из времена од прије 12 година и дешава се у хрватском селу Љесковац, насељеном Србима, у којем је, међу педесетак времешних житеља, тада живјела и двогодишња Милка. Службеник Хрватске радио – телевизије који је у Љесковац дошао да „убере“ тв претплату затекао је Милку како се игра омаленом лоптицом јер друге врсте забаве просто није било. Милка је, наиме, рођена у љесковачкој тами, уз свјетлост свијеће, без дјечје граје и веселих пјесмица. Она се игра искључиво лоптицом јер је свијет цртаних филмова и видео игрица за њу далека галаксија и недостижан због тога што у Љесковцу нема струје.

А Љесковац је једва дан јахања удаљен од родне куће човјека који је укротио струју и поклонио је човјечанству – Николе Тесле. Да ствар буде гротекстнија, Љесковац је само једно од 300 повратничких села у која је требало да се враћају Срби прогнани разним „бљескивима“ и „олујама“ а која те 2008. године уопште нијесу имала струје. Службеник ХРТ се, кажу, прекрстио лијевом, помиловао Милку, отпљунуо и отишао.

Била је то, дакле, далека 2008. година, и Хрватска на Балкану, балкански силна и антисрпски острашћена, био је то тадашњи Љесковац и мала, двогодишња, Милка са својом лоптицом, једином забавом у њему. И знам, рећи ћеш, било је то давно и да нема пуно везе са данашњицом и нашим дугим путешествијем у нашминкану и нафракану Европу.

И био би у праву да се Љесковац, са све Хрватском и са свих осталих 300 повратничких села у међувремену није преселио – у Европу. А кад је већ у Европи, шта би било очекиваније и природније него да у Љесковац и остале српске „љесковце“, уз еврооски дух и демократију, стигне и струја. Да сада нека друга Милка (она прва је већ дјевојка и више се не игра лоптицом) може да гледа цртаће, игра видео игрице и гледа дјечје филмове и емисије. Али, авај, ни седам година након уласка Хрватске у Европу и обрнуто, у Љесковац и у највећи број српских „љесковаца“ нити је стигла струја нити се враћају прогнани. У међувремену, у Теслином Смиљану подигнут је споменик овом генију свјетских размјера, као пандан ономе којег су порушили у Госпићу. А више сам него сигуран да би Тесла, да је жив, дао не само тај у Смиљану већ и све који су му подигнути у свијету само да Љесковац и „љесковце“ његових сународника обасја европска струја европске Хрватске..

На Љесковац, малу Милку, њену лоптицу и згранутог службеника ХРТ који није могао да повјерује да у 21. вијеку, надомак Теслине куће, нема Теслине струје, подсјетио ме је један већ добрано пожутјели папирић на којем сам давно прибјележио ово свједочење не Србина већ једног Хрвата из сусједног села које је, треба ли то да те зачуди, и тада имало а и сад има струју. Распитао сам се, човјек је још жив и у кондицији, да ли се ишта промијенило у Љесковцу гледе његове европске позиције. Ништа добро, искрено ми је признао, осим што се број Љесковчана преполовио, да су још старији и да у њему више нема вршњака Милке из ове приче. А све ово ти причам не да бих било шта и било коме приговорио већ само да те упозорим да су европска прича и европска перспектива Балкана и нас у њему, осим што су на предугачком штапу, само још једна фатаморгана којом нас завараају да би смо лакше подносили глад и жеђ у пустињи новог свјетског поретка.

И да нас, док нас шишају по европском моделу, заправо припремају за нове измећаре старих господара. Ако ми не вјерујеш, покушај да себи објасниш податак да је једна од најгласнијих и најупорнијих спонзора хрватског европског пута, Њемачка, већ из ње покупила преко стотину хиљада најспособнијих и најобразованијих а за узврат тражи да Хрватска удоми исто толико миграната са афричко – азијског простора. Уколико икад прескочимо европски праг, буди увјерен да исто чека и нас. И још нешто, чак и у европеизираном Балкану, Милкина кућа ће увијек бити „на крају“. И без „струје“.

Има један пропагандно – политички спот у којем нам из америчке амбасаде поручују да смо ми – свијет и ту своју шећерлему поткрепљују, између осталих великана нашег народа који су задужили човјечанство, Николом Теслом. Можда ми и јесмо ако не свијет а оно неизоставни његов дио, али у Европу не можемо без кроз иглене уши, добро истренирани и очишћени од свега што нас је чинило и чини народом и људима.

И могу не само наши челници, од Мила до Здравка и „здравковића“, него и сви ми до задњега, да трчимо у Брисел и тамо метанишемо док се не онесвијестимо, Милкино мјесто у Европи увијек ће бити у запећку. Ваљало би да престанемо да се самообмањујемо и да више водимо рачуна о својим а не о европским „интересима и вриједностма“ јер имамо шта да чувамо, развијамо и унапређујемо и без Брисела. А Љесковац и „љесковци“ остају само туга и опомена, срамота и сјенка на нашминканом лицу престарјеле Европе која нас мами и уцјењује до понижавајућег бесмисла.

 

Извор: ИН4С