Из Архива Југословенске кинотеке: Свадба у Тополи

Кад погледате филм биће вам и без објашњења јасно зашто га вреди пренети.

И не, не противречимо сами себи и правилу да не ширимо латиничење. Натписи у филму су на српском писму, без обзира што су назив и опис филма и назив странице на Јутјубу не само на латиници него је назив странице и правописно наказан – “Jugoslovenska Kinoteka” (кинотека, погрешно, великим словом).

Хоћемо ли реаговати? ХОЋЕМО! Отуд и ова објава. Архив Југословенске кинотеке је централна установа заштите културних добара – филмске грађе и не сме бити мимо закона.

Приредио: Администратор


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

БОЖИДАР ЗЕЧЕВИЋ: Модерније од било кога модерног

Шта смо могли сазнати о новом животу филма Марш на Дрину поводом Дана примирја тј. Дана победе 2020. годинеа сам Дан победе, 11. новембар, односно на „дан примирја“, како се ова годишњица од 2012. назива шифрама политичке коректности, Јавни сервис Србије (два пута!) приказао је играни филм Марш на Дрину Жике Митровића из 1964. године, обележавајући тиме величанствену победу Србије у Првом светском рату, што се, иначе, догађа о свакој прилици када треба филмски означити највећу колективну жртву српског народа у новијој историји или уприличити њену апотеозу. То је зато што је већ више од педесет година Марш на Дрину Жике Митровића једини играни филм иоле достојан ове жртве. Прво, јер су за пола века авнојске Југославије голгота и победа српске војске била филмски табу, нешто о чему се нису смели снимати филмови. Друго, зато што су се други филмови и ТВ серије, снимљени последњих година, испоставили као сасвим недостојни ове теме. Тачније: боље да никада нису ни били снимљени. (Иначе, „дан примирја“ је у потпуности део историјског инжињеринга уведеног после прећутног договора Макрона и Меркелове да већ једном „закопају ратну секиру“ и стогодишњицу краја Првог светског рата, 2018, обележе заједно, у евроцентричном духу; не као дан победе једних, а пораза других него као договорни дан примирја; као да се ова победа и пораз могу договaрaти кроз историју, односно, како је сада пожељније рећи, културу сећања. Какво је место Европска унија одредила Србији у овом историјском инжињерингу могло се исте године видети испод Тријумфалне капије, где на почасном месту није седела Србија него садашњи хашки оптуженик за ратне злочине Хашим Тачи. А прави допринос Србије у контексту „дана примирја“ дефинисала је тек пре неки дан ТВ станица Н 1 усред Београда: „Србија је дала нарочит допринос овој светској кланици“, или тако већ некако. Што се пак тиче немачке капитулације 1918, ова пропаст је, сасвим супротно налазима већине светских историчара, била – неправедна. Потпуно сагласно реваншистичким теоријама из доба Трећег рајха, новинар Н1 Петар Гајић сада се усудио да напише: „Немачка није поражена у бици… Папир потписан на данашњи дан био је заправо сурова капитулација. Такав понижавајући мир није био дугог века. Уследила је још већа катастрофа за човечанство. И друга сцена у вагону у Компијењу.“ Од Солуна до Драве, 1918, Немачка, по Гајићу, није трпела војнички пораз за поразом него је српска војска тек тако ушетала у „меки трбух“ Европе, а у Компијењ с Марса пао тај „понижавајући папир“; то пише данас овај новинар са српским именом и презименом!)

Ако се изузме филм Три Саше Петровића, који због своје нарочите грађе и низа специфичних знакова и не припада жанру у ужем смислу речи, Марш на Дрину је, у најмању руку, најбољи наш ратни филм. Постоје, међутим, истраживачи који тврде да је ово дело најбољи српски филм свих времена, да од њега уопште настаје новија српска кинематографија, те да би у том смислу требало извршити валоризацију целе њене историје. Да не идемо тако далеко, можемо мирне душе рећи да је Марш на Дрину класик акционог, историјског филма којим се на достојан, филмски начин остварује апотеоза српског тријумфа на Церу 1914, прве савезничке победе у Светском рату. То је целовито и темељно структурисано уметничко дело испричано језиком акције, за који језик је још Пазолини рекао да открива саму природу филма. Било ког уметничког филма. Филм и није друго до језик писан акцијом, научавао је Пазолини, а ми овде желимо да покажемо да Марш на Дрину говори једним таквим језиком и да је у томе тајна његове актуелности. Јер не треба изгубити из вида да је направљен пре више од пола века, а сто година од самог историјског догађаја коме је посвећен и да је јуначки одолео зубу времена, па се нетремице и са узбуђењем гледа и данас. О томе сведочи поновна рецепција овог филма од пре две недеље, када је већ не знам који пут приказан на телевизији (из описаних разлога, а и чињенице да другог још немамо) и да је деловао као да је снимљен јуче. Упркос чињеници да га многи већ знају напамет, да нон-стоп кола друштвеним мрежама и да се и даље врти на бројним кућним екранима, Марш на Дрину се гледа сваки пут без даха и постиже најважнији циљ филмске уметности: да буди и развија емоције.
Једноставна али чврсто уобличена прича о ратном доживљају једне артиљеријске батерије српске војске, састављене од разних представника тадашњег нашег друштва, од сељака до пословног грађанина, интелектуалца и официра врхунске спреме, искуства и етике, развија се и прожима у радњи пуној темпа, ритма и аудиовизуелне пуноће. То је драма целог једног сабора ухваћеног у крваво коло пред суровим душманином, кога захваљујући својој унутрашњој снази успева да сломи и избаци с кућног прага. Тај рат није нека апстрактна светска кланица фразера и евромудросера него израз одлучне борбе једног народа за основно људско право на постојање. Чврсто осећање заједништва и судбинска повезаност ових људи говори о кратком, али интензивном златном добу српског друштва између 1903. и 1914, раздобљу у коме је заједница успела да упозна многе вредности праведно уређене државе. Имајући вазда пред собом икону хиљадугодишње одбране, Србин је, другим речима, добро знао шта брани и која је цена његове слободе.

Живот одједном моћно потече

Поред свега, Марш на Дрину зна за бит филмске уметности, како су је видели Флаерти у Нануку и Андре Базен у свом фундаменталном делу „Шта је филм“: борбу за опстанак (survival) под капом небеском. И Жика Митровић има овде посла са голом, грубом стварношћу која се, Божјим чудом, преображава у уметничку фикцију. Ту је на делу сусрет с магијским дејством филмског призора, који постаје нови вид самог живота и стога плени неупоредивом снагом. Између осталог, филм има моћ да евоцира, врати у свест искуства стицана ходом генерација, наслеђене форме опажања и разумевања, које Јунг зове архетиповима. Архетип је, дакле, невидљиви корен свести. Хтели ми то или не, победа на Дрини постала је један овакав архетип, а филм поновно оживљавање архетипског ткања свега што је у вези са овим догађајем, који је постао жлеб колективног искуства и мита, сливених у једно. „Он је као неко у људској души укопано речно корито где живот одједном моћно потече кад достигне особиту ланчаност околности које су од вајкада доприносиле остваривању праслике“ (Јеротић). Архетип, стога, често заживи снагом слепог певача и почиње свој независни живот кад год се поново заврти, као овај филм. „Моменат када наступа митолошка ситуација обележен је особитим интензитетом, то је управо кад се у нама додирну невидљиве струне“, вели отац теорије архетипова К. Г. Јунг. „И није чудо што онда осетимо изненада неко сасвим посебно ослобођење, као ношени крилима или као да нас обузима нека несхватљива сила.“ Ми у тим тренуцима нисмо више појединачна бића, већ врста и глас читавог народа диже се у нама, управо као у финалу Марша на Дрину, у тутњави експлозија, када сав преостали живот постаје само несносни писак и смртоносно треперење свега. А глумци у овом филму, сви до једног оживљени архетипови народног искуства, сви до једног уметници највишег калибра, без обзира да ли су у питању главни ликови (легендарни мајор Курсула Љубе Тадића) или плејада сочних епизода (Зоран Радмиловић, Цига Јеринић, Алексић-Прличко, Гидра… и сам војвода Степа у супериорном кључу Љубише Јовановића). Зато овај филм сваки пут делује као пробуђени архетип и отуд његов накнадни, дакле вечити живот.

Вештина стварања емоција

Није случајно да Јеротић наглашава да је архетип говор слика и да се архетипско ткање силних емоција вазда јавља у симболичној форми мноштва представа на менталном екрану нашег ума. Ове слике (лат. imago) назива малочас поменути Пјер-Паоло Пазолини им(аго)-знацима који творе језик филма – језик акције, биће семиологије и природе кинематографа. По њему, чули смо, филм и није друго него језик акције, записан у тренутку природног и свеобухватног делања у стварности… који омогућава да се призор у својој просторно-временској целовитости сагледа са једне тачке као субјективна визија (Душан Стојановић). „Тај језик подудара се са људском акцијом“, тврди Пазолини. „У ствари, човек се првенствено изражава акцијом – јер помоћу ње модификује стварност и утиче на дух. Али његовој акцији недостаје јединство или смисао догод се она не испуни, не изврши“ (курзив Пазолини).
Шта то значи у нашем конкретном случају? То, између осталог, значи да је Жика Митровић био једини српски аутор који је икада знао да суверено барата језиком акције: од слојевитог сценарија и драматургије, до довршења, испуњења сваког сегмента филмског умећа, организације кретања у простору и времену камере и актера, маса, волумена и … дословно, до последњег статисте са задатком или без задатка. Митровић је знао да је режија Крејгов божански посао, под условом да се чврсто држе дизгине акције. Та акција није била ништа друго до чиста и непатворена аристотелска радња, ткиво античке драме, поуздана водиља мајстора, код кога није било ни застоја ни произвољног секунда и где је све текло у идеалном тајмингу. Хоћете још? Ето вам филмске режије par excellence.
Отуд се Марш на Дрину гледа као да је сниман пре неки дан и уопште му не требају дигитални ефекти, 3D рендеровање, морфови, сураунд и друге техно трице и кучине, којима нас данас засипа дебилни Холивуд. По стоти пут кажем: модерност филма није у техници него у вештини стварања емоција. У измаглици сећања видимо стари, драги лик Жике Митровића који је и те како знао да смисли и заплете емоције. Зато још верујем истом Пазолинију, кад каже: Ја сам сила прошлости… модернији од било кога модерног.


Аутор: Божидар Зечевић
Извор: Печат

Преузето са: Видовдан


Повезана објава: „Марш на Дрину“, извештај и видео снимак одржаног предавања – Србски културни центар „Ћирилица“ Београд


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Мирдита за “Агину кућу”

Божидар Зечевић

ГОТОВО истоветним јавним саопштењем на својим званичним сајтовима, Јавни сервис РТС и ТВ станица Н1, позвале су на “јединствени културни догађај” – “Мирдита – добар дан” од 22. до 23. октобра у Београду, у Центру за културну деконтаминацију, где ће се, као и ранијих година, “представити косовска друштвена и културна сцена”.

“Поновним покретањем преговарачког процеса и потписивањем Вашингтонског споразума учињен је корак од хиљаду миља… Дебатоваће се о преговарачком процесу између Београда и Приштине, о чланству Косова у Унеску, као и о сарадњи између младих српског и албанског друштва”.

Изгледа да овај “корак од седам миља” поново враћа питање чланства Косова у Унеску на дневни ред, упркос чињеници да је држава Србија успела да, захваљујући готово херојским напорима наше дипломатије и лично нашег амбасадора проф. др Дарка Танасковића, спречи пријем Косова у ову међународну организацију. Сада се та “агенда” опет проблематизује, чему би требало да послужи и најављена дебата, вероватно и цела овогодишња “Мирдита”.

У међувремену, на албанском Топ каналу појавио се “документарни” филм под насловом “Велика српска историјска обмана – како су Срби украли албанску историју”, у ком се српске цркве, манастири и споменичка баштина на Косову и Метохији проглашавају албанским. Филм је недвосмислено показао какав је смисао албанског кидисања на Унеско и зашто се они ни данас не мире са одлуком Генералне скупштине ове организације. У филму се безочно фалсификују историјске чињенице.

На ово је реаговало Министарство културе и информисања Србије, наводећи да је циљ овог “документарца” промовисање великоалбанске погромашке политике на штету Србије и српског народа. “У скупој продукцији и уз учешће бројне екипе која га је реализовала, овај срамотни и гротескни историјски фалсификат био би само жалосна провокација да у себи не садржи опасне намере”, каже се у овом саопштењу, и подвлачи: “Такви покушаји имају све обрисе културног геноцида а он је, историја нас томе учи, често увод у физички геноцид”.

Покушај српског филмског аутора Бориса Малагурског да на Косову и Метохији присуствује премијери свог документарног филма “Косово, моменат у цивилизацији”, који “говори о баштини Србије под заштитом Унеска у нашој јужној покрајини” завршио се – забраном уласка Малагурском и његовој екипи!

“Желео сам да присуствујем премијери свог филма, поготову имајући у виду да многи албански такозвани уметници са Космета излажу своја дела у Београду у оквиру догађаја “Мирдита – добар дан”. Међутим, на прелазу Јариње, рекли су нам да је мој улазак на Косово забрањен, цитирам, зато што сам ја претња за јавну политику унутрашње безбедности, јавно здравље и међународне односе”, наводи Малагурски.

Какав образ има Иницијатива младих за људска права да усред Београда промовише тзв. косовски филм и друге садржаје, који потичу директно из врха ове назовидржаве, а да истовремено потпуно игнорише протеривање српских аутора са Косова и Метохије, под плаштом људских права, за које се јавно залаже? Докле ћемо у престоници Србије гледати и слушати албанску и само албанску “културну сцену” (као да других у тој “мултикултурној средини” нема!), док се према нама примењују безочне и циничне шиптарске забране, које би, да нису тужне, биле гротескне?

Вечерас је на програму “Мирдите” албански играни филм “Агина кућа”, редитељке Лендите Зећирај, који су произвели продуценти из Албаније, Sacrebleu Productions, Албански национални центар, Центар за кинематографију Косова, “Уред премијера Републике Косово” и – град Вргорац у Хрватској! Званично, реч је о “мањинској хрватској копродукцији”, која је на овогодишњем Пулском фестивалу награђена иако је реч о дилетантском остварењу на нивоу филма сниманог мобилним телефоном!

Евидентни су политички, а не уметнички разлози додељивања ове награде, јер је филм каобајаги “феминистички” и узима у заштиту жене са последицама “ратног сексуалног злостављања”, што се готово савршено уклапа у лажни мит о “50.000 силованих Албанки”, велики спин у режији Вљоре Читаку у Светској организацији УН у Њујорку.

Председавајући Савета безбедности УН Василиј Небензја недавно је “последњи пут упозорио” представницу тзв. Косова да се понаша у складу са условима под којима је уопште пуштена на онлајн седницу и да ће ако и даље буде истицала “косовске симболе” бити удаљена из ње!


Аутор: Божидар Зечевић

Извор: Новости онлајн