СЛОБОДАН ФИЛИПОВИЋ: ПОРОДИЧНИ ДОДАТАК “ВИЋ”

Прича се, а тако нам и децу уче, како су породична имена код Срба настала ономад. Да ли је то заиста тако, или је питању још један пример наметања неистине у пропаганди, која за циљ има прикриваљње србске културе? Збрци доприноси и бројност породична имена у Срба, која су заиста веома различита: по надимку, занимању, некој особини, регији, животињи, биљци, боји, братству, племену, географским именима, занату, оруђу, оружју…

У србском народу постоји питалица: Шта је то без чега се не можеИме, гласи одгонетка, јер универзално се сазнаје помоћу појединачног, а реч је „огледало стварности“! Име је тајни код фреквенције, као и надимци, који су управо из магијских разлога код Срба бројни, јер имају заштитну улогу. Рецимо, код Шопа човека пре можете да нађете по надимку, него по имену, иако су прекори (надимци) независни од имена (Т. Тасев)!

Најбољи пример су муслимански надимци код православних Срба (Мујо, Рамо…), од којих су неки постали породична имена (Мујић, Рамовић…). Разлог томе је веровање из прошлости, да се давањем имена непријатеља, остварује мистично крвно сродство, које штити у борби од метка или сабље, јер по магијском уверењу да део припада целини – „неће свој на својега“!

Породична имена су углавном патронимни додаци: „ов“ и „ев“ као присвојени придеви, „овић“, затим „ски“, „ин“, „ар“, „ац“, „ца“… Србска породична имена препознатљива су по најчешћем патронимном додатку „вић“, док је код Руса сачуван оригиналан патроним „вич“, или чешће умањење „ич“ (скраћење од вич), које у србском гласи „ић“, док је у јеврејском (i)tz, што сведоче амерички филмови, где се овај патроним најчешће јавља!

Етимолошки, патронимни додатак „вич“ долази од архаично србског корена √ вич, одвојити, лишити, отпустити, одликовати, разликовати, распознати, приметити… Од овог србског корена, који је првобитно означавао братственика или саплеменика, настало је у лат. vicus, село, котар, као и гр. eikoн, лик, слика.

Обичај средњег имена је кажу римски. Нема сумње, све мора да почне с „Грцима“ или „Римљанима“, али ту постоји један мали проблем, јер „Римљани“ и „Грци“, никада у историји нису ни постојали, све до ренесансе и фалсификовања историје и временословија! Уосталом, од искона се код Срба уз лично име јавља очево и дедино, јер ова тројност пресликава три паса, који живе на истом огњишту, а њихов заједнички назив је „колено“! О томе пева Његош, а сведочи старосрбско „дедић“, у значењу „коленовић“, то ће рећи од соја, јер, три паса чине колено.

Прича се још, да су модерна презимена настала у средњем веку, најпре код властеле, и трговаца па код грађанства. Сродство се рачунало по мушкој линији, али код Срба то није искључиво, што сведоче породична имена: Марић, Смиљанић, Госпавић… Европски патронимни додаци се исти, а имају значење „син“. Нормански додатак презимену је „фиц“, у значењу син, као и србски патроним „вић“. Такође, немачко sohn, син, енг. ing, у истом значењу, свенски son, дански sen, шпански ez, португалски eš, или грчки pulos, у значењу син, од аријског корена пил, неговати.

Код Арапа и Јевреја ibn, син, етимолошки је од архаично србског б’инна, растурен, раздвојен, које се јавља као додатак у у србским кованицама „отаџбина“, „тазбина“ или у калковима „дедовина“, „очевина“ (В. Тадић).

У Долини Инда, патронимни додаци су у прошлости завршавали на „вић“, све до доласка ислама! По старим легендама, старинци ове регије дошли су на коњима, с обала Црног мора. Често породично име на Инду је Бег, које данас нема никакво регионално значење у пашту и парском језику (Ф. Зуровац). Овај податак је пренео један амерички Пакистанац, с породичним именом Бег, које је у старијем облику гласило Беговић! Његов отац је Парс муслиманске вере из Ирана, а имао је обичај да каже, како су три најважније ствари у животу: „зем“, земља, „зен“, жена и „пара“, пара или новац!

У Славонији су деца добиjала презимена по оцу, све до Јосифа II. Презимена рођене браће у врањском округу, у турско време су морала да буду различита, па се тако један брат презивао по оцу, а други по мајци. У Македонији је после Другог рата извршена насилна административна промена презимена, па има случајева, где је један брат задржао стари патронимни додатак „вић“, док је његов рођени брат преведен на „ски“ или „ов“. О томе сведоче и бројни надгробни споменици.

Прича о Марији Терезији и модерном увођењу презимена, стоји у супротности с неделом Мехмеда II, који је спалио све тапије и права србског племства, уз наредбу, да се од тада племићке породице не могу звати својим породичним именима, већ по имену оца! Сасвим је видиво, да мрежни рат против србског идентитета, још у прошлости  обухвата чак и патронимне додатке!

 

Аутор: Слободан М. Филиповић

Извор: Индивидуална филозофија

Мала школа србске митологије: Дописница са севера

У легендама Источне Србије још увек живи Нокен, бели коњ који излази ноћу на обале реке. Прича се да онај ко га угледа мора умрети. На далеком северу, под истим именом Нокен, живи у реци бели коњ из викиншке легенде, који излази само ноћу. Овеквечио га је норвешки сликар Теодор Кителсен 1907. године, и данас се налази на норвешким разгледницама.

Београд је био домаћин изложбе свенског традиционалног текстила са  експонатима из свих крајева Свенске (Шведске) старим и до 300. година (галерија „Степеник“). Аутор изложбе, госпођа Ригмор Силвен Свантесон, антрополог и етнолог из Стокхолма, одржала је тада предавање о традиционалном свенском текстилу истакавши сличности у традицији Свенске и Србије. Била сам у Етнографском музеју и видела ваш текстил и народне ношње. Постоји велика сличност како у тканинама, тако и у неким другим стварима. На пример, оруђе за обраду земље и прављење путера. Звезда је веома чест мотив на шведској тканини. Ту је и дрво живота, које у Свенској обично представља букву, орах или храст.

Мотив звезде с осам кракова је симбол бога Вида. Находи се такође,  код хинди богиње или у мисирским пирамидама, на медаљонима са азбучним словима, на штитовима римских војника, на капи Дракуле или на забатима паорских кућа у околини Кикинде. У вези културних сличности са обичајима Свена, француски етнолог Седрик Далије је поводом празника Благовести снимио у Крушевцу документарни филм под називом „Жива ватра која је извијена из липовог дрвета, ради заштите стоке од болести. Он је открио да из истих разлога Свени због превентиве сточних болести запале колски точак и пусте га да се сјури с врха брега. Детаљније поређење прекинула је његова изненадна смрт у саобраћајној несрећи.

Ни наука не негира ове сличности. В. Кетржински каже, да су Венди или  Северни Срби пре Риста населили Померанију (Поморје) и Балтичко (Србско или Венетско) море. О. Луковић и Патрик Лут датују то насељавање на почетак другог миленијума: Око 2000. године с. е. скандинавски простор је достигао талас народа који је дошао из подунавских равница. Норвежани и данас употребљавају слова  „ћ (ћот, месо) и „љ (Љундберг), а Свени (Швеђани) исто кажу läkare, лекар, што је још један од доказа древних веза Срба и  Скандинаваца, који носе име по Сканди, аријском или архаично-србском богу Рата.

Није тајна да су Викинзи имали бродове идентичне асирским (Николић) и да су на њима око 1000. године пловили до Америке, коју је Ериксон назвао Венедонија (Винланд). Да је овај Викинг етнички припадао Вендима, сведочи и титула краља Свенске, који се до осамнаестог века титулисао као краљ Свена, Норвежана и Венда (Срба).

 

Синиша Јаконић, приредио С. Филиповић

Мала школа србске митологије: Савине вериге

    Кад је пренет ћивот Св. Саве у манастир Милешеву, народ је долазио са свих страна, да га целива и дарује за сваку срећу и напредак. Један сиромах човек, немајући шта да дарује, скине са себе дроњаве хаљине и умота у њих једне чађаве вериге, из своје колибе, те их приложи на ћивот. Кад после њега, дођу у манастир господа и богаташи, зачуде се дару, те размотају прње и видећи шта је у њима, нареде да се прње заједно с веригама избаце из манастира.

    Чим је то учињено, ћивот светитеља затрепери, а свеће по цркви утрну. Сети се народ шта је у питању, па брже боље, унесу оне прње с веригама и врате их на место где су и биле. Кад се служба заврши, народ пође из цркве, али за дивно чудо нико није могао да изађе. Најпосле, проговори нешто из кубета, да нико не може да изађе из цркве док се не целивају вериге Св. Саве. Народ приступи ћивоту и целива вериге дарујући их. Чим су то учинили, могли су да изађу из цркве. Тај догађај се прочује свуда, те од тада остаде, да се светкују Вериге св. Саве.

    Ова легенда је изванредан митолошко-приповедачки пример за обредну вредност даривања, по примеру Сунца божијег, које све греје подједнако. Отуда се, по закону „сетве и жетве“ у народу каже: Вазда давао, вазда имао! Реч „вериге“ је србска од ариј. варанга, држач, а вериге су предмет посвећења, сакралан и свети предмет, који се по србском предању кити копривом и слави 29. јануара као Часне Вериге.

 

Слободан Филиповић