Мала школа србске митологије: Од А до Ш

            Духовност једног народа огледа се у његовом језику, јер, закони мишљења спадају у законе Природе. Речи не личе на оно што представљају (Панини), али, оне ипак имају везу са стварношћу. Не, само, да реч у србском значи слово, већ је србски једини духовни језик на свету, поред његове рецензије аријског на Истоку која се литерарно зове „санскрит“.

            Сарбатско писмо је морфолошки идентично писму Винче, тврди Роберт Латам, па није ни чудо, што је извор европске писмености прва цивилизација у Подунављу Хелма (Балкана). Валтер Вист каже да је аријска рецензија такозваног „санскрита“ настала од вендског или србског језика, а Илија Живанчевић закључује, да су Срби народ који је дао реч свим осталим народима Европе. Доказ томе, поред осталог су и словне вредности које постоје само у србском језику, али не постоје у писмима Европе и Азије!

            Сви Срби, алијас Словени, имају исту реч за појам „писати“, што је својеврстан доказ древности србског писма, упоредан песничком изразу „народи књиге“ како су источни писци звали србске земље. Ако, упоредимо словне вредности аријског и писма Винче, са савременим србским, видећемо да  постоје слова „А“ и „Ш“, али нема латинског „w“ (омега)! Сасвим је исправан закључак, да је слово „ш“ замењено латинским „w“ које је морфолошки веома слично, јер, ова два слова имају исту бројну вредност! Поготово, што слово „w“ („ом“) постоји у старосрбском, али je различите бројне вредности.

            Преци Срба поштовали су космички закон ри, у значењу небо или богови неба, од истога корена као ритуал, ариј. риту, време богослужења, склад, подешено по мери, одакле је настало лат. ritus, религиозни обичај. Стари Срби су знали, да са нашег Сунца преко Часнога крста долази на Земљу милост божја, а то је све оно што нам је потребно за живот. Небо и земља су за њих биле две свете посуде, као што је „човек посуда у коју Господ улива воду живота“.       

            Од „А“ до „Ш“ се иконографски представља као „сунчев печат“ србске митологије, односно лабарум или чешће као „Ристов монограм” (енг. Chrismon).  У свим представама без изузетка, од „А“ до „Ш“ је  на водоравној оси просторно-временског крста, која симболише материјалну представу видљивог. Његове бројне иконографске представе са словом „ш“ још увек постоје у црквама Каталоније, док су у Немачкој уклоњене и замењене омегом, тако да их је остало свега око пет одсто.

            Лабарум или Ристов монограм иконографски представља „сунчев печат“,  симбол преламања светлости и атрибут бога Сунца. Тумачи се као сновиђење Стојана, алијас Константина и касније „римска“ ратна застава, иако лабарум постоји у црквеној уметности Палестине барем једно столетје пре „Стојановог сна“. Монограм познат као лабарум, описао је Еузебије Цесарејски у биографији цара Стојана, алијас Константина Равноапостолног.        

            „Ристов монограм“ као символ, такође постоји  пре ришћанства и атрибут је халдејског бога Неба, док је у Мисиру познат под именом „Хорусова палица“. Лабарум је семантички истородан хетској владарској титули „лабарна“, од  ариј. рави, Сунце,  господар, одакле је семантички и бог Сунце Ра, како су у Мисиру звали асирског Мардука или Сербона. Слог ра, који се налази на врху сохе небеске, односно ординате временско-просторног крста, на аријском или архаичном србском језику има више значења: Огањ, Ватра, злато (митски атрибут Сунца), светлост, стварање, поседовање, љубав…

            Србска изрека „од А до Ш“  у значењу (све)укупности, преобликована је у латинско „алфа и омега“. Ако, почетно слово „А“ у свим писмима има стилизацију сазвежђа Бика, којим започиње циклус године звезданог закона васионе, онда је последње курилично слово „Ш“ по облику слично слову „w“ у старосрбском и латиници, стилизација графичке представе Риба и последњег сазвежђа у Зверокругу или Свароговом точку! Тиме се писмо приказује као пресликана стварност, у примордијалном циклусу године, која по древном србском календару почиње пролећном равнодневицом у сазвежђу Бика. Почетак циклуса године у космогонији србског предања пресликава народно веровање „да Земља стоји на Бику“.  

            Последње слово азбуке „ш“ и латинице „w“  имају исту бројну вредност, са том разликом, што старосрбско и латинично омега не постоји у аријском, али постоје чак два слога „ша“. Аријски слог „ша“, односно слово „ш“ са вирамом које је морфолошки једнако куриличном[1] слову „ш“, има више значења: крај, деструкција, остатак, вечна срећа, рај, крајње ослобођење… Да ли је случајност, да крајње слово азбуке има споту крајности, када је писмо пресликана стварност и обележје васељене?                                                                 


[1]    Слово “ћ” постоји тек од Вука и Гаврила Венцловића, па се србско писмо не може звати “ћирилица”, нити “кирилица” јер је старије од (измишљеног) Ћирила или Кирила, већ га треба звати “курилица”, како се звало старо србско дипломатско писмо и језик, које семантички долази од ариј. к’урали, вештина (писања), уметност. У савременом србском језику, ова  реч постоји као архаизам за плеоназам, у изреци из Ј. Србије: Кур ли си, мајстор ли си.


Аутори:    М. Николић и С. Филиповић

Мала школа србске митологије: Част и чест

    Израз „част и чест“, неки тумаче као двојност за појам у истом значењу, како би се појам у обичном говору појачао. Старо србско („словенско“) „чьсть“ има значење: део, комад, страна и број (чистло). Семантички, долази од ариј. √ чешт, обожење, приношење, а значи труд и кретање, активност. Руси пишу ову реч са часть, а промена самогласника у србским („словенским“) језицима је веома честа појава: језик-јазик, отац-отец, дан-ден, жетва-жатва, пут-пат… Где год у старосрбском стоји словни знак „ь“, Руси, Чеси и Пољаци стављају слово „е“, док илирски Срби стављају слово „а“.

    Два су дела, части, комада или стране света, подељене на „равне части“: десна, активна и божанска (анђелска) и лева, пасивна или врагова. Час(т)ни крст и час(т)ни пост припадају крсној или десној страни, која се у народу држи сретном. Свештеник те сретне стране је „час(т)ник“, а нечастиви име за врага. Али часник може да буде почасни члан, војни старешина или у сватовима девер, кум и стари сват. „Частити“ значи дати у материјалном смислу, као што израз „част ми је“ (тј. срећа), има значење у духовном смислу. Часност значи поштење, па је појам части у духовном смислу, некада имао своје посвећење (култ) у прошлости.

    Кад лоше роди, каже се: родило „од чести“ (тј. дела). У обреду, „чес(т)ница“ је део у славу десне или крсне стране. У истом смислу крсне стране је причест. Ако некоме честитамо, то значи да му желимо срећу. „Чесно“ значи часно, али и део главице белог лука. У бугарском језику, „чест“ је задржала значење среће, као и у Дубровнику. У животопису Лесандра Великог употребљава се реч „честит“, у значењу срећан. Тако, злочест по споти значи несретан, несретник (лоше среће), злосретан.

    У прошлом веку било је покушаја да се промене самогласника вежу за одређена значења: част, = нем. Ehre и чест, = нем. Teil, ст. срб. дель. Б. Шулек је у веома лепој расправи одбацио та мишљења. Забуни је допринело и то, што се у руским књигама меки знак „ь“ и слово „а“ читају са „е“ и „а“ (ја), па су србски писци мислили да народ „криво беседи“.

 

Слободан М. Филиповић

Мала школа србске митологије: Перун и Перуша

Даждљиви Перун је господар муње и грома, који даје кишу и надзире жетву. Он се и вози на огњеним колима:

Ја излегох на сребрно гувно,

те ударих у златне свирале,

свак ме чује не види ме нико?

Још у Ведама, Огањ и Громовник се возе у једним колима, о чему даје потврде хелиоцентрична метеорологија, која дефинише грмљавину као трење облака и „сунчевог ветра“ или електромагнетне силе са Сунца, што ми чујемо као звук грмљавине (М. Стеванчевић). Громовника српског предања помажу Ветрови који су истог постања с Огњем:

... а Страовила…тад упреже те коње Ветрове

и поведе муње и громове,

а са мужем вељим Перишаном.

Страовила је жена или сестра Перунова, јер су у народном предању гром и муња очовечени брат и сестра:

Не бој се сестро Маријо,

ја имам коња крилата.

У ришћанству, то је Марија, сестра св. Илије је а у старој вери Опрлија.

Перунова сестра је у старој вери познатија као Перуша, ариј. парашý, гром или секира, од корена при, ударати, савладати, одакле је и срб. „прати“ у значењу „ударати“, јер се прало ударањем у даску. Перуша носи придевак (Пр)перуше у улози богиње заштитнице побратимства:

Ко погази побратимство…

Дом му затри Прперуша,

страшна сеја Давор-бога.

Мушки облик имена громовника је Перушан > срб. рус. чеш. Перун, слов. Peron, пољ. Piorun од piore, ударати. Код Руса је перун „гром“, код Русина „муња“, а код Финаца „ђаво“ (pergene). Ведски Варуна је семантички различит, од ариј. варуна, „свепрожимајући“, бог неба, господар запада и небеских вода од корена ври, прекрити, одакле је и јелински („грчки“) Уран.

Громовник Перун је син Сварога и Свароге (Земуње) родитеља богова и људи. У ст. исландском Fjorgуn је мати Тора громовника, док је хетски Перунаш у значењу „стена“ или „хридина“, јер су стари Срби веровали да је свод небески од камена, као и престо божији, па је Перун представљан као ратник у оклопу са секиром или каменим маљем који додиром све претвара у камен. Представља се такође с луком и стрелама од муња. Цвет Перуна и Перуше је епско поређење за девојку, а то је перуника (љиљан, крин):

Девојка је дивља перуника.

Божанском пару громовника посвећен је Запис, дрво храста, ариј. харас, крес, огањ који етимолошки носи име по огњу или кресу, јер народ верује да гром најчешће удара у храст, што стоји у вези чињенице да храст садржи највећи проценат воде. Прича се, да је Перун громовник дао азбуку дрвета коју подупире руна перун и етимологија Записа, првог храма природе. Реч Запис, стоји у директној етимолошкој вези са појмом „тефтер“ (дефтер), ариј. дева-тару, „божанско“ или посвећено дрво, које је у Махабхарати храм као и код старих и савремених Срба с кога се не сме откинути ни листић.

Бог громовник је „врагобија“, који тера злодухе и алу која напада рађајуће Сунце из небеских вода, као и „страву“, када се дете од нечег препадне па од тога оболи:

О св. Илија громовниче,
узми собом брата Пантелију
и сестрицу Огњену Марију,
громом страву погодите
и муњом је опржите.

У народној песми, громовник Перун има три златне јабуке, које симболишу Огањ а чија је космичка хармонија везана за број три. Перун је оличење планете Јупитер, везан за правду, јер кажњава кривоклетство, а стоји у вези синоптичког циклуса на Сунцу, па један дан у недељи, а то је четвртак, по њему носи име перендан (перундан).

Један од бројних облика његовог имена је и ведски Индра, РВ 1, 3, који је поставио Сунце на небо да сија РВ 9,1. Отуда, народ сматра да Перун држи кључеве раја, јер громовник је небески војвода и господар сва три света, који окреће Сварогов точак у пупку неба.

 

Аутор: Слободан М. Филиповић