Ознака: Урбанизам

Како је и најављено, на иницијативу, Удужења „Ксенија – руски језик“, на неколико локација у Чачку постављене су информационе табле са портретима  српских историјских личности које су насликали руски уметници.

– Удружење је написало пројекат за град Чачак у јануару 2020. године и град нам је одобрио постављање 7 (седам) табли у 7 улица у центру града. Табле се постављају у улицама: Жупана Страцимира, Господар Јовановој, Цара Душана, Кнез Милошевој, Војводе Степе Степановића, Др Драгише Мишовића и Кужељево – каже Ксенија Радојичић, наставница руског језика и оснивач клуба.

– Свакодневно тим улицама пролази велики број наших суграђана и наша жеља је да суграђане подсетимо, а посетиоце града упознамо са значајем личности чија су имена на улицама нашег града. Још један циљ постављања ових табли је јачање пријатељских веза између Србије и Русије, тачније града Чачка, који је у протекле две године угостио академске сликаре с југа Русије у ликовној колонији, и градова Краснодар, Дмитровск и Новоросијск – истиче се у саопштењу Удружења.

Приказе на табли је осликало 7 академских сликара са југа Русије и то:

• Лик цара Душана – Јелена Морозкина, академски сликар и професор на Кубанском универзитету, Факултет за графички дизајн у Краснодару;
• Лик Господар Јована – Наталија Шмирдбескаја, уметник из Новоросибирска и власник дечје школе сликања Изостудия – Цветной Бульвар;
• Лик жупана Страцимира – Ирина Абрамова из Краснодара, самостлни уметник и део колектива позоришта Teatteri Union;
• Лик кнеза Милоша – Едуард Абжинов, самостални уметник из Краснодара;
• Лик војводе Степе Степановића – Светлана Баншикова, професор ликовог из Дмитровска;
• Лик др Кужеља – Владимир Струис из Краснодара, самостални уметник;
• Лик др Драгише Мишовића – Оксана Батис из Валенсије (Шпанија)

Шест најбољих ученика из Уметничког одељења Саобраћајне школе у Чачку је осликало 6 мотива/детаља из живота српских славних личности и обједињавањем ових уметничких дела добили смо табле уметничког, образовног, информативног и туристичког карактера.

Ученици који су учествовали у изради су:

• за цара Душана – Анђела Шапоњић
• за господар Јована – Урош Дмитровић
• за кнеза Милоша – Теодора Јевђовић
• за војводу Степу Степановића – Виктор Величковић
• за др Кужеља – Николина Ђорђевић
• др Драгишу Мишовића – Анастасија Којичић

Дечији радови су већ били послати на изложбу «Разные миры» у Краснодар на Кубански универзитет, коју организује гђа Јелена Морозкина. Тамо су били јавно изложени током новембра, а ђаци из Чачка су добили дипломе о учешћу.

Таблу са ликом жупана Страцимира је у потпуности желела да осликала Ирина Абрамова на основу историјских података, фресака (посебно лозе Немањића) и припремљеног текста за таблу који је саставила моја колегиница, професор историје Марија Чвркић. Сарадници на тексту су били историчари Александар Јањић, Александар Марушић, директор Музеја Рудничко-таковског краја и Дејан Ристић, који нам је помогао око најспорнијих података из историје.

Текст на српском су лекторисале србисти Милена Лисица, Ивана Ћурчић и др Оливера Крупеж.

На табли су текстови на српском, руском и енглеском. Пројекат одобрио град и дао сагласност за постављање табли, а подржали су нас многобројни суграђани и привредници.

Извор: Озон прес

Какве ли коинциденције, у улици Ћирила и Методија у Пироту исечена су столетна стабла ораха. Стабла на пиротском Сењаку на којима су се славуји натпевавали бесомучно су посечена, а уместо њих су засађене притке. Тако су се и Пироћанци укључили у општу моду сечења свега што је лепо.

По народном предању орах сече најстарији члан фамилије или га секу уз благослов. По истом предању ни храст запис се не сече, а како то раде у Холандији погледајте на фотографији испод.

Да Пироћанци нису најгори сетимо се храста записа у Савинцу кога је “посекао ” Милош Велики.

Стефан Немања никада није живео у Београду, који није ни био у саставу Немањине државе – тако гласи један од чешћих ”аргумената” против споменика; може се видети по многим ћошковима друштвених мрежа, а уз непревазиђеног Марка Видојковића, у своју колумну на Ал Џазири уврстио га је и извесни Горан Мишић.

Тако да је Рузвелт мора бити одрастао код Богословије, чим је баш по њему названа онолика улица, која спаја тај трг са Вуковим спомеником. Такође, Београд је вероватно био историјско седиште француских краљева, због чега на Калемегдану и данас имамо споменик који нас подсећа на обавезу да Француску волимо онолико колико је она, по предању, волела нас.

Да не причамо о залудном Синан паши, који је, ускраћен за овако мудре саветнике, мошти Светог Саве спалио баш у том не-немањићком Београду, а још залуднији Срби то онда доживели као националну увреду! Капирате: Сава ништа није имао са Београдом, а Турци то нису знали па су му овде спалили земне остатке, али Београђани уместо да се на то само насмеју и узврате довитљивом колумном на Ал Џазири, стали да се љуте и дижу устанке; апсурд до апсурда…

Ако се међутим уозбиљимо, вреди се запитати чему уопште пребирање по Немањиним кретањима. Или по земљи из које споменик долази (Русији). Зашто је запенушалим критичарима толико запело да одвоје Стефана Немању од Београда? Зашто тако често наглашавају да је мрски им споменик направио руски вајар?

Ако је споменик ругло, зар не би сама та чињеница требало да буде довољна?

Рецимо, ако хоћу да вас упозорим да не бацате паре на романе Марка Видојковића, рећи ћу вам да је он дегенерик који је комплексе због мањка сантиметара успешно заменио комплексима због ускраћености у књижевном умећу – али нећу копати по томе где је рођен, с ким је шмркао и кад се последњи пут окупао, јер то са приповедачким даром и нема никакве везе.

Ако причамо о осећају Горана Марковића за друштвену одговорност, онда ћу да подсетим да је у Београд доводио србомрзачку човеколику сподобу Левија, а да је у ”Турнеји” отворено заговарао насиље према српским националистима (карикатурални Љубић, у тумачењу Воје Брајовића), док је према хрватским и муслиманским војницима налагао појачано разумевање па и сажаљење (сцена са минским пољем)… али се нећу бакћати тиме да ли има обичај да се зацопа у глумице које му играју у филмовима.

Дакле, за расправу о споменику битно је да ли је изгледом и положајем прикладан, или није. То где је Немања све живео и шта су обухватале његове земље, нема никаквог значаја. То одакле је вајар, престало је да има значаја оног часа кад је конкурс завршен.

Инсистирањем на тим подацима, критичари заправо показују да им у овој јавној расправи није стало ни до Савског трга ни до Београда ни до сећања на Стефана Немању. Као што им није стало ни до наводне борбе против режима – пошто би у том случају ваљда нападали режим тамо где он то највише и заслужује, а то је велеиздаја Косова и Метохије. Јер на том питању сви они горе поменути аргументи добијају на значају. Када се расправља о КиМ, итекако је важно коме је све кроз историју припадало. Исто као што је важно из ког страног центра моћи потиче злочиначки пројекат ”независне Косове”.

Сузбијањем косметске велеиздаје руши се Вучић, а оснажује Србија. Хистеричном и неутемељеном галамом против споменика Стефану Немањи – руши се Србија, а Вучићев противуставни режим чак и потпомаже. Можда хистеричне галамџије нису свесне свих последица свог поганог деловања, али им се, као и Вучићу, не сме опростити.

П.С.

Немали је број замлата убеђених да је Београд ”антисрпски град”. Да ли се те замлате бар у оваквим тренуцима запитају због чега је осведоченим србомрсцима, као што су Видојковић и Марковић, толико стало да Београд буде скројен баш по њиховом укусу? Како то да се Видојковић и Марковић оволико грчевито боре за Београд који њима одговара, док наводно родољубиве замлате од српске престонице већ деценијама демонстративно дижу руке?

Прилог:

Погледајте изблиза како ће изгледати споменик Стефану Немањи

Аутор: Миодраг Зарковић

Извор: Фронтал

Приредио: Администратор