Арам Гарегинијан: Турски F-16 и терористи из Сириjе не помажу Азербејџану – Арцах не се предаје

Јерменски добровољци. Фотографија: Мелик Багдасаријан / ЕПА

У Арцаху (Нагорно-Карабах) бесни прави рат. 27. септембра азербејџанска војска је одпочела масиван напад. Овај пут уз отворену подршку Турске, која је овде упутила натовске борбене авионе F-16. Осим тога, са севера Сирије (који терористи, уз подршку Турске, још незаконито контролишу),војни транспортни авиони, преко Турске, превозе џихадисте за помоћ азербејџанским снагама. После пет дана, о томе су се, заједнички, изјаснили Француска, Русија и САД.

29. септембра је председник Азербејџана Илхам Алијев изјавио да је његова држава од Јерменије пет пута јача по броју становника. Али „велики“ Азербејџан и “огромна” Турска не могу да успешно доврше агресију против Јермена.

Напади десетинама тенкова и вишецевних бацача ракета настављају се већ пети дан. По проценама Армије одбране Арцаха, непријатељ је изгубио преко стотину тенкова и оклопних возила, неколико хеликоптера. Исто колико за све време војне у Карабаху у 1992-94. Тада су стране у сукобу углавном користиле наоружање преостало из доба Савјетског Савеза, док сада употребљавају оно што су куповале од тада – све време.

У неким годинама је војни буџет Азербејџана био већи него цео буџет Јерменије. Али ни то не поможе Азербејџану и Турској: нису успели да напредују.

Председник Турске Ердоган је више шута изјавио је да ће помоћи турски Азербејџан, да би, једном заувек, било “решено питање”, које се не решава 30. година. У јулу је Азербејџан напао границу са Јерменијом и, после још једне неуспешне провокације, спровео јзаједничке војне маневре са Турском. Сада се против јерменских снага користе турски авиони F-16 (Азербејџан их нема, јер натовске авионе не купује). До сада, савезници негирају њихово присуство. Азербејџан је од Турске добио плаћенике исламисте, који су ратовали у Сирији под окриљем те исте Турске.

Арцах има у већини јерменско становништво, али је средином 1930-их, одлуком совјетске владе, прикључен Азербајџану. Крајем 80-их, Нагорно- Карабашка аутономна област је, у складу са тадашњим законодавством Совјетског Савеза, изгласала резолуцију о издвајању аутономне области из тада још совјетског Азербејџана. После распада СССР-а, Баку је планирао да потпуно освоји Арцах и етнички га очисти од Јермена. Али се Рат за Нагорно-Карабах 1994. године завршио победом јерменских снага. Нагорно-Карабах није укључен у састав Јерменије, да се не би спалили сви мостови за мировни преговор и трајно решење сукоба. Тако се, уз Републику Јерменију, појавила још једна јерменска република – Арцах.

Вође Азербејџана су све време изјављивали да ће решавати сукоб по своме, а статус кво (непризнати, али стварно постојући јерменски Карабах) је користан само за Јерменију. Значи ли ово да Азербејџан покушава да нешто измени? Не – све провокације чине Јермени, каже влада у Бакуу.

У реду, треба само одговарати на питање, зашто процвоцирати ако имаш корисни статус кво? На ово питање нема одговора, осим једног: аутор овог чланка је Јерменин, који међу Србима спроводи пропаганду за јерменски новац.

Али новца Азербејџан има много више. На милијарде долара од нафте, због којих неки политичари и организације у Србији култивишу мит о томе, да Јермени у сваком сукобу, због својих интереса, подржавају право народа на самоопредељење, што значи и незакониту владу такозване Републике Косово.

Али у стварности Јерменија до сада није признала “Косово” и не намерава да то учини. Али држава, једна од првих која је признала “Републику Косово”, била је… Турска, која свим снагама пдржава Азербејџан. А када је у Београд из Бакуа пристигао авион са помоћи против коронавируса, амбасадор Азербејџана беседи о “древном српско-азербејџанском пријатељству”.

Можда је човек у праву. Турски зуби јесу се “дружили” са српским песницама, стотинама година, и 1389. године. Сада исто такво “пријатељство” Турцима и Азерима указују Јермени – да би заштитили своје родитеље и децу.


Арам Гарегинијан

Турска Црна Гора

Саопштење о броју и структури субјеката у страном власништву у Црној Гори (линк) разјаснило ми је политичку ситуацију у овој бившој српској књажевини и краљевини.

Извор за илустрацију: Шатерсток

„ Broj poslovnih subjekata u stranom vlasništvu u Crnoj Gori u 2019. godini iznosio je 12 429, što u odnosu na 2018. godinu predstavlja povećanje od 47,8%. Najveće učešće poslovnih subjekata u stranom vlasništvu prema zemlji porijekla vlasnika bilo je iz Turske 3 652 odnosno 29,4%, Rusije 2 217 poslovnih subjekata odnosno 17,8%, zatim iz Srbije 1 627 odnosno 13,1% i Ukrajine 711 poslovnih subjekata odnosno 5,7%.

Posmatrajući 2019. godinu, najveći broj poslovnih subjekata u stranom vlasništvu zabilježen je u Podgorici i to 3 806 odnosno 30,6%, Budva 3 655 odnosno 29,4% i Bar 1 467 odnosno 11,8%. Po sektorima djelatnosti najveće učešće poslovnih subjekata u stranom vlasništvu bilo je u sektorima: Trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikala 23,9%, zatim u sektoru Stručne, naučne i tehničke djelatnosti 20,7% i Građevinarstvo 14,0%.“

Удео пословних субјеката из Русије смањен је са 38,1% у 2014. на 17,8% у 2019, а из Србије са 17%, на 13,1%, те је збирни удео ове две државе смањен са 55,1% на 30,9%.

Насупрот њима, из Турске је повећан удео са 1,5% на 29,4%, те је у 2020. сигурно надмашио збирни удео пословних субјеката из Русије и Србије.

Ови подаци не укључују вредност инвестиција, број запослених и додату вредност и промет пословних субјеката у страном власништву, као и уделе земаља према овим показатељима.

Ипак, саопштење ми је пробудило сећања на историју Црне Горе, вишевековну борбу за слободу. Свашта су чинили Срби по Црној Гори, Старој Херцеговини, брдима и крајинама, чак су се правили и људождерима да би утерали страх у кости Турцима.

И тако, вишевековни отпор окупацији и борба за слободу сада су поништени инвеститорима из Турске. Логично је да треба уништити СПЦ у Црној Гори, као заостатак из те јуначке прошлости. Треба и страх у кости утерати преосталим часним људима, посебно у Будви где треба контролисати пословање 3.655 страних фирми, што је на пет становника по један пословни субјект у страном власништву. Да нема (пореских) рајских острва Будва би била (а можда ће и бити) Рај на планети Земљи.

Док мислим на јуначку прошлост Црне Горе и ову турску садашњост, сетим се да има и у Србији неких бин зинова, и свакојаких других страних инвеститора. А и полиција није симбол нежности и милосрђа.

 

Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија

Приредио, уверен да су за азбукоцид у Црној Гори ипак одговорнији Натогорци од Турака и турадије: Администратор

Танасковић: И Турска ради на томе да „Србин“ за Европу постане оно што је вековима „Турчин“

ПОСЛЕ ТВ-СЕРИЈА У КОЈИМА СУ СРБИ ЗЛИКОВЦИ, ЛАНСИРАЛА И ФИЛМ „ТУРЦИ ДОЛАЗЕ. САБЉА ПРАВДЕ“

  • Изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да их у будућности заменимо у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или да је, бар, са њима поделимо
  • После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио турски историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“
  • Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија
  • Охоли Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић
  • Турска деца ће имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану…  Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЗА хришћанску Европу Турчин или, тачније „Турчин“,  вековима је био синоним дивљаштва, суровости и крвожедности.

У студијама које се данас зову имаголошким омиљена тема је постало истраживање и тумачење настајања, варирања и обогаћивања и одржавања представе о Турцима и муслиманима, као вечном, изазовном и узнемиравајућем Другом, у западноевропској цивилизацији, њеној књижевности, ликовној уметности и народној уобразиљи.

Таква слика почела је да се обликује још у средњем веку, а витална је и данас. Немачки научник Јулијус Бергхарт је у садржајној књизи Imago Turci. Европска слика Турака 1453-1600 (2011) дао сјајан синтетички приказ раног формирања те константно негативне представе.

Кад жели да укаже на велику опасност, Италијан и данас спонтано узвикне „Mamma, li turchi!“

Историјски посматрано, није тешко разумети зашто је баш Турцима припало то привилеговано место у галерији негативних стереотипа који насељавају свет менталних представа европског човека. Нису га баш задужили нежностима, а где је тешких успомена и страха у костима – ту је увек и неограниченог надахнућа за бујну машту и креативности из арсенала Екове „естетике ружног“ и, додали бисмо, злог.

Кад се још умешају и идеолошке предрасуде и себични интереси, тенденциозним мистификацијама никад краја. То бар ми Срби предобро знамо. Елем, Турци тако носе своје историјски заслужено, али и неправедно тешко бреме. Не може им се помоћи…

Кад је већ тако како јесте, изгледа да потомци Османлија предузимају озбиљне кораке да се у будућности можда почну писати научне студије о слици Срба и Турској, с потајном надом да бисмо их могли заменити у њиховој тужној судбини негативног стереотипа на Западу или је, бар, са њима поделити. С обзиром на пријемчивост неких западњака за идеју о лошим Србима и усрдно пословање да се она што шире запати, рекло би се да нису без шанси.

Управо почетком ове године стиже нам нова, крајње индикативна потврда да индустрија произвођења негативне представе о Србима у Турској не стаје, већ ради пуном паром, редовно избацујући све апсурдније и апсурдније (што не значи и неделотворне!) производе.

После неколиких телевизијских серија у којима су Срби патентирани зликовци, пре само неколико недеља у биоскопима се, уз моћну рекламну најаву, појавио историјски спектакл „Турци долазе. Сабља правде“.

Вест о појављивању овог филма пренели су неки наши писани медији, али је она прошла прилично незапажено, што само по себи и није превелико зло. Постоје, међутим, разлози да се над овим безвредним конфекцијским продуктом вулгарно комерцијалног филмотворства ипак додатно замислимо.

Читав пројекат је, иначе, сумануто склепан и потпуно ванисторијски, иако се, као нека шарена крпара, спаја у једну целину произвољно скрпљеним парчићима историјске стварности.

Прича је отприлике следећа: Славољубиви и окрутни српски краљ Лазар, који жели да створи „велику Србију“ (нешто познато звучи!) отео је Мару, жену нетом преминулог султана Мурата II, тако да је његовом наследнику Мехмеду II Освајачу пало у део да је ослободи из руку балканског зулумћара. Он на Србију упућује одред непобедивих јуришника, акинџија, чијег предводника Срби заробљавају, али онда на сцену ступа, односно на неукротивом ату и са сабљом правде у рукама улеће јунак Сунгур (гологлави и раздрљени, лепушкасти Емре Кивилџим који, као некад Мики Рубироза на Калемегдану, трује погледом и плени гордошћу).

У међувремену, охоли краљ Лазар најављује тежак пораз Турака и прижељкује да не умре пре него што се напије вина из лобање султана Мехмеда, а смерно га слушају његови верни витезови Милошевић и Караџић (имена нису грешком убачена из неког другог текста!), док заробљеница Мара очекује да дођу Турци и сруше му престо.

Наравно, после низа тешких окршаја акинџије побеђују, што је уједно и победа правде над неправдом, а један (ваљда српски) малишан поентира свечано изјављујући: „Хоћу да постанем Турчин!“.

То је, ето, фабула, али занимљивија прича је, заправо, она која уопште није филмска, а још мање уметничка.

Што се историјске димензије тиче, свако ко иоле познаје историјске догађаје из XV века, уочиће да је у питању прави галиматијас. Пошто аутор сценарија Мехмед Боздаг вероватно није имао у виду кнеза Лазара Хребељановића (цара Лазара из народног предања), једини Лазар могао би бити деспот Лазар Бранковић, син Ђурђа Бранковића. Дакле, никакав краљ Лазар.

А што се тиче Лазареве морбидне жеље да се, као сваки прави Србин, напије крви из лобање султана Мехмеда, њу је разуларени сценариста по свој прилици припазарио из времена ратовања (прото)бугарског Крум кана, познатог као „Крум Страшни“ са византијским царем Никифором I, почетком IX века. После победе над Византинцима и Никифорове погибије, Крум је, наводно, наредио да се од његове лобање направи пехар из којег је имао посебан мерак да пије вино. Па кад је могао он, што не би и филмски „краљ Лазар“?

Мара из филма свакако је Мара Бранковић, ћерка деспота Ђурђа Бранковића, па према томе и Лазарева сестра, која јесте била „политички“ удата за Мурата II и извесно време провела у његовом харему. Мара је по повратку у Србију дошла у сукоб са својим братом Лазаром и од њега се склонила код султана Мехмеда II. Султан јој је дао на уживање имање у Грчкој, где је ова племенита и ума жена помагала ходочасницима на путу за Свету Гору, а чак је, верује се, имала утицаја и на избор неких цариградских патријараха.

О каквом њеном отимању, и одакле, може бити речи и зашто би Мара Бранковић упозоравала „краља Лазара“ да ће доћи Турци и срушити му престо?

Са витезовима Милошевићем и Караџићем напуштамо филмску и улазимо у ону праву, озбиљну причу, али не о филму, дакако…

Филмски гледано, Турци долазе је вредносно, што би се данас рекло, „треш“ илити ђубре, а комерцијално нискобуџетни или средњебуџетни производ који ће свакако направити одређени приход, првенствено у Турској, где га је за само две недеље приказивања, како наводе  тамошњи медији, у 360 биоскопа видело више од 420 000 гледалаца.

Филм је истовремено требало да уђе и у киносале САД, Канаде,Чилеа, Мексика,Аустралије, Јапана,Јужне Кореје, В.Британије, Немачке, Француске, Холандије, Италије, Русије, Јужне Африке, Индије, Индонезије, Малезије, Катара, Азербејџана и Казахстана.

Засад не и у Србији. Али, с обзиром на неке наше  необичне предилекције, ко зна?

Коментаришући намере са којима се и начин на који се приступа темама прошлости у овом и сличним турским филмовима (сетимо се само суперспектакла Освајање 1453″ или „Пад Цариграда“ из 2012), наш угледни историчар Љубодраг Димић поставио је прецизну дијагнозу. Указао је при томе на колосалан напор који, уз замашна улагања, у Турској и ван Турске, отварањем катедара и специјализованих института, ова држава чини да се институционализује универзитетско и научно проучавање османске и турске историје.

„Китичко суочавање са чињеницама можда ће у неким елементима направити ревизију у историјској слици прошлости када је у питању Турска и њена делатност и присуство на овим просторима. Та слика је ревизија до које долазе историчари научници, а сасвим друга је ова врста ревизије за коју увек постоје врло јасни и прецизни, врло снажни политички, економски и други интереси“, упозорава Димић.

Нису ли, уосталом, и у максимално комерцијалној мегасерији „Сулејман Величанствени“, у сваком погледу квалитетнијој од филма Турци долазе, били промишљено спојени профитни и пропагандни ефекти? Ништа није препуштано случају.

У овом новом производу све је крајње огољено, и намера да се лако зараде велике паре и да се домаћој и страној јавности пошаље порука о поштењу, правдољубивости и јунаштву Турака и о најгорим особинама Срба.

Пажњу ми је привукло једно реаговање на друштвеним мрежама: „Па филмови нису уџбеници историје. Амерички о овим просторима су трагикомични из нашег угла. Филмаџије немају појма где се нека земља налази, а камоли о њеној историји“. Тачно је, филмови нису формални уџбеници историје, али све више постају широко доступни приручници. Поготово ако се као такви препоручују. А управо се то догађа са филмом „Турци долазе“.

Ђаво је однео шалу. Питање ја да ли би овом у суштини безначајном остварењу уопште требало посвећивати већу пажњу да га турско Министарство националног образовања није службеним дописом препоручило основним и средњим школама, и то само на један дан пре његовог уласка у биоскопе 17. јануара!

У акту упућеном Генералном директорату за иновације и образовне технологије, Министартво указује на то да је реч о значајном доприносу промовисању националних и културних вредности у Турској и у свету. Подршку педагошком коришћењу овог филма дали су и Министарство за омладину и спорт, као и Установа задужена за стипендирање и студентски стандард, изражавајући намеру да се приказује и у студентским домовима и сличним објектима.

Једна невладина организација која је обелоданила овакву симптоматичну званичну подршку филму „Турци долазе“, не пропушта да примети да је надлежна служба Министарства културе и туризма овај „поучни филм“ класификовала међу оне који се не препоручују млађима од 10 година, а да се за децу узраста до 13 година сугерише да га гледају у присуству одраслих, јер садржи сцене насиља које могу представљати негативне примере младима.

Препорука Министарства образовања, међутим, односи се на ученике основних школа узраста од 6 до 11 година, са чуђењем запажају чланови поменуте невладине организације.

Да ли је овде икакав коментар уопште потребан?

Читајући вест о иницијативи Министарства образовања, сетих се призора из дворишта једне основне школе у Анкари деведесетих година минулог века. После интонирања националне химне, деца су, сврстана у редове, изводила слетске вежбе са дрвеним пушкицама у рукама.

Сад ће још имати прилику да свој патриотизам у раном узрасту додатно развијају и гледајући овакве педагошке филмове, са Србима у улози главних негативаца против којих се јуначки боре правични и часни Турци, па још у Румелији, пардон, на Балкану… 

Није ли сипање таквог опојног отрова у младе мозгове  будућих акинџија страшније од измишљеног испијања вина непостојећег српског „краља Лазара“ из лобање султана Мехмеда Освајача?

Вук длаку мења, али ћуд никада. Није лоше знати и не заборављати…


Аутор: Проф. др Дарко Танасковић

Извор: Све о Српској