Проф. др Срето Танасић поводом новог Закона о родној равноправности

Проф. др Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ и дописни члан АНУРС за СКЦ „Ћирилица“ Београд поводом новог Закона о родној равноправности

У Народној скупштини је 20. маја усвојен нови Закон о родној равноправности у целини, а на РТС 1 је 25. маја емитована емисија „Упитник “  посвећена изменама и казненим одредбама овог закона са језичког аспекта. С обзиром на све што је изречено у овој емисији на рачун Одбора за стандардизацију српског језика САНУ, имајући у виду и практичну примену родне равноправности у српском језику, молимо Вас за Ваш коментар и став Одбора.


– Да, закон је усвојен по некаквој муњевитој процедури. Видите, Закон о српском језику и писму још чека, мада је требало да буде усвојен по усвајању новог устава Републике Србије јер би требало да се усагласи и са уставном одредбом да је у Србији у службеној употреби српски језик и писмо ћирилица. Сад нам је јасније зашто се не усваја и поред неколико најава од самог председника Републике да ће бити донесен. Закон о српском језику и писму би ипак давао могућност да српски језик заштитимо од овако погубних насртаја на наш језик. Очито је зато и заустављен предлог тога закона који је урађен пре више од две године.Ништа није случајно.
Што се тиче напада на Одбор за стандардизацију српског језика, некад мало мекшим речима, некад оштријим — још није изречен ни један једини аргуменат у одбрану несрећног закона сем — аргуменат државне силе. Одбор, а свакодневно пристижу исте реакције многих појединаца и институција, правника, социолога људи из културе — не може променити мишљење које је изрекао: да је то закон против српског језика. Кад се закон прочита, постане јасно да се њиме жели разорити српски језик који смо стварали од кад постојимо, па изграђивали заједно са Светим Савом кроз векове, да закон значи претњу да поништи не само српски језик какав имамо, већ и на њему изграђивану културу, обичаје, традицију и погледе на породицу које смо изграђивали кроз векове у крилу наше Светосавске цркве.
И, по извесним изјавама, председник државе га је потписао управо на Дан равноапостолске браће Св. Ћирила и Методија, твораца српске и словенске писмености. Надајмо се да ће се Они, заједно са Светим Савом, молити Коме треба да нас сачува од ове  несреће која се надвила над васцелим српским народом.
СКЦ „Ћирилица“ Београд

 

Још једно саопштење трију удружења поводом стопирања Закона о језику и писму

Поштовани читаоци,

Три удружења помно прате дешавања око стопирања „Закона о језику и писму“. Предлог  истог одавно је гурнут у фијуке, а ових дана је и коначно турен у депое, загрнут чамовином. Да ли ћемо потпомогнути здравим кисеоником и пречишћеним родољубљем успети да га извучемо из бодлеровског ентеријера, зависи само од нас.

 Србски културни центар

 „Ћирилица“  Београд

Милорад Ђошић, председник

„ЋИРИЛИЦА“,

„СРПСКА АЗБУКА“

СКЦ „ЋИРИЛИЦА:

ЛИНГВИСТИ РАСКРИНКАЛИ НЕЗНАЊЕ, ИЗГУБЉЕНОСТ У ВРЕМЕНУ И ПРОСТОРУ И ЗАСТАРЕЛОСТ РЕПУБЛИЧКОГ СЕКРЕТАРИЈАТА ЗА ЗАКОНОДАВСТВО

Поводом одговора угледних лингвиста М. Ковачевића и С. Танасића Секретаријату за законодавство, објављеног у Вечерњим новостима под насловом „ИГНОРИШУ СТРУЧЊАКЕ, НЕ ХАЈУ ЗА ЋИРИЛИЦУ“ (2, април 2021, стр. 4) у вези с игнорисањем Члана 10. Устава Србије и у пракси потпуно незаштићеним писмом српског језика, као и с игнорисањем језичке струке

         Три удружења из Београда и Новог Сада („Ћирилица“, „Српска азбука“ и СКЦ „Ћирилица“) – која подржавају уставну (тј. народну) заштићеност српске ћирилице у српском језику, а која већ 15 година предочавају потпуну несагласност легалне и легалистичке (уставне – народне) стопостотне заштите српског (ћириличког) писма у српском језику (да будемо јаснији: у језику Срба, јер се, лингвистички,  научно посматрано, српским језиком не служе само Срби, него и још неки народи, од којих су два само политички преименована,  српским језиком, тј. варијантама тога језика, над којим српски народ иема нормативну контролу) – потпуно су сагалсна у оцени лингвиста[1] да је Секретаријат за законодавство у Србији СТОПИРАО довршавање пута којим је пре три године кренуо, коначно и добро усаглашен с Чланом 10. Устава Србије, Предлог измена и допуна (доказано неуставног у одредбама о српском писму у језику Срба) постојећег Закона о службеној употреби језика и писама с основом из 1991. године, који чека 15 година неизбежно усаглашавање с обавезом из народне воље, исказаане у споменутом Члану 10. Устава Србије.

            Сада је свакоме ко је прочитао мишљење поменутог Секретаријата за законодавство објављено у Новостима (1. априла,  стр. 4) и данашњих одговора двојице лингвиста С. Танасића и М. Ковачевића, који су учествовали у изради споменутог Предлога измена (неуставног) закона, постало потпуно јасно да је Секретаријат за законодавство букавлно СТОПИРАО решавање питања писма српскога, што као проблем српскога народа траје од времена комунситичке владавине која није нимало крила спровођење у пракси после 1954. године у Југославији постепено, али коначно и трајно замењивање српског писма хрватским латиничким писмом (гајицом) које је први пут међу Србима масовно и стопостотно убачено као окупаторско писмо у времену Првог светског рата, када је ћирилица била строго забрањена, па је због неприхватања те забране убијен црквени православни поглавар у тадашњој БиХ јер није пристао да се и у Српској православној цркви замени ћирилица туђим,  хрватским писмом.

            Свако ко се бави озбиљно проблемом који Срби имају са својим писмом (оно им се у пракси забрањује и буквално понегде и чекића и данас у Хрватској, у Федерацији БиХ и Црној Гори) данас су се уверили да у Србији „не-законодатељи“ у Секретаријату за законодавство не допуштају да се српско писмо, ћириличко, ослободи макар у Србији после тачно 77 година истискивања и замењивања. Свако иоле нормално описмењен а који је прочитао СТОПИРАЈУЋЕ за српску азбуку мишљење тог Секретаријата и стручно објашњење мишљења поменутих данас двојице лингвиста из групе водећих зналаца из области језика и писма – сада се из текстова у Новостима у потпуности могао уверити да су наша очекивања у вези с овим предложеним законским изменама била с разлогом мала. Зашто?

            Наша  сирота држава Србија још је институционално слабо функциоанлна, много је још кадрова у дражвним институцијама који су политички подобни, а у знању и елану инертни, застарели, спори, непредузимљиви, чак и потпуно необразовани и без икакве жеље да се набоље промене како би се кренуло из превеликог сваковрсног заостајања и назадовања. Чак у њима, изгледа, има, осим Председника САНУ, и других „стручњака“ и „не-законодатеља“, буквално изгубљених не само у простору и времену него и у елементарном непознавању појединих основних, нациоанално највреднијих идентитетских цивилизацијских, културних вредности и појмова.

            Један  од данас свакако водећих лингвиста у српском народу С. Танасић је виспрено закључио: „Овај дражвни орган  преузео је компетенције језичке струке па јој тумачи одређене датости које су пре свега лингвистичке и совиолингвистичке природе. Они су толико високо да оно што не познају једноставно презиру.“

Срето Танасић, лингвиста

          Шта томе да додамо ми из трију удружења у којима се пуних 20 година боримо за народну (уставну) одбрану ћирилице у време када не постоји нигде у свету још једна држава у којој би се неко морао борити да се уставна заштита матичног писма матичног језика спроведе у пракси.

            Сагласни у потпуности с Танасићевим данас јасно предоченим прецизним сазнањем и убеђењем можемо само да додамо своје огорчење што у том државном секретаријату, изгледа нам убедљиво, још раде кадрови из  времена језичке политике у прогону и замењивању српске ћирилице туђим писмом у времену југословенске комунистичке острашћености против српског писма. Како је могуће да ти „не-законодатељски“ кадрови који данас примењују однос према српском писму од пре 77 година? Мислили смо да су они отишли у заслужену пензију. Ко је тим „кадровима“ дао хонорарну надоканду да још раде у том дражвном секретааријату и да и даље спроводе познати комунистички и окупаторсски однос према српском (ћириличком) писму?

            И последње: наша је неспособност очита што се још чудимо како је могуће да тај државни секретаријат уопште не занима шта пише у Члану 10. Устава Србије (пише, наравно, оно што је једино норамлно и што пише у уставима сваке правне државе у вези с матичним језиком  и писмом: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“) Па још цинично лију „корокодилске сузе“ због њиховог жаљења „привреде“ која на своја врата треба да постави јавне исписе јавних назива  својих фирми – по уставној (народној) вољи и потреби – српским језиком и српским писмом. У којој то још једној држави на свету законодатељи тврде небулозниост – да „служебна употреба језика и писма није „јавна употреба“? Има ли ико у свету у још макар једној држави која има овакав државни „не-законодатељски секретаријат“?

             Мудар је био онај ко је рекао: „Нико нема што Србин имаде.“

             Нико други заиста нема своје људе на тако високим државним положајима, а који су заборавили које су границе његове државе и који је његов језик и писмо. У другим државама биће да су такви заборавници на лечењу, а не у државној служби на трошак сиротог наарода.

Београд – Нови Сад

2. април 2021.

За удружења „Ћирилица“, „Српска азбука“ и СКЦ „Ћирилица“

Драгољуб Збиљић, Немања Видић и Милорад Ђошић

Како вратити статус српском језику и ћирилици – шта предлаже професор Срето Танасић

Професор Срето Танасић читав радни век проучава савремени српски књижевни језик, прати и тумачи процесе и промене у њему. О каквим променама је реч сведочи књига „Тако сам говорио зарад сутра“ која обједињује његове интервјуе у претходне две деценије.

Сви интервјуи које је професор Срето Танасић дао у Србији, Републици Српској, Црној Гори, Румунији и Бугарској говоре о српском језику и ћирилици на целокупном српском језичком и националном простору и о њиховом значају за национални и лични идентитет. Такође, сведочи се о настојању да се уреди језичка ситуација и то предлаже и јавности и држави.

„Више није уређиван него што јесте последњих деценија, али ипак је био у једној држави. Сада су настале нове државе, српски језик је изван Србије. У свим тим новим државама и статус српског језика је различит, а оно што је важно, нигде није у повољној ситуацији статус српског језика и писма“, истиче професот Танасић.

Од доношења новог Устава прошло је више од деценије, а новог закона о српском језику и писму у службеној употреби још нема.

Пре две године са Министарством културе направљен је предлог закона, али се он није нашао у процедури за усвајање каже проф. Танасић подсећајући да за настале промене нису створени законски оквири на основу којих би се деловало.

„Да вратимо статус српском језику какав треба да има као национални језик, па онда нећемо говорити да ли је три или четири часа довољно српскога језика као националног језика у школи, да ли је заиста потребан српски језик и на факултетима, да ли је потребно да се изучава, не да се студира, а у складу са програмима појединих факултета“, каже Танасић.

Осим доношења закона, потребно је да ми као друштво и као култура увидимо да су српски језик и писмо у центру и друштва и културе, као што је то код свих европских народа, са великим и малим језицима, закључује један од меродавних изучавалаца нашег језика, проф. Срето Танасић.


Аутор: Гордана Главинић

Извор: РТС