Допуњено издање књиге РУСКО–СРПСКА МЕЂУНАРОДНА ПРОСВЕТНА САРАДЊА ИЗ ПРЕДМЕТА ИСТОРИЈЕ И ВЕРОНАУКЕ (ПДФ, 2021)

ОШ ,,Бубањски хероји” из Ниша приредила је ново допуњено издање које је доступно у ПДФ-у

Плод ове дугогодишње међународне сарадње ОШ ,,БУБАЊСКИ ХЕРОЈИ” из Ниша са руским школама је књига РУСКО – СРПСКА МЕЂУНАРОДНА ПРОСВЕТНА САРАДЊА ИЗ ПРЕДМЕТА ИСТОРИЈЕ И ВЕРОНАУКЕ 2021. годкоја је допуњена и ове године (отворите линк).

Циљ је увек исти, проучавање српске и руске историје, културе, обичаја и традиције кроз корелацију предмета, и да из тог заједничког рада, гледајући те филмове (који су титловани) деца како у Русији тако и у Србији науче нешто новo.


Ђорђе Бојанић, Српска историја

Зашто Дубровник не доби аутономију?

Ово је део писма, који је прота Стева Димитријевић (1866-1953) једанаест месеци пред своју смрт послао почетком јануара 1953. године Петру Момировићу (1907-1993), историчару уметности, у Нови Сад, честитајући му уједно и Божић.

„Разделили су нас у своје време из Москве на две нације, српску и црногорску, па Србију још онда, поред оцепљене Македоније, још и на две аутономије, Војводину и Космет. У Космету воде реч шиптари, ћирилица се, кажу, у Босни и Херцеговини у службеној преписци изгубила.
Хрватска доби чак и Дубровник. Кад се почело са аутономијама, зашто он у природном географском саставу са Црном Гором не доби аутономију, коју је по свему заслужио? Мало је смешно да су Дубровник, Требиње и Херцег Нови у три разне републике, а могао би се, тако рећи, из једнога у други каменом пребацити и да Дубровчанин, кад жели да иде у своју централу Загреб, мора у свој дужини Босанско-Херцеговачку републику да прође.
Све је то да се српски народ даље цепа и слаби. Нису га доста окресале бугарске и аустро – немачке окупације са искореничким неронством и вандализмом Павелића, него му треба ка памук крв исисати.
Заговорих се, молим те поцепај или спали ово писмо пошто га прочиташ“.
+++
ПРОТА СТЕВА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1866-1953)

Ово је део писма, који је прота Стева Димитријевић (1866-1953) једанаест месеци пред своју смрт послао почетком јануара 1953. године Петру Момировићу (1907-1993), историчару уметности, у Нови Сад, честитајући му уједно и Божић.

Петру Момировићу је прота Стева био председник испитне комисије на матури у Битољској богословији 1926.године и касније његов велики добротвор. За време Другог светског рата Петар, рођени Јагодинац, је био вероучитељ у Протином родном Алексинцу и много је помагао проти Стеви око радова у воћњаку, винограду, пчелињаку, као и на њиви, јер је прота Стева био и велики ратар. Касније , када се после рата Момировић са супругом преселио у Сарајево, где је радио у Земаљском музеју и био појац, прота Стева му је све до своје смрти слао воће, највише грожђе, кромпир, пасуљ, лук и још много тога од намирница и то возом.

Петар га је једном приликом, у једном писму, које сам нашла код баке Наде, најмлађе Протине сестричине, 1950.године, питао за савет да ли да упише студије историје уметности у Београду, молећи га притом да му препоручи одређену литературу , јер је мало био танак у знању из неких области.
И Петар је зваршио историју уметности и био је један од најзнаменитијих историчара уметности у Војводини. Радио је као директор у Покрајинском заводу за заштиту споменика културе у Новом Саду све до своје смрти. Академик Дејан Медаковић га је изузетно ценио и звао га је, како ми је рекао јеном, Чика Пера.
Пошто сам у Архиву САНУ пронашла још неколико Периних писама упућених проти Стеви, пало ми је на памет да позовем Архив Војводине и питам да ли у њему постоји архивска грађа Петра Момировића, јер сам веровала да се у њој чувају и Протина писма, која је он писао Пери. На моју срећу, наишла сам на изузетну госпођу, архивисту високог ранга, у том Архиву Леонилу Павловић и питала сам је да ли може по ћерки мога девера Мариани, која је тада била студент виолине у Новом Саду, да ми пошаље Протина писма, писана Пери. И заиста сам се изненадила када је г-ђа Лионела моју Мариану дочекала са већ ископираним Протиним писмима, међу коијма је било и ово чији један део сам овде сада представила. Има још интересантних Протиних писама упућених Пери, која ћу такође овде презентовати.
Петар Момировић је много задужио Нови Сад и културу Војводине уопште својим радом, прикупљајући много драгоцене грађе од изузетног историјског, културног и уметничког значаја, као и својим писањем изузетних књига. Срамно је што годинама нема његове бар једне фотографије на Википедији.
Пише, Зорица Пелеш, публициста и биограф Проте Стевана Димитријевића

Стеван Сремац: мржња према духу западне грађанске културе

Међу нашим сатиричарима Стеван Сремац је можда први који стварно мрзи сами дух западне грађанске културе. Али не у име фолклора, не у име идеалисаног народа. Он мрзи дух грађанске културе јер тај дух уништава елите које је ранија култура, па и наша патријархална култура успела да оствари. Елите или елитне духове.

А те елите и ти елитни духови у ономе што је у њима вредно и дивно не мере се мерилом западне хултуре, богатством, сјајем, и макојом другом таштином. Они се мере сумом људскога достојанства и праве човечанске среће, која је у њима, и којом зраче. У њима је више но нека честитост, у њима је нека верност себи и своме оствареноме типу.

Те елите морају да изумру под додиром грађанске културе, која нивелише, која је позитивистичка, која поставља и материјалистичка и материјална нехумана и тупа мерила, место старих и необично специфичних и специјалних мерила.

Сремац се радује када нађе једну средину која је толико израђена да се њене врлине и њени греси дају мерити само крајње специјалним, потпуно нарочитим мерилима.

Смех, хумор, као сретство Сремчевог приказа и као област у коју он своје личности пројектује, врше своју животну и социјалну функцију коју им је одредио Бергсон. Смех помаже животу и помаже друштву у правцу који је на дневноме реду и који треба да победи.

И на тај начин сви ти најсимпатичнији за: Сремца људи – Сремац то осећа, – смешни су утолико што је време противу њих и друштво противу њих, што је наш пут којим се крећемо у супротности са њиховим опстанком. Они морају пропасти. Сремац их благим хумором окружује као икону светачким ореолом: али они већ припадају нечем што ишчезава, они су покојни. Можда и зато тај готово светачки ауреол око многога од њих.

Ако Сремац мрзи дух западне културе он је потпуно свестан којим се правцем иде. Он тај правац не воли, али њему не пада на памет да се противу тока историје испостави, испрси. Могли бисмо замислити и таквога сатиричара. Ми га нисмо имали у доследноме донкихотскоме виду. Да је Јаша Игњатовић био већма човек од сатире можда би он дао нешто одређеније, битније у томе баш правцу.

С једне стране многобројни типови, чудни, чудесно остварени, чудесно схваћени и дати са понекипут готово фантастичном кујунџиском финоћом која је навлаш срамежљиво сакривена испод хотимичних вулгарности које треба само да затуре траг. А с друге стране Сремчев некако аристократоки протест противу просташтва и нихилизма.

Сремац не воли а можда и не жели у довољној мери да усвоји идеал простог природног Русовљевог или епског човека. Нарочито га не воли у његовом дегенерисаном виду тј. када на пр. епски човек хоће маријерске и филистарске задатке да врши помоћу реквизита, помоћу речника и менталитетом епскога човека. Он пре свега ту види, рецимо у „Вукадину“ једнога шеретбудалу који се служи оним што је најсветије једноме народу као што је српски народ, а да би постигао нешто што је тако често супротно ономе што би прави свесни епски човек у таквоме моменту имао чинити. Дегенерисани епски човек служи се својом епопејом ради циљева епопеји неприкладних. А шта ће и тај јадни епски човек, зар он нема права да прибегне своме десетерцу и гусларењу када је то све што има?

Ето ту је Сремац неумољив, он епскога човека: тера натраг у епопеју, он му не да живи у данашњици.

Нихилизам према Сремцу јесте потез код оних који иду да обарају све предрасуде и сматрају све остварено пред собом као предрасуду, док стварношћу називају само своје позитивистичке апстракције. Сремац мрзи тип нашега оштрога позитивисте који уништава естетику и све друге наслеђене и освештане вредности, као предрасуде. Он осећа у њему нешто безлично, неку силу мржње и уништења.

Сремац није успео довољно да тога „новога човека“ прикаже. У његовом демонизму, у нечем фанатичном и доследном то је осетио најбоље Лаза Лазаревић приказавши новог учитеља из Школске иконе. Код Сремца овај је ипак и сувише површан, без хладне страсности решенога фанатика, без нечастивих сила невидљивих са којима пактира.

Нама изгледа; Сремац наш најлепши и најдубљи хумориста. Он је имао великих мржњи као и Домановић – а код сатиричара негодовање ствара стих, како вели стари латински песник – само су његове мржње биле одређеније, конкретније, нерасплинуте, нерастворене у коначну маглу, за то и дубље. Сремац је имао и љубави за све оно што му је изгледало чудесно и благородно у остварењима старије културе.

И смејући се над немоћју тога остваренога живота који је зрачио, над немоћју његовом да се одржи и очува, новим силама времена упркос, – он се њима смејао по својој такорећи природи хумористе, по својој наметнутој дужности, по призвању: јер хумориста, јер комичан писац мора да се смеје и смех је начин на који он мрзи и воли.

Станислав Винавер: „Српски хумористи и сатиричари“ (Јавно предавање одржано на Коларчевом Универзитету у Београду).

 

Извор: Чардак ни на небу ни на земљи, Београд, 1938, стр. 248-266.

Преузето са: Расен, Српска историја