Ћирилица и латиница под окупацијом

Београд под окупацијом у Великом рату (Фото Википедија)

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је Милан Ђоковић у тексту „Деца под окупацијом 1915–1918”, објављеном у књизи „Голгота и васкрс Србије”.

„Још пре него што су пошли у први разред неки дечаци су научили ћирилицу. Иза велике капије, на улазу из Балканске улице, била је гвоздена табла. На њој је писало да је ту ’забрањено мокрити и сваке друге нечистоће чинити’ и навођени су параграфи закона по којима се строго кажњавају прекршиоци. Та табла је била први, незванични буквар ћирилице. Ако је неко слово на њој и недостајало, деца су и та слова некако и негде открила”, бележи о времену окупације Ђоковић у поглављу „Ћирилица и латиница”.

Наставља да су у првом разреду школе, са учитељицом Даринком Лацковић, дечаци учврстили и допунили своје познавање ћирилице.

„У другом разреду дошла је учитељица Ференц Палмар која, изгледа, није знала ћирилицу и на табли је писала само латиницом. Разуме се, тражила је да и ђаци тако пишу на својим таблицама. Та, како се представљала, царско-краљевска учитељица Ференц Палмар била је висока и лепо одевена. Имала је благ глас. Није, за разлику од управитеља у униформи, викала на децу. Напротив, увек се смешила. Понеког је, ко лепо чита и пише, и помиловала. И својом појавом и понашањем придобијала је ђаке. Али су ти ђаци (да ли неком интуицијом, да ли на шапат мајки, тешко је рећи) и у њој гледали туђина.”

„Они су и добро научили латиницу. Учитељица је могла да буде задовољна. Могла је помислити да ће њеној деци, будућим војницима Аустроугарске монархије, оно мало знања ћирилице изветрити. Али вероватно није ни помишљала да та иста деца, у тајности, ваде из неких полица и сандука старе књиге с пожутелим и од влаге убуђалим листовима и из њих, на ћирилици, читају песме о Краљевићу Марку и Милошу Обилићу. И чак да једни другима декламују те песме.”

„Окупатор је, свакако, био чврсто уверен да се све решава притиском и утеривањем страха, а деца под окупацијом су врло рано сазнала да им је лукавство најбољи савезник. Без школе свог народа, без очева који су били у некој далекој земљи, с мајкама полуписменим деца су, ко зна којим све путевима, тражила и налазила упоришта можда и у неким једва ухватљивим речима око себе. А два писма, научена у детињству, уместо да буду добар почетак сазнавања о свету и животу, била су у тим годинама с једне стране оруђе туђе политике, а с друге ослонац у одбрани свог националног бића.”

„На улици и у школи дечаци су наилазили на самопоуздање окупаторово, а из дворишта Старе пиваре слушали су песму окупаторских војника. Па ипак их пркос није напуштао. Деца под окупацијом почну да личе на прогоњене звери које се уздају у своје ноге и брзо науче да се од опасности може и утећи. Наивност и лакомисленост тих година претварају се у чврстину самопоуздања. А застрашивање и терор том самопоуздању само дају нове подстицаје.”

„Како су године пролазиле у деци је мржња бивала све свеснија и јача. Сазревало се брже него у мирнодопским приликама. ’Мој отац је са српском војском’, са шест или седам година слика тог оца који је одавно отишао, није можда могла да буде сасвим јасна. Али он се претварао у неку наду која се сводила на ’Вратиће се наши’. И то уверење као да ништа није могло да поколеба. Рањено детињство је, вероватно, у тој нади налазило снаге да издржи. У дечачким душама окупација се осећала као привремено зло, непогода после које ће, сигурно, гранути сунце, Као љута зима после које ће доћи пролеће”, писао је Милан Ђоковић у књизи „Гологота и васкрс Србије”.

 

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: Политика


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

„ХЕРОЈИ ОДБРАНЕ“ о рату на Космету! “Били смо организована и снажна оружана сила која је пружила маестралан отпор агресору!” (УЗНЕМИРУЈУЋИ ВИДЕО)

ЗАБРАЊЕНИ ФИЛМ Документарац „Заставе филм“ Војске Југославије из јула 2000-те, који никада није приказан због забране.

И даље је склоњен од јавности филм, у којем су необориве чињенице да нисмо били само колатерална штета и немоћни цивили, већ организована и снажна оружана сила која је заједно са народом пружила маестралан отпор агресору и зауставила га на границама јужне српске покрајине.

Прочитајте и:

Легендарна Трећа армија и њен Приштински корпус предвођени ратним командантима који су имали храбрости, одлучности и знање легендарних српских војвода, да преузму одговорност за част отаџбине и одбрану светиња у страдалној Метохији и на пољу Kосову.

 

Извор: Шајкача


СКЦ “Ћирилица” Београд: Филм нит је “пронађен”, нит је је “склоњен од јавности” (погледајте датум на Јутјубу), али вреди се подсетити.

Изворни наслов смо ипак изменили. Поздрав колегама из “Шајкаче”.

Коме смета обнова Његошеве капеле на Ловћену која мири, а не дијели Црну Гору

Капела на Ловћену срушена је 1972. године (Фото Документација „Политике”)

Оштре реакције режимских медија на најаву митрополита Амфилохија да ће Његошева капела на Ловћену бити обновљена до идуће године доказ су да одлазећа власт не схвата да циљ тог потеза није да наново дијели и закрвљује Црну Гору, него да је поново сједињава.

Историчар професор др Александар Стаматовић тако коментарише оцјене у појединим медијима поводом изјаве митрополита црногорско-приморског Амфилохија да се нада да ће идуће године бити обновљена порушена Његошева капела на Ловћену, и тиме бити испуњен аманет владике Рада остављен Црногорцима – да буде сахрањен у капели коју је сам за живота пројектовао.

Митрополит је такође рекао да жели да испуни и аманет краља Николе Петровића да се изгради црква Свете Тројице на Цетињу, између Биљарде и Владиног дома, а у којој би требало да буду похрањене три највеће светиње Цетињског манастира – између осталог и икона Богородице Филермосе која се тренутно налази у Народном музеју на Цетињу.

Режимски медији против обнове капеле на Ловћену

Снажно противљење обнављању Његошеве капеле на Ловћену, међутим, путем медија изразио је одлазећи подгорички режим, који овај чин пак тумачи искључиво у свјетлу митрополитовог „наставка ширења светосавља“, те наводног митрополитовог настојања да сагради своју задужбину, која ће прије свега бити „симбол одлука нелегитимне Подгоричке скупштине“.

Историчар Александар Стаматовић сматра да се томе не треба чудити јер је, како каже, опште је познато да је Црна Гора једина држава тзв. источног лагера у којој од симболичког рушења Берлинског зида није дошло до дисконтинуитета комунистичке власти успостављене 1945. године.

Он додаје да управо једна од главних карактеристика тог и таквог 75- годишњег режима  које је у међувремену од 1990. у Црној Гори од формално комунистичког само мутирао, континуитет систематске пљачке црквене имовине, али и милитантна атеизација становништва, комбинована са денационализацијом српског народног ума.

© SPUTNIK / АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ
Обновом порушене Његошеве капеле био би испуњен аманет владике Рада остављен Црногорцима – да буде сахрањен у капели коју је сам за живота пројектовао.

Рушење капеле симбол антицрквене кампање

„Најизразитији примјер антицрквене кампање комбиноване са денационализацијом је свакако рушење Његошеве капеле на Ловћену чиме се жељело показати да је Црна Гора одбацила свој српски идентитет и карактеристике словенског православља у каквом је била вјековима“, каже Стаматовић за Спутњик.

Он додаје да су изградњом Маузеолеја на Ловћену хрватски вајар Иван Мештровић и његови ментори хтјели да покажу да тиме почиње једна нова Црна Гора која одбацује свој српски и православни идентитет, те да је доношење фамозног закона о вјерским заједницама у Црној Гори у том смислу требало да зада завршни ударац за ликвидацију православног и српског идентитета Црне Горе.

„Дакле, то је један процес који траје деценијама. Стога митрополит Амфилохије најавом обнове изворне Његошеве капеле на Ловћену и изградње цркве на Цетињу чији је идејни покретач био књаз Никола Петровић, о чему постоји неспорна архивска грађа која то доказује, не измишља ништа ново. Он враћа стање ствари онакве какве јесу заиста била, а Црну Гору онаквом каква она суштински јесте била. Дакле, српска, православно-словенска, и на крају крајева, у глобалном смислу источно-византијског цивилизацијског идентитетског кода“, јасан је Стаматовић.

Циљ митрополита Амфилохија да наново сједини Црну Гору

Наш саговорник примјећује да је сада несумњиво да с тиме не могу да се помире не само остаци одлазећег режима, него и они који су његов идентитетски производ, настао калемљењем и натурањем нечега туђег и несвојственог Црној Гори од 1945. године.

„Међутим, то су њихови последњи трзаји. Они су сада свакако лишени логистике грубе силе комбиноване са асимилаторском пропагандом, и они ће у протоку времена природно да се врате свом старом и изворном идентитету. То је неминован процес који нико не може да заустави. Стога циљ митрополита Амфилохија овим потезима није да наново дијели и закрвљује Црну Гору, него да наново сједињава Црну Гору у свом истинском вјерском и етничком идентитету какав је био у њој вјековима“, закључује Стаматовић.


Аутор: Небојша Поповић

Извор: Спутњик

Приредио: Администратор