Баците књиге самопомоћи. Читајте Шекспира и Достојевског /видео /

Валентина Булатовић

Како постићи хармонију у породици, бити успешан на послу, пронаћи идеалног партнера, васпитати децу или уредити дом – ако је могуће, преко ноћи? Убрзани живот донео је потребу за брзим решењима, каква нуде књиге самопомоћи. Ко данас има воље да трага за суштином и смислом и да одговоре проналази у делима генија, попут Шекспира и Достојевског?

Шекспир и Достојевски – први психоаналитичари

Психоанализу није открио Фројд, има много психоаналитичара пре њега, иако се нису тако звали. Велика уметност врло дубоко понире у људску природу. Омашке о којима је говорио Фројд, оне су Шекспирове. Он у неколико драма барата с таквим омашкама. О страстима, конфликтима, о људским судбинама писали су и Шекспир, и Достојевски, многи велики писци. Фројд је својим чувеним ђацима, Јунгу, Адлеру и другима, током расправа о проблемима за које нису могли да дођу до јасног решења, говорио да треба питати уметнике који ионако знају све – интуитивно“, каже у разговору за Спутњик психолог и психоаналитичар Александар Контић.

Према његовим речима, читање врхунске књижевности представља вид самопомоћи. Нажалост, данас се све мање чита, нарочито озбиљна литература, констатује наш саговорник.

Заводљива инстант решења

Књиге које читаоцима нуде начине да сами себи помогну садрже заводљиве поруке, засноване на идеји о лаком и брзом исцељивању душе.

„Људима се нуди да у неколико разговора реше проблем. Нисам уверен да нешто што је дуго трајало може да се реши тако брзо, мада ми је јасно да је све то врло примамљиво. Идеја живљења данас је заснована на инстант решењима, на инстант задовољствима. Ако можеш, не труди се превише, прескочи све што можеш. То је простор за којекакве лукративне понуде и књижице о самопомоћи“, напомиње Александар Контић.

Угледни психоаналитичар сматра да читаоци треба да буду опрезни и да савете које пронађу у књигама самопомоћи не прихватају без резерве, јер њихов садржај понекад може да их наведе на погрешне закључке и да их одвуче од главног проблема.

Ипак, наш саговорник каже да већина таквих књига, ако и не понуди решења и одговоре својим читаоцима, не доноси им велике губитке, осим што су потрошили нешто новца и времена.

„Ако је књигу самопомоћи писао озбиљан аутор, на основу свог вишедеценијског искуства, и жели то да подели с другим људима који не могу себи да приуште психотерапију, онда тако нешто вреди и може да помогне, макар тако што ће да наведе човека на размишљање“, сматра наш саговорник.

Уметност као психотерапија

Напомињући да су озбиљни видови психотерапије, а нарочито психоанализа, процеси који захтевају дубоко понирање човека у сопствену психу и истраживање проблема који ометају нормално функционисање његове личности, Александар Контић истиче да сличан ефекат постиже и озбиљна посвећеност врхунској уметности, која људима нуди одговоре за решавање животних дилема на много дубљи, богатији и дуготрајнији начин.

На питање да ли је боље читати било шта, макар и такозвано лако штиво, него не читати уопште, наш саговорник одговара потврдно, додајући да исто важи и за теленовеле, ријалити програме и друге забавне садржаје.

„Ако је нешто умерено, ако има ефекат да одмори човека, онда је то добро, мада га не обогаћује. Разне телевизијске серије и ријалити програми нуде углавном црно-бели свет, у њима је све једноставно, постоје добри и лоши момци, а таква слика стварности човека одмара од свакодневице. Данас се живи и ради брзо, а то је велики терет за човека“, наводи Контић.

Ипак, упозорава он, ако човек жели да се духовно обогати, онда ће га превелико уживање у тим поједностављеним верзијама живота потпуно одвући од стварности и довести до контраефекта.

Порекло сваке уметности је игра

Када је реч о делима врхунске уметности, било да је реч о књижевности, или о филму, позоришту, музици или сликарству, Контић сматра да свако ко је спреман да се према њима отвори, добија драгоцено искуство, готово психотерапијско.

„Порекло сваке уметности је игра, према психоаналитичарима. Све почиње у игри, у којој се деле улоге, у којој се уз помоћ фантазије тражи излаз из одређених потешкоћа. Човек не подноси лако свакодневицу. Многе наше жеље остају неостварене. Постоји невероватна статистика која упућује на то да човек веома много времена у току дана проводи у фантазирању, искључивању из стварности. Врхунска уметност нуди могућност човеку да се, када обави све послове које има, твори према искуствима која носи у себи ко зна од када, можда од детињства, и да их на неки начин, наравно, на нивоу одраслог, поново проживи. Права уметност је дубоко људска. Када се човек отворено повеже с њом, он надграђује своју људскост, коју је морао да затоми због посла или ко зна чега“, наводи наш саговорник.

Тајна врхунске уметности, када је реч о њеној психолошкој страни, крије се у томе што лични сукоби уметника постају универзални.

„Нешто што је била истина за Леонарда да Винчија, дубоко проживљена истина, уз његов вансеријски таленат и способност да ту истину изрази на слици, и дан-данас садржи исту емоцију коју је он доживљавао некада. Те најдубље људске емоције налазе се на располагању другим људима захваљујући уметности. Наравно, уколико се од ње не направи атракција, као од Мона Лизе која је била и на бомбоњерама, и на чоколадама, и на чарапама“, каже наш саговорник.

Креативност као основна духовна потреба

Према његовим речима, поред основних биолошких потреба које мора да задовољи, човек има и психолошке потребе, а једна од најдубљих јесте креативност.

„Када није задовољена потреба за креативношћу, настају фрустрација и бес. Када човек тај бес окрене према себи, настаје депресија. Креативност је духовна храна“, указује Александар Контић.

Он подсећа на великог руског композитора Дмитрија Шостаковича који је глад и страхоте дуготрајне блокаде Лењинграда током Другог светског рата преживео управо захваљујући креативности.

„Како је Шостакович преживео лењинградско време? Компоновао је. Тако је успео да спасе и свој ментални баланс. Можете мислити, гладан и смрзнут и компонује нешто грандиозно. То га држи. Не можемо сви да будемо Шостакович, али можемо да усмеримо своју енергију на нешто позитивно“, подсећа Александар Контић.

Он истиче да потреба за креативношћу може бити задовољена и пасивним учествовањем у уметности.

„Шта је то што садржи једна слика или скулптура? Видите, рецимо, неку ливаду, сунце, облачић, то је све можда технички врло лепо, али није у томе ствар, него у томе што је тај уметник уградио неку дубоку емоцију. Ако се посматрач према томе отвори, уметникова емоција може бити и његова – на нивоу интуиције, на нивоу предсвесног, или можда чак несвесног. То је уметниково несвесно које говори с вашим предсвесним“, објашњава Александар Контић.

Здраво друштво – здрава уметност

Наш саговорник наглашава да је веома важно инвестирати у културу и уметност, на нивоу друштва и државе.

„Сарађивао сам с колегама из Норвешке, у којој је влада стипендирала уметност, јер су статистички доказали да особе које се више пасивно баве уметношћу мање иду на боловање, мање се разбољевају. Дакле, да им се то чак и исплати. У здравом друштву имамо и здраву уметност и здрав однос према њој. Ако то занемарујемо, имамо незадовољног човека“, закључује Александар Контић.


Аутор: Валентина Булатовић

Извор: Спутњик

Упоредите ове две вести…

СКЦ “Ћирилица” Београд: Али прво честитка Спутњику што их је објавио скоро једну за другом.

Прво:

„Шта ако Бил Гејтс нестане“: Објављен чудан „едукативан“ цртаћ за децу /видео/

„Шта ако Бил Гејтс нестане“ наслов је чудног „едукативног“ видеа за децу који је објављен на Јутјубу. Видео упозорава децу да би свет био много горе место када би неким случајем милијардер и оснивач „Мајкрософта“ Бил Гејтс нестао…„Шта ако Бил Гејтс нестане“: Објављен чудан „едукативан“ цртаћ за децу /видео/ – Спутњик Србија

Затим:

Српска апликација чита мисли и емоције: Тим научника из Новог Сада пред револуционарним изумом

Pixabay

Развојем вештачке интелигенције, тим научника из Новог Сада створио је програм који омогућава машинама да интерпретирају глумачке способности људи. То је само први корак у развоју апликације која чита емоције и могла би да донесе револуцију у образовању, али и свету бизниса…Српска апликација чита мисли и емоције: Тим научника из Новог Сада пред револуционарним изумом – Спутњик Србија


У склопу другог чланака, на извору имате повезницу и на…Руска црква: Развој дигиталних технологија може довести до ропства и тоталне контроле над људима – Спутњик Србија

Исто мислимо и ми, отуд и овај прилог. А за неки дан ће бити и текст на тему “настава онлајн”.

Срећно нам било.

Ваш СКЦ “Ћирилица” Београд

 

 

 

Пиштало: Српске књиге на латиници у Америци су „хрватске“ – то морамо да променимо /видео/

© Sputnik

Требало би расправити са Конгресном библиотеком у Америци то што се све српске књиге које се штампају латиницом – а то је велики број – тамо категоризују као хрватска литература, каже за Спутњик награђивани српски писац Владимир Пиштало, однедавно и в.д. управника Народне библиотеке Србије.

Он открива за Спутњик да је именовање на место првог човека НБС само убрзало његов планирани повратак у Србију и појачало жељу за – поправљањем ствари. Једна од ствари које би требало поправити је управо и договор са Конгресном библиотеком у Америци.

– Неке људе тамо познајем, а и био сам додуше као приватна личност неколико пута. Али, ако би се покренуо озбиљан разговор о томе на нивоу министраства, у ствари на нивоу земље и на нивоу библиотеке, мислим да би се то могло поправити. Једноставно, довољно је погледати да ли је књига штампана у Новом Саду, Београду, проверити како се писац зове… То се све лако може урадити , али се из једне лењости, инерције  не обавља. Ето, то је једна од тих активности која поправља ствари.

Намеравате и да идете по библиотекама по Србији, не само по матичним, већ и по општинским. Зашто сматрате да је то важно?

– Као писцу ми је увек била највећа награда да гледам  како се лица људи, уморна и наборана, у току добре књижевне вечери полако опуштају и некако се распакују. И на крају имате пред собом опеглана, опуштена лица и схватите да је у праву мој издавач  када каже да је успешно књижевно вече нека врста колективне терапије. И ту се дотичемо једне од најважнијих улога књиге: она утиче на лични живот човека. Књига је најдаља ствар од претенциозности која постоји. Ако се она лично не обраћа човеку изнутра, што се онда одражава на лицу, онда она не ради своју ствар. Зато је једна од активности коју имам намеру да радим у будућности је та да одлазим по библиотекама Србије и да одржим тај контакт са библиотекарима и читаоцима. И да на неки начин изражавам њихове проблеме и изазове, што мислим да ми је посао.

Имате ли већ неки концепт, идеју како ће изгледати ваш однос према књизи, сада из улоге управника а не писца?

– Прве две недеље ћу о томе разговарати, говорићу шта имам намеру да урадим, а онда би после тога било добро да се нешто и ради. Па после првих сто дана да опет разговарамо, али овога пута о нечему што се урадило.  То је одговорност, јер представљате једну институцију, стављате је у средиште културног живота, а Народна библиотека Србије је једна од најважнијих културних институција.

Желим и да популаришем читање, поготово међу младима. Зуко Џумхур је говорио да човек који има времена да чита, има времена за све и да  однос према књизи одражава елемент самопоштовања -читајући ви показујете да вам је стало до себе и да поштујете свој унутрашњи свет. Књига је, како кажу Кинези, врт у џепу. Нико вам не брани да је отворите и уђете у тај врт. Она је и најповерљивије место на свету, узме вас у себе и врати вас увећаног. Кад будем радио све ове послове који су део обавеза управника, – а неки од њих су правни, неки економски – нећу заборавити основни однос према књизи, основни разлог зашто све то друго радимо.

Шта бисте волели да урадите?

– Волео бих да обновимо сарадњу са међународним институцијама, јер ово је национална, али и интернаионална институција која је учлањена у систем европских и светских библиотека. И ако је ту можда дошло до неког малог застоја, ја бих хтео да то интензивирам на сваки начин. Да одељак библиотеке које са тиме бави увећам физички, да се више људи бави тиме, и да будемо присутни на свим међународним конференцијама. Ширење сопствене истине о животу шири се књигама и присуством у библиотечким мрежама. Хтео бих да будемо присутни на сваком од тих места.

© WIKIPEDIA
Владимир Пиштало: Волео бих да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара.

Волео бих, такође, да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара. Мислим да нема ништа лоше у томе, и сам сам добио ту награду и увек сам се поносио, јер је једна од две најдемократскије награде код нас: неки пензионер или нека ученица својим потписима гласају за књигу и мени је тај потпис читаоца увек изгледао као велика част. Могло би се размислити, да се то мало профилише, па да рецимо буде награда за најчитанију књигу есеја, за најчитанију књигу прича, роман…    да не буде само једна. Али, то ћемо кроз дијалог. Поред тога, волео бих да ту буде и награда за – најбољу књигу. Оно што бих хтео да променим је да у жирију те награде буду писци. Јер све ове награде додељују људи који нису писци и који не знају да раде то о чему причају. Када то изгласају писци – а бирали бисмо награђене и доказане – не можете превише да се жалите.

Са којим сте осећањем примили вест о именовању, да ли вас је без обзира на почаст то мало и уплашило, излазите ли овим именовањем  из зоне комфора?

– Сигурно јесте излазак из зоне комфора. Јер зона комфора је посвећеност писању и могућност да говорите искључиво у своје име. А то није баш сасвим исто ако представљате институцију. Ово јесте једно проширење искуства, јер ја сам стални професор у Америци и разлог прихватања овог посла сигурно није новац већ изазов.  Хтео сам да се вратим у Србију, то сам хтео раније или касније, ово је једноставно то учинило ранијим. Као стални професор у Америци могао бих да размишљам о пензији, али било је занимљивије покушати да се уради нешто на већој скали. И да се неке ствари поправе. Поред свега о чему сам говорио, волео бих да на Косанчићевом венцу вратимо ова читања која су била јако популарна лети. Јер, шта је библиотека? Библиотека је традиција, а традиција је збир свих момената, и пре нас и после нас и увек је већа од само овога нашег момента. Кад сам примао награду „Меша Селимовић“ испред остатака некадашње библиотеке на Косанчићевом венцу, ја сам инсистирао да то буде баш ту. Хтео сам да та библиотека буде у позадини. Оно што смо визуелно изјавили тамо гласи: ово је за нас и даље библиотека. Нису то неки бесмислени темељи, то што се десило 1941. није означило крај. Е, то је традиција. То је фокално место које је за нас важно и то што сам желео да тамо добијем награду је повезано са овим о чему говорим.

Ја не знам да ли то може да се уради, али мени би најдраже било када би та зграда могла да се обнови. И да то буде неки културни простор, не мора да буде само библиотека. Неко је говорио за мостарски мост кад је срушен да нови мост неће бити мост него споменик  мосту. Та библиотека ће бити и библиотека и споменик библиотеци, ако се то уради.


Аутор:

Извор: Спутњик