У Словенији све више ђака учи српски језик

Вредној донацији књига, поклону који је за допунску наставу у Словенији недавно даривало наше Министарство просвете, обрадовали су се ученици Ива и Вук Мијатовић (Фото Српска допунска школа)

У непредвидивим околностима које диктира пандемија успех мерљив неупитним вредностима, раван образовном подвигу, постигла је једна допунска школа, најмлађа – српска. Од ове школске године она постоји и ради широм Словеније. Њени су ђаци основци словеначких осмолетки. И њих је из класичних у виртуелне учионице изместила претња вируса корона јавном здрављу, испоставило се – немоћна пред жељом ученика да уз редовне школске обавезе и српски језик као матерњи буде део њиховог образовања. Интересовање је огромно. Осам наставника, колико их је из Србије отпутовало у Словенију да обистини договор ресорних министарстава две државе да српски језик и култура и званично буду део школског система земље домаћина, ни уз рад преко норме није било довољно да се од почетка настава омогући за свих 1.500 заинтересованих школараца.

У првом полугодишту успели су да оформе 63 групе с укупно 896 ученика из 75 осмолетки у Копру, Крању, Љубљани, Новој Горици, Постојни, Марибору, Камнику… Породице чија су деца на „листи чекања” на место у српској допунској школи обрадоваће вест да је овдашње министарство недавно донело одлуку о ангажовању још шест хонорарних сарадника, наставника који испуњавају критеријуме за рад под капом ове куће знања, а већ живе у Словенији. Да то значи да ће настава на српском до краја јанура почети и у Новом Месту, Цељу, Велењу, Корушки, открива за наш лист Блаженка Тривунчић, координатор Српске допунске школе за Француску, Италију и Словенију. И потврђује да у словеначком огранку има више ученика него у француском и италијанском заједно.

Образовно-васпитни рад на српском језику за основце у иностранству остварује се по посебном програму нашег Министарства просвете, науке и технолошког развоја у Швајцарској, Немачкој, Француској, Словенији, Италији, Великој Британији, Грчкој, Норвешкој, Белгији, Данској и Јужноафричкој Републици. Настава се реализује из три предмета: српски језик, моја отаџбина и основи културе српског народа. Ови су часови за ученике и наставнике ушће ентузијазма, знатижеље и искрене намере да се освоје нова и надграде стечена знања. На њима се утврђују нејаки бедеми последње одбране живота српског као матерњег језика, развијања свести о националном и културном идентитету и одржавања трајних веза с отаџбином, који су неретко непознаница већ за трећу генерацију исељеника из домовине Србије.

– Најважнији задатак допунске наставе на српском језику јесте јачање свести српских породица у дијаспори о значају похађања часова матерњег језика, историје и културе. Школовање је за децу бесплатно. За одабир наставника критеријуми су захтевни. Није довољно да буду изузетни стручњаци са искуством у образовању. Ентузијазам, креативност, посвећеност и тимски, сараднички рад у коме се несебично размењују наставни материјали, подршка и идеје су кључни. Резултати се постижу удруженим деловањем, у сарадњи с породицама и институцијама, изградњом и учвршћивањем веза с матицом – указује Тривунчићева.

Тежња је да се повећа обухват ученика. А за ову кућу знања нема боље промоције од богатства програма које реализује и дечјег рада, успеха и задовољства.

– Уз учење слова, читање и писање, бавимо се историјом, традицијом и уметношћу. Правимо квизове, креирамо одећу, пишемо песме, рецитујемо, свирамо и певамо скупа. С успехом учествујемо на такмичењима из историје, у музичким пројектима, ликовним и литерарним конкурсима и смотрама. Градимо национални понос, подижемо углед своје заједнице, доказујемо се квалитетом. Зато нас је све више. Јављају нам се нови ученици, који су се раније премишљали, а сад су сигурни да хоће да уче српски језик јер виде како њихови другари већ постижу запажене резултате и лепо говоре о настави – дочарава за наш лист Данило Спасојевић, председник актива наставника српског језика у Словенији, предавач у школама у Љубљани и Камнику.

Одлука да се после 12 година признањима овенчаног наставничког рада у Краљеву отисне у иностранство за њега значи напредовање и шансу да и ван матице ствара инспиративне наставне ситуације.

– Сви су ђаци за нешто талентовани. Наставник је ту да усмерава, организује и подстиче, ученици грабе напред. Тако сам радио у Србији, само настављам у Словенији. Ученици су дивни, комуникативни, културни, амбициозни. Корелативно-интегративни приступ настави омогућава да једној теми приђемо са становишта лингвистике, географије, историје и уметности. Ако сте добро планирали и реализовали активности, различити приступи на крају часа ће се спојити у функционалну целину и десиће се учење, и онда сте успели као наставник. Када добијете осмех ученика, као потврду задовољства након решеног задатка, ширите позитивну енергију на целу групу, мотивишете и друге да буду успешни – звучи лако кад Спасојевић објашњава.


Аутор: Миленија Симић-Миладиновић

Извор: Политика

Почиње још једна битка за права Срба — овога пута у Словенији

© Tanjug / Едиб Тахировић

Попис становништва у Словенији требало би да буде спроведен следеће године. Иако би тиме напокон могло да се утврди колико Срба и православаца живи у тој земљи, то се можда неће десити, јер би попис требало да се спроведе без изјашњавања о верској и националној припадности. Савез Срба Словеније покушаће да то промени и Србима обезбеди већа права.

Због законских промена и регулативе ЕУ, у Словенији се попис становништва годинама спроводи искључиво статистички, без вођења евиденције о верској и националној припадности становништва. Последњи попис који је бележио и то спроведен је 2002. године. Тада је утврђено да тамо живи скоро 40 хиљада Срба, који су у том тренутку представљали два одсто становништва.

Иако није познато колико тачно Срба тренутно живи у Словенији, чињеница је да смо најбројнијa мањинскa националнa заједница у тој земљи. Према појединим проценама, наших људи тамо има и до 150 хиљада, а за разлику од Италијана, Мађара и Рома, којих је знатно мање, немају статус националне мањине, па им индивидуална и колективна права нису загарантована.

© Sputnik . Тања Валич
Срби по бројности одмах иза Словенаца, а нису национална мањина

Битка за права Срба у Словенији

Председник Савеза Срба Словеније Владимир Кокановић каже за Спутњик да ће се они ових дана обратити Влади Словеније и тражити јој да размотри промену прописа о попису становништва, како би сви људи који тамо живе могли да се изјасне о верској и националној припадности.

„За нас је важно да словеначка Влада покрене процедуру. Да би дошло до измене регулативе и Закона, то мора да се изгласа у парламенту Словеније. Не верујем да ће се то разматрати до краја године, али важно је да се покрене иницијатива. Очекујемо од словеначке Владе да размотри нашу ситуацију“, истиче Кокановић и додаје да је изјашњавање по верској и националној основи у складу са Уставом Словеније.

Генерални секретар Савеза Данијел Игрец напомиње да недостатак званичних података о броју Срба у Словенији отвара простор за манипулације с реалним бројем наших људи у тој земљи, те да је изјашњавање о верској и националној припадности од стратешког значаја за српску заједницу, јер би помогло напорима да Срби у Словенији остваре већа права, попут добијања двојног држављанства и статуса националне мањине.

„Ми не причамо само о правима и интересима српске заједнице, већ и шире. Ми тражимо да то право буде признато свим народима у Словенији, па и Словенцима. У том погледу, охрабрују нас поруке које долазе из дела владајућих структура у Словенији, да је неопходно да се та могућност поново уврсти у попис. Осим тога, покушаћемо да покренемо поступак за добијање статуса Савеза у јавном интересу, чиме бисмо стекли право на одређена средства из буџета за промоцију наших културних и образовних делатности“, предочава Игрец.

Ни у Аустрији ни у Црној Гори Срби немају статус националне мањине, за разлику од оних у Хрватској и Албанији, док су само у Босни и Херцеговини конститутивни народ. У Србији је изјашњавање националне и верске припадности могуће, али није обавезно.

Попис и изградња православног храма

Заједно с нашим људима у Словенији, у незавидном положају је и Српска православна црква. Након Другог светског рата, у тој земљи је од три православне цркве остала само једна, у Љубљани. Иако су у марту прошле године у Копру освештани крст и земљиште на ком је требало да почне градња новог православног храма, то се није догодило, након што је градоначелник тог града промењен.

Јереј Дејан Мандић
Освештавање земљишта на коме ће бити изграђен православни храм у Копру

На питање да ли ће омогућавање изјашњавања о верској и националној припадности на попису подстаћи изградњу храма и побољшати положај СПЦ у Словенији, Кокановић каже:

„Изградња храма не би смела да се уопште доводи у питање. Верујем да до сада то није оспоравано из лоше намере. Ако се изборимо за наше право на попису, сматрамо да ће то у одређеној мери поправити положај Цркве и помоћи изградњи храма, али подвлачим да, без обзира на попис, то не би смело да се доводи у питање.“

Уведени часови српског језика

У Словенији је ове године ипак остварен један помак када су у питању права Срба. Од октобра је у школство уведена допунска настава српског језика, за коју се пријавило око 1.500 деце.

„Настава се тренутно спроводи путем платформе ’Зум‘. Министарство просвете Републике Србије на редовном конкурсу је изабрало осам наставника. Тај наставни кадар тренутно се налази у Словенији и наше малишане учи о српској традицији, култури, историји и ћириличном писму“, предочава Кокановић и напомиње да је и СПЦ одиграла значајну улогу у омогућавању наставе.


Аутор: Стефан Ђурић

Извор: Спутњик


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Миро Рајлић: Жумберак – српска рана која и данас крвари

Кад на малограничном прелазу из Словеније улазите у Хрватску, прва цеста десно води ка Дивљим Водама, лијепом излетишту, иза Сошица, у подножју планинског ланца Горјанци, које се спаја са Самоборским горјем.

Подручје од Самобора до Радатовића и Сухора у Словенији, подручја гдје живе Малићи, Голеши, Бадовинци, Дркушићи, Обрадовићи, Рађеновићи, Грубачи и многи други, који званично нису ни Срби ни Хрвати, нису ни Словенци. У ствари јесу, и једно и друго и треће кад морају, најмилије им је кад их зову Жумберчани. Тамо далеко у Словенији у Бадовинчевој гостионици се славила Православна Нова година и у временима кад се ни у Србији није смјела славити. Велико је то подручје а још већа је то рана нашег народа која и данас крвари, данас када су људска права почетак свега,к ада све почиње и завршава са правима мањина.

Истина права тих наших сународника је силом и милом укинула Марија Терезија и вјечно зло нашаег народа на овим и свим осталим подручјима Римокатоличка црква, иста она  која и данас силом и Не милом исто чини нашем остатку закланог народа, иако се наши митрополити на сваком кораку воле сликати са црвеним капицама, иако им пишу љубавне књиге.

Сви који желе знати много више о Жумберку и Жумберчанима, тренутно рањеном дјелу нашег српског народа нека читају књигу Драгана Вукшића о Ускоцима и Жумберку.

Моја маленкост, пратећи догађања у Црној Гори, коју чека судбина Жумберка, уколико Милогорци добију ову битку је позвала и нашу митрополију Загребачко љубљанску да јавно подржи борбу нашег народа за Православље и Светиње у Црној Гори, јер су следећи на удару преостали Срби у Хрватској. Упркос “мудрошћу” коју испољава главни претендент на мјесто Патријарха наш митрополит Порфирије и упркос “молитвеним братским сусретима” са каптолско- ватиканским јуришницима (сисачки бискуп Копшић тражи чак Степинчеву улицу у Београду), одржана су се два три  Молебана за наш народ у Црној Гори. Стидљиво али јесу.

Мене више брине “аутономија” коју имају митрополије спрам Патријаршије и Београда, за мене као лаика а историја је свједок како нас Латини знају превести жедне преко воде а митрополити бити подмићени ватиканским даровима. Управо ту почиње оно што се Светосављем и Православљем не ноже звати. Мислим на лажне ватиканске дарове, љубљење руке папи, папским прстеновима на рукама наших црквених великодостојника.

И још нешто ми није јасно. Зашто никад на тим екуменским сусретима и ифтарима, ако већ морају бити, не деси се сусрет са Унијатима и Гркокатолицима? Лично мислим да их каптолски јуришници од нас вјешто скривају и чувају као ” драгуље”.

А не бих имао ништа против “заједничке молитве”, макар екуменске нас и Унијата у Радатовићима. И Јован Храниловић, српски пјесник са Жумберка би јој се радовао. Значило би то много за ране нашег народа са поносног Жумберка.

И бар било какав почетак терапије нашег народа на Жумберку.


Аутор: Миро Рајлић, Ново Место

Извор: Борба за веру