Годишњица пада Дубровачке републике

На данашњи дан, 31.јануара 1808. прокламацијом маршала француске окупационе војске Огиста Мармона престала је да постоји Дубровачка република (Respublica Ragusina; 1358 – 1808 ).

Конте Медо Пуцић, властелин дубровачки, граф загорски, витез јоанитски, коморник Њ.К. величанства шпанског младенца Војводе од Парме, члан Римске Академије од Квирита и царског и краљевског Бечког Друштва за истраживање и сачување старина, писао је да је Дубровник “ПРВА СРПСКА РЕПУБЛИКА”, да он нема ништа ни са Далмацијом, а камоли са Хрватском, него најприје са својим природним херцеговачким залеђем. Конте Пуцић је сматрао да је живот Дубровника без Херцеговине немогућ. Херцеговина је, у дугом историјском трајању ове чудесне републике под заштитом Светог Влаха, давала и обнављала животну виталност Дубровника (Св.Владика Николај) , док је Дубровник, као херцеговачки прозор у свијет, неке наше најумније главе упутио према Бечу, Риму, Паризу, Москви..
Но, можда се тај чудесни прелаз са херцеговачког камена у медитеранске предјеле сажима у ријечима дубровачког грофа Луја Војновића: „Оно каменито море што зовемо Херцеговином, пошто је на махове створило височине, гудуре, провалине и кланце, одморивши се од брда до брда разгалином каквом, подиже се к југу још једном, као да ће небу под облаке, али се наједном спушта и шаље мору дуги вал. На сусрету ојачава се реса зимзеленим биљем: – то је Срђ и дубровачка обала.
На тој обали, на рубном простору иза којег се пружа узбуркана јадранска пучина, у свега два километра обима, издалека тако мален, а огроман када се на њега крочи, сада је лежао разочарани Госпар – Дубровник. Када се сјетих његовог херцеговачког залеђа, оног каменитог мора, за свега неколико тренутака изгубих слику бесмртне Републике. Пред мојим очима није био ни трговац, ни државник, ни писац нити математичар. Само једна тужна слика једног старог монарха у златним одорама, који се није питао ни са својим животом. И гледајући ту слику Дубровника, пред чијим бедемима круже крузери и једрилице, у чијим улицама сједе Енглези, Њемци и Италијани, на чијем се Страдуну сада говори преименованим језикoм, – осјетих задах огромне празнине. Апсолутна већина његовог становништва били су Срби римокатолици. И сада, стољеће касније, од Срба римскога закона, није остао нико.
Остале су успомене да су ту били неки људи: један Гундулић, један кнез Пуцић, конте Војиновић, Матија Бан, Валтазар Богишић, Фабрис, Решетар, Грацић..Сви они, за живота, били су Срби. Послије смрти, усмрћени су по други пут. Њима је одузето право да буду Срби; забрањено је да буду упамћени као Срби. Наређено је да се њихова српска крв, њихова српска мисао, њихова српска мисија и српско дјело, – избришу из повијести. Тек кад су умрли, они су „постали“ оно што никада нису били. Суочавање са овом тужном и језивом чињеницом, оставља биљег на души српског народа. Ова рана боли више него да су Срби римскога закона, у Дубровнику, побијени. А није да нијесу убијани. Њих убијају свакога дана: убијају их хрватски квази-повјесничари, вршећи преименовање њихове народности; и убијамо их ми, својом толеранцијом, својим трпљењем, својом индиференцијом. Они их убијају чињењем, а ми нечињењем. Први пут у својој историји, стварањем Бановине Хрватске 1939. Дубровник је ушао у хрватске административне границе.
Наше је да памтимо насљеђе дубровачких Срба католика. Дубровник је био и остао наш.


Аутор: Раде Црногорац

ВАРАЖДИНСКИ АПОСТОЛ: Најстарија српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске

Вараждински апостол је ћирилични рукопис на српскословенском језику настао 1454. године у Вараждину.

То је прва и најстарија, српскословенска књига написана на територији данашње Хрватске. Апостол је настао по наруџбини грофице Катарине Кантакузине, супруге грофа Урлиха II Цељског, и кћерке српског деспота Ђурађа Бранковића. Текст апостола исписан је у стилу ресавске ортографије развијеном у манастиру Манасија са елементима рашке и светогорске калиграфије.

Доласком на двор Цељских, Катарина (Кантакузина) Бранковић није промијенила вjеру, па су у дворове те кнежевске куће почели да долазе српски православни свештеници. Материјални доказ да је Катарина бринула о православној духовности пружа нам Вараждински апостол – најстарија, до сада, позната и сачувана српска рукописна књига писана ћирилицом на подручју данашње Хрватске. Наиме, из времена Катарининог живота на имањима Цељских, међу којима су били Копривница и Каменград те још неки посједи у Подравини, сачувала се једна рукописна књига који има 282 странице.

Овај апостол, написан 1454. године „ва Вараждине цилскије области при благочастивој и христољубивој госпође кнегиње Кантакузине даштери деспота Ђурђа самодршца србскаго“, има заставицу сачињену од преплетених разнобојних кругова, која припада целини књижевног украса Моравске Србије.

Највјероватније је неко од православних монаха (а можда и више њих) које је грофица повела са собом из Србије, 1453. на 1454. годину преписао ту богослужбену књигу познату под називом Вараждински апостол (Праксапостол). На 258. страници ја запис: “Слава у Тројици Јединоме Богу, који је дао после почетка и свршетка свакоме добром делу које се с њим почиње и свршава. У години 6962 (1454) исписа се овај божанствени пракси (Праксапостол) у Вараждину, Цељске области, при благочестивој госпођи кнегињи Кантакузини кћери деспота Ђурђа самодршца српског“. (*навод прилагођен данашњем језику)

Први дио рукописа Вараждинског апостола “одликује ресавски правопис, с примесама рашке ортографије, док други део има карактеристике светогорске редакције.“ Претпоставља се да су Вараждински aпостол преписивала тројица преписивача.

Вараждински апостол се чува у Музеју Српске православне цркве у Београду. Фототипско издање је објављено 2005. године, поводом 550 година од настанка ове књиге, а издавачи су Музеј Српске православне цркве у Београду, и Музеј Епархије загребачко-љубљанске у Загребу.

 

Приредила: Сања Бајић /Расен

Пренето са: Слободна Херцеговина

НЕНАД ЈАЊИЋ: Живећеш нам вечно земљо Тврткова

Натопљена крвљу кроз векове ти си,
Бранила си образ целом Српском роду,
Ал’ без борбе никад предала се ниси,
Синови ти твоји донеше слободу.

Многи су животе у аманет дали,
Храброшћу и чојством осветлали образ,
И због потомака на фронту су пали,
Стране су им речи биле предаја и пораз.

Поносне су мајке све од реке Дрине,
Чувале огњишта да празна не буду,
Од Крајине све до равне Посавине,
И деца су бранила своју родну груду.

С’ четрнаест лета на Озрену пао,
Ни основну школу завршио није,
Споменко је живот за слободу дао,
И са неба вечно над нама он бдије.

Митровдан је био деведесет друге,
Невесиње брани земљу Херцегову,
Те јесени ноћи беху много дуге,
Сачуваше момци кршну земљу ову.

Од Трнова све до горе Романије,
Сарајевски борци свуда су стизали,
А насеља где непријатељ никад био није,
За стварање Српске у залог су дали.

Живећеш нам вечно ти земљо Тврткова,
Српска Босно поносита вило,
Борила се столећима противу бегова,
У теби је слободарске искре увек било.

Ненад Јањић


Извор: Слободна Херцеговина