ФИЛМОВИ У ВРИЈЕМЕ ПРАЗНИКА: Злоупотреба Нушића

  •  У недељу 2.маја 2020. на РТС у ударном термину после 20 часова и 45 минута гледаоци су могли да виде филм „Пре рата” из 1966.

Снимак екрана: biografija.org

Филм је рађен по мотивима из Нушићевих комедија „Покојник” и „Ожалошћена породица”. У филму је послератна власт искористила Нушића да би карикирала предратни живот под “ненародним”  режимом краља Александра.

Млађим генерацијама је представљен живот лопова, прељубница и фалсификатора из високог друштва. Брак је представљен као ланац.

Старији гледаоци су познавали предратни живот, али нису много говорили, бојећи се Удбе (Удба твоја судба). Млађи гледаоци који су тада познавали само послератни живот, нису имали са чим да пореде сцене из филма.

У филму је представљен брадати улични демагог који је подсећао на Николу Пашића. Он је користио  прилике да изазове протесте, али кад би стигла полиција представљао је друге као изазиваче нереда, са којима он како је тврдио, није имао никакве везе.

Српски народ који се упорно борио за своју слободу, у филму  је представљен као руља коју може да подстакне на протесте сваки лукави радикални демагог.

Уз филм „Општинско дете” из 1953. исто по мотивима из романа Бранислава Нушића у коме су исмејана тадашња хуманитарна друштва представљали су  мрачну слику предратног живота у Београду и Србији.

Насупрот таквим црно-белим филмовима снимљен је филм у боји „Дилижанса снова” из 1960. о животу у Војводини под Аустро-Угарском. Тадашња публика је гледајући филмове и упоређујући  могла да дође до уверења да је живот био много лепши и раскошнији у Војводини под страном влашћу него у слободној Србији.

Индоктринација филмовима се наставила цело време у Титовој Југославији.

У филму „Валтер брани Сарајево” нема ниједног усташе, иако је Сарајево тада било у саставу НДХ.

У филму „Окупација у 26 слика” нигде се спомињу Срби католици, иако је филм рађен по мотивима књиге „Дубровник 1941”  Мате Јакшића. Он је у својој књизи спомињао Србе у Дубровнику.

Колико памтим на телевизији Београд је за време Тита о усташким логорима приказан само филм „Девети круг” о страдању Јевреја у усташком логору.

Данас живот у Србији личи на онај из филма  „Пре рата” са лоповима, спонзорушама и плагијаторима.

Српском народу требају филмови који би га осоколили да истраје под туђим притиском. Док се такви не сниме требало би приказати филмове из Кинотеке. Некада се говорило Калај Босну калајише. Сем тога српски народ у Црној Гори изложен је упорној пропаганди  да прихвати црногорски идентитет као свој. Телевизија у Црној Гори приказује старе филмове из Кинотеке да би изазвала промену идентитета.

Да би српски народ спознао своју прошлост и тиме се припремио за садашњост и будућност требало би на  РТС приказати углавном документарне, мали број играних филмова и кратке филмове у боји из времена Краљевине Југославије који се чувају у Кинотеци. Сада се приказују ти филмови само у салама Кинотеке за мали број гледалаца.

Оснивач Соколства Тирш говорио је: “Што сав народ не зна нико не зна”.

 

Аутор: Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Извор: Слободна Херцеговина

ПЕТАР КОЧИЋ – ЧУВАР ИСТИНЕ, СЛОБОДЕ И ОТАЏБИНЕ

Многа новинарска удружења ове године обележавају своје годишњице постојања и рада (УНС-140 година, УНРС-25 година, НУНРС-10 година ….) па је вредно сетити се рада и борбе новинара и њихових редакција за праву и истиниту реч и вест.

За време Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине српски књижевник и политичар Петар Кочић водио је велику борбу за побољшање положаја српског народа. Заступајући српске националне интересе привлачио је народне масе, нарочито људе са села и омладину. Кроз своје чланке и сатирична књижевна дела критиковао је аустроугарску власт, њену охолост и неспособност чланова њене управе.

Кочић је желео да и уз помоћ новина као средства комуникације окупи што више истомишљеника да заједно допринесу бољитку живота па је 1907. године у Бања Луци покренуо часопис “Отаџбина”.

Власник и издавач листа био је Вукосав Груберовић са друговима, а Петар Кочић је био главни уредник. Лист је штампан на ћирилици. Прилози су обухватали све сфере живота, како у Босни и Херцеговини тако и у окружењу. Као прави новинар објављивао је вести о догађајима и актуелним темама. Лист је брзо постао популаран у целој Босни и Херцеговини. Претплатника је било и у другим државама региона. У рубрици “Суви зулуми” Кочић је износио своје опозиционе ставове према аустроугарској политици и скретао пажњу читалаштву на бесмислене поступке колонијалног чиновништва, као што је био врхунац деспотске власти извесног Љубачевског који је издавао наређења да се води истрага чак и против мртвих људи.

Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност, па је радила на сузбијању његове новинарске, књижевне и политичке делатности.

Лист “Отаџбина” је већ од првих бројева преживљавао цензуру и заплену, а уредници тортуру од стране аустроугарске власти. Често су вршене судске преметачине свих просторија без икаквих писаних наредби. Једне прилике главни уредник Петар Кочић заједно са одговорним уредником Васом Кондићем приведен је у бањалучки истражни затвор и на тајној расправи осуђен на шест месеци затвора, с образложењем нарушавања јавног реда и мира. Чланови редакције листа као и сав српски народ били су изненађени поступком и образложењем аустроугарских власти тражећи да се ухапшени пусте на слободу.

Све ово није обесхрабрило уредништво листа па је у броју 19, од 19.10.1907. године у циљу наставка своје борбе и истрајности у раду објавило један ироничан оглас који гласи:

Уредништву “Отаџбине” потребан је одговорни уредник. Плата у слободи 40 круна а у затвору 80 круна. Ко жели ово мјесто заузети нека се одма пријави.

Кочић и Кондић су пуштени да се бране са слободе до окончања жалбеног поступка али им је било забрањено да било шта пишу и да се удаљавају из Бања Луке без дозволе власти.

Ценећи рад Петра Кочића скупштина листа је 30.11.1907. године донела одлуку да Кочић постане власник листа “Отаџбина”, а издавач да буде Перо Билбија. Већ у првом броју у 1908. години у заглављу листа стајала је ова промена.

Кочић и Кондић су на поновљеном суђењу 6.12.1907. године уз додатну оптужбу за наводне увреде владару осуђени на додатних осам месеци тешке робије.

Спомен плоча на школи у Стричићима (фото: Трифко Ћоровић)

Разматрајући уложену жалбу Врховни суд је потврдио првостепену пресуду од шест месеци а другу пресуду повећао Петру Кочићу на петнаест месеци тешке тамнице, а Васу Кондићу на дванаест месеци.

Прве дане изречене казне Кочић је одлежао у бањалучком затвору у коме је некада тамновао и његов отац. Пошто је добио статус политичког затвореника Петар Кочић је пребачен у тузлански окружни затвор. Тешки дани тамничења погоршали су му здравствено стање. Често је падао у велику депресију.

Поводом прославе шездесетогодишњице ступања на престо цара Франца Јозефа Петар Кочић и Васо Кондић су помиловани 6.12.1908. године.

За време њиховог тамновања Аустроугарска је извршила анексију Босне и Херцеговине.

Споменик Петру Кочићу испред његове родне куће у Стричићима (фото: Трифко Ћоровић)

Као новинар и уредник Петар Кочић је три пута био хапшен и затваран због својих новинских чланака. У затвору је провео две године и то све у самици. Све ово одразило се на његово душевно здравље што је имало последица до крај живота.

Као књижевник, новинар, национални и социјални револуционар Петар Кочић је постао узор многима у српском роду.

 

Припремио: Миливоје Мишо Рупић

Извор: Слободна Херцеговина

СРБИЈА И СВЕТ: Из штампе је изашла нова књига Благоја С. Бабића

Књигом  Србија и свет писац Благоје Бабић заокружио је трокњижје о „три постојбине“: Расипна земља штедљивог народа о ХерцеговиниПоход црвеног лаписа о Југославији и Србија и свет о Србији.

У овој књизи писац на првом месту одговара на питања: зашто Срби лако прихватају усељавање, напуштају своје земље и утапају се у друге народе; зашто и како је заустављено „привредно чудо“ Србије које је било равно јапанском.  У току једног века спољни и унутрашњи удари Србији су поништили око 100 година развоја. Заштита природних богатстава, поновна индустријализација и подизање домаћег предузетништва су битни услови да  Србија поново постане „земља наде“ и врати гравитациону моћ какву је имала у деветнаестом веку.

„Географија је највећи непријатељ Србије“.

Oнa судбину тече између Европе која се „смежурава“ и Азије која расте. Србија се налази пред избором: Европска унија, Евро-азијска економска унија или  „балканска Швајцарска“. За одолевање геополитичким притисцима нужна јој је геоекономска моћ, ослоњена на моћна домаћа предузећа, каква тек треба да изгради, и то у условима светске привреде у кризи условљеној исцрпљивањем „европске врсте развоја“, с изгледима да се борба за расподелу богатства преведе у борбу за расподелу оскудице. У завршном делу књиге дат је увид у искуства Азије у остваривању привредног успона какав не памти економска историја, с поукама спремнима да их користе.

Књизи су приложени списак објављених радова и животопис писца.

Књига има 388 страница, с тврдим повезом.

Издавачи: „Чигоја штампа“ и аутор, Београд 2020, телефони: 065-2885-328; 063-8925-233.


Извор: Слободна Херцеговина