„Култура отказивања“: Јуриш америчке „армије зомбија“ на традицију, слободу говора и здрав разум (ВИДЕО)

“Какав грађанин је потребан овој власти? У првом реду васпитава се биће лишено елементарних престава о породици, религији и отаџбини. Сви ову појмови мијењају се „слободом избора, али у строго одређеним границама. Корак лијево, корак десно, значе моменталну елиминацију, изопштеност.”

фото: REUTERS/Hannah McKay

Пише: Владимир Кудрјавцев/ФОНДСК

Када посматрамо оно што се тренутно догађа у САД-у, одмах се присјетимо ријечи „Створићмо наш нови свијет – ко је био ништа постаће све.“. Све што нам се чини у америчком друштву нормални, неспорним и разумним данас се подвргава агресивним нападима од стране „прогресиваца“, који у оквиру тзв. „културе отказивања“ (Cancel Culture) уништавају оне који мисле и живе другачије. Њихово дјеловање иде у више праваца: политичко, расно и биолошко (полно).

На политичком плану „нормалност“ се одређује на основу односа према бившем предсједнику Доналду Трампу. Сви који га подржавају сматрају се националистима који се боре за доминацију бијеле расе, суманутим присталицама некаквих „теорија завјера“, а однедавно и „унутрашњим терористима“. Оваква пракса шири се попут епидемије; вирус је отишао толико далеко да су учеснике јуриша на Капитол полицији пријављивала и властита дјеца.

Илустрација: ФОНДСК

Када је на страницама Њујорк Тајмса објављено мишљење сенатора, републиканца Тома Котона који је позивао да се употријеби војска за смиривање насиља на улицама америчких градова, уредник рубрике „Мишљење“ Џејмс Бенет био је принуђен да поднесе оставку.

И популарну Ђину Карано отпустили су због тога што је говорећи о догађајима у САД-у упоредила мржњу према другим људима због политике са мржњом на националној основи. Излишно је говорити о томе да присталице Трампа тјерају са посла ако отворено кажу да подржавају бившег предсједника. Твитер је заувијек блокирао налог генералног директора произвођача јастука, компаније My Pillow, који је тврдио да је Трамп побиједио на изборима, а трговци су почели да бојкотују производе ове компаније. Без обзира да ли је ријеч о ауторитарном новинару, познатом глумцу или крупном бизнисмену – није важно, све их треба „одстранити“.

До које границе апсурда је дошла борба за расну једнакост говори и сљедећи примјер. И Мишел Обама је имала навику да говори дјеци да је Доктор Сјуз изванредан писац, а сада ће неке од његових књига престати да се штампају због расизма – изговор је да су ликови Африканаца и Азијата у њима представљени као егзотични, те да само желе да угоде бијелог човјеку.

Талас „нове нормалности“ шири се и ван граница САД-а и запљускује Запад. Своје право лице покрет Black Lives Matter показао је и након напада двоје њихових активиста на независну новинарку Тару Ен Шћепански. Њу су, између осталог, гађали јајима, избили јој из руку телефон и назвали је нацистом само због тога што подржава Доналда Трампа.

Шћепански је оцијенила да је данас у Америци веома опасно бити представник конзервативних медија.

Без пренаглашене полне равноправности не можете направити ни корак. Тако ће и популарна америчка играчка „Господин Кромпирко“ ускоро постати само „Кромпирко“ и продаваће се са посебним дјеловима помоћу којих ће дјеца по сопственом нахођењу моћи од њега да направе „господина“ или „госпођу“.

Ево још једног примјера крајњег идиотизма. Студент њујоршког универзитета избачен је само због тога што се осмјелио да на друштвеним мрежама изјави: „Мушко је мушко, женско је женско. Мушкарац не може бити жена, нити жена може бити мушкарац.“ Несрећног младића пријавиле су „савјесне“ колеге-студенти.

Међутим, ово нису усамљени примјери. Ово су таласи цунамија „културе отказивања“. Тај цунами јача пред нашим очима, гутајући све више „некоректних“ грађана, појачавајући у САД-у атмосферу узајамне мржње, учвршћујући друштвени раскол.

„Кромпирко“; (Hasbro via AP)

Чему све ово води?

Када предсједник Бајден изјављује да се морају побиједити политички екстремизам, унутрашњи тероризам и идеју супериорности бијеле расе, као и да је одлучан у зашитит права ЛГБТ популације у читавом свијету, имам утисак да се остварује грандиозни план преуређења америчком друштва. Какав грађанин је потребан овој власти? У првом реду васпитава се биће лишено елементарних престава о породици, религији и отаџбини. Сви ову појмови мијењају се „слободом избора, али у строго одређеним границама. Корак лијево, корак десно, значе моменталну елиминацију, изопштеност.

Можете сто пута промијенити пол, али никако не смијете подржавати Трампа.

Већ прве слике ове нове Америке подсјећају на јуриш армије зомбија који морају или да све остале претворе у њима сличне, или да их униште. Побједник у овој игри, чији је циљ „преко кољена“ сломити народ добиће све. Или ништа…

Америчка култура отказивања је, у суштини, антикултура усмјерена на отказивање човјека као разумног бића.

 

Преузето са ИН4С

Пиштало: Српске књиге на латиници у Америци су „хрватске“ – то морамо да променимо /видео/

© Sputnik

Требало би расправити са Конгресном библиотеком у Америци то што се све српске књиге које се штампају латиницом – а то је велики број – тамо категоризују као хрватска литература, каже за Спутњик награђивани српски писац Владимир Пиштало, однедавно и в.д. управника Народне библиотеке Србије.

Он открива за Спутњик да је именовање на место првог човека НБС само убрзало његов планирани повратак у Србију и појачало жељу за – поправљањем ствари. Једна од ствари које би требало поправити је управо и договор са Конгресном библиотеком у Америци.

– Неке људе тамо познајем, а и био сам додуше као приватна личност неколико пута. Али, ако би се покренуо озбиљан разговор о томе на нивоу министраства, у ствари на нивоу земље и на нивоу библиотеке, мислим да би се то могло поправити. Једноставно, довољно је погледати да ли је књига штампана у Новом Саду, Београду, проверити како се писац зове… То се све лако може урадити , али се из једне лењости, инерције  не обавља. Ето, то је једна од тих активности која поправља ствари.

Намеравате и да идете по библиотекама по Србији, не само по матичним, већ и по општинским. Зашто сматрате да је то важно?

– Као писцу ми је увек била највећа награда да гледам  како се лица људи, уморна и наборана, у току добре књижевне вечери полако опуштају и некако се распакују. И на крају имате пред собом опеглана, опуштена лица и схватите да је у праву мој издавач  када каже да је успешно књижевно вече нека врста колективне терапије. И ту се дотичемо једне од најважнијих улога књиге: она утиче на лични живот човека. Књига је најдаља ствар од претенциозности која постоји. Ако се она лично не обраћа човеку изнутра, што се онда одражава на лицу, онда она не ради своју ствар. Зато је једна од активности коју имам намеру да радим у будућности је та да одлазим по библиотекама Србије и да одржим тај контакт са библиотекарима и читаоцима. И да на неки начин изражавам њихове проблеме и изазове, што мислим да ми је посао.

Имате ли већ неки концепт, идеју како ће изгледати ваш однос према књизи, сада из улоге управника а не писца?

– Прве две недеље ћу о томе разговарати, говорићу шта имам намеру да урадим, а онда би после тога било добро да се нешто и ради. Па после првих сто дана да опет разговарамо, али овога пута о нечему што се урадило.  То је одговорност, јер представљате једну институцију, стављате је у средиште културног живота, а Народна библиотека Србије је једна од најважнијих културних институција.

Желим и да популаришем читање, поготово међу младима. Зуко Џумхур је говорио да човек који има времена да чита, има времена за све и да  однос према књизи одражава елемент самопоштовања -читајући ви показујете да вам је стало до себе и да поштујете свој унутрашњи свет. Књига је, како кажу Кинези, врт у џепу. Нико вам не брани да је отворите и уђете у тај врт. Она је и најповерљивије место на свету, узме вас у себе и врати вас увећаног. Кад будем радио све ове послове који су део обавеза управника, – а неки од њих су правни, неки економски – нећу заборавити основни однос према књизи, основни разлог зашто све то друго радимо.

Шта бисте волели да урадите?

– Волео бих да обновимо сарадњу са међународним институцијама, јер ово је национална, али и интернаионална институција која је учлањена у систем европских и светских библиотека. И ако је ту можда дошло до неког малог застоја, ја бих хтео да то интензивирам на сваки начин. Да одељак библиотеке које са тиме бави увећам физички, да се више људи бави тиме, и да будемо присутни на свим међународним конференцијама. Ширење сопствене истине о животу шири се књигама и присуством у библиотечким мрежама. Хтео бих да будемо присутни на сваком од тих места.

© WIKIPEDIA
Владимир Пиштало: Волео бих да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара.

Волео бих, такође, да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара. Мислим да нема ништа лоше у томе, и сам сам добио ту награду и увек сам се поносио, јер је једна од две најдемократскије награде код нас: неки пензионер или нека ученица својим потписима гласају за књигу и мени је тај потпис читаоца увек изгледао као велика част. Могло би се размислити, да се то мало профилише, па да рецимо буде награда за најчитанију књигу есеја, за најчитанију књигу прича, роман…    да не буде само једна. Али, то ћемо кроз дијалог. Поред тога, волео бих да ту буде и награда за – најбољу књигу. Оно што бих хтео да променим је да у жирију те награде буду писци. Јер све ове награде додељују људи који нису писци и који не знају да раде то о чему причају. Када то изгласају писци – а бирали бисмо награђене и доказане – не можете превише да се жалите.

Са којим сте осећањем примили вест о именовању, да ли вас је без обзира на почаст то мало и уплашило, излазите ли овим именовањем  из зоне комфора?

– Сигурно јесте излазак из зоне комфора. Јер зона комфора је посвећеност писању и могућност да говорите искључиво у своје име. А то није баш сасвим исто ако представљате институцију. Ово јесте једно проширење искуства, јер ја сам стални професор у Америци и разлог прихватања овог посла сигурно није новац већ изазов.  Хтео сам да се вратим у Србију, то сам хтео раније или касније, ово је једноставно то учинило ранијим. Као стални професор у Америци могао бих да размишљам о пензији, али било је занимљивије покушати да се уради нешто на већој скали. И да се неке ствари поправе. Поред свега о чему сам говорио, волео бих да на Косанчићевом венцу вратимо ова читања која су била јако популарна лети. Јер, шта је библиотека? Библиотека је традиција, а традиција је збир свих момената, и пре нас и после нас и увек је већа од само овога нашег момента. Кад сам примао награду „Меша Селимовић“ испред остатака некадашње библиотеке на Косанчићевом венцу, ја сам инсистирао да то буде баш ту. Хтео сам да та библиотека буде у позадини. Оно што смо визуелно изјавили тамо гласи: ово је за нас и даље библиотека. Нису то неки бесмислени темељи, то што се десило 1941. није означило крај. Е, то је традиција. То је фокално место које је за нас важно и то што сам желео да тамо добијем награду је повезано са овим о чему говорим.

Ја не знам да ли то може да се уради, али мени би најдраже било када би та зграда могла да се обнови. И да то буде неки културни простор, не мора да буде само библиотека. Неко је говорио за мостарски мост кад је срушен да нови мост неће бити мост него споменик  мосту. Та библиотека ће бити и библиотека и споменик библиотеци, ако се то уради.


Аутор:

Извор: Спутњик

Пропаганда може и без језика и писма: Свети Џо и ђаво Доналд

Уредник War News Updates: Почело је месечак дана пре избора. Све отад, медији изабраном председнику Џоу Бајдену стављају светачки ореол, а председнику Трампу, наравно, ђавоље рогове…

Свети Џо:

 

Ђаво Доналд:

Извор: War News Updates

Приредио: Александар Јовановић