РУСИЈА ЗАБРАНИЛА ДИЗНИЈЕВ ЦРТАНИ ЈЕР ЈЕ ГЛАВНИ ЛИК ГЕЈ

Руски закон забрањује излагање деце садржајима који „подривају породичне вредности и промовишу нетрадиционалне сексуалне односе.“

Извор: https://insidethemagic.net

Руски државни регулатор за комуникације Роскомнадзор упозорио је у петак фирму Волт Дизни да у тој земљи не сме да приказује и промовише кратки филм „Out чији је главни лик геј јер је у Русији забрањено приказивати садржај који су они оценили да је штетан за децу.

Роскомнадзор је саопштио да је Дизнију упутио писмо у ком ту компанију упозорава да је противно руском закону излагати децу садржајима који „подривају породичне вредности и промовишу нетрадиционалне сексуалне односе“.

Out“ је у САД-у изашао на каналу Дизни+ у мају прошле године. Продукција Дизнија и Пиксара, „Out“ је седми филм серијала Спаркшортс и први кратки филм обе фирме у ком је главни лик геј.

Дизни није одмах одговорио на упит за коментар.

У Русији су истополни односи легални, али закон из 2013. забрањује „ширење пропаганде о нетрадиционалним сексуалним односима“ међу млађом популацијом.

Организације за заштиту људских права осудиле су тај закон, рекавши да је допринео јачању негативног друштвеног става према хомосексуалности.

Један руски тужилац у понедељак затражио је забрану реклама модне куће Долче и Габана на Инстаграму које приказују истополне парове како се љубе.

 

Извор: ИФН

Фестивал руске културе

Дела руских уметника који живе у Србији представљена у Руском дому (Фотографије Марко Спасојевић)

Фестивал руске културе „Вернисаж” свечано је отворен у Руском дому и трајаће до 8. јуна. Из ове културне установе подсетили су да у Србији живи доста људи из Русије и земаља које су биле у саставу Совјетског Савеза, а међу њима су и многи уметници чији рад завређује пажњу јавности. Неки од њих су већ добро познати српској публици.

Овај фестивал први пут окупља ове ствараоце на истом месту, па је то уједно прилика да покажу како доживљавају Србију, њену традицију и природу.

Шеомир Гучепшоко цртао на песку

Тим поводом приређена је и изложба чији су аутори Ана Бочкарјова, Шеомир Гучепшоко, Јелена Златковић, Анатолиј Ивакин, Андреј Колосов, Андреј Можаровски, Вита Пироцка, Софија Јечина, Андреј Трубњиков и фотограф Илмар који је аутор и организатор фестивала.

На поставци која ће моћи да се види током трајања манифестације приказани су радови у различитим сликарским техникама, као и фотографије, гравуре, стаклене скулптуре…

Пажњу посетилаца синоћ је привукло цртање на песку и наступ ди-џејева, а приређен је и аудио-перформанс. У наставку ове уметничке смотре на програму ће вечерас у 17 сати глумци руског позоришта „Дар” из Новог Сада извести комад „Ломи се и плаче срце моје” коју је режирао С. Телековски. Планирани су и гала концерт, књижевни програм, радионице, предавања и сусрети са уметницима.

 

Извор: Политика

Нису желели да знамо

Када је мој деда, Вазрик Коркотjан, био жив, никада нам није причао шта је видео у рату. На исти начин у Југославији седамдесет година очеви нису причали деци све што су они видели. И чак у дубокој старости, већ немоћни, ветерани су били самилосни према својој одраслој и снажној деци.

Водник артиљерије Црвене Армије, Вазрик Коркотјан

Због тога нисам знао је ли дедин пук Црвене Армије био у Јасеновцу или неком другом логору смрти, који су били разбацани свуда по српским земљама. Али ако није био у једном, у неком другом сигурно је био…

Скоро педесет година после рата, када је дед имао 70 година, а мени било шест, новинарка једне радио станице из Јеревана хтела је да уради емисију о ветеранима Отаџбинског рата и пронашла је број телефона наше куће. Када је дошла, упитала је деду: “Чега се сећате из рата?”. Мој деда је испричао оно што је било, не изостављајући ништа: “Видео сам срушене куће, мртве људе. Све је оставило тежак утисак на мене”.

Неколико година касније, моја породица, из дана у дан, у новинама је читала како је Југославија остала сама спрам целог “цивилизованог” света, сама против свих. Родитељи, не разумевајући ништа, гледали су некад у екран телевизора, некад једно у друго, а бака и деда у своју прошлост – пола века уназад, па у данашњицу, куда је склизнуо сав “цивилизован” свет. Само са једном разликом: онда је фашизам бих побеђен…

Три године дана, у децембру 2018.године, у Јереван је дошла делегација из Србије, да ода поштовање југословенским ваздухопловцима, чији се авион срушио 1988 године, када су превозили помоћ Саветској Јерменији, која је претрпела велики земљотрес. Од шефа делегације, генерала авијације Жељка Билића, добио сам драгоцени поклон: српску заставу.

“Сећају се те”, говоримо деди, када смо развијали заставу пред његовим сликом, сваке године 20.октобра, на Дан ослобођења Београда, и 9 маја, на Дан Победе. На исти начин споминьемо и његовог стариjег брата, Ваграма Коркотjана, такође учесника рата.

Капетан авијације Ваграм Коркотјан

Ми се, заувек, сећамо и стотина хиљада српских војника, који су ратовали у Југославији у дугом паклу нацистичке окупације, од 1941. до 1944. године. У јеку тог рата они су, надајући се непознатом, ратовали с неколико десетина пута бројнијим непријатељем, али не дозвољавајући нацистима да пошаљу нове дивизије на Стаљинград и Лењинград, где се родила моја бака, Рускиња, Варвара Васиљева, коjа је преживела опсаду Лењинграда.

Варвара Васиљева

Арам Гарегињан