Позив на обнову старе цркве у Призрену: Мисија има разних али се само неке везују концима за небо

Светиње Призрена су значајан део српског православног културног наслеђа, непроцењиве вредности. Скоро све су пострадале и мање или више оштећене током погрома 1999. и 2004. године. Многи његови становници различитих вера су патили гледајући како ватра гута светску културну баштину која је вековима чинила део богатства Призрена. Јер, човек се познаје по делима а не по речима. И у добру и у злу.

Једна од њих, минирана 1999. године је Црква Светог Николе (Рајкова). Ова средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића, саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви.

После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву су прекрили и затрпали земља и песак из воде оближњег потока. Под земљом је остала све док, приликом уређивања митрополитске баште 1857. године, нису откривени темељи Рајкове цркве. Тада је обнову цркве благословио рашко-призренски митрополит, Мелетије и Призренци су је завршили1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. Запис о томе оставили су над самим улазом у цркву.

Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Спољни зидови су штитили унутрашњост и управо су је ти зидови заштитили од потпуног унуштења приликом минирања 1999.године. У непосредној близини Цркве налазила се  зграда митрополије. Црква је, до друге половине XIX века и до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, била значајнији српски православни храм, све до јуна 1999. године до када се у њој служиле литургије, посебно на празник, Светог Николе, зимског и летњег. У њој са чувала најстарија призренска икона Богородице Одигитрије из средине XIV века, која је првобитно стајала на иконостасу Богородице Љевишке. Међу њеним иконама се истиче својим уметничким и сликаним вредностима и икона Светог Илије у пећини из XVI века. Иконостас цркве је био дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман.

У дворишту Цркве, почетком 20. века, почиње изградња школе. Своје имање за тестаментално завештава Црквеној општини призренски добротвор Младен Угаревић, за изградњу школе ради школовање деце својих православних Срба. По добротвору названа основна школа, по ослобођењу од турског ропства 1912. године, постаје школа и за децу других вероисповести. Од погрома 1999. године, преименована је у ОШ «Призренска лига» и у њој од тада више нема српске деце. У истом погрому 1999. године, цркву су минирали албански екстремисти, али Божјом заштитом нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. Напуштена и урушена, од локалног становништва  је коришћена као депонија.

Рајкова црква је последња српска православна црква у самом Призрену која није обновљена. Угрожена и оштећена у последњем страдању, чека да јој се врати стари сјај. По благослову Епископа рашко-призренског Г. Теодосија, прилозима Призренаца, многих добронамерних људи и предузећа а уз подршку Црквене општине Призрен и Друштва пријатеља манастира Св. Архангели код Призрена, обновљене су  цркве Светих Врача Козме и Дамјана у Поткаљаји и Светог Пантелејмона. У току је обнова цркве Светог Николе (Рајкове) из XIV века. Акцију прикупљања средстава, благословом Владике, као и током обнове Цркве Св. Пантелејмона, воде већином, у матици и дијаспори, расељени Призренци, многим активностима већ потврђени у сличним акцијама, потпомогнути члановима Одбора којима је Призрен у срцу и у многим стваралачким активностима. Председник Одбора за обнову је парох призренски, јереј Јован Радић.

Прилог акцији је и диван спот “Призренска ноћ”, у извођењу хора и оркестра Богословије у Призрену (текст и музика: Гаврило Кујунџић из Ораховца) који у слици, стиху и музици дочарава све лепоте српског Јерусалима, али и стање у којој се налази поменута црква (https://www.facebook.com/101219444961785/videos/416940912689736).

Стога позивамо све добронамерне људе који могу и желе да помогну акцију хитног спасавања овог значајног споменика културе. Мисија има разних али се само неке везују концима за Небо. Уплатом донације на рачун Црквене општине Призрен број: 205-171950-84, (позив на број: 19-12-2021), постајете обновитељ ове светиње и српског православног културног наслеђа Косова и Метохије.

Више информација о свим активностима Одбора, историји цркве и њеној обнови могу се наћи на фб страни: https://www.facebook.com/CrkvaSvetogNikoleRajkova

Сачувајмо за потомке оно што смо од својих предака наследили.

СА ВЕРОМ И НАДОМ У ОБНОВУ СВИХ СВЕТИЊА ПРИЗРЕНА И ОКОЛИНЕ!

Члан Одбора за обнову Светиња Призрена и околине

Лела Марковић


Извор: СПОНА

Призренско-тимочки дијалект (јужноморавски говор)

Поштовани читаоци,

добили смо једну песму из Лесковца па ћемо је са Вама поделити.

 

Панорама града уз залазак сунца – Иван Марцић

Призренско-тимочки

Призренско-тимочки дијалекат обухвата говоре од Призрена на југу до Тимока на северу. Источна граница полази јужно од Зајечара и простире се дуж државне границе са Бугарском све до границе са Македонијом на југу, затим се граница простире ка Призрену и Ђаковици, а одатле преко Косова до Сталаћа и преко Ртња до Тимока.По неким специфичним обележјима у призренско-тимочком дијалекту издвајају се три типа говора: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички.
Сви говори призренско-тимочког дијалекта имају следеће заједничке особине:
– један акценат без квантитета и квалитета, тзв. експираторни акценат (‘):
– стари глас јат доследно се замењује вокалом е
– чува се стари полугласник који се у књижевном језику развио у а (д н, т н к)
– чува се вокално л (длг, слза) или је дало рефлекс -лу у једном делу овог дијалекта (длуг, слуза)
– у једном делу овог дијалекта ћ и ђ изговарају се као ч и џ (куча, меџа)
– чува се финално -л (казал, говорил), а у једном делу замењује се са -ја (казаја, говорија)
– нема сугласника х (греота)
– има само два падежа: номинатив и акузатив
– облик инфинитива је нестао
– футур I гради се са ћу, ћеш, ће + презент

Извор: Филолог
 
КУДЕ ЏИНКУ БЕЗ ФАЛИНКУ
Лесковчани немав мане
живот живе натанане
оће пивну, оће једну
у кафану да заседну.
Чим се најду уз асталче
мора дојде и овалче
па предлаже кувар Луле:
ћебабчићи да се туре
џигерица, тој у цкраму
две три љиске од саламу
од батаче и сланинку
тој се мези куде Џинку!
Приваћено, мож се спрема
немој нешто да га нема
к’д отуд се неки јави:
„Немој мочу да забрави!“
а газда ће преко пута:
“Мож ви треба нека љута!”
А које це после пије
тој га Џинку брига није
пиво нејћев, нема кригла
ракија ги већ задригла
од сокови, нема шанса
туј мож буде с’м нијанса
пошто се је добро јело
д’л црвено или бело!?
И такој се тера редом
понедељком, петком, средом
уторак се не промине
субота се не замине
четвртак постаја свртак
и недељом не одмарав
порано  гу с’м  затварав.
Аутор непознат