Уз књигу на ћирилици мало и замезити: Сећања на ужичке ђаконије из 19. века

Сведочанство о томе чега је све било на трпезама добростојећих варошана с краја 19. века, у аутобиографији је оставила Марија Мага Магазиновић (1882–1968), прва српска новинарка, родом Ужичанка

Ужице – За нашим трпезама прилично се јело током минулих празника: и посно и мрсно, и слано и слатко. На овим просторима се, увек кад се имало, богато спремало и у храни уживало. О томе чега је све било на трпезама добростојећих варошана с краја 19. века,живо је сведочила Марија Мага Магазиновић (1882–1968), прва српска новинарка (писала за „Политику”), просветитељка, професорка филозофије, феминисткиња, прва библиотекарка, зачетница модерног балета у нас.

Мага, која се родила и одрастала у Ужицу (њеним именом зове улица до зграде позоришта), у аутобиографским белешкама „Мој живот” уз остало приказује како се живело у вароши крај Ђетиње у последњој деценији 19. столећа. Из Ужица се 1896. с породицом преселила у Београд, у коме је потом живот провела.

Сећа се у мемоарима већ времешна Мага лепих дана свог раног детињства и дединог дома у ужичком насељу Липа, осликава до детаља ту кућу („као из бајке”) и башту пуну воћа. Подробно описује затим и очеву кућу на другом крају чаршије, где је провела седам безбрижних година.

„У кујни је главни био шпорет, старинске немачке фирме, с рерном вишом од платне, и бели долап за посуђе, с оковима од гвожђа. Наћве су биле омање и у њима се више држало брашно, а хлеб се месио у дрвеним карлицама, као и колачи у мањим и тањим. Пекло се у тепсијама, а кувало у црним гвозденим лонцима изнутра бело емајлираним, али и у земљаним, глеђосаним шерпама и лонцима, тигањима и ђувечадима. (…) Кувана су српска јела: супа, говедина с реном, четвртком и недељом као уводно обавезно јело.

Затим сарме (летње и зимске), ћуфтета, пилав, подварак, ђувече. Уз пост пасуљ и пилав на ’граховици’ (одвару од пасуља), готовило се доста и рибе, речне као и усољене јегуље. (…) Четвртком и недељом се редовно и месило: већином гибаница, бурек с месом и друге пите, често и патишпање од по 15 до 20 јаја. За славу и велике празнике месило се више врста колача. Гурабије, мушкацоне, пуслице и торте: масна, шарена (пола бела пола жута), црна торта од ораха и патишпањи са умешаним сеченим орасима.

Мајка је и посне пите изврсно и често месила: слане са киселим купусом, орасима или пиринчем, укуваним на прженом луку, али посутим циметом; слатке с бундевама, вишњама, јабукама, кајсијама или пекмезом. Најомиљенија, али и заметна и најскупља била је сува пита са орасима и сувим грожђем и циметом, а на маслиновом зејтину. Набрзо су готовљени мавиши или уштипци, и посни и мрсни.”

Од поврћа. спремао се купус и боранија, паприке пуњене, ређе и спанаћ. „Постило се сваке среде и петка. Осим тога, божићни, ускршњи, петровски и госпојински пост, па чак и недељу пред Покров Богородичин”, пише Мага, сећајући се и тога да су девојчице тада одмалена училе да израђују ручне радове, већ с пет година да плету, а касније и шарају плетући. Волела је предиво и ткање, вретено се, каже, тако лепо вртело.

У записима прве српске новинарке не помињу се пекаре и печењаре старог Ужица. А било их је мноштво, ту су се гурмани радо гостили. Пред њима се, како у својој новој књизи описује историчар Милорад Искрин, пушило вруће печење на пању, чула ритмична музика сатаре и масата, ређали мезетлуци, пецива, лепиње у три варијанте. „Мезе се мењало по сезони. Печен или барен кромпир, кисео купус, кришка сира, млад црни или бели лук, парадајз салата, претоп за умакање…”

Познат је био касапин Бране звани Катинац који је код куће спремао пихтије и шкембиће, те их предвече нудио свраћајући у кафане и крчме, са хлебом и зачинима. Носио је и ручну фуруницу на којој је, по поруџбини, на лицу места пржио домаће кобасице. Догађало се да су људи из својих кућа излазили са судовима и куповали Бранове специјалитете, пише Искрин.


Аутор: Б. Пејовић

Извор: Политика

За годину дана прочитао 300 књига

Денис Рахмановић, ученик петог разреда Основне школе „Јован Ристић” у Борчи, освојио признање Библиотеке града Београда „Читалац године”

Денис Рахмановић (Фото лична архива)

„Читалац године”, престижно признање које додељује Библиотека града Београда, уручено је Денису Рахмановићу, дечаку који је прочитао безмало око 300 наслова у протеклој години. На свечаности поводом Дана Градске библиотеке и њеног 90. рођендана, Денис је поносно седео као најмлађи награђени.

Епидемија је утицала на живот свих грађана. Деца су углавном похађала наставу онлајн, имала су више слободног времена, једно време су проводила више времена код куће па је Денис одлучио да квалитетно време проведе уз квалитетну литературу.

– Мама и тата су ми читали књиге за децу, сликовнице, а када сам кренуо у први разред наставио сам да читам сам. Научио сам слова већ са пет година и тада сам заволео књигу. У школи сам почео да читам лектиру. Бранко Ћопић, Бранислав Нушић, Урош Петровић само су неки од писаца које сам веома радо читао – започео је причу млађани Палилулац.

Његове прве прочитане књиге биле су о Џерониму Стилтону, мишу новинару који се упушта у разне авантуре и решава мистерије, аутора Елизабете Дами. Поред три стотине прочитаних наслова само у прошлој години, Денис је био фасциниран серијом књига Рика Риордана „Перси Џексон и богови Олимпа”.

– Одушевиле су ме још „Мисија трио” Изабел Кантен, „Пет пријатеља” Инид Блајтон, али и књиге домаћих аутора, нарочито Нушићеве комедије, а поклоном Библиотеке града у ком сам добио две књиге и два атласа обогатио сам кућну колекцију – навео је Денис.

Школарци у данашње време најчешће читају постове са Фејсбука, описе слика са Инстаграма, а када дође време за школску лектиру, на интернету се тражи штиво, по могућству, у што краћој верзији. Препричане књиге, рецензије са интернета, Денису нису нарочито интересантне. Овај дечак више воли шуштање страница под прстима него звук кликтања миша на рачунару.

Школа је резервисана за збирке приповедака, бајки, песме, приче… Али, када неко воли да чита, не бира. Тако Денис с нестрпљењем ишчекује часове српског језика, а подршка му не мањка ни од наставнице српског коју је одмах обавестио о престижној награди.

– Једва чекам да се вратим у школску клупу. Ова онлајн настава је помало напорна, мислим да би се моји вршњаци углавном сложили са мном. На неколико сајтова пратимо наставу, а и лакше је када наставник стоји испред нас. Нарочито нама петацима који смо сада добили нове предмете – објашњава ученик петог разреда Основне школе „Јован Ристић” у Борчи.

Колико га читање забавља говори и чињеница да је неке књиге прочитао и по два, три пута. Научнофантастични и авантуристички жанр му за сада највише пријају. Није искључено да ће, како буде одрастао, више пажње посветити нешто комплекснијим садржајима, узимајући у обзир да воли књижевност.

– Књиге Дејвида Валијамса могу увек да читам. И сваки наредни пут је као прво читање. То су садржаји који никада нису досадни, поред неизоставног Џеронима Стилтона и једне од мојих најдражих кад сам био млађи, „Кућица на дрвету од 13 спратова” од Енди Грифитс – рекао је млади љубитељ књиге.

Млади данас мало читају. Уз мало подстицаја, код неких се јавља заинтересованост и она можда прерасте у велику страст. Овај симпатични дечак има поверења у књигу и зна да га никада неће изневерити, а ни он њу. Што је старији, каже он, све ће више читати, разумети и уживати у литератури.

– Свестан сам да деца слабије читају. Ја то волим јер на тај начин сазнајем нове ствари које нисам знао, доживљавам оно што се дешава јунацима у књигама, упуштам се у авантуру као да сам део приче. Имам неколико другара који воле да читају и са њима често дискутујем о прочитаним књигама, препоручујемо једни другима неке наслове. Остали углавном више воле да играју игрице – искрен је био Денис.

Поводом Дана и обележавања деведесетогодишњице Библиотеке града, поред Денисове титуле „Читаоца године” до 14 година, додељене су и награде „Марија Илић Агапова” – за најбољег библиотекара града Београда, „Глигорије Возаровић” – за најбољег издавача, награда за најчитанију књигу страног аутора, као и Повеља за изузетан допринос.


Аутор: Ана Поповић
Извор: Политика

Колекционари језичког блага

Колико особа познајете које знају да говоре, читају и пишу на више од пет језика – такви ретки, истински занесењаци – постоје и обично им се из потаје дивимо завидимо

(Фото Pixabay)

Дуго се на страницама петпарачких новина појављивао оглас којим се заинтересованима нудила прилика да за два месеца науче неки страни језик. Нажалост, није установљено какав је био одзив, а нарочито да ли је неко од полазника те чудне школе отишао даље и савладао још неки језик, а могао је по математичкој логици за годину дана да их изучи шест, што би значило да се око нас врзма сијасет полиглота.

Стручњаци из ове области тврде да се за два месеца не може ваљано научити ни матерњи језик, па понуду из оног огласа смештају у продавницу магле.

Занесењаци на пет језика

Заиста, има ли код нас истинских полиглота, занесењака који знају да говоре, читају и пишу на више од пет језика? Ко су, и где су?

Највећи, али и најчуднији јунак међу клинцима с Булбулдера, бивше градске периферије, био је неки Валери: мајка му је била Београђанка, а отац Рус, а он је, уз српски и руски, знао још три страна језика. Па, ипак, поставио је себи суманути циљ да научи још шест, како би стао уз раме оцу који их је знао девет! Можда му је то и пошло за руком, односно главом.

Корак за њим био је Шандор, звани Лаци, који је, уз српски и мађарски, знао још два језика, али је кришом учио још нешто, па је доцније догурао до прве виолине Бечке филхармоније, а доброј музици никад није био потребан преводилац.

Управо зато, међу херојима из краја затекао се и Станко, познатији као Бурта, који је говорио само српски, ромски и немачки језик, али је на све то био и ненадмашан саксофониста. А онда је научио и француски језик када је отишао код њих у печалбу као добар човек и нешто лошији бравар.

Малишани су стасавали и одлазили којекуда, а најдаље је стигла једна Каћа, која и данас живи у Канади. Неколико месеци након одласка, јавила се пријатељима да не брину, а на питање како јој је и да ли се снашла, суморно одговорила: „Отиснула сам се у свет као један од најбољих ђака Филолошког факултета и с врхунским знањем енглеског и француског језика, а скрасила сам се у земљи у којој сви говоре баш енглески и француски, па се зато свих ових месеци самоубијам учећи – кинески.”

Међу њима је био и Давид, иако је знао само шпански. Говорио је по кући и ладино језиком за који никад нико није чуо. Тек деценијама касније његови другари су сазнали да су тим језиком говорили овдашњи Сефарди, али касно, јер се Давид с породицом већ иселио у Израел да доучи јидиш.

Остали су им се дивили, и из потаје завидели.

Нишлија Баптиста

То невероватно откриће пало је у засенак другог, а необично је по томе што је јунак те приче годинама радио у познатом часопису куће „Политика” као посвећени и просвећени документариста. Тек када је он, Александар Бирвиш, отишао у пензију, неко је ишчепркао да је, иако рођени Нишлија, био ректор Баптистичког универзитета – што је у рангу патријарха или папе, и да је говорио чак шеснаест страних језика, уз његову напомену да хебрејски, арамејски, старогрчки и латински нису увршћени у тај списак јер се – подразумевају?!

За нашег дипломату Оливера Потежицу шира јавност је чула тек када је пре три године изгубио живот у трагичној саобраћајној несрећи у Тунису, надомак Либије у којој је столовао, у време када је та напаћена земља горела у безумном грађанском рату. Изузев пријатеља и сарадника, мало ко је знао да је добри, а злосрећни Оливер био велики оријенталиста и исламолог и да је, уз енглески и француски, обавезне језике дипломатије, говорио и арапски, турски, фарси (ирански) и хинду (најчешћи на индијском потконтиненту), а натуцао и неки од авганистанских дијалеката!

Дакле – има их!

Некада је постојала идеја да малишани у основној школи уче страни језик већ од првог разреда, а да се с почетком разредне наставе уведе још један. Да је ствар пропала докучило се тек крајем седамдесетих година, када је на читав век дугој традицији Друге београдске накалемљена, а на темељу „усмереног образовања” Стипе Шувара установљена Филолошка гимназија, чиме је знање више од једног страног језика произведено у ексклузивни занат. Ускоро су туђице, махом англицизми, на велика врата хрупнуле у нашу свакодневицу.

Због тих туђица стварност нам звучи као белосветски вашар, а епилог је сведен на флоскулу о „неразумевању међу генерацијама”, која одавно није само метафора.

Балкански ерудити

У време када су нове државице настале на остацима бивше Југославије покушавале да своју тек стечену самосталност и потврде, одмах су почеле од језика. Прво преименовањем, а затим увођењем нових речи, чак и слова (изопштавајући незванично ћирилицу као „агресорско писмо”)

Тај апсурд је досегао врхунац када је одложено суђење неком човеку из Новог Пазара оптуженом за наизглед безазлени прекршај због тога што суд није обезбедио – тумача за бошњачки језик.

Неки су зато закључили да смо коначно сви постали полиглоте јер, уз српски, одлично знамо и хрватски, бошњачки и црногорски, служимо се словеначким и македонским, а има нас који знамо још понеки, па нам више страних језика није потребно.

Епископов рекорд

Дуго се препричавао урбани мит по којем је неки архијереј СПЦ имао на репертоару чак дванаест страних језика, те да је једно време предавао и на Филолошком, и на Богословском факултету. Међутим, испоставило се да се иза те легенде скривала истина, да је наводно реч о владици Данилу, који је био викарни епископ патријарха Германа, а доцније и епископ Будимски.


Аутор: Милош Лазић

Извор: Политика