Ћирилица и латиница под окупацијом

Београд под окупацијом у Великом рату (Фото Википедија)

О данима под окупацијом у Великом рату, одрастању младих тада у Београду и страху од окупаторске полиције, о ћирилици и латиници у то доба писао је Милан Ђоковић у тексту „Деца под окупацијом 1915–1918”, објављеном у књизи „Голгота и васкрс Србије”.

„Још пре него што су пошли у први разред неки дечаци су научили ћирилицу. Иза велике капије, на улазу из Балканске улице, била је гвоздена табла. На њој је писало да је ту ’забрањено мокрити и сваке друге нечистоће чинити’ и навођени су параграфи закона по којима се строго кажњавају прекршиоци. Та табла је била први, незванични буквар ћирилице. Ако је неко слово на њој и недостајало, деца су и та слова некако и негде открила”, бележи о времену окупације Ђоковић у поглављу „Ћирилица и латиница”.

Наставља да су у првом разреду школе, са учитељицом Даринком Лацковић, дечаци учврстили и допунили своје познавање ћирилице.

„У другом разреду дошла је учитељица Ференц Палмар која, изгледа, није знала ћирилицу и на табли је писала само латиницом. Разуме се, тражила је да и ђаци тако пишу на својим таблицама. Та, како се представљала, царско-краљевска учитељица Ференц Палмар била је висока и лепо одевена. Имала је благ глас. Није, за разлику од управитеља у униформи, викала на децу. Напротив, увек се смешила. Понеког је, ко лепо чита и пише, и помиловала. И својом појавом и понашањем придобијала је ђаке. Али су ти ђаци (да ли неком интуицијом, да ли на шапат мајки, тешко је рећи) и у њој гледали туђина.”

„Они су и добро научили латиницу. Учитељица је могла да буде задовољна. Могла је помислити да ће њеној деци, будућим војницима Аустроугарске монархије, оно мало знања ћирилице изветрити. Али вероватно није ни помишљала да та иста деца, у тајности, ваде из неких полица и сандука старе књиге с пожутелим и од влаге убуђалим листовима и из њих, на ћирилици, читају песме о Краљевићу Марку и Милошу Обилићу. И чак да једни другима декламују те песме.”

„Окупатор је, свакако, био чврсто уверен да се све решава притиском и утеривањем страха, а деца под окупацијом су врло рано сазнала да им је лукавство најбољи савезник. Без школе свог народа, без очева који су били у некој далекој земљи, с мајкама полуписменим деца су, ко зна којим све путевима, тражила и налазила упоришта можда и у неким једва ухватљивим речима око себе. А два писма, научена у детињству, уместо да буду добар почетак сазнавања о свету и животу, била су у тим годинама с једне стране оруђе туђе политике, а с друге ослонац у одбрани свог националног бића.”

„На улици и у школи дечаци су наилазили на самопоуздање окупаторово, а из дворишта Старе пиваре слушали су песму окупаторских војника. Па ипак их пркос није напуштао. Деца под окупацијом почну да личе на прогоњене звери које се уздају у своје ноге и брзо науче да се од опасности може и утећи. Наивност и лакомисленост тих година претварају се у чврстину самопоуздања. А застрашивање и терор том самопоуздању само дају нове подстицаје.”

„Како су године пролазиле у деци је мржња бивала све свеснија и јача. Сазревало се брже него у мирнодопским приликама. ’Мој отац је са српском војском’, са шест или седам година слика тог оца који је одавно отишао, није можда могла да буде сасвим јасна. Али он се претварао у неку наду која се сводила на ’Вратиће се наши’. И то уверење као да ништа није могло да поколеба. Рањено детињство је, вероватно, у тој нади налазило снаге да издржи. У дечачким душама окупација се осећала као привремено зло, непогода после које ће, сигурно, гранути сунце, Као љута зима после које ће доћи пролеће”, писао је Милан Ђоковић у књизи „Гологота и васкрс Србије”.

 

Аутор: Бранко Пејовић

Извор: Политика


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Ружење српског језика и збуњивање народа

(Фото Пиксабеј)

Новокомпоновани стручњаци, који су се само на њима знан начин докопали значајних и важних места, кад износе некакав предлог или га образлажу, како би себе представили као изузетне и незаменљиве, уобичајили су да убацују неке нове речи које сматрају модерним и убеђени су да оне најсликовитије исказују њихову мисао. Па још ако те речи потичу из страног језика – то је врхунац отмености и интелигенције. Иако те речи имају другачије значење од онога што су хтели да кажу и мада са логиком и духом српског језика немају скоро ништа заједничко, то их уопште не дотиче. У ствари, они њима маскирају оно што образлажу и покушавају да одврате пажњу од самог предлога. Јер, ако ниси у стању да разумеш „шта је писац хтео да каже”, онда ни предлог немој да анализираш.

Као илустрација за поменуто може послужити текст „За 90 минута 20 задатака” Миленије Симић Миладиновић („Политика”, 26. октобар 2020) где се именица пилот појављује два пута, именица пилотирање 11 пута, а глагол пилотирати пет пута и све то на пола новинске странице. Ако сте помислили да се текст односи на неки догађај из ваздухопловства – преварили сте се. Нећете веровати, реч је о проби полагања државне матуре коју Министарство просвете уводи као обавезан завршни испит за све средње школе. За нас просте и неуке, а ја бих рекао за оне који још цене свој српски језик, само на једном месту у заградама стоји: Прво пилотирање (претпроба), а Друго пилотирање (проба). Значи, тамо где треба да кажемо проба, ако желимо да будемо на нивоу, треба да употребимо конструкцију друго пилотирање. Пошто смо то схватили, било би корисно да нам ауторка чланка објасни да кад ученик атерира док пилотира државном матуром да ли то значи да је положио матуру или да је пао на матури?

У Речнику српског језика Матице српске, истина раније издање (2011) стоји:

– пилотажа, – ж. фр. управљање авионом, бродом, пилотирање

– пилотирати, -отирам несвр. управљати авионом, бродом

Могу само да кажем да се овако не негује српски језик.


Петар Ж. Терзић,
Краљево

Извор: Политика

Тражи се уметник да направи споменик невиним жртвама и понеком злочинцу

На списку невиних жртава 1944/45. налази се и име Јаноша Тота коме је пресуђено као ратном злочинцу због ликвидације петорице браће Јовандић у Новосадској рацији

Споменик жртвама рације (Фото С.К.)

Нови Сад – Град тражи академског вајара који ће направити оспоравани споменик „свим невиним жртвама”, страдалим у Новом Саду после ослобођења 1944. и 1945. године. Ко ће се прихватити посла, процењеног на око милион и по динара, требало би да буде познато на дан када град обележава своје ослобођење, 23. октобра.

Рок за јавну набавку уметничке услуге, коју је крајем септембра расписала градска управа надлежна за инвестиције, најпре је био 12. октобар, али су у међувремену објављене исправке и он је продужен.

Скулптура треба да буде постављена на Лиману 4, на углу улица 1.300 каплара и Иве Андрића. Прописано је да буде од белог мермера „у праоблику птице” на постаменту са текстом на српском, мађарском и немачком језику: у спомен свим невиним жртвама / minden ártatlan áldozat emlékérein / erinnerung an alle unschuldigen opfer / 1944/45.

Међутим, од градске власти поново се захтева да одустане од споменика. Последњи је моменат, каже новосадски радикал Ђурађ Јакшић, да се спречи скандал. Још пре две године, када је одлука о подизању споменика доношена на иницијативу СВМ-а, обелоданили су да на списку „невиних жртава” има и имена ратних злочинаца.

„Нисмо ми копали по архивама, па да смо дошли до сазнања ко је био припадник усташког покрета, ко је осуђени зликовац, него линк (из) иницијативе СВМ-а нас је упутио на меморијале тих људи”, каже.

Одборник СВМ-а Ђула Киш, с друге стране, позвао се на сајт комисије за тајне гробнице и међуакадемске комисије Србије и Мађарске.

Јакшић не сумња да је након ослобођења било невиних жртава којима је суђено најпре због идеологије и као припадницима крупног капитала. Међутим, држи да је прекрајање историје када се сарадници окупатора, нижи и виши официри, они који су обављали ликвидације за време окупације, сврставају у невине жртве. Према његовом, одлука је супротна закону о ратним меморијалима, и провокација коју пореди са спомен-обележјем Аћиф Ефендији у Новом Пазару и спомеником Јовану Дамјанићу у Ади.

Узгред, Дамјанић је био мађарски генерал у 19. веку, коме се приписује реченица да би истребио Раце, па су напредњаци после откривања спомен-рељефа 2011. тражили да се он уклони и били су спремни, како је наш лист тада известио из Аде, за протесте са хиљадама учесника.

У новосадском случају, на списку „невиних жртава” ’44-45, према подацима Јакшића, налазе се и имена: Јанош Аркаи (припадник мађарске окупационе војске), Јожеф Балаж (наредник полиције, осуђен као ратни злочинац), Ђула Балог (осуђен као ратни злочинац на смрт стрељањем), Јован Бауер (осуђен на смрт као ратни злочинац).

Истиче и име Јаноша Тота који је са „још тројицом мађарских хонведа брутално ликвидирао петорицу браће Јовандић” у Новосадској рацији.

На исто име указао је раније ове године, уочи обележавања јануарске Рације, покрајински одбор ДС-а: „Према правоснажној судској пресуди из 1945, Тот је био у групи четворице хонведа који су током злогласне Рације упали у кућу удовице Јелене Јовандић, извели петорицу њених синова у животној доби између 15 и 28 година и све их побили.”

И владика бачки Иринеј поменуо је овај злочин у прошлогодишњој беседи на обележавању Рације. Навео је да су наочиглед мајке синови редом убијани, а њој је наређено да не плаче. Међутим, како је казао епископ, када је од ње у послератно време тражено да укаже на убице своје деце, имала је духовне снаге и достојанства да каже да не жели слепу одмазду, да не зна ко су били људи који су побили њену децу.

По браћи Јовандић названа је једна улица у Новом Саду, која и данас постоји.


Аутор: Снежана Ковачевић

Извор: Политика