Одбор за стандардизацију српског језика противи се Закону о родној равноправности

У допису који је упутио јавности, Одбор за стандардизацију српског језика наводи своје примедбе у вези са променама у нормирању српског језика које најављује Закон о родној равноправности. Допис преносимо у целости.

Влада Републике Србије усвојила је на седници од 22. априла 2021. године Предлог закона о родној равноправности и Предлог закона о изменама и допунама Закона о забрани дискриминације и послала их Скупштини на усвајање.

Први од тих закона – Закон о родној равноправности – којим се, како Влада наводи „унапређује институционални оквир и стварају услови за спровођење политике једнаких могућности за жене и мушкарце“ – директно залази у проблематику српскога стандардног језика, јер прописује, чак под претњом казни, и употребу родно сензитивног језика. А нормирање употребе стандардног језика није нити може бити у ингеренцији Владе, него искључиво у ингеренцији језичке струке и науке.

Србистичку струку и науку у погледу свих питања стандардизације српскога језика представља Одбор за стандардизацију српскога језика. Одбор за стандардизацију српског језика је научно-стручно тело које су образовале све институције са целокупног српског језичког простора у чијем је делокругу и брига за очување и неговање српског језика. Један од задатака Одбора јесте и давање предлога државним органима ради сврсисходних решења у области језичке политике.

Иако се предлагачи закона, са двема „министаркама“ на челу (једном „економисткињом“ и једном „физичарком“) нису консултовали са Одбором нити су од њега тражили мишљење о родно сензитивном језику, Одбор за стандардизацију српскога језика досад се двапут оглашавао поводом тог питања.

Први пут 24. фебруара 2011, када је донео Одлуку о питању именовања особа женског пола као носилаца одређених звања и занимања, што се данас најчешће политички именује језиком родне равноправности. У тој одлуци детаљно је показано и образложено како се у српском језику треба односити према језичким јединицама женскога рода које служе као средства за именовање звања, занимања, функција и сл.

А други пут 20. октобра 2017. године саопштењем, у којем је образложено на који начин је једино из перспективе лингвистике као науке и њених критеријума могуће приступати актуелној проблематици родно сензитивног језика.

Из текста самога Закона више је него очигледно да су и „министарке“ као предлагачи закона и Влада Републике Србије оглушили о препоруке Одбора за стандардизацију српскога језика, засноване на научним основама.

Одредбе Закона о родној равноправности у супротности су са целом историјом норме српскога књижевног језика, а самим тим и са његовим системским и структурним правилима. Наиме, кроз читаву своју историју српски књижевни језик карактерисала је либерална, а не директивна језичка политика. То значи да се при нормирању увек водило рачуна да решење буде не само у складу са структуром српскога језика него и да буде (опште)прихваћенo у пракси.

Закон о родној равноправности подразумева директивну језичку политику, тј. наметање језичких облика несвојствених творбеносемантичкој структури српскога језика (као нпр.: водичица/водичкиња, ватрогаскиња/ватрогасиља, психолошкиња, вирусолошкиња, филолошкиња, боркиња…, а шта тек рећи за бекицу – „жену бека“, центархалфкињу или центархалфицу?!) или пак лексичкосемантичкој структури српскога језика (нпр.: да ли је академкиња „жена академац“ или „жена академик“, да ли је тренерка „жена тренер“ или „спортска одећа“, да ли је генералка „жена генерал“, „генерална проба“, „генерална поправка“ или „генерално чишћење“, односно: како гласи облик за „жену носача/носиоца“: носилица/носиља/носиљка; а за „жену дописника“ – дописница, или за „жену говорника“ – говорница, и да не набрајамо више.

Дате и сличне лексеме не да нису својствене српском стандардном језику, него представљају насиље над његовим законитостима, и потпуно негирање либералне језичке политике. Као да су се предлагачи закона угледали на Хрвате, који годинама измишљају речи и на силу их гурају у језик.

Досад су те рогобатне хрватске кованице код Срба наилазиле на подсмех, а сада ни Србима очито више није до смејања. И сами ће, ако Закон заживи, морати да уче српски језик и да буду неологистички креативни и сами себи подсмешљиви, а све ради наводног поштовања родне равноправности.

То српском језику и његовим говорницима није потребно. Српски језик и структурно и употребно има саморегулативну моћ. Све што је потребно за богаћење његових изражајних средстава – он једноставно ствара и прихвата без наметања. Он се према потребама развија стварајући и нове речи граматичког женског рода, па и социјалне фемининативе, али му их није могуће наметнути на силу, по „законском декрету“ кад се то некоме, ко уз то још и није упућен у језичке законитости, прохте.

Зато је недопустиво да се у име политике или идеологије са нивоа државе пропагира било какав језички инжењеринг, а камоли да се путем закона намеће јавним и државним организацијама речник родно диференцираног језика, у коме се нуди мноштво речи несагласних структури српскога језика, речи које не богате него урушавају његову структуру.

Наведени Закон је без сумње направљен под утицајем Брисела. Зато би се предлагачи и Влада Србије могли угледати на Брисел и кад је у питању његово (не)усвајање. Сведоци смо, наиме, да је ових дана из Декларације о унапређењу социјалне кохезије у Европској унији уклоњен израз „родна равноправност“. Европска уније ето не може да се сагласи ни око употребе самога израза „родна равноправност“, а Србија је пожурила да и Закон о родној равноправности усвоји. Овај Закон је несумњиво ЗАКОН ПРОТИВ СРПСКОГ ЈЕЗИКА.

Чланови Одбора за стандардизацију српског језика учествовали су у изради Допуна и измена Закона о језику и писмима, који Влада није прихватила. То упућује на недвосмислен закључак: Закон о заштити српског језика и ћирилице није пожељан, али је пожељан Закон против српског језика именован као Закон о родној равноправности. Усвајањем Закона о родној равноправности шаље се јасна порука да Влада мисли да српски језик не треба штитити, него га треба урушавати „декретима“ државе у којој је он основа националног идентитета.

Одбор за стандардизацију српског језика сматра да је једини који може зауставити ово свесно предузето насиље над српским језиком, насиље које негира законитости његове структуре – председник Републике Србије.

У првомајском троброју листа Блиц председник Републике Србије Александар Вучић на прво питање у интервјуу одговара да не би могао потписати Закон о истополним заједницама, ако га Скупштина усвоји, јер је противан Уставу наше земље. Председник Вучић, међутим, није помињао могућност о непотписивању Закона о родној равноправности којим се обесмишљава струка и дискриминише велики број обичних говорника српскога језика. Не верујемо да би председник Републике Србије, у којој је већини грађана српски језик основа националног идентитета, могао потписати закон који је са језичког становишта закон против српског језика.

Убеђени смо да је и председник свестан чињенице да би – ако се тај Закон о родној равноправности у Скупштини и усвоји – он био у супротности са Уставом и Законом о забрани дискриминације – а њиме се уводи дискриминација у сам језик, уводи се вербални деликт и цензура. Јер, никоме се не сме и не може забранити да из српског језика бира ону могућност изражавања која му најбоље одговара, па макар то били и облици граматички неутралног мушког рода. Управо та забрана и јесте суштинска намера Закона о родној равноправности.

 

Извор: РТС

РЕАКЦИЈА НА ЕМИСИЈУ О СРПСКОЈ ЋИРИЛИЦИ – С КОЛЕНА НА КОЛЕНО И КРИТИКЕ КОЈЕ СУ УПУЋЕНЕ ПРОФ. ДР ВАЊИ СТАНИШИЋУ

Не бисмо смели да у старту етикетирамо некога јер се његов курс борбе разликује од нашег. Тврдим да је свако од нас ко инсистира на неговању ћирилице подједнако заслужан и да свако даје неки допринос њеном очувању. Навешћу много примера након што искажем једну моју заблуду из давних дана. Када сам почињао да активно делујем у овој области, био сам велики критичар рада господина Збиљића. На неким форумима се могу и наћи вероватно ти коментари. Моја критика се сводила на незадовољство практичног рада па сам често говорио и писао да је господин Збиљић добар лингвиста и да су му намере добре, што доказују његове књиге, непрестани рад и залагање, међутим где све то води, када се нас неколико сатрасмо да у свакодневну употребу „прогурамо“ ћирилицу? То је ишло дотле да смо заказивали састанке са директорима огромних компанија и са њима договарали употребу ћирилице. Захваљујући нама свако је у Србији тог дана видео неку од многобројних ДИС-ових реклама на ћирилици. Данас су на прославама незаобилазна пића попут воде Књаз Милош и зајечарског пива. Пионирови производи имају декларацију на ћирилици – сви. Воде Роса и Вода вода су имале етикете и на ћирилици. За мене је то огроман помак. То су само неки од успеха, који су постигнути даноноћним радом. А где су ту остале иницијативе? Знате ли да можете добити уговор на ћирилици у банци Интеза? Тако је, то сам лично иницирао. Ипак, схватио сам да је господин Збиљић једна важна карика која у неком тренутку направи добар искорак и својим делом или текстом покрене механизам.

Навешћу пример покојног нам Ђорђа Балашевића. По први пут о њему коментаришем уопште. И док је био жив, никада нисам ни једну реч написао, јер нисам био обожавалац његових песама за које мислим да су генијалне. Сви знате због чега га нису волели неки. То је она једна његова реченица коју је из ко зна којих побуда изговорио у Хрватској, а управо је везана за писмо. Данас „најнабеђенији“ Срби пишу како је Ђорђе „пљувао“ по српском језику. Хајдемо да се опкладимо (фигуративо) да ниједан од тих Срба није ни један једини промил допринео српском језику, а још мање писму. Шта је насупрот њима постигао Ђорђе – да му цела Хрватска одаје признање написаним речима на ћирилици! Замислите тај парадокс! У држави где се ломе табле на српском језику, у њеном главном граду се људи захваљују на српском језику и писму и то ономе ко наводно није волео тај језик!

Ми тако данас имамо једну Јасмину Ранђеловић која у „ћириличким круговима“ можда и није позната, а њени текстови долазе до великог броја читалаца и утичу да се мења свест о писму. Она то ради на један особен начин, проткан историјом, културом и обичајима.

Радослав Докмановић је у Прибоју поставио чврст ћирилички фронт, као тврђаву и брани је на начин како би сваки искрени саборац само могао пожелети.

У Нишу имамо Жељка Филиповића који објављује и по 2-3 текста дневно. И то какве текстове! У просвети имамо Љубишу В. Јовановића чије се епске борбе за српско писмо препричавају.

Дарко Бабић се хвата у коштац са државним органима и стручним дописима постиже значајне резултате.

Милорад Ђошић организује промоције по читавој Србији и нема места где се његов глас за ћирилицу није чуо.

Млада Маријана, графички дизајнер из Новог Сада, ових дана покренула је акцију у којој бесплатно врши ћирилизовање логотипа. Оригинална досетка!

А шта је тек са Бојаном из Теслића (Република Српска) и Невеном из Крушевца за које ће се тек чути, ако већ није? Наравно, ту су сва остала удружења и фејсбук странице које броје десетине хиљада пратилаца и свакодневно објављују квалитетне текстове и фотографије.

Морам да споменем и моју маленкост која је само делић свега онога што бисмо у наредном периоду морали да остваримо, а то је удружено и организовано деловање на пољу заштите ћириличког српског писма. Нема места за потискивање оних који се баве неговањем ћирилице.

Господин Станишић је дефинитивно изазвао позитивне рекције многих људи који су га слушали и због тога је мој став још чвршћи и уверенији сам у његову добру намеру. Зовите људе, причајте са њима, дајте да удружено освешћујемо Србију и да свако од нас допринесе да положај ћирилице већ сутра буде бољи!

 

Дејан Свитац, уредник интернет стране Волим Сурдулицу

Прилог Администратора:

НЕЋЕ МОЋИ: Господар мува

Пише: Филип Родић

КОЛИКА је гордост упарена с бесловесношћу потребна да један несвршени филолог крајње флексибилног карактера и упитног књижевног квалитета држи предавања о теологији професору Богословског факултета и највишем црквеном великодостојнику?

Путеви су нам се разишли дефинитивно 2014. године и од тада нисмо били ни у каквом контакту. Шта год данас мислио о свом некадашњем пријатељу, и без обзира на то да ли се слажем или не с оним што он сада ради, никада ниједну ружну реч о њему нећу јавно изговорити, нити написати, јер пријатеље човек бира сам, и говорећи ружно о њему, још ружније бих рекао о себи. Моју похвалу, или критику могао би да чује само у четири ока, а не преко медија. Тако је и с многим другим пријатељима с којима сам се током живота разишао.

ИМА, међутим, људи који другачије размишљају. Не мислим сада на Николу Јовановића, којег је Јеремић направио ни од чега, и који је, по разлазу, по свом бившем шефу просуо највулгарније и честитог човека недостојне увреде. Мислим на човека познатог по својим „клозетским метафорама“, на које је поносан и од којих прави свој имиџ мислећи да је невиђени шмекер. У једној од својих најновијих колумни, Светислав Басара обрушио се на новоизабраног патријарха српског, Његову светост господина Порфирија. Иако се и сам у једном претходном тексту хвали како га „лично и подуго“ познаје (а по мојим сазнањима њему се и исповедао, што је један од најинтимнијих односа које човек може имати у животу, а испуњен је љубављу, поштовањем и поверењем). Свог (по свему судећи доскорашњег) пријатеља назива „експрес лонцем“, што је „клозетска метафора“ коју не успевам да разумем, јер очито нисам на истим таласним дужинама на којим је овај „велики мислилац“ с нивоа 23.

ДРУГУ мисао, која прожима читав овај текст изворишта за метафоре, ону о „Валаамовом магарцу“ сам схватио. Укратко, Валаам је био маг којег је моавски краљ Валак послао да прокуне Јевреје на походу ка Обећаној земљи. На том путу појављује се анђео с исуканим мачем видљив само магарцу, који, упркос жестоким батинама свог господара, одбија да настави даље. Када се Валаам оглуши о речи магарца, који је Божјом вољом проговорио, анђео постаје видљив и њему и враћа га назад у Моав. Басара, дакле, себе диже на нови ниво и пореди се с магарцем као преносиоцем Божје поруке, док патријарха српског Порфирија проглашава за заблуделог мага. Овакво блаћење бившег пријатеља није прво у Басарином бивствовању. Подсетимо само на серијал „клозетских метафора“ просутих између њега и његових доскорашњих колега/пријатеља из дневног листа „Данас“, за који је писао више од деценије. Да не идемо даље у прошлост.

БАСАРА даље себи дозвољава да једном од најбољих теолога које српска црква поседује држи предавање о теологији. „Чим је ставио панакамилавку на главу, Порфирије је изјавио, цитирам по сећању, да Косово није мит, него завет, који је пак везан за Нови завет. Е, па неће бити.“ Колико ја знам (а што Басара очигледно не зна) патријарх Порфирије није панакамилавку ставио на главу 19. фебруара ове године у Саборној цркви у Београду, него 1985, када је замонашен у Дечанима. Кад смо већ код незнања (или малициозности), укажимо на још једну озбиљну неистину коју Басара наводи у свом тексту тврдећи да је Вук Караџић био католик. Басара то највероватније закључује из чињенице да се Караџић Аном Краус оженио у католичкој цркви уз кумство Јернеја Копитара, али занемарује да је наша црква такве бракове дозвољавала. Занемарује и чињеницу да је договор супружника био да се женска деца крштавају у католичкој, а мушка у православној цркви, што указује да се Караџић није одрекао своје вере. Ово још јаче доказује чињеница да га је у Бечу 7. фебруара 1864. сахранио архимандрит Герасим Петрановић, Вуков духовник и потоњи епископ бококоторски.

ПОЗИВАЈУЋИ се на Праведног Јова и његово „Бог дао, Бог узео“, Басара не само нама него и патријарху поручује да је борба за очување Косова и Метохије у оквиру Србије супротна вољи владалаца овога света, али и супротна вољи Бога, јер када „Провиђење из неког разлога нађе за сходно да неком одузме парче земље, тај неко може урадити шта хоће“, али да би требало да се с тиме помири. Да ли то, онда, значи да није требало да се боримо против нацистичке окупације? Да одустанемо од пробоја Солунског фронта и повратка наше војске на своју земљу? Да не устајемо против турског ропства? Да су Израелци морали да остану у вавилонском ропству и тако даље? Да ако Мило Ђукановић одлучи да нам отме светиње, не треба да се бунимо него да то прихватимо? (Да у то верује, доказао је својим потписом на скандалозни Апел 88.) Да ако Бог допусти да добијемо рак, не треба да се лечимо? Управо ово је један фаталистички приступ потпуно супротан вери хришћанској. Да ишта зна о хришћанству, знао би да Бог не кажњава, него допушта искушења како би се људи вратили на прави пут и показали се вредни Царства небеског.

БАСАРА никако није магарац, животиња веома важна у хришћанству коју је Христос изабрао за улазак у Јерусалим, и која због одбијања да Распетог напусти на Голготи, према предању, има крст на леђима пошто јој је сенка распећа пала на леђа. Басара више наликује муви, која знамо чиме се храни и то разноси даље, баш као што и он разноси „клозетске метафоре“.

 

Аутор: Филип Родић

Извор: Новости онлајн