Милутин Попадић: “Дедин савет”

Поштовани читаоци,

На предлог новинарке приштевског “Јединства” Славице Ђукић представљамо вам младог песника Милутина Попадића и његову песму “Дедин савет”.

Милутин Попадић
Милутин Попадић, млади песник са Косова и Метохије, рођен је у Приштини, од оца православног свештеника, Мирослава, и мајке Бранке, као четврто, најмлађе дете. Основну школу ,, Вук С. Караџић “ је завршио у Приштини, а потом уписује Богословију ,, Св. Кирила и Методија “ у Призрену, да би, због бомбардовања наше земље, морао да напусти Косово и Метохију, те школовање наставља у Богословији ,, Св. Арсенија Сремског “ у Сремским Карловцима. По завршетку средње школе, уписује Православни Богословски факултет у Београду, где га и завршава. Од 2007.године ради као вероучитељ у О. Ш. ,, Стана Бачанин “ у Лешку, где и живи са породицом. Пре мало више од годину дана објављује своју прву збирку песама, под називом ,, Порекло“, која, за кратко време, добија многе симпатије читалаца. Осим што пише сјајне песме, Милутин поседује и приповедачку заводљивост, те је говорио на многим трибинама и скуповима, где је, као и у својим песмама, величао Српство и бранио отаџбину. Своју другу збирку песама под називом ,, Завештање “ објављује у септембру 2018.године, а од јуна 2018. године Милутин је и члан Удружења књижевника Косова и Метохије.

Приредио: Милорад Ђошић 

Чика Миленко у 97 години пише песме и стрпљиво чека издавача за своју љубавну поезију

Краљево – Пре неколико дана, уз рођенданску торту коју му је припремила кћерка Снежана, Миленко Пантелић из Врдила код Краљева

Миленко Пантелић из Врдила, фото: ГЗС/Миланко Даниловић

у добром расположењу и здрављу закорачио је у 97 годину живота. Ни на дан славља крепки старина није остављао по страни своје свакодневне обавезе него је исписао нову страну свог дневника који свакодневно води близу 40 година.

,,Пишем од 31. јануара 1980. године, од дана кад сам отишао у пензију. Исписао сам 50 свезака великог формата и пишем и даље о свим важнијим догађајима у мом животу и селу, али и о ширим друштвеним, политичким и другим збивањима, и то с великом вољом и еланом иако сам на прагу стоте године. И данас с пажњом пратим спортска збивања код нас и у свету, јер спорт, посебно фудбал, је моја велика љубав, али и озбиљне политичке ствари“, казује Миленко.

Осим личног дневника, класична проза и поезија привлаче велику пажњу и интересовање врдилског пензионера. Читао је наше, руске, немачке и француске писце, највише, мада и многе друге. И дан-данас пише песме, највише љубавне које су му, као озбиљно тврди, највећа страст и највише му леже. Жеља му је да баш на стоти рођендан светлост дана угледа збирка његових њубавних песама, који ће, ако не нађе издавача, сам да изда.

Поносан на живот и дело

Миленко с поносом говори о свом учешћу у антифашистичком рату за које је 2004. године од председника Владимира Путина одликован јубиларном медаљом, затим послератној изградњи и обнови земље, као и раду у краљевачком ,,Магнохрому“ где је без дана боловања и с пуним радним стажом отишао у заслужену пензију.
,,На бициклу сам, чак и по снегу и леду, дневно прелазио 30 километара од куће до фабрике и назад, и то пуне 33 године, да бих само неколико година путовао на мотору, старом добром ,,томосу“. Кад су велики снежни сметови носио сам бицикл на рамену и по десетак километара, али никада нисам закаснио на посао“, прича Миленко.

Умереност у свему, ведар дух, скромност и рад-рецепт за дуг живот

За добро здравље и дуг живот захвалан је ведром расположењу, умерености у свему, скромности у жељама и прохтевима, свакодневном раду и животној сапутници с којом је и срећном браку провео 63 године. Много му недостаје, сваког дана све више и више, како са сетом прича.

,,Највише ме брине што ми се Србија празни, што се мало деце рађа и о томе највише и причам и пишем. Залуд фабрике, путеви, мостови, модерне зграде ако нестанемо као народ“, вели наш чика Миленко, како га с поштовањем и љубављу ословаљавају комшије, пријатељи и велики број познаника и поштовалаца.


Аутор: Миланко Даниловић

Извор: Глас западне Србије

Владимир Димитријевић: Летовање у Хрватској – песма (по Слободану Антонићу)

 

По Слободану Антонићу

 

Између прстију: кожица пловна,

у Ровињ жури преко Јадовна.

Па из даљине Дубровник цмаче,

не чује лепрш из Голубњаче.

Грађанин света, на лову ловац,

сваки апоен – Јасеновац.

Сав за suživot што EU ствара,

У новчанику – Градишка Стара.

Hlepi за Јадраном као за скаском,

Неће да чује о Јастребарском.

На Хвару сјајка, за Пулом слини,

Као да не би цркве у Глини.

На шибенској се прозрачи риви

К`о да су они с Козаре живи.

Сања о шкољци, делфину, киту,

А није видео Лору у Сплиту.

Са песка не зна, с јахте не чује

Јауке Бљеска и Олује…

И док дубине сазире плаве,

неће да позна под маљем главе.

Шерује селфи, у вреви врви,

Не слути: плива у својој крви.

 

Аутор: Владимир Димитријевић

Извор: Српски став