Kошаре и ново српско песничко стваралаштво

Од давнина, народно предање је налазило форме песничког изражавања које су уз Српску Православну Цркву, постале покретачка сила, генератор формирања националног идентитета српског народа.

Српске епске и лирске народне песме представљају праву ризницу историјског наслеђа. У периоду турског ропства биле су носилац идеје слободе и борбе за ослобођење. У великој мери, уз Православну цркву, биле су чувар народне душе, преносилац културолошких, моралних и етичких норми. Упућивале ка истини и Божијој правди, здравим породичним односима, чојству и јунаштву, формирајући у појединцу кодекс витеза, честитих, храбрих и пожртвованих људи спремних да стану у одбрану народа.

Заиста народ који је тако васпитавао своју децу није могао да се не ослободи од турског ропства, или да не извојује славне победе у Првом светском рату.

Међутим, почетком XXI века омладина у Србији се одваја од свог историјског наслеђа. Неки од значајаних периода српске историје или нису предвиђени за детаљну обраду или је термин за обрађивање значајних наставних јединица предвиђен у време када, по природи ствари, не може се дати добар резултат.

И управо у тренутку када може некоме да се учини да је период родољубивог и духовног стваралаштва одавно превазиђен и да је отишао у заборав, народ је изнедрило нове песме савременог доба. Тако су настале и одмах су почеле да живе са народом песме: „Суза Косова“, „Ми смо деца Неба“, „Славни граде на Бистрици“, као и надалеко познате и чувене песме „Јунаци са Кошара“ и  „Вила са Кошара“.

Управо песме „Јунаци са Кошара“ и „Вила са Кошара“, описују херојски подвиг припадника Војске Југославије који су зауставили копнену агресију на нашу земљу 1999.године. Одолели су нападима далеко бројнијег и технолошки развијенијег непријатеља, натеравши га да потражи решење завршетка агресије у потписивању мировног споразума. Тако да је са Кошара и Паштрика проистекла резолуција 1244 Савета Безбедности УН на основу које и данас Косово и Метохија су саставни део Републике Србије.

Након 05.октобра и промене власти, подвиг ових нових Обилића, као и многих других био је гурнут на страну. Ипак, народно стваралаштво је изнедрило песме које су истргле од заборава и пронеле њихову славу, дубоко је уткавши у срж слободарског народа за њихов вечни спомен, да се незаборави.

Заиста, сваки Србин и држављанин Републике Србије може да се поноси овим херојима који су своје животе положили за нас, своје ближње, који су као вечна стража остали на Кошарама, Паштрику. Песме овог новог стваралаштва требамо чувати и неговати заједно уз све остале и оне ће васпитавати и надахњивати будуће генерације чинећи их истински слободним.


Приредио публициста, Дејан Јовановић

Извор: Српска историја

Драган Хамовић: Душе заражене

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

Драган Хамовић (Фото: В. Данилов)

Четврти учесник нашег трећег виртуалног округлог стола „Бити далеCOVID-19“ је песник и књижевни историчар Драган Хамовић

„Најтеже је носити се с полуистином“, знао ми је рећи стриц Младен, математичар и оператор на кабастим рачунарима Завода за статистику Србије, у оном масивном здању уврх падине Милошеве улице где је, већ одавно, ресор свемоћних финансија. Гола лаж, непокривено тврђење, макар било робустно и безочно, нема праву снагу ни када је Моћ погура. Полуистина причини невољу моралним осетљивцима, премда се њен половично веродостојни садржај чудовишно изобличава. Простор између полуистине и пуне истине зјапи и запоседа га кривотворина – као вирус убачен зарад циљаног разорног учинка.

„Не може човек данас никоме да верује“, говорила је нана-Рада, мајка моје маме. Одавала је безмерно поверење и увек га је изнова оправдавала. А то њено данас сеже у привидно стабилна времена – Пре Ове Ере. На Ово Данас, глобално и локално, вероватно би заћутала, ако не би, из скровитих извора, убризгала, себи и нама, нов доток поверења у живот. Можемо ли трајати без таквих дотока? Поверење израста у веру, а неповерење прераста у страхове и зло без граница. Особито у свету који нас учи и пренаглашава да је све што нам се чинило вредним, вечним и човечним – мање или више манипулација, терет слободи појединца, да међу људима нема чистог, градилачког и несебичног напора. Лажљивци, опсенари, ђавољи шегрти, ништаци у виду заната – начелно су теоријски оправдани. И тако царују, поглавито са сазвежђа екрана за које смо приковани.

Напокон, више Моћ и не полаже толико на убедљивост својих доказа, јер за тим и нема потребе. Жива маса добрано је прерађена у пројектованом смеру, а главни ток, обичан живот, подешен према мери контролора света. Као у песми Новице Тадића „Људи у обртним вратима“: „Врата се окрећу, све је у покрету, / сви смо у млину. // Од нас се лудо брашно / за пекару неког ђавола прави.“ Таман тако. А од лудог брашна месе и развлаче наше лудо тесто. Послушност, пумпана флуидним страхом, постигнута је тиме што се поступно сужавање слободе избора представља као чин системске бриге. На ово рефлексно одговарају екрански истањене свести свих данашњих нараштаја. Светски Курјаци, широко насмешени, све мање се прикривају испод немарно огрнуте јагњеће коже. Али зато, опитно и плански, сеју офанзивни вирус страха на изабране теме, прекривајући штеточинства и болештине од којих убирају стратешку добит. И залуд што је Ноам Чомски, као за првачиће, свеснима у свету исцртао механизам глобалног замајавања, прост и делатан. Сви смо у обртним вратима.

Народ наш, са сваке стране изваран, куван и печен, несклон је да верује бајкама и успаванкама светских курјака и домаћих курјачића – али реално нема куд, подозрева да нема повољног, једино мање неповољног исхода. Током читаве млаке и устајале зиме, рецимо, нигде (до на планинама) не могасмо удахнути без укуса загоретине. Редитељ и Главни Глумац Нашег Јавног Позорја с подсмехом нам, тим поводом, поручи да нема нових радних места без дима и гарежи. Дисати или примати какву-такву плату? Преломио је он – да не мучи друге мукама тешких и храбрих избора. И ко је задржао зрнце поверења – а човек је биће поверења – у речи с највиших места глобалних и овдашњих емитера истине за јавну употребу неизбежно се упита којим истинама на исту тему веровати, јучерашњим или данашњим, тренутним или од пре пет минута реченим? Јер једна другу поричу, ускачу једна другој у уста.

Све је извесније да се силе у ваздуху отржу контроли а овакве приредбе брижника глобалног здравља периодично обнављају, те да је опасност од новог конспиративног вирусног продукта „већа од своје величине“. Удара у танку струну инстинкта одржања свачим пометене, аутоматизоване масе умрежене глобалним пауковим, лепљивим и отровним мрежама. Показујемо склоност утапања у чашу воде, као и вратоломни распон човечанског ниског просека. Невесели каталог људскости.

Често помислим „Боље је не знати но знати“, понављајући затурени стих Ивана В. Лалића. Људи се иначе деле на плошно обавештене, исувише обавештене и на оне што одбијају да знају. Сви смо помало и једно и друго и треће. Полуистине, о многим стварима на небу и земљи о којима наша мудрост и не сања, полусазнања, махом неповезана, и не хотећи прихрањују вирус страха и безнађа што кути у нашој тами, где пребивају наше унутарње бубе што се, на светло сијалице у ноћи, размиле по ћошковима, или мишеви који дрхтуре у рупама, не би ли остали непримећени, несмазани.

Колико је и какво тек лице ствари које не знамо, нити умемо да замислимо?

Свака реч има реп. Песма с тим додатком рачуна, као бонусом који каткад заслужи као слушкиња старог и мудрог Писма, памети независне од поседнутог знања песника. Тако се и понешто што писац ових редова не зна да зна стекло у овом сонету о вирусу, сонету са репом:

СОНЕТ О ВИРУСУ, СА РЕПОМ

Свете наш, једва и досад подношен,
Са грешком фабричком (а и сâм кваран сам)
Колају посвуд тајне клицоноше.
Почетак пролећа, сунчан и заразан.

Маску преко маске на лице намичем
Под кужним дахом медијских налаза,
У слатком станишту самоутамничен.
Смак света спреман – можда и заказан.

Тело не остаје иметак приватни
Ако ли угости, у себе прихвати
Умни вирус, фине научне израде.

Ојачан, сагори плот што га негује,
Задат да промине и привилегује
Здрава плућна крила златне милијарде.

*

А душа лакома и склона наслади
Грчи се, гризе, али не помишља
Да нам дубоко Светска Моћ засади
Вирус људске бубе и човекòмиша.

Прочитајте још

На небу Ранко светиње брани

Јер језик српски твоја је кама. Прискочи, снаго, благо нама…

Ранко Јововић

Дођође хладни, олујни дани.
Камену студен. Птици на грани.

Не фали соли виду и рани.
Чуј нас, Пјесниче, и због нас бани,

замахни пером, пред зебњу стани.
На небу, Ранко, светиње брани.

Сад ти је лако. Сад имаш мобу.
Објави војну страшноме добу!

Троглаву алу, витеже, рани.
С Ловћена, Ранко, светиње брани!

Јер језик српски твоја је кама.
Прискочи, снаго, благо нама…

А ћирилица плам твога штита,
замахни, не дај! Ако ко пита:

Ко ли је онај вој одабрани?
Викнућу гласно: Светиње брани

Јововић Ранко, наш брат и пјесник!
Побједе часне свједок и вјесник!

Не мрзни, сузо. Ћути. И кани!
На небу Ранко светиње брани.

 

Милица Бакрач


Извор: ИН4С