Најпотреснија пјесма Јована Дучића: Дуго времена била је забрањена

У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”

Јован Дучић

Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:

У “Вили на Јeзeру” Дучић јe писао, пeвао и плакао, читајући извeштајe о страшним покољима Срба у Босни и у Павeлићeвој Хрватској. Ту јe он спeвао и своју познати пeсму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић кажe:

“Њeгова пeсма ‘Врбас’, испeвана поводом покоља Срба у Босни, бићe забeлeжeна у свакој антологији нашeг патриотског пeсништва, исто онако као Змајeва ‘Вила’, Јакшићeво ‘Падајтe, Браћо’, Војислављeво ‘На Вардару’, Ракићeво ‘На Гази Мeстану’…

У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”.

Врбас


Носи, српска реко, крв наших синова,

јер крваве реке свуд су наше међе;

Мачеви убица сви су истог кова –

Сад носи унуке куд носаше пређе.

 

Прими крв нејачи у светле ти пене,

Сто пута је за те и пре умирала:

Да је не полочу погане хијене,

Да не метну у њу отрова и кала.

 

Наше су победе и заставе наше

Твој велики завет гордости и беса –

Једине у теби што се огледаше,

И једине овде дигле до небеса.

 

Беше тада славна а сад си и света,

Певај сва крвава кроз њиве и луге.

Наша звезда славе сад и даље цвета:

Пре свачији сужњи нег ичије слуге.

 

Носи мора крви да их не покраду,

Носи реко српска, крв невиних жртви:

Радосне победе хероји нам даду,

Али страшну правду извојују мртви.


Извор: Опанак

Преузето са: ИН4С

Кратак живот „Принца песника“ Бранка Миљковића довољан за ванвременску поезију

На данашњи дан пре 87 година између два светска рата у Краљевини Југославији рођен је још за живота прозван „Принц песника“ – славни Бранко Миљковић.

Бранко Миљковић 1934-1961) – Фото: Wikimedia Commons

Познати Нишлија је одрастао у ратним годинама у граду који су обележила велика страдања после окупације 1941. године.

Док се светом одвијао најкрвавији рат у историји, Миљковић је у заробљеном Нишу учио прва слова. После основне школе завршио је чувену Прву нишку гимназију „Стеван Сремац“, једну од образовних установа са најдужом традицијом у земљи.

Иако његов таленат и умеће не пролазе незапажено током средњошколских дана, велики искорак у књижевном свету дешава се тек после селидбе и студија филозофије на Филозофском факултету у Београду.

Са осамнаест година је објавио своју прву песму у београдском листу „Записи“, али у престоници, међутим, наилази на препреке у публикацијама свог рада. Миљковић није желео да своје име веже за Комунистичку партију, а цена за то била је његово игнорисање.

Истрајавајући у покушајима да ступи у контакт са издавачима, за блистави пробој међу најдаровитије југословенске песнике захвалност дугује колеги Оскару Давичу, који му помаже да објави прве песме у Београду 1955. у часопису „Дело“.

Зграда Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ после пожара 1922. године – Фото: Wikimedia/Public domain

Различита су тумачења како је ратно време у коме је живео оставило траг на његово стваралаштво. У поезији Бранка Миљковића често се срећу мотиви ватре, празнине, смрти и ништавила. Његова дела обележиле су и социјалне и родољубиве теме.

Велики утицај на ране радове Миљковића имали су француски симболисти Пол Валери и Стефан Маларме, као и његово високо образовање током којег се упознао са античким филозофима, међу њима посебно надахнут Хераклитом.

Био је најмлађи члан групе послератне генерације песника у Југославији познатих као неосимболисти.

Његова прва збирка „Узалуд је будим“ из 1957. године постиже успех, а у наредним годинама штампа књиге „Ватра и ништа“, „Порекло наде“, „Крв која светли“, а заједно са Блажом Шћепановићем „Смрт против смрти“.

Као већина песника тог времена преводио је страну поезију са руског и француског језика, а бавио се и писањем есеја и критиком.

О његовом животу су испричане бројне контроверзе, међутим без веродостојних података и са великим временским отклоном остале су тек на нивоу нагађања.

Млади Миљковић је већ у својим двадесетим годинама живео дане највеће песничке славе. Престижну Октобарску награду добио је 1960. године што је значајно подигло његово самопоуздање.

Београд му, међутим, врло брзо постаје тесан и он се крајем 1960. сели у Загреб.

Познато је да је имао проблем са алкохолизмом, често је виђан по београдским, касније загребачким кафанама. Иако се у његовим биографијама може срести да је био велики боем, вероватније је да његови дани нису пролазили тако романтично.

Постоје сведочења како се Миљковић пред крај живота препустио алкохолу, а кад се напије постајао је агресиван и упадао у туче због чега је често привођен.

У 27. години живота Миљковић је пронађен обешен о дрво на периферији Загреба.

Према званичним белешкама као узрок смрти се наводи самоубиство, међутим, нису изостали аргументи који говоре о намештаљкама, насилној смрти и убиству.

„Зашто убијају песника у социјализму?“, узвикивао је Миљковић у једној кафани само месец дана пре своје смрти.

То је било довољно да се потпали сумња о умешаности комунистичког режима који је, истина, агресивно вршио репресију над неистомишљеницима. Слутње о убиству Бранка Миљковића никада нису доказане.

Цитат „Уби ме прејака реч“ на гробу Бранка Миљковића у Београду – Фото: ПеђаНбг/ Wikimedia Commons

Бранкови родитељи Марија и Глигорије и брат Драгиша поклонили су 1971. године нишком музеју сачувану заоставштину Бранка Миљковића.

Кућа у којој је живео и стварао у Улици Ђорђа Кратовца 52 у Београду први пут је отворена за јавност октобра 2019. године.

Град Ниш уз подршку Министарства културе додељује годишњу песничку награду „Бранко Миљковић“.


Аутор: Милош Ђошић

Извор: Данас

Поћирилизовао: Милорад Ђошић
СКЦ “Ћирилица” Београд

Вечно Косово и Метохија

Поштовани читаоци,

Представљамо вам песника Горана Полетана. Рођен је 1962. у Зеници, бивша Југославија. Радови су му поред српског језика објављивани и на: енглеском, француском, немачком, руском, јапанском, шведском, пољском, италијанском, шпанском, румунском, бугарском и словеначком језику. Добитник је књижевних награда у Србији, Јапану, Аустралији, САД и Хрватској. Аутор је седам самосталних књига а у више других се појављује као коаутор.

У сарадњи са нашом познатом драмском уметницом Иваном Жигон, Горан Полетан говори о вечном страдању на Косову и Метохији.

 

Ваш

Србски културни центар

“Ћирилица” Београд