У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”
Јован Дучић
Извештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана песма “Врбас”. Први пут је, као цитат (!), штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дела 1951. године, и то у одељку “Уместо предговора”, Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом песнику, Пејовић није желео да свој текст назове предговором. У њему је описао и последње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у “Вили на језеру”:
У “Вили на Јeзeру” Дучић јe писао, пeвао и плакао, читајући извeштајe о страшним покољима Срба у Босни и у Павeлићeвој Хрватској. Ту јe он спeвао и своју познати пeсму ‘Врбас’, за коју Слободан Јовановић кажe:
“Њeгова пeсма ‘Врбас’, испeвана поводом покоља Срба у Босни, бићe забeлeжeна у свакој антологији нашeг патриотског пeсништва, исто онако као Змајeва ‘Вила’, Јакшићeво ‘Падајтe, Браћо’, Војислављeво ‘На Вардару’, Ракићeво ‘На Гази Мeстану’…
У данима вeликог српског страдања и мучeништва, Дучић јe нашао рeчи којe су моглe бити мeлeм народном болу”.
Познати Нишлија је одрастао у ратним годинама у граду који су обележила велика страдања после окупације 1941. године.
Док се светом одвијао најкрвавији рат у историји, Миљковић је у заробљеном Нишу учио прва слова. После основне школе завршио је чувену Прву нишку гимназију „Стеван Сремац“, једну од образовних установа са најдужом традицијом у земљи.
Иако његов таленат и умеће не пролазе незапажено током средњошколских дана, велики искорак у књижевном свету дешава се тек после селидбе и студија филозофије на Филозофском факултету у Београду.
Са осамнаест година је објавио своју прву песму у београдском листу „Записи“, али у престоници, међутим, наилази на препреке у публикацијама свог рада. Миљковић није желео да своје име веже за Комунистичку партију, а цена за то била је његово игнорисање.
Истрајавајући у покушајима да ступи у контакт са издавачима, за блистави пробој међу најдаровитије југословенске песнике захвалност дугује колеги Оскару Давичу, који му помаже да објави прве песме у Београду 1955. у часопису „Дело“.
Зграда Прве нишке гимназије „Стеван Сремац“ после пожара 1922. године – Фото: Wikimedia/Public domain
Различита су тумачења како је ратно време у коме је живео оставило траг на његово стваралаштво. У поезији Бранка Миљковића често се срећу мотиви ватре, празнине, смрти и ништавила. Његова дела обележиле су и социјалне и родољубиве теме.
Велики утицај на ране радове Миљковића имали су француски симболисти Пол Валери и Стефан Маларме, као и његово високо образовање током којег се упознао са античким филозофима, међу њима посебно надахнут Хераклитом.
Био је најмлађи члан групе послератне генерације песника у Југославији познатих као неосимболисти.
Његова прва збирка „Узалуд је будим“ из 1957. године постиже успех, а у наредним годинама штампа књиге „Ватра и ништа“, „Порекло наде“, „Крв која светли“, а заједно са Блажом Шћепановићем „Смрт против смрти“.
Као већина песника тог времена преводио је страну поезију са руског и француског језика, а бавио се и писањем есеја и критиком.
О његовом животу су испричане бројне контроверзе, међутим без веродостојних података и са великим временским отклоном остале су тек на нивоу нагађања.
Млади Миљковић је већ у својим двадесетим годинама живео дане највеће песничке славе. Престижну Октобарску награду добио је 1960. године што је значајно подигло његово самопоуздање.
Београд му, међутим, врло брзо постаје тесан и он се крајем 1960. сели у Загреб.
Познато је да је имао проблем са алкохолизмом, често је виђан по београдским, касније загребачким кафанама. Иако се у његовим биографијама може срести да је био велики боем, вероватније је да његови дани нису пролазили тако романтично.
Постоје сведочења како се Миљковић пред крај живота препустио алкохолу, а кад се напије постајао је агресиван и упадао у туче због чега је често привођен.
У 27. години живота Миљковић је пронађен обешен о дрво на периферији Загреба.
Према званичним белешкама као узрок смрти се наводи самоубиство, међутим, нису изостали аргументи који говоре о намештаљкама, насилној смрти и убиству.
„Зашто убијају песника у социјализму?“, узвикивао је Миљковић у једној кафани само месец дана пре своје смрти.
То је било довољно да се потпали сумња о умешаности комунистичког режима који је, истина, агресивно вршио репресију над неистомишљеницима. Слутње о убиству Бранка Миљковића никада нису доказане.
Цитат „Уби ме прејака реч“ на гробу Бранка Миљковића у Београду – Фото: ПеђаНбг/ Wikimedia Commons
Бранкови родитељи Марија и Глигорије и брат Драгиша поклонили су 1971. године нишком музеју сачувану заоставштину Бранка Миљковића.
Кућа у којој је живео и стварао у Улици Ђорђа Кратовца 52 у Београду први пут је отворена за јавност октобра 2019. године.
Град Ниш уз подршку Министарства културе додељује годишњу песничку награду „Бранко Миљковић“.
Представљамо вам песника Горана Полетана. Рођен је 1962. у Зеници, бивша Југославија. Радови су му поред српског језика објављивани и на: енглеском, француском, немачком, руском, јапанском, шведском, пољском, италијанском, шпанском, румунском, бугарском и словеначком језику. Добитник је књижевних награда у Србији, Јапану, Аустралији, САД и Хрватској. Аутор је седам самосталних књига а у више других се појављује као коаутор.
У сарадњи са нашом познатом драмском уметницом Иваном Жигон, Горан Полетан говори о вечном страдању на Косову и Метохији.
