Смјер за црквену музику и појање – јединствен у региону

Камерни хор, Фото: СРНА

Смјер за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву, у чијем саставу дјелује Камерни хор, јединствен је на простору некадашње Југославије и једини образовни огранак на којем се свеобухватно изучава црквена музика, која је дио српске музичке баштине, изјавио је у интервјуу Срни диригент Раде Радовић.

Радовић је позвао младе да изучавају овај музички правац на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву.

Камерни хор у мају обиљежава двије деценије

Радовић наглашава да ове године Камерни хор обиљежава јубилеј – двије деценије постојања, те да се припремају за централну прославу у мају, када су планирани концерт, промоција споменице-монографије, штампаног издања албума “Догматик”, те премијера документарног филма у режији Зорана Кубуре.

– Првог дана прославе, 21. маја, планиран је концерт Камерног хора, којем би требало да присуствују и бивши чланови, пјевачи свих генерација ансамбла који би се на крају концерта придружили у заједничком перформансу – интерпретацији Мокрањчеве “Херувимске пјесме”, композиције која је на литургијском репертоару ансамбла свих 20 година. Концерт треба да снима телевизија БХТ – најављује Радовић.

Наредног дана, 22. маја, планирана је изложба награда, признања, публикација и архивских штампаних материјала јавне дјелатности Камерног хора, а затим, промоција споменице-монографије “Двадесет година Камерног хора Смјера за црквену музику и појање Музичке академије Универзитета у Источном Сарајеву”, чији је Радовић аутор.

Планирана је промоција штампаног издања албума /компакт-диска/ “Догматик”, у продукцији Издавачке куће “Грамофон” из Сарајева, те премијера документарног филма о Камерном хору у режији Зорана Кубуре и продукцији БХТ-а, чија је телевизијска премијера планирана за 23. мај, када је планирано да Хор учествује и на литургији.

Он додаје да је градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић већ финансијски помогао, а очекују и подршку осталих институција.

Камерни хор стасавао са Источним Сарајевом

Радовић истиче да је Камерни хор израстао са градом Источно Сарајево, те да је, стога, потребан већи степен разумијевања умјетности и побољшања њеног статуса у овој средини.

– Широк је дијапазон остварења Хора свих ових година – од учествовања на бројним богослужењима од историјске важности за Митрополију дабробосанску и Српску православну цркву, снимања компакт-дискова и документарних филмова. Затим, преко здружених наступа у извођењима вокалних и вокално-инструменталних дјела, до стотина концерата и наступа у БиХ, земљама регије и широм Европе – Шведске, Италије, Њемачке, Русије, Словачке, Пољске, Данске, Грчке – наглашава Радовић.

Он указује да је простор Музичке академије, који је смјештен у згради Електротехничког факултета, недовољан и скучен, те да се радује новој згради која је у плану и примјереним условима за рад.

– Сматрам да смо то заслужили – истиче Радовић и додаје да се суочавао са бројним потешкоћама у раду, али да су све вријеме трајања Хора имали подршку и покровитељски однос митрополита дабробосанских, уз подршку Музичке академије.

У плану снимање компакт-диска

Радовић наводи да се у ванредним околностима појавила и идеја о снимању новог албума – компакт-диска Камерног хора са тонским сниматељем Ериком Бајрамовићем, а примарни задатак, чим епидемиолошки услови дозволе, биће обнављање и за нове пјеваче стицање искуства концертне праксе, те враћање уобичајеним активностима преко јавних наступа, од цркве до концертног подијума.

Као вишеструки лауреат међународних хорских такмичења кроз различите периоде рада Хора, многе генерације ансамбла су искусиле тренутке такмичарских успјеха, али, за Радовића су значајнији тренуци умјетничких сазријевања које су пјевачи постизали надахнутошћу и стваралачким поривом.

– Захваљујући томе, данас су многи од њих успјешни у свом професионалном раду – истиче Радовић.

Он додаје да су, осим студената Смјера за црквену музику и појање – јасно профилисаних у професионалном опредјељењу, чланови Камерног хора и студенти са других смјерова Музичке академије, а сви они долазе из разних крајева Републике Српске, БиХ, Србије и Црне Горе.

– У раду са студентима увијек сам покашавао да разумијем њихове потребе и да продубим наш заједнички интерес – развој у струци, чему сам приступао кроз мјеру тражења равнотеже између строгости и толеранције. Стрпљења увијек морате имати много више од студената, а онда се и они томе науче – сматра Радовић.

Епидемија зауставила пробе, концерте и такмичења

Говорећи о раду Камерног хора у условима пандемије вируса корона, Радовић указује да је ситуација изузетно сложена, да је нарушен континуитет рада, а такмичења заустављена.

Радовић истиче да је Камерни хор посљедњи пут наступао у јулу 2019. године, када је на престижном интернационалном хорском такмичењу у Превези у Грчкој остварио лауреатски резултат, освојивши двије златне медаље у главној и још једној категорији, те специјалну награду.

– Захваљујући том резултату, Хор се пласирао на престижно такмичење у Токио које је требало да се одржи прошле године у септембру. Ансамбл је имао и уговорену концертну турнеју у Италији. Међутим, ништа од тога није реализовано. Недавно смо добили позиве за два међународна фестивала и такмичења који би требали да се одрже у јуну и септембру – напомиње Радовић.

 

Извори: СРНА, РТРС

Онлајн пародија

Стиче се утисак да су многи учитељи и учитељице онлајн наставу схватили као распуст (за себе), са обавезом да једном или евентуално неколико пута дневно пошаљу неки материјал родитељима ученика, и потом њима препусте рад са децом

(Срђан Печеничић)

Ујутру вам преко „Вајбер групе”, која окупља родитеље ученика неког одељења, од учитеља или учитељице стигне неколико сликаних страница из уџбеника (који иначе имате и, ако је већ то модел „рада”, довољно би било навести бројеве лекција или страница). Или преко платформе „Гугл учионицa” од њих добијете пар задатака. У наставку дана на вама је да организујете рад свог детета, са њим учите (ако ништа друго објасните му материју) и на крају проверите новостечено знање. Да би вам последње било „олакшано”, преко већ поменуте групе стигну вам и решења задатака (понекад и нетачна). На томе се завршава уобичајени контакт са, на пример, учитељицом.

Да ли је описано стварно онлајн настава? Наравно да није. То може да буде само њено карикатурално схватање. Истинска настава те врсте подразумева предавања и друге видове рада са ученицима (студентима) преко неког програма за онлајн састанке (нпр. „Зум” или „Гугл мит”) и размену информација, додатног материјала и консултације преко виртуелне учионице („Гугл класрум”). Такав приступ наставном процесу са дистанце захтева константан рад свих који су у њега укључени, али омогућава и постизање најбољих резултата. Он је, после почетне збрке изазване изнуђеним брзим преласком на онлајн наставу услед пандемије короне, већ током прошле године постао уобичајен на Филозофском и, колико знам, другим факултетима Београдског универзитета.

Када се ради о основној школи у коју иде мој син али и другима о којима сам нешто сазнала (не тврдим да је свугде тако), ствари су током минулог „онлајн раздобља” стајале као на почетку овог текста. Колико знам донекле је боље стање са средњим школама, али када су у питању нижи разреди основних школа, из мог искуства произлази да су ретки позитивни изузеци. Стиче се утисак да су многи учитељи и учитељице онлајн наставу схватили као распуст (за себе), са обавезом да једном или евентуално неколико пута дневно пошаљу неки материјал (макар и реда ради већ поменуте фотографије лекција) родитељима ученика, и потом њима препусте рад са децом.

Када је већ тако – а у случају школе у коју иде моје дете и неколико суседних документовано тврдим да јесте – веома ме чуде па и љуте резултати анкете коју је спровео портал „Нова економија” о последицама „здравствене кризе на образовање”. Према њима готово 65 одсто анкетираних наставника родитеље препознаје као „камен спотицања” у онлајн наставном процесу (наводе проблеме у комуникацији и сарадњи са њима) и сматрају да због додатног рада заслужују посебну финансијску надокнаду (гле чуда они, а не родитељи – силом прилика учитељи).

Пошто са колегама редовно држим права онлајн предавања и на друге начине радим са студентима, дајем себи за право да кажем да то не стоји и када се предаје како треба. У новонасталим околностима само обављамо, онако како можемо, посао за који смо плаћени. Суочавамо се са новим проблемима али то је случај и са многим грађанима који реализују друге послове. Да не говорим о пословним људима чије делатности су – основано или не – одлукама надлежних до даљњег онемогућене, и то без икакве надокнаде.

Неосновано је, да још једном то кажем, у тешкој ситуацији у којој се налазимо очекивати додатну надокнаду за посао који смо дужни да обављамо. Штавише, дрско је и помислити на тако нешто када се посао не обавља на адекватан начин. А међу анкетираним сумњам да нема учитеља и учитељица који су оналјн наставу схватили на накарадан начин као што је случај у школи у коју иде мој старији син. Но, не треба кривити само њих. Још више су одговорни директори школа и надлежни у Министарству просвете. Лако је просипати разне фразе о онлајн настави, треба се потрудити – организовањем адекватне подршке али и контроле – да она заживи. И то не негде, већ свугде!

Далеко смо, нажалост, ми од тога. И то после годину дана суочавања са ковидом 19. На многим пољима, чини се, није учињен ни корак напред. Част онима који свој посао раде савесно (а сигурно нису ретки учитељи који то самоиницијативно чине), али систем је подбацио. Светли примери су индивидуални, а недостаци који су избили на површну у вези са онлајн наставом у нижим разредима основних школа (што би се верујем поновило да се на њу поново прешло) системске су природе. Систем мора да обезбеди да посао на задовољавајући начин одраде и они који немају довољно савести да то сами ураде. То није постигао!

Уверена сам да је већина учитеља и учитељица спремна да посвећено учествује у онлајн настави (која мора вишеслојно да буде организована како би на неки начин праћење наставних активности било омогућено и ученицима који немају потребне техничке могућности или из објективних разлога подршку родитеља, али то је већ друга прича). Само неко добронамернима и савеснима треба да помогне, као што мора и онима који то нису да другачије подстакне на рад. Када свега тога нема превлада став: „што да будем луд и радим оно што други не раде”. Уместо да буде обрнуто тј. да одговорни намећу стандарде!

Лоши примери су заразни. Како гласи стих једне познате песме: „То је наша природа и друштво”. Да не будемо необјективни, није тако само код нас и у региону, већ свугде где систем не функционише како треба. То, поготово на просветном плану, не смемо више да игноришемо сада када се у старијим разредима основних школа поново прелази на онлајн наставу а разматра исти сценарио и за млађе разреде. Најгоре би било да борбу против великог одлива „мозгова” из Србије водимо тако што их више нећемо ни „стварати”.

 

Аутор:

Милица Весковић Анђелковић

Извор: Политика

„Доброта” против доброте: деца спаљују иконе

Данас сам сазнао да девојка под псеудонимом UKI Q из Србије која има сатанистички стајлинг (тетоваже, начин шминке, начин облачења…), прави перформансе по гробљима, говори како је стављала у уста измет, како би убила човека за 5000 евра…има милион пратилаца који разумеју српски језик на Тик-ток мрежи и 200.000 на Инстаграму. Највећи део тих пратилаца су деца испод 12 година, а највише их је испод 10 година, и сада су та деца почела од те девојке да праве божанство и да јој се моле, направивши култ под именом Укизам, а почели су и да спаљују иконе јер су негде на тим мрежама прочитали да се тако постаје члан култа.

Могли би сада да постављамо разна питања као што су ко је та девојка, какве су то лудости и слично, али мени пада једно друго питање на ум: како је могуће да толико великом броју деце буде лепа, интересантна…девојка сатанистичког стајлинга, и да им не буде ружно и одбојно да неко спаљује иконе да би био део те приче? Да деци, која су симбол лепоте и доброте, ружно и зло буде испред лепоте и доброте?

Али да ли је све то чудно када се осврнемо и видимо да много тога што је добро бива данас нападано, а да оно што је зло напредује, или још горе да зло постаје популарно и стаје на место доброте. У данашњем свету је телесно задовољство стављено на пиједестал, па је уживање у храни и сексу постало најбитније на свету, и истичу се на хиљаде начина као добро. А до само пре 50ак година о томе се није ни причало, а камоли хвалило. Слично је и са безобзирним богаћењем које се некада осуђивало, а данас је битно само да си успешан, а преко колико уништених породица то није важно. Или са побожношћу, које се некад хвалило, а сада се исмева, и све чешће од корона лудила и напада.

А деца све то гледају и код својих родитеља, и на телевизији, ријалити програмима и у целом друштву, и прихватају. Зло је добро, ружно је лепо. Сатанизам је кул, а Православље је аут. Само паре да имам, само да путујем, само да се забављам…

Чак и они на мрежама сличних година који критикују Укизам чине то половично: Девојка која све то ради је ок, њени клипови су кул, али могла би ипак да објасни деци која је прате да неке ствари не раде, да се не моле њој као божанству и тако то…али она је ок, и њени клипови су кул, баш добро то ради, али не мора баш да иде на гробље…али она лично је ок, и њени клипови су кул…

Нема више јасног става шта је добро а шта је зло. Добро је оно што се мени лично свиђа, а зло је оно што се мени лично не свиђа. Све је релативизовано, и стога нема више ни једног ауторитета који би јасно одредио границе добра и зла. И у целом друштву су на врху управо такви људи, који су орјентисани само свом конфору, и ништа друго их не занима, а нарочито не неко добро и зло. А деца све то гледају.

Иако све то изгледа јако песимистично јасно је да највећи део деце-пратилаца дате девојке то ради из моде,јер њигови другари/другарице то прате, јер им је то интересантно, а нису до краја опредељени против доброте. Највећи њихов проблем је што њима у ствари недостаје доброта и лепота у њиховом свакодневном животу, пре свега са својим најближима у породици где је тога увек и било највише. То је место на којем треба радити, да родитељи нађу више времена за своју децу, да се више играју са њима док су мала, да их грле и мазе и преносе им топлину и љубав, а не да им све то замењују играчкама и телефонима, мислећи да је то довољно.

Јер није. Доказ је пред нама.

 

Аутор: Аца Миљевић

Извор: Добродетељ