НАУЧНИЦИ ТУЖИЛИ ДРЖАВУ ЗБОГ ПЛАТА: Истраживачи незадовољни јер их не пребацују из нижих у више научне категорије

Фото Ж. Кнежевић

НАУЧНИЦИ су покренули пред Првим основним судом у Београду поступке против Министарства просвете, науке и технолошког развоја, како би им била надокнађена материјална штета која им је начињена, јер већ 10 година није регулисано пребацивање из нижих у више научне категорије.

Они истичу да су добијали и до 75 одсто нижу плату од оне коју би имали да су напредовали. Истраживачи траже и да се изврши вештачење, како би се утврдило о коликој се штети ради.

– Органи Министарства, на челу са министрима Шарчевићем и Ружићем, нису желели да размотре проблем научника и, због нерада Министарства и непоштовања уговора из 2010. године, грубо су оштетили младе научнике који због тога данас примају и до 75 одсто нижу плату од својих колега – каже нам др Милан Иванов, виши научни сарадник Института за медицинска истраживања Универзитета у Београду. – Како смо наишли на зид неразумевања у Министарству, морали смо се окренути суду, јер верујемо да смо ми пре свега правна држава.

Он појашњава да научници предлажу суду да у току доказног поступка наложи Министарству да изврши оцењивање остварених резултата научних радника и изврши нову категоризацију у складу са законским прописима и другим актима којима је ова област регулисана.

– Замислите да у једној основној школи један професор математике прима плату 60.000 динара, а његов колега 105.000 динара. Да ли би то могло да се деси – пита Милан Иванов. – Ту мора да се разуме да нису само износи у нето вредности плате, већ су за ових десет година ти млади људи, који данас то више нису, оштећени за десетак година пензионог доприноса који ће се одразити на висину пензије. Овим непоштовањем уговора Министарство је ударило на нашу прошлост, утиче на садашњост, а поприлично нас је оштетило и у будућности.

Истраживачи су 2011. године потписали уговор са Министарством у којем су категорије наведене, али је наведена и рекатегоризација истраживача на две године, па је тако прва требало да буде 2013.

– Истраживачи су радили свој део посла, док Министарство и министри свој део посла нису, и тако су оштетили део научне заједнице кршењем уговора који су потписали – каже Иванов. – Највећа дискриминација је учињена према тада младим истраживачима, јер последња категоризација је учињена пре тачно 10 година. Ти људи су по аутоматизму добијали А4 категорију и аутоматски 40 одсто нижу плату од колега у категорији А1, и тако 10 година.

Напредује се у односу на објављене радове, учешће у пројектима, а највиша категорија за научнике је А1.

НАДОКНАДА САМО ЗА ТРИ ГОДИНЕ

ИВАНОВ сматра да штету која је начињена због закона не могу да у потпуности да надокнаде, јер су оштећени већ девет година.

– Можемо да надокнадимо само последње три године – каже др Иванов. – Поред свега овога, боли сазнање да поједине колеге добијају на годишњем нивоу више од пола милиона динара више од вас, и то за слабије резултате у том периоду. Бар у науци резултати су поприлично транспарентни и видљиви.

 

Аутор: Љ. Бегенешић

Извор: Новости онлајн

Не бива „следи науку“

“Живот”, Амир Реза Торкаман Рахмани / Картун мувмент

Превише политичара током пандемије вредносне судове преобличава у чињенице

„Наука може објаснити шта постоји у свету, како ствари функционишу и шта би могло бити у будућности, међутим по дефиницији наука не полаже право да зна шта би требало да буде.  Тако пише Јувал Ноа Харари у Сапијенсу. Схватио човек. Исто као и шкотски филозоф из 18. века  Дејвид Хјум, који у свом чувеном делу из 1751. године “Истраживање моралних принципа” рече да материјална стварност не може одређивати моралну стварност.

Неколицина других људи такође је износила сличне ставове током пандемије ковида 19. Један од њих је др Вини Прасад, ванредни професор епидемиологије и биостатистике на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску, који каже: „Наука не може доносити вредносне судове. Наука не одређује политику. Политика је људска делатност која комбинује науку са вредностима и приоритетима. Што се тиче дебате о затварању школа, Прасад примећује да:

„Наука може помоћи да квантификујемо повећани ризик (или недостатак истог) код поновног отварања школа и ширења САРС-ков-2, и да помогне у квантификовању образовних губитака због континуираног затварања, али наука вам не може рећи да ли да отворите или затворите школе. За доношење такве одлуке потребне су вредносни систем, принципи и визија типа друштва какво желимо да будемо”.

Ерман Созудогру, сарадник у настави филозофије медицине на УКЛ универзитету, дошао је до истог закључка и то на почетку пандемије. „Научници раде дан и ноћ како би побољшали наше разумевање ове болести“, написао је у марту 2020. Такође: „Не постоје коначни подаци који могу одредити најбољи метод за борбу против ковида 19. Оно што одређује одлуке су наши вредносни судови. ”

Нажалост, такви увиди нису продрли у дух времена (немачкиzeitgeist – термин употребљен за наслов изложбе неоекспрексионистичких слика у Берлину 1982. године – прим. прев.). Уместо тога, струка и медији су протеклу годину провели убеђујући нас да „следимо науку“, као да је наука садржи и “мапу пута” и морални компас.

Наука нам само даје податке, не и упутства. Помало налик ветроказу. Погледате у ветроказ и закључите да дува јак ветар са северозапада, али оно што вам ветроказ не може рећи је како да одговорите на информацију. Једна особа може одлучити да би било лудо изаћи напоље по тако ветровитом дану, друга да је савршен дан за шетњу. Исти приступ, али различити одговори.

Ако сте одлучили да изађете на ветар, наука вам може помоћи да одлучите како да се утоплите. На пример, наука ће вам рећи да материјали који задржавају ваздух, нпр. гушчије перо, изврсно задржавају топлоту. Наука ће вам такође рећи да ношење шешира може помоћи да вам стопала остану топла, али наука вам не може рећи да ли да прошетате по ветровитом времену или да останете у кући сркућући врући какао на софи, док гледате како гране лупкају по прозору.

Јер наука нам може рећи како да постигнемо, али не који циљ. Тај посао припада идеологији, етици, вредносном систему. И ево опет срећемо Харарија, али овог пута кад у осврту на ковид фебруара 2021.године у Фајненшал тајмсу каже: „Када доносимо одлуку о политици, морамо узети у обзир многе интересе и вредности, а пошто не постоји научни начин да се утврде који интереси и вредности су важнији, не постоји научни начин да се одлучи шта треба да радимо”.

Другим речима, „следи науку“ неће преживети логичко преиспитивање – било да је наука робусна или климава, етаблирана или још флуктуира, мења се. Кад људи кажу „следи науку“, оно што заиста мисле је „следи моје вредности“.

Да ли процењујемо успех медицине спашеним животима или напредак меримо на основу способности да се бринемо о умирућима? Да ли више ресурса посвећујемо људима који су нам дали живот или онима који ће наследити планету? Наука нам не може дати одговоре на ова питања.

Неки верују у светост људског живота и да би очување живота требало да буде основни друштвени приоритет. То је одбрамбени поглед на свет. Други верују да светост живота лежи у проживљеном, тј. ако спашавање сваког живота захтева да се одрекнемо социјалних, културних и духовних веза, онда управо то нашем животу даје смисао и структуру, да имамо право на погодбу “или-или”. Што је такође одбрамбени поглед на свет.

Скривени испод реторике „праћења науке“, ови различити погледи на свет обликовали су и поларизовали дискурс око ковида. Спаси животе, вриште једни. Други – спаси како живимо. Наука ће овај спор решити лако, исто као питање да ли су планине боље од океана. Претпоставимо да група “спасимо животе” живи у земљи која се зове Сафтија, док група “спасимо како живимо” обитава у суседној Експерији. Ковид се са једнаком брзином проширио на обе земље и њихово вођство има на располагању исте податке. Шта бива?

Сафтијанци страсно верују да спашавање живота оправдава готово сваку жртву. Живот је дар и цивилизовано друштво живе не види као терет. Другачији став запањује и вређа. То их доводи до очаја.

Становници Експерије, такође страсно и у потпуности,  верују да очување животног обиља, “квалитета живота” оправдава понеки губитак људског живота. Они не желе да људи умиру, али су спремни да прихвате увећану смртност како би одржали постигнути социјални, културни, економски и духовни животни стандард, као што је то друштво у прошлости чинило са смртним случајевима који су се догодили у саобраћају или епидемији грипа. Другачији став запањује и вређа. То, сад њих, доводи до очаја.

Ове две групе би на основу истих података – истих чињеница, бројки, графикона, криви, скокова, таласа, забрињавајућих варијанти и резултата клиничких испитивања вакцина – донеле потпуно различите закључке о томе како је најбоље поступити. Зато што им одлуке проистичу из вредносног система, а не из виђења криве или спајк протеина.

Због тога наука сама не може решити ковид 19. Прави рат се води на идеолошком, а не на научном плану. Једно виђење живота против другог. Без обзира на напредак науке, различити погледи на живот ће и даље вући конце одговора на пандемију.

 

Аутор: Габријел Бауер

Извор: Спајк онлајн

Превод: Радмило Потић

Пренето са: Ћирилизовано

Додељен „српски Нобел“ за физику

Награда за достигнућа у физици „Марко Јарић“, која је у домаћим медијима позната и као „српски Нобел“ за физику, додељена је др Ђорђу Минићу, професору Универзитета Вирџинија тек, за изузетан допринос теорији струна и квантној теорији гравитације.

У образложењу жирија који је одлучивао о добитнику наводи се да је др Минић један од водећих стручњака у тим областима и да последњих 25 година ради на свим главним правцима развоја теорије струна, као и да је један од утемељивача нове теорије струна – теорије метаструна.

Проф. др Ђорђе Минић

„Др Минић има успешну сарадњу са више од 80 научника из области теоријске физике, а активно сарађује и са експерименталним физичарима. Објавио је 109 радова у међународним часописима. Одржава редовне контакте са истраживачима из Србије”, истакао је др Бранислав Саздовић, научни саветник Института за физику у Београду у пензији. Осим њега, у жирију су били и др Воја Радовановић, редовни професор Физичког факултета у Београду, као и др Бранислав Цветковић, научни саветник Института за физику у Београду.

Проф. др Ђорђе Минић бавио се и заснивањем квантне физике, аналитичком квантном хромодинамиком, физиком неутрина, црним рупама и црвоточинама. Значајан допринос остварио је у области космологије, формулисањем теорија модификоване тамне материје и нове фундаменталне теорије тамне енергије. Сматра се једним од водећих светских стручњака из области теорије струна и квантне гравитације.

Квантна гравитација, као једна од кључних области истраживања модерне науке, заправо је „гравитизована квантна физика”, а захваљујући новим увидима које она пружа у разумевању универзума, чека нас узбудљива деценија у физици, поручио је др Минић током кратке онлајн-презентације о свом раду.

Проглашење добитника је обављено путем онлајн-платформе 17. марта, на годишњицу рођења Марка Јарића.

Марко Јарић

Ко је Марко Јарић?

Проф. др Марко В. Јарић (1952-1997) сматра се једним од најбољих и најистакнутијих физичара српског порекла. Свој највећи допринос дао је теорији физике кондензованог стања материје и тако се уздигао у сам врх светских истраживача у овој области. Током свог кратког, али богатог научноистраживачког рада у Сједињеним Америчким Државама, написао је неколико књига и монографија и објавио више од стотину научних радова, који су цитирани више од 1300 пута.

Само годину дана након преране смрти Марка Јарића, 1998. г., са циљем очувања успомене на његов живот и научно стваралаштво, основана је фондација која носи његово име и установљено ово признање.

„Фондација је настала пре 23 године као успомена на изузетну личност и бриљантан научни радМарка Јарића, којим је задужио светску физику и све нас колеге, сараднике, пријатеље. Нажалост, он и његов рад су и данас више познати у иностранству него у Србији”, примећује проф. др Петар Аџић, управитељ Фондације. Истиче да је Марко Јарић имао редак таленат, велико математичко знање и кратку, али бриљантну научну каријеру.

„Идеја очувања успомене на др Јарића је лепа, али ова награда то чак и надилази својим значајем. Институт за физику је први национални институт у Србији, па је, као такав, прихватио улоге везане за социјалну релевантност наше науке”, наводи др Александар Богојевић, директор Института за физику у Београду, уз чију подршку Фондација већ две деценије додељује награду научницима српског порекла који су оставили траг у светској физици.

 

Аутор: Ивана Атанацковић

Извор: РТС