Зелена капа на подземном депоу Народне библиотеке

Нови објекат са изложбеним простором и канцеларијама градиће се према победничком решењу архитектонског конкурса чији су аутори Бранислав Митровић и Ђорђе Алфиревић

Решење за четири нивоа који ће бити укопани испод Небојшине и Скерлићеве улице и самог здања библиотеке

Четири подземна нивоа са депоом, вишенаменским изложбеним простором и канцеларијским блоком – нови је објекат од 11.300 квадратних метара који ће бити укопан испод између Небојшине и Скерлићеве улице и здања Народне библиотеке Србије (НБС) на Светосавском платоу. Њега су предвидели аутори проф. Бранислав Митровић и доц. др Ђорђе Алфиревић, победници архитектонског конкурса за идејно решење за изградњу – проширење постојећих депоа те националне институције културе. Народна библиотека Србије наручила је то јавно надметање расписано децембра прошле године у којем је учествовало 26 радова, како би решила вишедеценијски проблем – недостатак простора за смештај библиотечке грађе. Један од захтева Народне библиотеке Србије био је и да подземни објекат буде укопан тако да се на крову у потпуности сачува постојеће уређење зелених и пешачких површина, односно да раван, проходан, уређен и озелењен кров свих подземних дограђених капацитета буде на нивоу трга.

– Наш главни мото био је да поштујући архитектуру заштићеног објекта НБС-а минималним, неагресивним гестом у простору назначимо главни приступ новом објекту из Скерлићеве улице. Функционалну специфичност коришћења нове зграде депоа чини могућност хоризонталног повезивања простора новог и постојећег депоа. Значајна је и веза изложбеног простора са постојећим капацитетима и службеним улазом библиотеке. Кровне површине објекта су затрављене и благо нагнуте у северном делу према згради библиотеке, чиме је остављена могућност да се наткривени простор испод спрата библиотеке користи као амфитеатар за јавне скупове. Приступ за особе са инвалидитетом предвиђен је преко приступног платоа из правца Скерлићеве улице – каже Бранислав Митровић који је коаутор и идејног решења за реконструкцију Светосавског платоа која би требало да буде окончана најкасније почетком следеће године.

У том делу Светосавског платоа, није обухваћена конкурсом, планирана је и јавна подземна гаража између објекта Народне библиотеке и Скерлићеве, као и испод трасе те улице.

Зграда Народне библиотеке Србије грађена је између 1966. и 1972. године према пројекту архитекте Иве Куртовића, који укључује и решење ентеријера комплетног објекта. Отворена је 6. априла 1973. у први пут наменски подигнутом здању од оснивања библиотеке 1838. године. На тој локацији убрзано се развијала – 1982. располагала је у својим фондовима са више од 2.700.000 јединица библиотечког материјала. Поседовала је штампарију и књиговезницу, електронски каталог формиран је 1989, а интернет је у библиотеку уведен 1996. године. Прва интернет презентација НБС-а почела 1998. Виртуелна библиотека Србије заживела је 2003, дигитална је покренута наредне године, а електронски обавезни примерак 2011. године. Између 2007. и 2011. реконструисан је ентеријер и технолошки осавремењен кориснички део библиотеке, према решењу архитекте Зорана Радојичића.

За три награде – 900.000 динара

Наградни фонд од 900.000 динара распоређен је на следећи начин: победнику конкурса проф. Браниславу Митровићу и доц. др Ђорђу Алфиревићу са пројектантима Душаном Међедовићем, Урошем Мајсторовићем, Стефаном Лакићем и Душаном Грујовићем припада 500.000 динара, другопласираном, ауторима Анђели Карабашевић, Владиславу Суџуму, Ани Петровић и Алекси Бекићу – 250.000, док је трећа награда вредна 150.000 отишла у руке архитеката Зорана Радојичића и Дејана Миљковића са сарадницима Петром Саздановићем и Видом Недељковић. Тако је гласао петочлани жири: др Владимир Пиштало, управник Народне библиотеке Србије, Милисав Вуловић, начелник техничко-безбедносне службе, и архитекте др Милена Кордић, проф. др Нађа Куртовић Фолић и др Игор Марић.

Извор: Политика

Владимир Пиштало: Народна библиотека Србије није само читаоница, него културно раскршће (али…)

© Sputnik / Евгений Самарин

Народна библиотека Србије није само читаоница, него и културно раскршће. Она нашу културу представља у иностранству, а стране културе представља Србији. Не бисмо желели да иједан важан писац дође у Србију, а да не буде представљен у овој библиотеци, рекао је данас писац Владимир Пиштало, в. д. управника Народне библиотеке Србије.

Писци најбоље знају како се ствара и вреднује литература

На свечаности која је данас уприличена поводом 189. рођендан Народне библиотеке Србије, Пиштало је истакао да је међу новинама које ова установа планира у даљем периоду и увођење награде за најбољу књигу, о чијим би лауреатима одлучивали писци, јер „они најбоље знају како се ствара и вреднује литература“.

Према Пишталовим речима, један од приоритета у раду Народне библиотеке Србије у наредном периоду биће унапређење њеног сајта, као и дугогододишњи пројекат изградње депоа, за који би ових дана требало да буде завршено архитектонско решење.

„Народној библиотеци је потребно и више лабораторија за рестаурацију, јер књиге које пропадну, пропале су заувек. Никакав ружичасти хоризонт у будућности не може их заштитити од нас“, упозорио је Владимир Пиштало.

Маја Гојковић: Народна библиотека је наш аутентични савременик

Свечаности је присуствовала и министарка културе Србије Маја Гојковић која је истакла да Народна библиотека Србије није само чувар нашег колективног сећања, него и наш аутентични савременик.

„Трајући скоро два века Народна библиотека је подједнако с државом учествовала у свим њеним успонима и заједно делила тешка времена. У библиотеци се чувају непроцењиви рукописи наше националне и културне баштине, који нам помажу да сагледамо оно што смо били и што смо сада и да на тај начин поставимо боље темеље за оно што ћемо бити“, рекла је Маја Гојковић.

Матијевић: Љубав у доба великих пошасти

Ове године беседу поводом рођендана Народне библиотеке Србије прочитао је писац Владан Матијевић, посветивши своју реч Андрићевом Осману, књижевном јунаку чија болна љубавна епизода указује на то колико и, наизглед, мале патње за некога могу бити велике и трагичне.

„У времену када је више него икада важно бити најлепши, најјачи, најбољи, главни, први, када се свакодневно смењују слике великих победа и достигнућа, из неког разлога сетим се Османа, суштог губитеља, младића који се, измакавши својим киријџијама, на самом уласку у Вишеград, одједном нашао лице у лице с девојком која је откривена прала руке и хладила запарене образе“, навео је Владан Матијевић, додајучи да је светска књижевност пуна прича о великим љубавима, компликованом односу мушкарца и жене за који нам се само чини да у доба брзих машина и програмираних људи није битна тема.

„Иако Андрићева намера, сигуран сам, није била да користећи епизоду о Осману поручи да у времену страшних пошасти и великих силника појединац може страдати од наизглед малих опасности, ја из његове приче о Осману извлачим и тај додатни закључак“, навео је Матијевић.

Он је додао да је данас „док бржи процесор уништава спорији, док је на земљи све мање зеленила, чистог ваздуха и чисте воде, док нове болести харају светом, док се множе фундаметалисти, екстремисти и садисти, док је са свих страна угрожен опстанак појединца и породице, док је све мање правде и сигурности, док из ратом захваћених подручја све више људи креће у збегове“, свестан да извор непојмљиве патње може бити и девојка на чесми.

Подсећајући на причу о Осману, Матијевић је, поред осталог, желео да нагласи да, као што књижевност у којој су епизодни ликови описани траљаво и неубедљиво не може бити квалитетна, тако и установа каква је Народна библиотека Србије не сме почивати само на управнику, колико год он добар био, него и на његовим вредним сарадницима.

У оквиру свечаности додељено је и национално признање „Јан Шафарик“ из области библиотекарства. Награда је ове године уручена Гордани Ђилас, библиотекару-саветнику Библиотеке Матице Српске.

Поводом рођендана Народна библиотека Србије приредила је и изложбу „Река која спаја: Дунав на графикама из фонда Народне библиотеке Србије“.

 

Аутор:

Извор: Спутњик

Администратор: Лепо се међусобно почастише, али да ли сте, поштовани читаоче, икада посетили веб-сајт Народна библиотека Србије? Има ли шта ружније и непрегледније на српској мрежи? Ја не видех.

Пиштало: Српске књиге на латиници у Америци су „хрватске“ – то морамо да променимо /видео/

© Sputnik

Требало би расправити са Конгресном библиотеком у Америци то што се све српске књиге које се штампају латиницом – а то је велики број – тамо категоризују као хрватска литература, каже за Спутњик награђивани српски писац Владимир Пиштало, однедавно и в.д. управника Народне библиотеке Србије.

Он открива за Спутњик да је именовање на место првог човека НБС само убрзало његов планирани повратак у Србију и појачало жељу за – поправљањем ствари. Једна од ствари које би требало поправити је управо и договор са Конгресном библиотеком у Америци.

– Неке људе тамо познајем, а и био сам додуше као приватна личност неколико пута. Али, ако би се покренуо озбиљан разговор о томе на нивоу министраства, у ствари на нивоу земље и на нивоу библиотеке, мислим да би се то могло поправити. Једноставно, довољно је погледати да ли је књига штампана у Новом Саду, Београду, проверити како се писац зове… То се све лако може урадити , али се из једне лењости, инерције  не обавља. Ето, то је једна од тих активности која поправља ствари.

Намеравате и да идете по библиотекама по Србији, не само по матичним, већ и по општинским. Зашто сматрате да је то важно?

– Као писцу ми је увек била највећа награда да гледам  како се лица људи, уморна и наборана, у току добре књижевне вечери полако опуштају и некако се распакују. И на крају имате пред собом опеглана, опуштена лица и схватите да је у праву мој издавач  када каже да је успешно књижевно вече нека врста колективне терапије. И ту се дотичемо једне од најважнијих улога књиге: она утиче на лични живот човека. Књига је најдаља ствар од претенциозности која постоји. Ако се она лично не обраћа човеку изнутра, што се онда одражава на лицу, онда она не ради своју ствар. Зато је једна од активности коју имам намеру да радим у будућности је та да одлазим по библиотекама Србије и да одржим тај контакт са библиотекарима и читаоцима. И да на неки начин изражавам њихове проблеме и изазове, што мислим да ми је посао.

Имате ли већ неки концепт, идеју како ће изгледати ваш однос према књизи, сада из улоге управника а не писца?

– Прве две недеље ћу о томе разговарати, говорићу шта имам намеру да урадим, а онда би после тога било добро да се нешто и ради. Па после првих сто дана да опет разговарамо, али овога пута о нечему што се урадило.  То је одговорност, јер представљате једну институцију, стављате је у средиште културног живота, а Народна библиотека Србије је једна од најважнијих културних институција.

Желим и да популаришем читање, поготово међу младима. Зуко Џумхур је говорио да човек који има времена да чита, има времена за све и да  однос према књизи одражава елемент самопоштовања -читајући ви показујете да вам је стало до себе и да поштујете свој унутрашњи свет. Књига је, како кажу Кинези, врт у џепу. Нико вам не брани да је отворите и уђете у тај врт. Она је и најповерљивије место на свету, узме вас у себе и врати вас увећаног. Кад будем радио све ове послове који су део обавеза управника, – а неки од њих су правни, неки економски – нећу заборавити основни однос према књизи, основни разлог зашто све то друго радимо.

Шта бисте волели да урадите?

– Волео бих да обновимо сарадњу са међународним институцијама, јер ово је национална, али и интернаионална институција која је учлањена у систем европских и светских библиотека. И ако је ту можда дошло до неког малог застоја, ја бих хтео да то интензивирам на сваки начин. Да одељак библиотеке које са тиме бави увећам физички, да се више људи бави тиме, и да будемо присутни на свим међународним конференцијама. Ширење сопствене истине о животу шири се књигама и присуством у библиотечким мрежама. Хтео бих да будемо присутни на сваком од тих места.

© WIKIPEDIA
Владимир Пиштало: Волео бих да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара.

Волео бих, такође, да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара. Мислим да нема ништа лоше у томе, и сам сам добио ту награду и увек сам се поносио, јер је једна од две најдемократскије награде код нас: неки пензионер или нека ученица својим потписима гласају за књигу и мени је тај потпис читаоца увек изгледао као велика част. Могло би се размислити, да се то мало профилише, па да рецимо буде награда за најчитанију књигу есеја, за најчитанију књигу прича, роман…    да не буде само једна. Али, то ћемо кроз дијалог. Поред тога, волео бих да ту буде и награда за – најбољу књигу. Оно што бих хтео да променим је да у жирију те награде буду писци. Јер све ове награде додељују људи који нису писци и који не знају да раде то о чему причају. Када то изгласају писци – а бирали бисмо награђене и доказане – не можете превише да се жалите.

Са којим сте осећањем примили вест о именовању, да ли вас је без обзира на почаст то мало и уплашило, излазите ли овим именовањем  из зоне комфора?

– Сигурно јесте излазак из зоне комфора. Јер зона комфора је посвећеност писању и могућност да говорите искључиво у своје име. А то није баш сасвим исто ако представљате институцију. Ово јесте једно проширење искуства, јер ја сам стални професор у Америци и разлог прихватања овог посла сигурно није новац већ изазов.  Хтео сам да се вратим у Србију, то сам хтео раније или касније, ово је једноставно то учинило ранијим. Као стални професор у Америци могао бих да размишљам о пензији, али било је занимљивије покушати да се уради нешто на већој скали. И да се неке ствари поправе. Поред свега о чему сам говорио, волео бих да на Косанчићевом венцу вратимо ова читања која су била јако популарна лети. Јер, шта је библиотека? Библиотека је традиција, а традиција је збир свих момената, и пре нас и после нас и увек је већа од само овога нашег момента. Кад сам примао награду „Меша Селимовић“ испред остатака некадашње библиотеке на Косанчићевом венцу, ја сам инсистирао да то буде баш ту. Хтео сам да та библиотека буде у позадини. Оно што смо визуелно изјавили тамо гласи: ово је за нас и даље библиотека. Нису то неки бесмислени темељи, то што се десило 1941. није означило крај. Е, то је традиција. То је фокално место које је за нас важно и то што сам желео да тамо добијем награду је повезано са овим о чему говорим.

Ја не знам да ли то може да се уради, али мени би најдраже било када би та зграда могла да се обнови. И да то буде неки културни простор, не мора да буде само библиотека. Неко је говорио за мостарски мост кад је срушен да нови мост неће бити мост него споменик  мосту. Та библиотека ће бити и библиотека и споменик библиотеци, ако се то уради.


Аутор:

Извор: Спутњик