Народна библиотека Србије на прагу решења за заштиту непроцењивог блага српске писмености

© Фото : Народна библиотека Србије

Београдски паримејник, Типик јерусалимски, Четворојеванђеље, рукопис песме „Ave Serbia” Јована Дучића, збирке књига Вука Караџића, Доситеја Обрадовића, Петра Петровића Његоша, Захарија Орфелина, Забавник Димитрија Давидовића, само је део богатог културног наслеђа које чува Народна библиотека Србије.

Вишедеценијски проблем националне библиотеке на Светосавском платоу – недостатак простора за смештај библиотечке грађе коначно би могао бити решен пошто је Народна библиотека Србије у сарадњи са Друштвом архитеката Београда недавно расписала конкурс за идејно решење за изградњу – проширење постојећег депоа.

Плански основ за предметну изградњу садржан је, како је наведено у конкурсу, у Плану детаљне регулације дела Врачарског платоа између улица: Катанићеве, Макензијеве, Чубурске, унутрашње границе парцела дуж парне стране Шуматовачке, Браничевске, Ранкеове, Небојшине, Скерлићеве и Боре Станковића, а рок за предају радова је 19. фебруар.

Тако ће Народна библиотека добити довољно простора за смештај својих фондова који се непрестано допуњују и обогаћују.

© Фото : Народна библиотека Србије
Београдски паримејник, прва четвртина 13. века: најстарија српска књига у Народној библиотеци Србије, из времена Светог Саве (Рукописна збирка)

Београдски паримејник – најстарија рукописна књига

Међу најдрагоценијим предметима у фонду Народне библиотеке Србије јесте 320 рукописних књига, претежно српских, словенских, писаних ћириличним писмом и само неколико на другим писмима и другим језицима.

„Најстарија српска књига у Народној библиотеци Србије је Београдски паримејник из прве четвртине 13. века. Прошле године смо успели да објавимо његово фототипско издање. То је књига из времена Светога Саве. Не знамо тачно време њеног настанка. Настала је на подручју Рашке државе и садржи избор старозаветних читања за богослужења, изузетно важна за стару славистику уопште, јер има непосредне везе са најстаријим слојем старословенске писмености“, истиче у разговору за Спутњик начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије др Владан Тријић.

Тријић подсећа да је велико књишко благо, сакупљено пре свега у Старој Србији током 19. века, оштећено током Првог светског рата, а потом уништено у бомбардовању 6. априла 1941. када је изгорела Народна библиотека Србије на Косанчићевом венцу и многи уникати неповратно нестали.

© Фото : Народна библиотека Србије
Никодимов типик, 1319. година, почетак колофона: аутограф превода Јерусалимског типика архиепископа Никодима, један од рукописа уништених у немачком бомбардовању 1941. (Стара збирка)

Једини рукопис који је преживео уништење Библиотеке 1941. је Зборник српских житија и Хиландарски типик таха-монаха Марка, 1370/1375. година, почетак Хиландарског типика.

Богат литургијски живот у књигама из 13. века

Први рукописи су почели да стижу у националну библиотеку већ септембра 1941. тако да је до данас сакупљено 320 рукописних књига.

„Имамо више изузетно значајних књига из 13. века, јер сведоче о традицији пре увођења Јерусалимског типика где је постојало читаво једно шаренило. У тим књигама се очитава врло богат литургијски живот којим је живео српски народ у 13. веку. Види се и како су књиге прилагођаване потребама те одређене заједнице. То је права ризница због сведочанства о тадашњем животу, али и због везе са старословенском писменошћу која је највећим делом сачувана у српским књигама, посебно 13. века. Због тога је наша писменост изузетна у односу на остале словенске писмености“, наглашава Тријић.

Библиотека чуве и књиге од 14. века па надаље.

„Неке су драгоцене због својих украса, друге због писма, треће због садражаја. Има примерака који успевају да обједине све те квалитете. Иако је наша збирка рукописних књига обнављана последњих 70-80 година, она успева да на репрезентативан начин представи развој српске књижевности и писмености кроз време“, каже наш саговорник.

© Sputnik / Дејан Симић
Владан Тријић

Од инкунабула до звучних записа

Вредна пажње је збирка старе српске штампане књиге од 15. до 17. века.

„Ту имамо од првих српско-словенских инкунабула из Цетињске штампарије па надаље. Чувамо једну инкунабулу на латинском из 1481, затим преко 120 примерака књига западноевропске литературе из 16. века“, наводи начелник Археографског одељења НБС.

Национална библиотека поседује и збирку мапа и атласа од 16. века па надаље, а међу њима најстарија географска карта на којој је приказана Србија јесте „New Griеchenlandt mit anstossenden Länder“ из 1580.

© Фото : Народна библиотека Србије
New Griеchenlandt mit anstossenden Länder, 1580: најстарија географска карта у НБС на којој је приказана Србија (Картографска збирка)

Тријић скреће пажњу и на фонографску збирку звучних снимака и музикалија штампаних и руком писаних, а све од првог звучног снимка начињеног у Београду 1903.

У колекцији старих и ретких књига, штампаних од 1519. до 1867. године, када је званично у Србији усвојен Вуков правопис, налазе се збирке књига Јована Рајића, Бранка Радичевића, Стојана Новаковића, Атанасија Стојковића, Јована Стерије Поповића, Доситеја Обрадовића, Петра Другог Петровића Његоша, Димитрија Давидовића, Ђуре Даничића, Захарија Орфелина, збирка књига о Герасиму Зелићу.

Српско културно благо расуто по свету

Дешава се да Тријић са својим колегама проналази примерке српског културног наслеђа и ван граница наше земље.

„Пре неколико година смо успели да прибавимо изузетно драгоцену књигу Захарија Орфелина из 1761. ’Горестни плач’ који говори о положају српског народа у Аустроугарској. Знало се само за један примерак те књиге, који је уништен у бомбардовању 1941. Мислили смо да не постоји више ниједан, али је бечки антиквар понудио на продају сачувани примерак и библиотека је успела да га купи. То је поема Захарија Орфелина која се сматра првим српским модерним песничким делом“, наглашава Тријић.

Наш саговорник каже да је српско благо расуто по читавом свету – од севера Русије до Сједињених Америчких Држава и на југу до Синаја и Јерусалима.

© Фото : Народна библиотека Србије
Захарије Орфелин, Горки плач некада славне Србије…, Венеција 1761: једини познати примерак првог српског модерног песничког дела (Збирка старе књиге)

„То говори о културним кретањима, али и о начину живота српског народа и његове судбине. Никако не можемо да поистоветимо нашу државу са оним где је српски народ живео и стварао, што је још важније. Те књиге су расуте по свету, али се можда тако на најбољи начин репрезентује српска култура уколико се, наравно, чувају на прави начин, ако су доступне нашим проучаваоцима и представљају се на начин на који заслужују“, сматра Тријић.

Он подсећа да се најстарији препис Номоканона Светог Саве – Иловичка крмчија налази у Загребу, у Синајском манастиру су драгоцени рукописи из 13. и 14. века па и старији, а једну збирку чува и Патријаршијска библиотека у Јерусалиму.

„Пре неколико година радећи у бечкој библиотеци и описујући једну рукописну књигу, приметио сам састав оригиналне српске књижевности – заједнички Канон Светом Симеону и Светом Сави Теодосија Хиландарца који нам је био познат у неколико примерака. Сада смо нашли још један препис у књизи која нам је позната и два пута је до сада била описивана, али састав се налазио на неочекиваном месту и поредак је поремећен. Неко приликом повезивања књиге у 19. веку није саставио листове како треба па је тај сегмент Теодосијевог наслеђа био изгубљен до сада“, напомиње Тријић.

Фото : Народна библиотека Србије
Јован Дучић, Ave Serbia: рукопис песме коју је Дучић написао у Атини 1918. (Збирка млађих књижевних рукописа и архивалија)

Књига има у Паризу, Лондону, Оксфорду, Москви, Санк Петербургу, Софији..

„На стотине је градова у којима се налази српско културно наслеђе, све до Харварда и Јерусалима. Није сачуван велики број примерака у поређењу са неким другим културама, али је он врло репрезентативан и шеренолик по садржају и другим особинама. Да бисмо склопили слику развоја наше писмености, да би се све слило у једну причу о развоју културе српског народа, потребан је велики физички напор“, наглашава др Владан Тријић.


Аутор:

Извор: Спутњик

СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Народна библиотека Србије: Ћирилске рукописне књиге

Братков минеј Рс 647 (л.124′-125)

Збирка рукописних књига Народне библиотеке Србије садржи књиге на српском и другим редакцијама старословенскога језика (руској, бугарској, влашко-молдавској), као и старе штампане књиге настале у периоду од 1494. до 1638. године. Међу њима је само 12 примерака од некадашњих око 1300, опљачканих у Првом и уништених у Другом светском рату приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Међутим, иако се формира тек у последњих шездесет година, ова збирка је једна од врло важних за проучавање, духовни и друштвени живот Срба од XIII до XIX века. Њен састав чинe библијски текстови, проповедничка литература, житијина, апокрифна и дела аскетске садржине. Заступљени су и текстови правно-законске садржине, као и све врсте литургијских књига. У саставу разних зборника и других дела налазе се преписи српских родослова и летописа, дела из географије, историје, фармакологије, као и други састави световне садржине. Од ћирилских рукописних књига писаних српском редакцијом старословенскога језика издвајамо следеће: Београдски паримејник (прва четвртина XIII века), Братков минеј (друга четвртина XIII и прва половина XIV века), Беседе Теодора Студита (крај XIII и почетак XIV века), Лествица (средина XIV века), Зборник српских житија „тахa Mарка” (1370/1375), Александрида (друга четвртина XV века), Призренски препис Душановог законика (1525/1530) и др.Збирка рукописних књига Народне библиотеке Србије садржи књиге на српском и другим редакцијама старословенскога језика (руској, бугарској, влашко-молдавској), као и старе штампане књиге настале у периоду од 1494. до 1638. године. Међу њима је само 12 примерака од некадашњих око 1300, опљачканих у Првом и уништених у Другом светском рату приликом немачког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године. Међутим, иако се формира тек у последњих шездесет година, ова збирка је једна од врло важних за проучавање, духовни и друштвени живот Срба од XIII до XIX века. Њен састав чинe библијски текстови, проповедничка литература, житијина, апокрифна и дела аскетске садржине. Заступљени су и текстови правно-законске садржине, као и све врсте литургијских књига. У саставу разних зборника и других дела налазе се преписи српских родослова и летописа, дела из географије, историје, фармакологије, као и други састави световне садржине. Од ћирилских рукописних књига писаних српском редакцијом старословенскога језика издвајамо следеће: Београдски паримејник (прва четвртина XIII века), Братков минеј (друга четвртина XIII и прва половина XIV века), Беседе Теодора Студита (крај XIII и почетак XIV века), Лествица (средина XIV века), Зборник српских житија „тахa Mарка” (1370/1375), Александрида (друга четвртина XV века), Призренски препис Душановог законика (1525/1530) и др.

Народној библиотеци Србије је на чување, заштиту и проучавање поверена збирка рукописних и старих штампаних књига манастира Високи Дечани. Тако је на једном месту окупљен знатан број старих српских рукописних књига.
Археографско одељење Народне библиотеке Србије, поред тога што се стара о овом рукописном фонду, располаже и фототеком, са великим бројем фотографија и микрофилмова рукописа из домаћих и страних збирки, као и филигранолошком збирком, која је најбогатија на Балкану. Читаоница Археографског одељења са приручном библиотеком отворена је од 9 до 14 часова радним данима, а корисници наведених фондова могу да рачунају на стручну и информативну помоћ од стране сарадника Одељења.

Београдски паримејник (књига са паримијама, „притчама” или „чтенијима” из Старог и Новог завета, која се казују на вечерњем богослужењу, нарочито уочи празника). По свом писму и изгледу у целини ова рукописна књига припада групи најлепших споменика ране српске писмености уопште. Писана је на пергаменту српском редакцијом старословенскога језика, строгим калиграфским потезом који говори о постојању велике писарске традиције у српској држави почетком XIII века. Београдски паримејник нестао је у Првом светском рату 1915. године, а пронађен у Немачкој где је 1969. откупљен заједно са још девет рукописних књига које су припадале Народној библиотеци.

Призренски препис Душановог законика писан је почетком XVI века на папиру, српском редакцијом старословенскога језика. Поред Душановог законика Призренски рукопис садржи углавном правне односно црквеноправне текстове, текст Скраћене Синтагме Матије Властара, Правила светог Јована Посника, одломак из Синтагме, Светог Василија питања и одговори о цркви, Законик цара Јустинијана, кратко правило у вези са постом и посланица патријарха Генадија. Ова рукописна књига нестала је у Првом светском рату 1915. године, пронађена је у Немачкој одакле је и враћена у Београд.

Зборник попа Драгоља потиче из треће четвртине XIII века, писан је на пергаменту српском редакцијом старословенскога језика — српскословенским језиком. У њему се налази запис писара презвитера Василија, званог поп Драгољ, по коме је Зборник и добио назив. Бивши власник рукописа, П. Срећковић нашао је овај Зборник 1875. године у албанском селу близу Скадра и, по његовим речима, до тада га је чувало 17 генерација у једној свештеничкој породици. За Народну библиотеку од г. П. Срећковића откупило га је Министарство Србије 1902. године. За време Првог светског рата нестао је са већом групом српских рукописних књига. Пронађен је 1969. године у Немачкој и тада је откупљен за Народну библиотеку Србије.

Братков минеј (богослужбена књига раздељена према месецима у црквеној години на дванаест томова од септембра до августа), 1234-1243. г., друга четвртина XIII века и прва половина XIV века. Ова рукописна књига писана је српском редакцијом старословенскога језика, углавном на пергаменту, али садржи и неколико листова папира. Према запису једног од писара, презвитера Братка (по коме је и Минеј добио име), најстарији део писан је у време краља Владислава (1234-1243). По садржини Братков минеј јесте служабни минеј за септембар, октобар и новембар и празнични минеј од децембра до августа.

припремила др Драгана Новаков


Београдски паримејник Рс 652 (л.74′-75)

Извор: Народна библиотека Србије

Приредио, јер има и других веб-сајтова осим оних са вестима о политичарима и “селебритијима”: Администратор

Драгољуб Петровић: Дубровачка књижевност може бити хрватска само – уз фусноту

Све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“

Драгољуб Петровић

Пише: Драгољуб Петровић

Матица хрватска, уз све то, не може да докаже ни где се све Хрватска налази[ла], и откад је тамо где вели да јесте, јер многи познаваоци њених прилика никако не могу да је пронађу „на земљовиду“.

Хрватска је давно кренула у „потрагу за самом собом“ и засад утврдила да је примила хришћанство пре 13 векова, али још није стигла до тога да су средњодалматинска острва била српска, макар до Х века; да „у уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина… пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском („Урош Божијом милошћу краљ Далмације, Хрватске, Диоклије, Србије и Рашке и господар целе приморске земље“); да је према попису аустријског статистичара др Адолфа Фикера.

У Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24% Арнаута; да је „Свети апостол Паво“ на Мљету проповедао хришћанство међу Србима (неки веле да није на Мљету него на Малти, а неки рекоше да на Малти нема отровница); да се по Далмацији и дубље у њеном залеђу налази много православних цркава из времена које је претходило ономе за које Хрвати веле да су примили хришћанство; да Поморавље и Сусак припадају истом антрополошком типу и да се тај појас додирује са словеначком кајкавштином у околини Бузета; да је Фердо Шишић утврдио да 1606. године источна хрватска граница иде линијом Питомача–Грђевац–Стеничњак–Слуњ–Доњи Косињ и уз Велебит до близу Новиграда у залеђу Задра; да су „Сињску алку“ утемељили Срби и да је „алкарски војвода“ могао бити само најхрабрији војник и најчеститији домаћин, а откад је она постала „хрватска“ – ту је „дужност могао обнашати“ сваки кољач деце, жена и немоћних стараца (па и онај генерал који је због таквих подвига постао „почасни грађанин“ у сваком трећем хрватском граду); да је мостарска бискупија основана 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника; да је фра Иво Франо Јукић средином XIX века утврдио да православци у Босни за себе знају да су Срби, а католици једино да су – католици; да је надбискуп сарајевски Штадлер 1882. године устоличен у некој брвнари јер католичке цркве у Сарајеву није било (а после Давор Периновић, предводник ХДЗ у Босни, иначе унук требињског проте, неопрезно признао да су све католичке цркве по Босни, или бар њихов највећи део, саграђене после Првог св. рата и – главу једва спасао бекством у Немачку); да је Рељковић давно признао да су његови Славонци „српски штили и српски писали“, други после дода[ва]ли да је по Славонији „било име Хрватско све до близу 1867. зазорно, као у Хрватској име Крањско“, а колико су у Хрватској поштовани и хрватско име и хрватска нација, показаће и то да је „кружила досјетка да је један хрватски племић говорио да би радије свога коња сматрао припадником хрватске нације, него свог сељака“; да је 1911.

Јулије Бенешић записао да се „сријемски момци још стиде, да за себе рекну, да су Хрвати“; да је неку годину раније Стјепан Ившић поменуо да Славонци из околине Ђакова „кажу, да се зовемо ’Рвати“; да је у то време у Суботици било укупно 26 (и словима 26) Хрвата и 36.000 Буњеваца. Итд.

Мелем за муке Матице хрватске

Могли бисмо овде поменути и многе друге појединости које Матици хрватској или нису познате или на питања о њима нема одговор, али и ово ће бити довољно да се на њене муке привије мелем: све на шта Хрвати данас гледају као на „своју културну тековину“ приредили су им Срби (било православни, било католици) јер они, Хрвати, за то „нису имали ни времена ни афинитета“: они су се много  боље сналазили у клању нејачи (рецимо, у Магдебургу у Тридесетогодишњем рату и тамо се на необичан начин убележили у немачко памћење: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“) него у питањима духа и чувању некаквога друкчијег памћења. Тако су, по данашњој Хрватској, свако ћириличко слово оставили православни Срби и о томе сведочи и Миховил Павлиновић записом да је „прича у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда, као што је добар дио далматинских Заго­раца“. То је Павлиновић рекао пре него што је подигао правашки барјак, а Матица хрватска сад га не може поучити сопственој памети.

Нити сама може много да бира: ако Хрвати неће да се помире с тим да су били Срби, они могу полагати право на то да су Гундулић и Држић „хрватски писци“ само под условом да уз онај Супилов навод да су они „освојени за хрва[т]ство“ у фусноти назначе да су они пре тога више од триста година били Срби, али да никако нису могли одбити хрватску путовницу до млађег каменог доба коју им је потписао Радослав Катичић.

И да су само због тога, и толико векова после своје смрти, пристали да се „упишу и у Хрвате“.

Све ово ја причам с пакосним предумишљајем: ако је Хрвата некад било, они су били периферно српско племе, распоређено, вероватно, по деловима западнијих јадранских острва и у велебитском залеђу и на то указује, пре свега и изнад свега, типолошка подударност чакавштине и старе штокавштине и чињеница да се за Хрвате источније од напред оцртаних граница није чуло до пре стотинак година (иако онај Колиндин десетар-савјетник Лошо вели да су се Хрвати простирали до Балтика и Урала иако их почесто зналци нису могли наћи ни у Загребу – и то с разлогом јер су тамо живели Словенци). Стари шантави Вук у тај атар није залазио, није знао ни за Марулића ни за Хекторовића, као што „Хрвати“ нису знали ни за Држића  ни за Гундулића до последњих година XIX века (тј. до онога загребачког „Католичког конгреса 1900). Ако су комунисти 1945. наредили да сви католици под њиховом командом морају бити Хрвати и ако су им у мираз утурили и сву стару српску „католичку“ културну традицију, онда Срби морају прогласити да је таквим наредбама „истекао рок важења“ и да је дошло време да се „нека памет“ стави на решето и да се види шта ће од ње остати: Вук се „дохватио“ Дубровника и ми и сад, као и пре комуниста, видимо да је то учинио с разлогом. И Матица српска те његове разлоге оверила враћајући „старе Дубровчане“ из прогонства и увршћујући их у своју едицију „Десет векова српске књижевности“. И надам се да ће се тамо наћи и сви они стари писци који су икад признали да су „српски штили и српски писали“.

И да се, при том, нико не мора извињавати и тражити разлоге за такве поступке, какав је, рецимо, онај да та књижевност „има двојну припадност и да је истовремено и хрватска и српска“. На таква „оправдања“ може се гледати као на покушај да се спорови о проблемима не заоштравају, али ја бих рекао да такво тактизирање, у нашим приликама, може бити непаметно и своје схватање заснивам на простој чињеници да „хрватске компоненте“ у тој књижевности није било ни кад је настајала, ни много векова после тога, и ако Хрвати тврде да никад нису били Срби, онда то само може значити да се они аутоматски одричу и књижевности која је настала на српском језику, и свих граматика тога језика, и свих његових („илирских“, „далматинских“ или сличних) речника.

О тим граматикама и речницима писао сам у другим приликама и овде то нећу помињати, али неки српски неспоразуми с памећу не могу се заобићи. Један од њих, пре годину-две, назначила је Дијана Црњак на страницама Политике наводећи да „у каталозима наших библиотека“, рецимо, Бранко Ћопић пише „босански“, девет „хрватских књига“ написао је Момо Капор, истим језиком  писани су Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, а то још увек чине Р. П. Ного, СПЦ и САНУ. И идући тим трагом, тада сам записао да су „српски језик и његово писмо, последњи пут и темељито, осрамотили Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије („17. липња 2008“) када су, „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу… измјеном постојећих трословних ознака хрватског и српскога језика из норме ISO 369-2 у међународну класификацију језика коначно уведена два потпуно раздвојена језика и то: хрватски језик с кодом  hrv и српски језик с кодом srp. Дотад је за хрватски језик вриједила ознака  scr (Serbo-croatian-Roman), а за српски језик scc (Serbo-croatian Cyrilic) које су ознаке третирале та два језика као један језик“; тај трговачки аранжман „супотписао је и Институт за стандардизацију Србије и Хрватски завод за норме“.

Не знају шта је језик ни шта су стандарди

Другде сам тим поводом записао да су Народна библиотека Србије и Институт за стандардизацију Србије, потписујући Хрватима „признање“ да српски и „хрватски“ нису један језик, истовремено „потврдили да не знају ни шта је језик, ни шта је књига ни шта су то стандарди“, а појединости које је поменула Д. Црњак показују да српске националне библиотеке данас још успешније срамоте и српски језик и српску нацију. И треба их запитати да ли они знају и нешто мимо тога.

Те сам редове записао пре годину и по, а навод Слободана Владушића од пре који дан доноси нам потврде да „наше“ националне библиотеке ништа друго и не знају. „Ево скорашњег примера. Ради се о књизи Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић. Језик – српски, писмо – ћирилично, издавач – Српска књижевна задруга. Овој књизи се у предметном каталогу Народне библиотеке Србије (НБС) додељује шифра 821.163.43, што значи да за НБС књига Злате Бојовић спада у – хрватску књижевност. Дакле, док је за све институције у Србији  које се научно баве историјом српске књижевности књижевност Дубровника и српска и хрватска – што је и став ауторке књиге – неко је у НБС одлучио да буде само хрватска, Зашто?

То је питање за управу Народне библиотеке Србије.

Да није у питању грешка већ доследност надлежних у НБС, потврђује и књига Поезија Дубровника и Боке Которске у доба ренесансе, барока и просветитељства (приредила Злата Бојовић), која је објављена у оквиру едиције Десет векова српске књижевности (Издавачки центар Матице српске). Ова књига је такође означена шифром 821.163.42, што значи да припада – хрватској књижевности. Наведени примери показују у ком правцу се ствари крећу када људи пристану да буду равнодушни према судбини националне књижевности. Равнодушност тада води ка осећању културне инфериорности, а самим тим и мирења са свим облицима националног понижења, који се тада прихватају као нешто нормално и заслужено. После тога, наравно, следи одрицање од идентитета који више не може да се брани, јер је из њега избрисана свака вредност“.

*

Сл. Владушић вели да би то могла бити „питања за управу Народне библиотеке Србије“, али ја мислим да би се о томе свему ваљало распитати и на неким другим адресама. Па, између осталих, и на оној из које се постављају управници те библиотеке, а затим и на оној која одређује правила по којима се код нас попуњавају „национални књижевни претинци“.

И проверити да ли та правила одређују Срби или њихови окупатори.

То сматрам врло битним за развезивање чворова о којима разговарамо: ако то чине ови други, даља разјашњења биће ми сувишна, али ако о томе одлучују они први – биће занимљиво сазнати макар која их је памет на ту позицију истурила. За то ће ми добро доћи позивање на реч умнога Јована Ђаје (на њу ме је другар ових дана упозорио) којом је честитао Митри Митровић постављење за министра српске памети подсетивши је узгред да се нашла на месту на коме су се пре ње налазили и Св. Сава и Доситеј. Јована Ђају често сам помињао по његовим погледима на то како државу треба организовати тако да она увек остане у рукама (нај)бољих и да никад не сме пасти у руке „оних других“. С Митром и њеним Милованом (Ђиласом) наступили су „они други“ и још никако да им видимо крај: последњи се за то место квалификовао тиме што је био учитељ председниковог сина, а у историју српске памети уписао се тиме што је наредио да се „црногорски језик“ призна на Новосадском универзитету с образложењем да је то „службени језик у Црној Гори коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу“.

Биће да је на тој памети утемељено и оно што нам потписује Народна библиотека Србије.

 

Извор: ИН4С