Дан када су трстенички клинци плакали

У свемир је полетео као пилот авиона, а вратио се као легенда. Јуриј Гагарин, човек из прошлости који је ушао у будућност, човек нада, човек који је Русију упрегао у свемир.

Јуриј Гагарин

Тог 28. марта 1968. године, отац је дошао са посла и затекао нас испред зграде како се играмо. Вечерње новости које су увек биле задњем џепу овога пута носио је у руци. Показао ми је насловну страну на којој је писало “Погинио је Јуриј Гагарин”. Јуче 27. марта 1968. године, у тренажном лету погинуо је Јуриј Гагарин….. Погладио ме је по коси и отишао кући рекавши да дођемо на ручак. Мој брат, Зека, Раде, Милан и још неки су видели да се нешто десило питали су ме шта је било. Кад сам им рекао сви су занемели. Иако мали, знали смо све о цару висина, о селу Клушину близу града Гжатска, о његовом страдању за време рата и о путу до свемира.

Грб града Гагарина

Први је заплакао мој брат па сви остали. Седели смо тада  на степеницама Солитера “А” док нас чика Србин онако мусаве није отерао кући, где смо наставили. То је био једини пут када смо жалили странца, који то није био.

Драга Русијо, хвала ти што нам даде таквог јунака. Нама Србима ће сигурно остати у срцу и души.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији

Не бива „следи науку“

“Живот”, Амир Реза Торкаман Рахмани / Картун мувмент

Превише политичара током пандемије вредносне судове преобличава у чињенице

„Наука може објаснити шта постоји у свету, како ствари функционишу и шта би могло бити у будућности, међутим по дефиницији наука не полаже право да зна шта би требало да буде.  Тако пише Јувал Ноа Харари у Сапијенсу. Схватио човек. Исто као и шкотски филозоф из 18. века  Дејвид Хјум, који у свом чувеном делу из 1751. године “Истраживање моралних принципа” рече да материјална стварност не може одређивати моралну стварност.

Неколицина других људи такође је износила сличне ставове током пандемије ковида 19. Један од њих је др Вини Прасад, ванредни професор епидемиологије и биостатистике на Калифорнијском универзитету у Сан Франциску, који каже: „Наука не може доносити вредносне судове. Наука не одређује политику. Политика је људска делатност која комбинује науку са вредностима и приоритетима. Што се тиче дебате о затварању школа, Прасад примећује да:

„Наука може помоћи да квантификујемо повећани ризик (или недостатак истог) код поновног отварања школа и ширења САРС-ков-2, и да помогне у квантификовању образовних губитака због континуираног затварања, али наука вам не може рећи да ли да отворите или затворите школе. За доношење такве одлуке потребне су вредносни систем, принципи и визија типа друштва какво желимо да будемо”.

Ерман Созудогру, сарадник у настави филозофије медицине на УКЛ универзитету, дошао је до истог закључка и то на почетку пандемије. „Научници раде дан и ноћ како би побољшали наше разумевање ове болести“, написао је у марту 2020. Такође: „Не постоје коначни подаци који могу одредити најбољи метод за борбу против ковида 19. Оно што одређује одлуке су наши вредносни судови. ”

Нажалост, такви увиди нису продрли у дух времена (немачкиzeitgeist – термин употребљен за наслов изложбе неоекспрексионистичких слика у Берлину 1982. године – прим. прев.). Уместо тога, струка и медији су протеклу годину провели убеђујући нас да „следимо науку“, као да је наука садржи и “мапу пута” и морални компас.

Наука нам само даје податке, не и упутства. Помало налик ветроказу. Погледате у ветроказ и закључите да дува јак ветар са северозапада, али оно што вам ветроказ не може рећи је како да одговорите на информацију. Једна особа може одлучити да би било лудо изаћи напоље по тако ветровитом дану, друга да је савршен дан за шетњу. Исти приступ, али различити одговори.

Ако сте одлучили да изађете на ветар, наука вам може помоћи да одлучите како да се утоплите. На пример, наука ће вам рећи да материјали који задржавају ваздух, нпр. гушчије перо, изврсно задржавају топлоту. Наука ће вам такође рећи да ношење шешира може помоћи да вам стопала остану топла, али наука вам не може рећи да ли да прошетате по ветровитом времену или да останете у кући сркућући врући какао на софи, док гледате како гране лупкају по прозору.

Јер наука нам може рећи како да постигнемо, али не који циљ. Тај посао припада идеологији, етици, вредносном систему. И ево опет срећемо Харарија, али овог пута кад у осврту на ковид фебруара 2021.године у Фајненшал тајмсу каже: „Када доносимо одлуку о политици, морамо узети у обзир многе интересе и вредности, а пошто не постоји научни начин да се утврде који интереси и вредности су важнији, не постоји научни начин да се одлучи шта треба да радимо”.

Другим речима, „следи науку“ неће преживети логичко преиспитивање – било да је наука робусна или климава, етаблирана или још флуктуира, мења се. Кад људи кажу „следи науку“, оно што заиста мисле је „следи моје вредности“.

Да ли процењујемо успех медицине спашеним животима или напредак меримо на основу способности да се бринемо о умирућима? Да ли више ресурса посвећујемо људима који су нам дали живот или онима који ће наследити планету? Наука нам не може дати одговоре на ова питања.

Неки верују у светост људског живота и да би очување живота требало да буде основни друштвени приоритет. То је одбрамбени поглед на свет. Други верују да светост живота лежи у проживљеном, тј. ако спашавање сваког живота захтева да се одрекнемо социјалних, културних и духовних веза, онда управо то нашем животу даје смисао и структуру, да имамо право на погодбу “или-или”. Што је такође одбрамбени поглед на свет.

Скривени испод реторике „праћења науке“, ови различити погледи на свет обликовали су и поларизовали дискурс око ковида. Спаси животе, вриште једни. Други – спаси како живимо. Наука ће овај спор решити лако, исто као питање да ли су планине боље од океана. Претпоставимо да група “спасимо животе” живи у земљи која се зове Сафтија, док група “спасимо како живимо” обитава у суседној Експерији. Ковид се са једнаком брзином проширио на обе земље и њихово вођство има на располагању исте податке. Шта бива?

Сафтијанци страсно верују да спашавање живота оправдава готово сваку жртву. Живот је дар и цивилизовано друштво живе не види као терет. Другачији став запањује и вређа. То их доводи до очаја.

Становници Експерије, такође страсно и у потпуности,  верују да очување животног обиља, “квалитета живота” оправдава понеки губитак људског живота. Они не желе да људи умиру, али су спремни да прихвате увећану смртност како би одржали постигнути социјални, културни, економски и духовни животни стандард, као што је то друштво у прошлости чинило са смртним случајевима који су се догодили у саобраћају или епидемији грипа. Другачији став запањује и вређа. То, сад њих, доводи до очаја.

Ове две групе би на основу истих података – истих чињеница, бројки, графикона, криви, скокова, таласа, забрињавајућих варијанти и резултата клиничких испитивања вакцина – донеле потпуно различите закључке о томе како је најбоље поступити. Зато што им одлуке проистичу из вредносног система, а не из виђења криве или спајк протеина.

Због тога наука сама не може решити ковид 19. Прави рат се води на идеолошком, а не на научном плану. Једно виђење живота против другог. Без обзира на напредак науке, различити погледи на живот ће и даље вући конце одговора на пандемију.

 

Аутор: Габријел Бауер

Извор: Спајк онлајн

Превод: Радмило Потић

Пренето са: Ћирилизовано

На данашњи дан

У част бранилаца Београда 6. априла 1941. године

Поштовани читаоци,

Не рећи нешто о данашњем дану би било стварно лоше, а данас се навршава 80 година од бомбардовања које су нам приредили наши садашњи пријатељи Немци, наравно без објаве рата, како они то обично чине. Потоња бомбардовања Београда чинили су опет наши пријатељи, па ето ми не треба да се бринемо ко нас бомбардује, то су увек пријатељи.

У прилогу је чланак којим ћемо вас подсетити на та дешавања, а поткрепићемо га и причом из Кафане “Зора” и Ваздухопловног музеја Сурчин.

Милорад Ђошић, пуковник авијације у пензији-пилот

 

Стари телефон у београдској кафани Зора крије причу о херојима наше историје

Кафана Зора (Фотографија: Владимир Живојиновић / Ноиз)

Прича 11 пилота који су без поговора кренули у одбрану Београда 1941. године темељ је легенде која никада неће пасти у сенку, већ ће сијати пуним сјајем од кафане у којој су последњи пут наздравили до неба.

Знате оне моменте када су речи превише мале да опишу тренутак и величину људи, па само уздахнете, помислите на тај подвиг и најежите се због тог херојског потеза? Е, па, овим момцима може само да се направи дубоки наклон.

Пилоти 102. 2. екадриле Шестог пука у Мостару крајем 1940. године

Наиме, 6. априла 1941. године, 102. ескадрила Шестог ловачког пука авијације Краљевине Југославије кренула је у одбрану Београда из београдске кафане “Зора”. Пилоти су добили наређење да хитно дођу у главни град из Мостара, јер је већ било јасно да ће крв, зној и рат тотално обузети наше просторе.

Историчар авијације Петар Недељковић је са нама поделио детаље овог великог догађаја.

– Пилоти су патролирали нашом границом, јер је стално било повреда ваздушног простора од стране Италијана, али им је наређено да дођу у Београд где им је била база. Они су отишли кућама како би поздравили и, испоставиће се за неке, последњи пут видели своје породице, а онда се по договору окупили, и то баш у “Зори” – прича Недељковић.

Људи који су знали каква их борба чека, те да вероватно неће више угледати сунце , добили су слободно вече, али је главна команда морала знати где се налазе, уколико буде морало да се да знак за покрет.

Њихове слике су на зидовима Зоре
(Фотографија: Ноиз)

– Са пићем се није претеривало, јер су сви били свесни да ће ујутру да полете у сусрет надмоћним Немцима. Ипак, певала им је легендарна Дивна Костић. Она је била заљубљена у једног од пилота, што је и сама признала, тако да је певала целу ноћ за џабе. Ескадрила је певала песме попут “Ој, Хитлеру, милу ли ти нану, оставићеш кости на Балкану” и “Кад би ове руже мале”. Дивни су сузе кренуле, јер је знала шта ће се догодити – каже Недељковић.

У један сат после поноћи, зазвонио је телефон у кафани, а глас са друге стране је тражио команданта ескадриле Милоша Жуњића и издао му наређење да окупи своје људе и полети у одбрану отаџбине.

– Прво је наступила тиха узбуна, а онда су се они покупили, сели у камион и кренули према земунском аеродрому. Механичари су целу ноћ загревали авионе, тако да је све било спремно за борбу – нагласио је Недељковић.

Уз веселе звуке и последњи поздрав земљи Београда, ови хероји су се дигли у небо и упустили се у борбу са моћним противником. За страх се није знало, руке нису дрхтале, а на памети им је само било једно – сачувати свој народ и потиснути непријатеља. Управо, храбри пилоти 6. ловачког пука оборили су 47 непријатељских авиона, али, нажалост, 10 момака из њихових редова је изгубило живот.

Капетан друге класе Милош Жуњић (Фотографија: Ноиз)

Вођа ескадриле Жуњић, којег су колеге из милоште звали Казанова, успео је да обори бомбардер “Хајнкел 111”, али је његова летелица тешко оштећена у сукобима са познатим месершмитима због чега је морао да искочи из авиона. Иако је кодекс такав да пилот који се катапултуира није мета, Луфтвафе је митраљезима усмртила хероја док се падобраном спуштао на земљу.

Дан данас, у кафани где су се последњи пут веселили, нешто после поноћи између 5. и 6. априла, зазвони онај исти телефон где је Жуњићу издата команда да припреми људе за полетање и одбрану престонице.

Свако ко дође у овај објекат, може да види слике 11 стамених људи које је борба за слободу спојила, а легенда на окупу задржала. Зато, када будете у “Зори”, наздравите овим херојима, нека знају да их Београд и Србија нису заборавили, јер су они чували наше небо када нам је било најтеже.

 

Аутор: Милош Бећаговић

Извор: Ноиз

Поћирилизовао и приредио
Милорад Ђошић