Мала школа србске митологије: Мит или природа ствари 2. део

            Мит није бајка како се обично мисли, већ посвећено знање о стварности, идентично савременим научним открићима, које подлеже основним законима Природе. Сликовитост којом је свет чињеница пресликан у један замишљен и бајковит свет ради преношења знања, не тумачи се сликовито, већ буквално. Непроменљиви симболи митолошких представа, чувају и преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину, засновану на основним небеским кретањима.

            Два су постојећа систематизована знања о стварности с описом Природе. У усменом облику то је српско народно предање, а у писаном књиге Веда, са забраном тумачења. У космогонији оба мита, Небо и Земља су родитељи богова, људи и свега постојећег: Висок тата а широка мама? Небо и земља. Ова два „света пехара“ су највећа видљива божија објава и позорница основних небеских кретања, етимолошки једнака с духовним појмовима „бог“ и „мит“. Први је гласовно и по смислу једнак с аријским или архаично-српским б’ога, „месечев дан“ (28 конака у биолошком ритму Земље), а други је од корена мит’, пар, два, утакмица, такмичење, које се односи на вечиту смену „видљивог“ и „невидљивог“:

Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан.

Њим’ пролазе једна за другом по божанским упутама.

Не сусрећу се, не застају, Ноћ и Румен дана.

Лепотице које за истим теже, иако на изглед разнолике.

                                                                            Риг-веда

        Како би то песник Луче рекао: Дан за даном вјенчаје се током… Осим ротације, основна небеска кретања су револуција и обртање око осе Млечног пута, који од Божићних искри праве Ивањске кресове“.

         Поред корпускуларног (честичног) зрачења сунца које је дифузног (млазног) карактера, по линијама магнетног поља сунца, постоји корпускуларно зрачење Млечног пута и Универзума. Свако тело у космосу има своје магнетно поље, а атмосферски утицаји постоје чак и у условима изолације, о чему сведочи корелација болести с променама у магнетном пољу земље (нарочито менталних оболења). * Јунг каже да астрологија представља збир психолошких знања антике. + Хипокрит

          Земља најбрже путује у пролеће, а најспорије у јесен, док су хемијске реакције на њој обрнуто пропорционалне брзини њеног окретања. (На брзину кретања наше планете највише утиче раздаљина од сунца и положај месеца). Обртање земље око своје осе има за последицу смену дана и ноћи: Леже Мркоња цео свет га диза не може га дићи, док не дође његов брат Белоња? Ноћ и Дан. Окретање наше планете око сунца стоји у вези с годишњим буђењем и обновом природе: Три хране и напијају девет, а девет не могу три; сви су једнаки, сви вршњаци и парњаци: три шарена, три злаћана, три богата и три зубата? Три пролећна месеца. Основна небеска кретања чине ток Стварања и ток Остварења. Први се везује за „земљин дан“, а други за „сунчев дан“, јер, оно што су богови створили вечито је, али се на земљи мора обнављати сваке године. Лето и зима годину изњиха, а празници тока Стварања и тока Остварења чине српски народни календар, у коме су најважније прославе груписане око сунцоврата (овраг или увратине) и равнодневица. Српски народни календар познат је под именом Годишњи обичаји, који чине народни месецослов, јединствено и систематизовано астрофизичко знање приступачно сваком појединцу, првенствено из привредних разлога.[1]

          Постање је у Ведама акустичне природе, али с благословом, за разлику од преузетог библијског тумачења.[2] По ведском или архаичном српском предању, светлост је извор живота и сваког постања. Природа светлости је двојно допуњујућа (талас-честица) као и њено усмерење. Директна светлост је сферична и даје заједништво и сагласје. Делимично је и индиректна, услед одбијања од небеског свода и облака. Примарни фактори директне светлости су надморска висина, доба дана и године. Индиректна светлост је (само) поларизована и даје расутост, која у физичком смислу слаби гравитациону силу и има сврху припреме за деловање директне светлости:

 Нашу сферу да ноћ не полази,

 Бил’ овако лице неба сјало?

 Без остријех зубах ледне зиме,

 Бил’ топлије благост познавали?    

                                                Луча

          Од директне светлости зависе топлота, зрење, фотосинтеза, сушење (испаравање), а од индиректне влага, врење, плодност, клијање (бубрење) и раст.

          Кретање дневне светлости је тројако (излазак, зенит, смирај), као и ноћне (смирај, надир, излазак).[3] Врхунац дневног кретања је зенит, време добрих духова (виле преполнице) или време без сенке. То је „лице божије“ (Ориген), о коме су стари Срби сахрањивани. Надир је врхунац ноћног кретања и страна светлости, јер отвара „крсну“ страну најављујући зору.[4] Десна или „крсна“ страна кола небеског је божија, активна и мушка. Леве страна крста нема! Она је врагова, пасивна и женска. Додир с њом је верски нечист. Али, грех није објективна кривица, већ верски преступ, који подлеже очишћењу: Сунце грије од гријеха нас мије!

         По српском митолошком уверењу у васељени и постоје три света: богова на небу, људи на земљи и мртвих под земљом, који започиње на западу смирујућег сунца. Сва три света чине Прав, који се састоји од Јава (видљиви свет) и Нава (ст. срп. нав, мртва душа). Космичке силе Права су божанска оличења опште бесконачне, гравитационе и равнотежне силе, познатији под именом светог Тројства (Тримурти):

Наш господар Триглав вељи,

наш Створитељ и Држитељ,

и велики Уморитељ.[5]

        У бинарном систему Природе постоје само „живот“ и „смрт“, па је вечита (аријска) митолошка тема борба Светлости и Таме, у којој видело митолошки стоји као јунак, јер, активност сунца директно утиче на живи свет земље. (+ прогноза родности) Видљиво и невидљиво доводе до коначности, коју називамо „живот“. Овај појам се дефинише као „равнотежа течних елемената“, јер, структура воде је веома нестабилна и реагује на најмање промене, које утичу на њена физичка својства. Отуда, она има улогу да граничи поље сила, па је вода граница светова, како у стварности, тако у миту. Асирска митологија поставља питање зашто су плодоносне воде осуђене на вечну таму, али, плодност воде није сама по себи, већ зависи од уплива сунчеве светлости и постиже потребну температуру о равнодневици:

Мори водо, студна водо

доста бидне студна вода.

Ајде већем загревај се,

загревај се, затоплеј се

на недељу пред Велигден (Ускрс). 

        Биљке уз помоћ светлости и воде граде органске материје неопходне за живот, а хемијски елементи и колоиди у неорганском раствору реагују на сва космичка дејства, као и живи организми (ћелијска перцепција), те на тај начин остварују активност према спољашњем утицају.

        Митско мишљење је целовито, у сталној промени и што је најважније, не одваја човека од Природе. Мит припада духовном појму вере и песничком осећању за Природу. Вера је васељенска категорија љубави, за разлику религије, која је пре свега догма и хијерархија и институција, у земаљској категорији моћи.[6]

        Можда је баш двојни морал разлог томе, што су старовековне државе биле на вишем културном ступњу од савремених, које самољубиво и погрешно стоје на становишту да је старост људска пропорционална њеном незнању!

 

 Слободан М. Филиповић


[1]  Коле(н)да је друго име за Сварогу, од арх. срп. к‚линда, богиња Мајка и љубазница Вишњег бога, која је годишње препорађала Сунце. По њеном имену је настала реч календар. 

[2]  Сунце је засвирило, каже се у народу кад сунце огране. Оно свира по реду и закону, за разлику од људске речи и даха. 

[3] Њихове графичке представе су троуглови с врховима нагоре и надоле. Спојени, ови троуглови симболишу „сунчев печат“, српских народних бајки, јерпреламање светлости даје шестоугао. Јевреји су овај симбол преузели као Соломонов печат.

[4]  „Часни крст“ је астрономски симбол српског грба, у стилизацији равнокраког нематеријалног геомагнетног крста северне хемисфере земље, који има магнетно поље у облику оцила. Равнокраки „српски крст“ је у науци проглашен за грчки.

[5]   Време је категоријалан појам, али мајанска хронологија разликује хоризонтално или земаљско време, од вертикалног времена (ораница богова). Митолошко и микрокосмичко време савремена наука дефинише као “конверзију нематеријалних сила, записаних у магнетном пољу сунца (М. Стеванчевић).

[6У науци је појам вере од архсрпвараокружењевасељенапотпуно погрешно замењен изразом „пагански

(у значењу прехришћански),од латpagusсело и paganusсељачкинастало од архсрппугјапукнародмножина

Нова рубрика на нашем сајту: Мала школа србске митологије

Сварог

Осим оне најчешће употребљаване флоскуле о историји да је она учитељица живота, данас се суочавамо са све чешћим отвореним, јавним и дрским фалсификовањем историјских чињеница. Свесни смо њених субјективних тумачења ако знамо да „историју пише ко преживи“, али с обзиром на то да су недавно (2018. године у Паризу) срамно обележавани јубилеји поводом завртшетка Првог светског рата када су почасна места заузели и представници поражених и непостојећих држава, а Срби као победници скрајнути у масу, као и поводом почетка Другог светског рата (2019. године у Варшави) када нису били позвани ни Руси као ослободиоци, ни Срби као борци на правој страни, али је част да држи говор дата немачком председнику, морамо да се запитамо – шта ми знамо и учимо о сопственој историји?

            Ако желимо да пођемо од самих почетака, морамо најпре да сазнамо све што можемо о нашој, србској митологији. Јер митови су у суштини и зачетак историје једног народа. Преношени најчешће с колена на колено усменим предањима, митови су духовна и цивилизацијска срж једног народа. Оно што је највећи пропуст у србском образовном систему (немар или намера?) јесте чињеница да Срби не знају скоро ништа из сопствене митологије. Али ће зато свако србско дете у трену знати да издекламује бар неколико грчких и римских богова, иако је хеленска митологија настала много касније него србска. Али је зато веома много популарисана.

            Ако имамо у виду непознавање србске митологије код Срба и чињеницу да ће већина за почетак србске историје навести доба Немањића, морамо да признамо да тренутно располажемо са скраћеном историјом србског народа.

            Србски културни центар „Ћирилица“ Београд је одлучио да колико може надомести оно што недостаје у нашим уџбеницима и образовном систему, а тиме и нашој култури. Низом текстова о србској митологији, покрећемо Малу школу србске митологије, за све оне који би да сазнају (или се подсете) како је почињала србска историја.

            Аутор првог текста је наш познати етнолог Слободан Филиповић.

Весна Арсић
главни уредник Билтена
Србског културног центра
“Ћирилица” Београд

МИТ ИЛИ ПРИРОДА СТВАРИ

Слободан М. Филиповић

        Изворни  мит је знање о стварности у  сталној  промени, засновано на циклусном знању или основним небеским кретањима. Суштина србског мита и народног предања је вечита митолошка борба светлости и таме, а Срби су једини народ на земљином шару који има циклусно знање у систематизованом облику.

        Мит свакако није прича или бајка, како се то из незнања или намере представља, већ је бајка само средство да се пренесе митска симболика која је непроменљива. Отуда, непроменљививи  митолошки  симболи преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину! Али, симболизам, који се ради преношења знања из света чињеница пресликава у један замишљен и бајковит свет мита, не тумачи се сликовито већ буквално! Зато, Фром наглашава, да мит није ништа мање стваран од артефаката.

        Шта уопште  значи  реч  „мит“? Семантички је од  архаичног србског корена мит’, у значењу пар, два, борба, утакмица, а ова двојност се односи на вечиту смену директне  и  индиректне светлости. То значи, да је мит духовни појам у бинарном систему природе, који не одваја човека  од  природе. Али,  недобронамерни мудраци су направили материјални тактил „mitos“, прича, бајка, тобоже од речи из грчког језика, за који Кр. Пфистер тврди да није старији од 350 година!?

        Реч бајка, помоћу које владајућа наука погрешно и нетачно одређује појам мита, такође долази од арх. срб. бајāнака,  мишљење или  осећање  страха, једно од девет поетских или драмских укуса (раса). Мишљење  проистиче  из  света  идеја,  па  су  бајке  ризнице магијских знања, а сама реч магија, долази од арх. срб. мага, пун месец, свештеник Сунца или врачар, чаробник.

        Изворно митско  знање  о  стварности,  подлеже основним  законима  природе, а идентично је савременим научним  открићима.  Слојевитост мита у видивом и невидивом открива језик алегорије (продужено поређење), који помоћу симболизма подједнако преноси знање у складу с образовањем било ког слушаоца.  Митски симболи су константе, што значи да су непрoменљиви. Огањ је активан мушки принцип, али светлост огња је пасиван, често у лику девојке која је оличење Зоре. Вода је станиште бога Нава, јер граничи поље сила. Ветар је истога постања с огњем, а земља симбол плодности: Ја сам црна и црвена, свакоме сам мужу женаЗемља.

        Митско  знање  је  одувек тумачено  сликовито или буквално, а присутно је у обреду и магији, обичајима, бајци, музици, уметности, поезији… свакодневног живота:

Све дивоте неба и небесах.     

Све што цвјета, лучем свештенијем,

Мирови  ли ал’ умови били,

Све преласти смртне и бесмртне,

Што је скупа ово свеколико?

До општега оца поезија.

                           Луча 176

        Отуда, Страбон и Диодор Халикарнишки тврде, да је древна поезија била алегоријски језик (богова).

        Мит је кроз историју тумачен буквално (Аристотел) и алегоријски (стоици). Новоплатоничари су митове упоређивали с логичким  категоријама, док је Волтер сврстао мит у категорију заблуда, заједно с библијском „светом историјом“. Лафито је први у 17 столетју нашао заједнички симболизам, за природу мита различитих цивилизација, које је упоредио с античком културом.

    Из  античких  митова, тачније старохелмских мистерија, настала  је  филозофија  као  њено  рационално објашњење. Вико је први у 19 столетју научно  поставио  филозофију  мита  с  теоријом  поезије, јер се песнички језик развио из мита:

Званије је свештено поете,

            глас је његов неба влијаније (одјек).

                Луча, 177,8

        Од Вика до данас, филозофија је дала бројна тумачења мита, у различитим научним дисциплинама, али ни приближно тачно као систематизовани облик изворног мита, у коме је схватање света и живота циклично, кроз алегоријско мишљење и  једноставан језик  сакралног стања свести.

        Сва досадашња тумачења мита су тачна са становишта појединачних научних дисциплина, али немају систематизован приступ: За Јунга,  мит  је  архетип  колективно несвесног.  Барт га сматра делом  семиотике. По Касиреру, митологија је аутономна симболичка форма културе, или подручје несвесних логичких операција (Штрос), док Шелинг сматра да је митологија основна грађа сваке уметности. Урбан види мит као облик свести који је основ религије, а Лангерова као музику, која је мит унутрашњег живота, јер и мит и музика дају бесконачан симболизам, пошто чин раздвајања процеса и производа остаје незавршен.

        Сакрална реч живота је светлост, а знање једини пут спасења, јер једина стварност је дух. Пут човека се одвија по закону узлазне прогресије (напредовања), као део божанског реда, у коме присуство Духа открива бесконачно велико у бесконачно маломОнај ко пронађе светлост знања у себи,  један  је с Богом и само таква душа пије воду бесмртности!

        Општепознато је у науци, да „словенски“ мит стоји у односу посебности и очуваности у односу на остале европске митове. У истој свежина стоји и очуваност изворног србског мита,  у односу на све остале „словенске“ митове. Управо из овог разлога, србски мит се игнорише у европској науци, иако је једини изворан!

 

Аутор: Слободан М. Филиповић