Мала школа србске митологије: Црвенкапа и вук

Бајка о Црвенкапи приповеда, да је мала девојчица која је живела у кућици на ивици шуме, дуговала своје име црвеној пелерини с капуљачом, коју је сашила њена бака, код које је често одлазила у посету. Једнога дана, мајка јој рече да пође код болесне баке, али да не иде кроз шуму. Mеђутим, Црвенкапа није послушала мајку, већ је кренула кроз шуму да бере цвеће. На путу је срела вука коме је рекла да иде код болесне баке, али вук оде пречицом и прогута баку.

Када је Црвенкапа стигла код баке вук прогута и девојчицу. На њихову срећу, наиђе изјутра ловац који распори вука ножем, те бака и Црвенкапа искоче живе и здраве из стомака вука, а ловац онда напуни стомак вука камењем. Када се вук пробудио, пошао је да пије воде, али како се нагнуо, тако га је повукла тежина камења и он потоне у реку.

Бајка о Црвенкапи и вуку, по својој митској симболици има за потку сликовит астрономски опис смене оличеног Дана и Ноћи у ротацији Земље! Кључ за решење ове митске симболике у основним небеским кретањима, представља дефиниција дана у народном предању. Дан у народу није време од рађања до смираја сунца (обданица), већ се рачуна од смираја до смираја због лунације месеца, и има 24 сата, па је зато у народној песми вече старије од јутра. Отуда, народ о сутону никада неће рећи из магијских разлога, како је Сунце „зашло“: Зашло па не изашло. Народ увек каже: Смирило се Сунце, а за оно које се изјутра рађа држи да није исто као оно на смирају, већ неко друго.

Рођење и дечије доба се у миту пореди са зором и јутром, зрело доба са зенитом, а старост са смирајем Сунца. Симболизам (мале) девојчице, односно бакине унуке је посредан, па није видљив на први поглед. Њега крије двојни симболизам сутона, који у народу није само крај свакога дана, већ и најава новог (следећег) јутра. Сутон је у бајци о Црвенкапи представљен митском двојношћу оличења „старе“ Светлости на крају дана у лику „баке“, и „новорођене“ (сутрашње) у лику њене „унуке“. Ова двојност песничке слике за смирај дана у ротацији земље, представља пасиван принцип светлости, а пореди се са Ђурђем и Јарилом, активним принципима старог и младог Огња године у револуцији.

Атрибут бакине унуке је „црвена капа“ неба, у песничкој слици ужарене „полулопте“ Сунца при положају смираја вечерњег Сунца, када је једна његова половина на небу, а друга већ испод хоризонта. Уз њу пристаје црвена пелерина светлости Сунца на смирају, с магијским моћима, истим оним, које има ноћна змајева кошуља. Сунце у миту нема родитеље, или има само остарелу „мајку“. Како је бакина унука оличење Светлости новога (сутрашњег) дана, она зато живи на ивици „шуме“, која је у миту симбол ноћи и Нава или доњег света.

Отуда, у „цвећу“ које бере Црвенкапа оличене су мртве душе, јер, цветање биљака је поређење за светлост на небу, па је цветање биљака први знак буђења природе из зимског сна, који стоји у вези годишње обнове природе о пролећној равнодневици. Одлазак Црвенкапе кроз „шуму“ (ноћ) до баке, јесте литерарно поређење за неуморно Сунце божије које је увек на путу, а пребива у тами ноћи.

Бака симболише Светлост сутона на западу хоризонта, а смирај „онемоћалог“ Сунца је само песнички израз за бакину старачку “болест”, у сликовитом опису ротације земље или смене дана и ноћи. „Онемоћало“ Сунце на крају дана, митолошки је упоредно „рођењу Сунца“ у револуцији, које се исто тако „нејако“ јавља у лику епског „болан Дојчина“, који је у народном календару име за месец јануар, када зимско Сунце тек почиње да се „доји“ новом светлошћу.

Баку и њену унуку „гута“ вук, истородан ариј. врика, вук, врколак, митско оличење Ноћи, нарочито зимске краткодневице, која „гута“ светлост дана баш као што Вук у бајци прождире баку а затим унуку. Јутром, ловац пара „вука“ с ножем. То је „духовни“ нож са „сечивом“ од две оштрице, од којих једна припада зори, која „пара“ таму ноћи доносећи светлост новога дана. Ловац је реч од ариј. √ лаб’, следити, ухватити и симбол је космичке законитости.

Када је распорио вука ловац је његову утробу напунио каменом, који је поређење за небо. Како је у народном предању небески свод од камена (< ашма, (акма), кам, камен), а налази се у небеским водама (Океан), вук иде на појило. Вода граничи поље сила и вук на крају пада у реку, а то је митска небеска рајска река у сазвежђу Рак, која дели Јав од Нава, односно овај од „оног“ или доњег света.

Колико је митска симболика једноставна, толико је далеко од савременог човека, који све више губи везу са природом. Овај губитак је већ одавно алармантан, јер, на земљи је у току неколико протеклих векова већ поремећен ред, који иде правцем од природе ка човеку. Зато Р. Одавић упозорава: Мењати блага природе за она што човек измишља, значи призивање зла.

 

Слободан М. Филиповић


Објашњење митолошких појмова:

мала девојчица, оличење почетка дана.

шума, симбол Нава или доњег света.

црвена пелерина с капуљачом, прекривач од светлости Сунца, као што је то „аздија“ (Јав), или „змајева кошуља“ митско поређење за тмину ноћи (Нав). У србском језику, глагол „облачити“ је изведен по облаку, који се повезује с небом. Што се тиче капе, она је митска замена за човека, па се у њу криво куне!

бака, оличење краја дана. Отуда, због старости је повезана с придевком „болесна“.

мајка, Сунце у миту нема родитеље, јер Огањ се рађа сам од себе. Или, има само стару мајку.

Црвенкапа, оличење почетка дана, који у народу почиње навече због месечевих мена. Отуда, вече је у народној песми старије од јутра!

цвеће, митолошки се цветање пореди с буђењем природе у пролеће. Оно пресликава небеску светлост на земљи. Отуда, празник Цвети, пролећних првенаца. Зато се од Цвети до Духова (Пресвета) цвеће не бере, јер се сматра сеновитим, пошто у њему пребивају душе умрлих предака.

ловац, митско поређење за закон космичког реда.

нож, урочник. Носи се уза се. Ставља детету у колевку или под јастук.

камен, митско поређење за небо. Народ сматра, да је камени престо Божји. Небески свод је такође од камена. Отуда, подижу се камени надгробни споменици, јер душа као ћерка неба се везује за камен.

вода, граничи поље сила у миту.

река, граница светова, као и вода.

Мала школа србске митологије: Суђаје

Илустрација суђаја. Аутор: ДушанБ

Неки богат човек, с носећом женом у деветом месецу трудноће, прими на конак просјака, који је певао пред његовим вратима:

О човече праведниче,

…. у добру се не понеси,

на туђе се не лакоми.

… Кад човека смрца (смрт) нађе

ништ’ са собом не понесе,

Већ скрштене беле руке

и праведна своја дела.

Просјак увече легне спавати, али у глуво доба нешто се стропошта кроз димњак. Кад просјак боље погледа, види седам жена, заправо баба, одевених у бело како седе на огњишту.

Најстарија рече, како је у овом дому ноћас рођено мушко чедо, па да му суде суђаје и одреде судбину. Прва суђаја му даде да живи 90 година и најлепши живот, а остале су то смањивале, док шеста не даде 20. година живота и смрт од грома. Седма усуда, најстарија, најчупавија и најсуровија, пресуди му 18 година и смрт од грома на осамнаести рођендан.

Ујутро, просјак саопшти домаћину шта је видео и чуо у току ноћи. Новопостали родитељи уплашено одлучише да сазидају кулу од сивца камена, те тако сачувају дете од његове судбине. Кад је дете порасло, доспе срећом у руке мудра учитеља, који га научи да верује само у Бога, небеског оца. Тако, дете саопшти родитељима да се нема чега чувати, кад је све ионако у божијим рукама.

На осамнаести рођендан нашегa момка, подиже се велико невреме, које га ухвати у пољу. Када се невреме стишало, он се врати кући где је имао шта видети, јер је гром до темеља срушио кулу. Тако су судиле суђаје, а пресудио бог.

***

Судбина је у филозофији народног предања божанска категорија, али, иако нико не може прекорачити своју судбину, она није непроменљива и потпуно независна од смртних. Човеку је ипак, дато, да може утицати на своју судбину, јер, мисли поседују „снагу остварења“.

Најбољи начин да утичемо на сопствену судбину је ведска поука: Мудар човек ради тако као да све зависи од њега и ако добро зна да је све у божијим рукама. Бог нам даје физичку лепоту, али, за ону унутрашњу, духовну, морамо се сами побринути, каже Венцловић, док је отац Тадеј говорио: Какве су ти мисли, такав ти је живот.

А живот је као „тамни вилајет“: ако узмеш, кајаћеш се, ако не узмеш, опет ћеш се кајати. Зато, изабери (остварљиве) жеље и не радуј се претерано продужењу угодна живота, или пак смрти, већ мирно сачекај време као плаћени слуга наређење.

 

Приредио: С. Филиповић

Мала школа србске митологије: Мит или природа ствари 2. део

            Мит није бајка како се обично мисли, већ посвећено знање о стварности, идентично савременим научним открићима, које подлеже основним законима Природе. Сликовитост којом је свет чињеница пресликан у један замишљен и бајковит свет ради преношења знања, не тумачи се сликовито, већ буквално. Непроменљиви симболи митолошких представа, чувају и преносе знање с највећим ступњем општости, дајући миту вечиту свежину, засновану на основним небеским кретањима.

            Два су постојећа систематизована знања о стварности с описом Природе. У усменом облику то је српско народно предање, а у писаном књиге Веда, са забраном тумачења. У космогонији оба мита, Небо и Земља су родитељи богова, људи и свега постојећег: Висок тата а широка мама? Небо и земља. Ова два „света пехара“ су највећа видљива божија објава и позорница основних небеских кретања, етимолошки једнака с духовним појмовима „бог“ и „мит“. Први је гласовно и по смислу једнак с аријским или архаично-српским б’ога, „месечев дан“ (28 конака у биолошком ритму Земље), а други је од корена мит’, пар, два, утакмица, такмичење, које се односи на вечиту смену „видљивог“ и „невидљивог“:

Заједнички је пут обема сестрама и бескрајан.

Њим’ пролазе једна за другом по божанским упутама.

Не сусрећу се, не застају, Ноћ и Румен дана.

Лепотице које за истим теже, иако на изглед разнолике.

                                                                            Риг-веда

        Како би то песник Луче рекао: Дан за даном вјенчаје се током… Осим ротације, основна небеска кретања су револуција и обртање око осе Млечног пута, који од Божићних искри праве Ивањске кресове“.

         Поред корпускуларног (честичног) зрачења сунца које је дифузног (млазног) карактера, по линијама магнетног поља сунца, постоји корпускуларно зрачење Млечног пута и Универзума. Свако тело у космосу има своје магнетно поље, а атмосферски утицаји постоје чак и у условима изолације, о чему сведочи корелација болести с променама у магнетном пољу земље (нарочито менталних оболења). * Јунг каже да астрологија представља збир психолошких знања антике. + Хипокрит

          Земља најбрже путује у пролеће, а најспорије у јесен, док су хемијске реакције на њој обрнуто пропорционалне брзини њеног окретања. (На брзину кретања наше планете највише утиче раздаљина од сунца и положај месеца). Обртање земље око своје осе има за последицу смену дана и ноћи: Леже Мркоња цео свет га диза не може га дићи, док не дође његов брат Белоња? Ноћ и Дан. Окретање наше планете око сунца стоји у вези с годишњим буђењем и обновом природе: Три хране и напијају девет, а девет не могу три; сви су једнаки, сви вршњаци и парњаци: три шарена, три злаћана, три богата и три зубата? Три пролећна месеца. Основна небеска кретања чине ток Стварања и ток Остварења. Први се везује за „земљин дан“, а други за „сунчев дан“, јер, оно што су богови створили вечито је, али се на земљи мора обнављати сваке године. Лето и зима годину изњиха, а празници тока Стварања и тока Остварења чине српски народни календар, у коме су најважније прославе груписане око сунцоврата (овраг или увратине) и равнодневица. Српски народни календар познат је под именом Годишњи обичаји, који чине народни месецослов, јединствено и систематизовано астрофизичко знање приступачно сваком појединцу, првенствено из привредних разлога.[1]

          Постање је у Ведама акустичне природе, али с благословом, за разлику од преузетог библијског тумачења.[2] По ведском или архаичном српском предању, светлост је извор живота и сваког постања. Природа светлости је двојно допуњујућа (талас-честица) као и њено усмерење. Директна светлост је сферична и даје заједништво и сагласје. Делимично је и индиректна, услед одбијања од небеског свода и облака. Примарни фактори директне светлости су надморска висина, доба дана и године. Индиректна светлост је (само) поларизована и даје расутост, која у физичком смислу слаби гравитациону силу и има сврху припреме за деловање директне светлости:

 Нашу сферу да ноћ не полази,

 Бил’ овако лице неба сјало?

 Без остријех зубах ледне зиме,

 Бил’ топлије благост познавали?    

                                                Луча

          Од директне светлости зависе топлота, зрење, фотосинтеза, сушење (испаравање), а од индиректне влага, врење, плодност, клијање (бубрење) и раст.

          Кретање дневне светлости је тројако (излазак, зенит, смирај), као и ноћне (смирај, надир, излазак).[3] Врхунац дневног кретања је зенит, време добрих духова (виле преполнице) или време без сенке. То је „лице божије“ (Ориген), о коме су стари Срби сахрањивани. Надир је врхунац ноћног кретања и страна светлости, јер отвара „крсну“ страну најављујући зору.[4] Десна или „крсна“ страна кола небеског је божија, активна и мушка. Леве страна крста нема! Она је врагова, пасивна и женска. Додир с њом је верски нечист. Али, грех није објективна кривица, већ верски преступ, који подлеже очишћењу: Сунце грије од гријеха нас мије!

         По српском митолошком уверењу у васељени и постоје три света: богова на небу, људи на земљи и мртвих под земљом, који започиње на западу смирујућег сунца. Сва три света чине Прав, који се састоји од Јава (видљиви свет) и Нава (ст. срп. нав, мртва душа). Космичке силе Права су божанска оличења опште бесконачне, гравитационе и равнотежне силе, познатији под именом светог Тројства (Тримурти):

Наш господар Триглав вељи,

наш Створитељ и Држитељ,

и велики Уморитељ.[5]

        У бинарном систему Природе постоје само „живот“ и „смрт“, па је вечита (аријска) митолошка тема борба Светлости и Таме, у којој видело митолошки стоји као јунак, јер, активност сунца директно утиче на живи свет земље. (+ прогноза родности) Видљиво и невидљиво доводе до коначности, коју називамо „живот“. Овај појам се дефинише као „равнотежа течних елемената“, јер, структура воде је веома нестабилна и реагује на најмање промене, које утичу на њена физичка својства. Отуда, она има улогу да граничи поље сила, па је вода граница светова, како у стварности, тако у миту. Асирска митологија поставља питање зашто су плодоносне воде осуђене на вечну таму, али, плодност воде није сама по себи, већ зависи од уплива сунчеве светлости и постиже потребну температуру о равнодневици:

Мори водо, студна водо

доста бидне студна вода.

Ајде већем загревај се,

загревај се, затоплеј се

на недељу пред Велигден (Ускрс). 

        Биљке уз помоћ светлости и воде граде органске материје неопходне за живот, а хемијски елементи и колоиди у неорганском раствору реагују на сва космичка дејства, као и живи организми (ћелијска перцепција), те на тај начин остварују активност према спољашњем утицају.

        Митско мишљење је целовито, у сталној промени и што је најважније, не одваја човека од Природе. Мит припада духовном појму вере и песничком осећању за Природу. Вера је васељенска категорија љубави, за разлику религије, која је пре свега догма и хијерархија и институција, у земаљској категорији моћи.[6]

        Можда је баш двојни морал разлог томе, што су старовековне државе биле на вишем културном ступњу од савремених, које самољубиво и погрешно стоје на становишту да је старост људска пропорционална њеном незнању!

 

 Слободан М. Филиповић


[1]  Коле(н)да је друго име за Сварогу, од арх. срп. к‚линда, богиња Мајка и љубазница Вишњег бога, која је годишње препорађала Сунце. По њеном имену је настала реч календар. 

[2]  Сунце је засвирило, каже се у народу кад сунце огране. Оно свира по реду и закону, за разлику од људске речи и даха. 

[3] Њихове графичке представе су троуглови с врховима нагоре и надоле. Спојени, ови троуглови симболишу „сунчев печат“, српских народних бајки, јерпреламање светлости даје шестоугао. Јевреји су овај симбол преузели као Соломонов печат.

[4]  „Часни крст“ је астрономски симбол српског грба, у стилизацији равнокраког нематеријалног геомагнетног крста северне хемисфере земље, који има магнетно поље у облику оцила. Равнокраки „српски крст“ је у науци проглашен за грчки.

[5]   Време је категоријалан појам, али мајанска хронологија разликује хоризонтално или земаљско време, од вертикалног времена (ораница богова). Митолошко и микрокосмичко време савремена наука дефинише као “конверзију нематеријалних сила, записаних у магнетном пољу сунца (М. Стеванчевић).

[6У науци је појам вере од архсрпвараокружењевасељенапотпуно погрешно замењен изразом „пагански

(у значењу прехришћански),од латpagusсело и paganusсељачкинастало од архсрппугјапукнародмножина