Мала школа србске митологије: Горска гарда

“Змај Огњени ВУк”, Народни музеј Панчево

            Србска војска народне одбране, основана је на гори Романији од стране истоименог праунука Вука Бранковића, с титулом деспота Змај Огњеног, уз помоћ слободарског србског племства и народа. То је први, забележени покрет герилског анти-империјалистичког ратовања у историји!

            Званична наука, није придавала значај том начину вођења рата, иако се он проширио по читавом свету, али, на срећу, постоји усмено предање код потомака тих слободараца. Треба напоменути да су се они делили у три велике организационе скупине: устанике, присталице и јатаке, који су омогућавали логистику за време борбе, уз смештај и видање рана.  

            Такође, треба напоменути и то, да су они између две борбе битисали на висовима гора (шумовитих планина), што потврђује не само народно предање, него и записи из тог времена, а нарочито тематика којом се баве наши знаменити књижевници, као на пример, Петар Петровић-Његош („Горски вијенац“) и Светолик Ранковић („Горски цар“). Хајдуци нису били у том корпусу народне одбране, јер су они у почетку били извидница стања расположења Срба на Балкану, под плаштом Угарске, а повремено, успостављали везу устаника с Угарском и Аустријом.

            Због свега тога, Турци су њих називали хајдуцима, што подразумева разбојнике, тј. непријатељско удруживање против турске државе. Такву ситуацију су често покушавали искористити прави разбојници, који нису припадали ни једном ни другом корпусу, али је њихов век био кратак јер, сецикесе нису били борци за свеопшти народни интерес. Доказ томе, представља повремено појављивања хајдука и после протеривања турског царства с ових простора, због неприхватања тираније власти, или услед пљачкашких нагона против власти и народа од стране похлепних појединаца.

            Наши званични историчари наступају са позиција непријатељских историјских школа, да србска државност на овим просторима престаје с доласком Турака, а наставља се са устанком Црног Ђорђа, којег је планирала, организовала и извела хетеристичка организавција са седиштем у Цариграду, Бечу и Петерсбургу. Доказ је истовремено постојање две администрације (државне управе) на једном  простору, србске и турске, уз мартологе као легитимне наоружане формације које успостављају поредак за време мира, а бране територију за време рата. У садејству са Турцима, они су учествовали у одбрани од католичких Аустријанаца, Угара, Пољака и Срба који су ратовали на њиховој страни. Читава три века, Срби су ратујући с обе стране успешно бранили западну европску границу, али је мање познато, да су у тим истим биткама, србски мартолози истовремено учествовали на другој страни у садејству са Турцима!  

            Треба напоменути, да је једино горска Војска Народне Одбране  била изван тога, јер није признавала ни завојевачки Беч, ни Млечиће нити  Истамбул, већ, искључиво слободарски србски мотив, који се може дочарати препричаним делом говора са горе Романије. Тада је званични врховни владар србског народа, познат као епски деспот Змај Огњени Вук, позвао племство и народ да се придруже борби, уз крилатицу, да србску круну не треба да признају постојећи центри моћи, већ слободарски србски народ, који је кадар да је брани и одбрани од завојевача поштујући славу и чистоту свога оружја.

            Срби су увек бранили „небеске“ и арханђелске идеале вечних заштитника славе и части, оличених у Архангелу Михајлу и Гаврилу. Зато су, многи империјални центри моћи сматрали и данас сматрају Србе „дивљацима“, јер, за њих је чување духовних идеала  „варварство“ и „дивљаштво“. Из истих разлога,  у империјалном свету је неомиљен и руски народ, који је такође имао народну слободарску војску.   

            Сасвим исправно можемо да закључимо, како је борба против народних завојевача, у идеји слободе с тежњом богољубивим идеалима, вечна и нужна категорија, а самим тим и космогонијска.

           

                                                                        Вл. Марковић и С. Филиповић

Мала школа србске митологије: Дописница са севера

У легендама Источне Србије још увек живи Нокен, бели коњ који излази ноћу на обале реке. Прича се да онај ко га угледа мора умрети. На далеком северу, под истим именом Нокен, живи у реци бели коњ из викиншке легенде, који излази само ноћу. Овеквечио га је норвешки сликар Теодор Кителсен 1907. године, и данас се налази на норвешким разгледницама.

Београд је био домаћин изложбе свенског традиционалног текстила са  експонатима из свих крајева Свенске (Шведске) старим и до 300. година (галерија „Степеник“). Аутор изложбе, госпођа Ригмор Силвен Свантесон, антрополог и етнолог из Стокхолма, одржала је тада предавање о традиционалном свенском текстилу истакавши сличности у традицији Свенске и Србије. Била сам у Етнографском музеју и видела ваш текстил и народне ношње. Постоји велика сличност како у тканинама, тако и у неким другим стварима. На пример, оруђе за обраду земље и прављење путера. Звезда је веома чест мотив на шведској тканини. Ту је и дрво живота, које у Свенској обично представља букву, орах или храст.

Мотив звезде с осам кракова је симбол бога Вида. Находи се такође,  код хинди богиње или у мисирским пирамидама, на медаљонима са азбучним словима, на штитовима римских војника, на капи Дракуле или на забатима паорских кућа у околини Кикинде. У вези културних сличности са обичајима Свена, француски етнолог Седрик Далије је поводом празника Благовести снимио у Крушевцу документарни филм под називом „Жива ватра која је извијена из липовог дрвета, ради заштите стоке од болести. Он је открио да из истих разлога Свени због превентиве сточних болести запале колски точак и пусте га да се сјури с врха брега. Детаљније поређење прекинула је његова изненадна смрт у саобраћајној несрећи.

Ни наука не негира ове сличности. В. Кетржински каже, да су Венди или  Северни Срби пре Риста населили Померанију (Поморје) и Балтичко (Србско или Венетско) море. О. Луковић и Патрик Лут датују то насељавање на почетак другог миленијума: Око 2000. године с. е. скандинавски простор је достигао талас народа који је дошао из подунавских равница. Норвежани и данас употребљавају слова  „ћ (ћот, месо) и „љ (Љундберг), а Свени (Швеђани) исто кажу läkare, лекар, што је још један од доказа древних веза Срба и  Скандинаваца, који носе име по Сканди, аријском или архаично-србском богу Рата.

Није тајна да су Викинзи имали бродове идентичне асирским (Николић) и да су на њима око 1000. године пловили до Америке, коју је Ериксон назвао Венедонија (Винланд). Да је овај Викинг етнички припадао Вендима, сведочи и титула краља Свенске, који се до осамнаестог века титулисао као краљ Свена, Норвежана и Венда (Срба).

 

Синиша Јаконић, приредио С. Филиповић

Мала школа србске митологије: Савине вериге

    Кад је пренет ћивот Св. Саве у манастир Милешеву, народ је долазио са свих страна, да га целива и дарује за сваку срећу и напредак. Један сиромах човек, немајући шта да дарује, скине са себе дроњаве хаљине и умота у њих једне чађаве вериге, из своје колибе, те их приложи на ћивот. Кад после њега, дођу у манастир господа и богаташи, зачуде се дару, те размотају прње и видећи шта је у њима, нареде да се прње заједно с веригама избаце из манастира.

    Чим је то учињено, ћивот светитеља затрепери, а свеће по цркви утрну. Сети се народ шта је у питању, па брже боље, унесу оне прње с веригама и врате их на место где су и биле. Кад се служба заврши, народ пође из цркве, али за дивно чудо нико није могао да изађе. Најпосле, проговори нешто из кубета, да нико не може да изађе из цркве док се не целивају вериге Св. Саве. Народ приступи ћивоту и целива вериге дарујући их. Чим су то учинили, могли су да изађу из цркве. Тај догађај се прочује свуда, те од тада остаде, да се светкују Вериге св. Саве.

    Ова легенда је изванредан митолошко-приповедачки пример за обредну вредност даривања, по примеру Сунца божијег, које све греје подједнако. Отуда се, по закону „сетве и жетве“ у народу каже: Вазда давао, вазда имао! Реч „вериге“ је србска од ариј. варанга, држач, а вериге су предмет посвећења, сакралан и свети предмет, који се по србском предању кити копривом и слави 29. јануара као Часне Вериге.

 

Слободан Филиповић