Мала школа србске митологије: Посвећено дрво Запис

 Овај чланак о Запису, посвећен је Радомиру Петровићу, који је са још 12 људи одржао обичну литију  у селу Породин на Ђурђевдан 1949 године. Осуђени су од јагодинског Окружног суда,  укупно на 176 година робије, а одузета им је сва имовина!?  Петровићу,   који је имао 22 године, супругу и сина, одузето је 30 хектара земље, кућа, парни млин, вуновлачара и кафана. У пожаревачком затвору лежао је осам година и осам месеци. Често су га тукли, вређали и терали да носи мокро одело, како би што пре умро. У киблу му је свакодневно убациван канап да се обеси. Петровић, који је још жив и има преко 80 година, рехабилитован је судски  јануара 2007. године, а враћено му је само десет хектара  земље († Синиша Јаконић).

Литије

Табуисано дрво Запис је од Бога a има функцију писма, јер се на њему  „записују“ (урезивањем) крстови у верском опходу литије (крстоноше). Тумачи се и као магијска пракса бајања и врачања која се користи за лечење. Појам „Запис“ за табуисано дрво, најчешће из рода храста, семантички је као и „писмо“ од аријског корена пис, инф. писјати, писати, развити (мисао), простирати, повећати (обим), кретати…

Запис се такође зове и облик бајалице, која се држи у навоштеној крпи или троугластој дрвеној (или металној) кутијици (везми), или на оловној плочи која се закопава у земљу. Постоје различити записи, урочници (амајлије) који се од искона користе у медицини: од грознице, тресавице (злодуси) или нежита, смрти, непогоде, зубобоље, за породиље, против уједа змије… „Записи“ се користе за лечење, а потврду у србском језику даје реч „лек“ (медицина), од ариј. лек’а, запис (= ариј. лéк’а, Бог), рукопис. Овај духовни појам задржао је код Срба изворно значење „рукопис“ и „Бог“, а потврду даје изведеница „лекар“, ариј. лек’ара, спремност на писање.

Запис је обредно место и божанско станиште, где се на дрвету или камену „записује“ (урезом или клесањем) крст на западној страни, у циљу заштите села,  најчешће од болести и непогода. Налази се у сред села, али има и оних који граниче сеоске потесе. Посвећено дрво Запис уз развијену медицинску праксу лечења, има улогу најстаријeг храма у природи о сеоској слави заветине, крстоноша или литије, славског молепствија у троструком ретроградном опходу по слици еклиптике или кола небеског.

Космосом владају мале силе које пресликава литургијска функција опхода око Записа, која се може упоредити са хомеопатијом или лечењем малим количинама, чији је смисао упоредан народној изреци из свакодневног живота: Мали камен кола преврће. Реч „литија“ је од ариј. литја, инф. литјате,  ситан, мала количина, безначајан, мали, одакле је и енг. litle. Посвећено дрво Запис је упоредно „дрвету од светлости (или живота)“ у митолошкој представи света (ариј. ашват’а), па се бог Сунце у улози Створитеља зове „дрводеља“. Корен „дрвета света“ је на небу, а гране и лишће које представљају веде на Земљи. Ко то види тај је видовит (БГ).

Сврха обредног опхода око Записа о литији (крстоноша), има за циљ заштиту у простору обиласка, а постиже се хармонизацијом енергије. Молитва жреца се упућује Запису који је обично храст, дрво са највећим процентом воде која има способност да граничи поље сила. „Жива“ вода дрвета прима информације од значаја, али и реагује на њих. На тај начин, жрец преко дрвета оперативно управља преко неиспољеног јединственом универзалном енергијом (А. Манојловић) која се зове „слава“, а избачена је из науке под именом „етар“.

Обредни Запис је обично ограђен, а са њега се код Срба ни дан данас не сме откинути ни најситнији листић. Баш, како је то записано у Махабхарати, где се „божије дрво“ на ариј. зове дева-тару, одакле је реч „дефтер“ (тефтер), бележница, јер се на Запису или „божијем дрвету“ крстовима записују похвале и молитве, а писмо у србском народном предању симболише пресликану васељену. Приликом „записа“, учесници су као и на слави окренути према истоку и источном хоризонту водоравне линије просторног крста.

Сви Срби које зову Словени из разлога прикривања општег србског имена, имају исту реч за појам „писати“ наглашава Луј Леже. То је својеврстан доказ старости србског писма и културе из Подунавља Хелма, „која је свим осталим народима дала реч“. Писмо је божанска креација с 22 слова винчанске културе Подунавља у континуитету, коју су наши преци још у протоисторији пренели на Исток.

 

Слободан М. Филиповић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Мала школа србске митологије: Усуд

Илустрација: Синиша Бановић

        Била два брата заједно у кући, па један све радио, а други једнако беспосличио, препуштајући првоме све на вољу. Радину је ово досадило и реши да се оделе. Када су то учинили, све му пође наопакао, а Нерадин, унајми друге да раде за њега, па му је било као и пре.

        Када је Радин толико осиромашио, да је остао без опанака, пође да види шта му ради брат. Успут, на ливади срете чобаницу, која му на питање чија је, одговори да је она срећа његовог брата. Онда Радин упита за своју срећу, а девојка му одговори, да је она далеко, али да може да је потражи. Када је нашао брата, овај му даде опанке и Радин пође у свет да потражи своју срећу.

         Успут у једној шуми нађе своју срећу, где спава под једним грмом. Када је пробудио стару крмељиву девојчуру, она му рече да је имао среће што је заспала, иначе не би добио ни опанке. Он је онда упита, ко му је дао такву срећу, а она одгвори да је то Усуд. Он је онда упита где може да га нађе, али девојка намах нестаде.

         Онда човек пође да тражи Усуда. У једном селу наиђе на домаћина који силно јело готови. За вечером, укућани су грабили један од другог, а после вечере бацише кости за пећ, одакле изађоше две старе особе, за које домаћин рече, да су му отац и мајка, који као да су се оковали на овоме свету, па никако да умру.

          Сутрадан на поласку, рече му домаћин да се и њега опомене, кад нађе Усуда, те да га упита зашто му стари родитељи не умиру, а укућани никако да се засите. У другом селу, где су га примили на конак, када им је испричао све по реду, рекоше да пита Усуда, зашто се њима говеда не дају, него све иду натрашке. Идући тако, дође на једну воду, која га пренесе, а он јој рече куда иде. Онда га она замоли да пита Усуда, зашто она нема рода у себи.

          Човек пође даље, и у једној шуми срете пустињака, који му рече да пође уз планину, где ће наићи на двор Усудов. Али га упозори да ништа не прича када дође Усуду, већ да ради исто што и он, докле год га он сам нешто не запита. Када дође у двор Усуда, нађе га за вечером, па седе да вечера, не говорећи ништа. После вечере легну спавати, кад се око поноћи зачу тутњава и глас из ње:

О Усуде, о Усуде, данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.

Онда Усуд устане, отвори сандук с новцима, заграби и почне да баца говорећи:

Како мени данас, тако њима довека.

            Кад ујутру дан освану, ал’ нема оних дворова, већ само осредња кућа, ал’ опет доста новаца. Свако јутро кућа се смањивала, као и новац, све док не остаде колибица и понеки надничарски марјаш, а око поноћи се све исто понови.

            Кад ујутру освану, а оно двори какви су и били. Онда га Усуд упита зашто је дошао. Он све по реду исприча, а Усуд му одговори да се родио сиротињске ноћи, а његов брат дарежљиве, те је зато сретан довека. Али, посаветова га Усуд, има у његова брата синовица Милица, која је сретна као и отац јој, па да је узме код њега, и да све што стече каже да је њено. Онда га Радин упита за сељака који не може да наготови јела за укућане, а родитељи никако да му умру. Усуд му одговори, да је то зато што не поштује оца и матер, а да прву чашу вина њима да, не би се онолико јело, а душе би им се брзо опростиле овога света. Затим, упита Усуда зашто се оном сељаку не дају говеда. Усуд му одговори, да је то зато што најгоре закоље за славу. А да закоље најбоље, говеда би му се штркљала и све би му пошло у напредак. На крају упита и за воду: Зашто нема рода у себи? Усуд му одговори да је то зато што човека није удавила, али опомену га да не казује то докле га не пренесе преко, јер ће га у супротном удавити. Онда се човек захвали Усуду и крете кући.

            Успут свима однесе одговоре. Сви ураде како им је речено, те им крене набоље. Човек добије пар говеда на поклон, и с њима се врати кући. Ко год је питао чија су говеда, одговорио би да су Милице његове синовице. Затим, он оде код брата, затражи Милицу синовицу, да буде код њега, а брат му је даде, те он с њом остаде срећан и стече много.

            Једном, кад је обилазио њиву с житом, упита га неки путник: – Чија је њива? Он се превари и рече да је његова. У тај мах се жито упали, а он се присети, па повика да је његове синовице Милице, на шта се жито угаси.

——————

Речник симбола: 

ДВА БРАТА заједно у кући, су очовечења два зрака сунчева, директне и индиректне светлости. Од директне светлости (сферичне), која у току Стварања има активну улогу, зависе топлота, фотосинтеза, сушење (испаравање) и зрење. Индиректна (поларизована) или расута светлост има пасивну улогу и од ње зависе влага, клијање (бубрење), врење и раст. Она даје плодност земљи, биљкама, животињама и људима.

ОПАНАК (ариј. упанах) је симбол власти и снаге и моћи, по слици сунца у свом привидном кретању преко неба. Губитак опанака је поређење за таму ноћи, где сунце пребива по смирају.

ЛИВАДА, нечисто место, као и шума.

ЧОБАНИЦА је обележје за невидовну силу, месечеве нарави.

ДАВАЊЕ ОПАНАКА је сликовит приказ за Месец, који светли одбијеном светлошћу, јер обућа је символ власти.

ПЛАНИНА је поређење за божанство или најчешће његово станиште.

УСУД је врховни судија, а не Давалац. Он суди по закону, а не по својој вољи. Овај став је истоветан члану о судијама у Душановом Законику.

НЕПОШТОВАЊЕ оца и мајке, поређење је за непоштовање закона реда у васељени, који чува склад видљивог и невидљовог. Кад млађи не поштују старије, то је први знак моралног посрнућа једног друштва, јер свака физичка радња је безвредна, ако није истовремено и духовна.

СПРЕМИТИ НАЈГОРЕ за славу, значи назадовати у свему по народном поимању, јер човек увек пожње оно што посеје. У магијском погледу на свет, део је исто што и целина, а уложена енергија добијеној. Да  би се напредовало, мора се спремити најбоље.

СЛАВА (ариј. шрава, ток, течење, струја) електромагнетна енергија са Сунца, која припада крсној страни и огранулом Сунцу, па се у славу диже до подне, на узлазној путањи земље, јер светлост је извор живота и сваког постања:

Нема дана без очњега вида,

Нити праве славе без Божића!

ВОДА нема рода у себи без уплива сунчеве светлости, која је у миту очовечена.  Опште је познато да се вода чува у покривеним цистернама, резервоарима, јер, чим светлост продре у воду, живот почиње да буја њој. Ово је уједно и одговор на питање месопотамске космогоније, зашто су слатке благодатне воде осуђене на вечну таму!

Вода граничи поље сила, а река на путу до Усуда је митолошка рајска река (море, језеро) или било која вода, која граничи овај и „онај“ свет.


Приредио: Слободан Филиповић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Мала школа србске митологије: Правда

Био једном један добар и побожан човек, који је остарео молећи Бога да види правду. Бог му пошаље анђела на сан, који му наложи да се сутрадан спреми на пут, па ће видети шта је то правда. Сутрадан, старац узе торбу и штап, па пође на пут. Успут, у пољу се одјаданпут прeд њим створи посвећеник с дугом брадом до појаса, а то није био нико други, до Свети Сава.

 – Старче, шта би волео највише на свету да видиш – упита га Свети Сава?

– Правду одговори старац ко запета пушка.

– Добро, попењи се на ово дрво испред нас, па ћеш је видети – рече св. Сава.

Старац се попе на дрво. Пред њим се указа широко поље, а у њему бистар извор као суза и река. Појави се коњаник с пуним бисагама, дојаха до извора, сјаха и напи се воде. Затим, закопа ћемер с новцем у земљу, како му неко не би украо док се купа у реци. Када је завршио с купањем, сети се да треба да пожури, па облачећи се у журби заборави на ћемер.

Мало после његовог одласка, наиђе чобанин с козама да их напоји. Једна коза ископа ћемер из земље предњим ногама. Кад то чобанин види дограби ћемер, стрпа га у недра и потера козе према брду у шуму. Тек је чобанин замако, појави се један просјак. Дође до воде да се напије, те леже да се одмори. 

Коњаник је у међувремену доста одмакао, али кад виде да му нема ћемера, врати се на извор, где затече просјака. Он сјаха и одјури до места где је закопао ћемер. Кад виде да га нема, врати се до просјака, те га упита, да није видео некога кад је долазио на извор. Просјак му одговори одречно. Онда му коњаник рече, да он зна где му је ћемер, на шта просјак опет одговори одречно. Не верујући му, коњаник поче да прети просјаку и да га туче. Што се просјак више правдао, то му је био сумњивији. Коњаник шчепа просјака за гушу, стежући га, докле га није угушио, да би затим уплашен побегао.

Али, уплаши се и старац на дрвету, да неко не помисли да га је он убио. Брже-боље сиђе с дрвета и крете заобилазним путем. Тек што је одмакао, појави се св. Сава пред њим, те га упита, јел̓ видео правду? Старац му одговори да никада није видео веће неправде у животу. Онда му св. Сава рече: – Ниси ти видео неправде, али ти не разумеш, нити можеш све знати као смртник!  Старац му одговори: Вала духовниче, црна ти је оно правда, кад човек погибе без икакве кривице!    

            – Слушај ме сада добро – настави св. Сава, па ћеш ми онда рећи, да ли је првда или не. Отац од оног коњаника што је заборавио ћемер, био је хајдук. Опљачкао је једног сељака и тако се обогатио.

– А, што њему чобанин однесе паре? – упита старац.

–Чобанин с козама је узео паре јер је то син опљачканог сељака. Он је узео своје паре, само то није знао.

Онда старац поново упита: – Што коњаник уби оног просјака

Свети Сава настави: – Отац тог просјака је био окорели разбојник. Он је неправедно убио коњаниковог оца, па је син осветио очеву смрт. Само је вратио зајам, иако то није знао!

            – То све нисам знао рече старац.

– Знао је Бог, настави св. Сава. – Сада, када знаш и ти, одговори ми да ли је то правда?

–Јесте, правда је – одговори старац. После тога је свима причао, да има Божје правде, али да смртни не могу увек да је виде.

 

Народну причу о правди приредио Слободан Филиповић

Коментар:

Правда је начело стварности, једнака за све. Зато, народ каже: Не узимај зло, јер ће ти се вратити! Ако не теби, онда неком твом, јер зло не долази од Бога, већ од човека, па се везује за крв (пâс). Отуда, недело се не може избрисати, али се може ублажити добрим делом, а то је основа светосавља.


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.