Мала школа србске митологије: Иконографија сазвежђа Риба

Извор за фотографију: Мистериозна констелација Рибе

Најпознатији иконографски симбол апостолске вере је сазвежђе Риба, иако је риба још преришћански фалусни симбол подунавског бога Дагона и плодности Велике Мајке. Још се сматра, да су Рибе симбол Атаргатис, сиријске богиње мора. Све до Константинове визије лабарума, риба је била доминантан симбол ришћанства, па св. Климент Лесандријски препоручује печате и фасаде кућа са знаком рибе.

            Неколико векова касније, Августин нас обавештава да је акроним ИХТИС настао од почетних слова сложенице: Исус Христ, Син Божји, Спаситељ у значењу риба. Тобоже, то  је грчка реч за рибу, што Н. Озимић с правом доводи у сумњу. Јер, Исус (ариј. иша, господар), Рист (ришта, син праоца човечанства ), Син (ариј. суну, син или Сунце), Божји (ариј. дјаус, Бог) и Спаситељ (ариј. авасатри, спасилац, РВ 10,27) нису грчке већ аријске или архаичне србске речи! Поготово, што аргументи и историјска форезника сведоче, да Грци и грчки језик нису ни постојали у апостолско време!

            У Националном музеју Рима постоји гробна слика две рибе, с натписом Рибе живота. У каквој вези стоји сазвежђе Риба с животом? Одговор пружа астрономија и  преришћанска мистерија сазвежђа Риба, које у старом србском календару представља непосредни наговештај почетка обнове природе и живота у годишњем циклусу! Да би ово разумели, морамо знати да се ради о звезданој години Зверокруга и његовом последњем сазвежђу србског календара! Мартовски стил србског календара доноси нови примордијални циклус године, за разлику од тропског, уведеног грегоријанском реформом у 16. Столетју, где су Рибе први знак ретроградног циклуса од 25.920 година!?

            У звезданој години србског календара сазвежђе Риба је обележје за Сретењски месец, или фебруар месецшто није латинска реч, већ долази од аријског випра, побуда, делатан, покретан, семантички апсолутно подржан празником Сретења (2/15. 2.), који је добио своје митолошко име по првом сусрету Лета и Зиме. Иконографски се у србском предању представља као двојност бога Вида на коњу, који са глоговим штапом у руци тера баба Зиму, јер су Рибе последњи знак  звезданог Зверокруга, стилизован у облику слога ша, по коме је настало последње азбучно слово ш“! Али, гле чуда, аријски слог слова „ш“ управо значи: крај или завршетак!  

            У непокретној звезданој години, Сазвежђе Риба претходи пролећној равнодневици која је увек осмог марта, а датумски представља почетак новог циклуса године, везан за пролећни мрест моруне, као култне рибе бога Дагона. Јер, највећа слатководна риба моруна, дугује своје име божанском пару Смрти: Моран и Морана, ариј. марана, смрт, као оличење старе године која умире а рађа се нова. Отуда, стари Срби су лутку која се звала Морана и била оличење Зиме, бацали у реку с пролећа у марту месецу! Морана је код „Сумера“, алиас Кимера, такође поштована као Велика мајка Мирина или Мариенна!

            Риба моруна је долазила на мрест о пролећној равнодневици, када Сунце већ вискоко језди небом расипајући божанску светлост и најављујући скори крај зиме. Управо је тај део Подунавља добио име Дагонија, по богу Дагону или Морану, ст. србски Маран или син Воданов. Очигледно, да бог Дагон стоји семантички у вези са Одаконом на Исток који се, како извештава Мардуков свештеник Бероуз, појавио из Еритрејског (Црвеног) мора, баш као и Оанес у облику рибе (Аполодор). 

            Осим мреста моруне, други земаљски аспект сазвежђа Риба, стоји у вези топлотног циклуса, који у небеској механици започиње у Сретењу! Јер, нема плодности без загревање вода и водених токова:

            Мори водо студна водо…

            Ајде већем загревај се,

            загревај се, затоплеј се…

            на недељу пред Велигдан (Васкрс).                   

                           народна песма (Момчило Златановић)

 

Вода је зими хладнија од земље и почиње да се загрева о Сретењу на почетку пролећа, достижући потребну температуру за обнову биљног света о Васкрсу! Потврду даје А. Асов, са предањем о Водану богу Нава, који је оличење сазвежђа Риба.

            Али, суштински узрочник свих промена припада „небеским водама. О празнику  Сретењакоји се у народу сматра почетком пролећа, почиње појачана емисија енергије из космоса и траје све до светог Илије, првог јесењег свеца. Максималан доток енергије је од 2025. марта по звезданом Зверокругу, или од 27. априла по тропскомСамо, што се тачан дан у ових шест не може знати унапред, али се данас мери електронски са сателита. Рок за доток енергије је на Благовести 25.3 /2.7!

            Бог Дагон, и по њему подунавска Дагонија или можда античка Дакија, истородни су, ариј. дāхана, „уништавајући“, придевак бога Нава у вези ватре, која се односи на Огањ пролећне равнодневице, од кога зависи опстанак човека на Земљи. Ова семантика налази потврде код Филона из Библоса, који помиње Дагона као сина Бела, бога Сунца, или феничког Крона (Кори, Фрагменти). Потврду овог тумачења даје аморитски Адад, син бога Дагона, који има исте атрибуте као и ханански Бел. Риба моруна, као култни симбол бога Дагона, директно објашњава, зашто Дагон као филистејски идол с рибљим репом у Постању (27,8) истовремено значи и „зрно“ и „жито“!

            Очигледно, да су Сабири, алијас Хавили с Хелма (Балкана), односно библијски Фисонци (Меди или Сарбати), пренели симболику плодности у вези мреста моруне из земаљског раја Подунавља, не само на Исток, већ по целом шару земаљском, па је тако риба касније постала општи симбол плодности код многих народа.

 

Слободан М. Филиповић

Мала школа србске митологије: Молитвена биљка

Босиљак

    У роману „Рајко од Расине“, приказана је стара Србкиња која живи у највећој немаштини, али, која ни за какав новац неће да прода своју саксију са босиљком. Тек када је сазнала да је босиљак потребан за мртвог војника дала га је драговољно и бесплатно, јер босиљак је „божије“ цвеће које прати Србина од „колевке па до гроба“ и игра важну улогу у поезији, магији, обреду, народној медицини и свакодневном животу.

    Босиљак је молитвена, зачинска и лековита биљка, својство бога Вида и замена за светлост с антисептичким својствима. Име му је од аријског или архаично-србског васула, један од осам главних аријских или србских богова, по коме је старосрбско василок (кропило) и називи „васлиген“, „васлиxен“, феслиген, васлиђен, мислођин (Мислођин) божуљак, башолак… Данашњи назив „босиљак“ стоји у вези са србизмом „басилеус“ у  јелинској титули за архонта, насталој такође по имену србског бога Васуле који је одомаћио име „босиљак“ одакле су лична имена Босиљко, Босиљка, Босиока, Боска, Бошко, Боса… или земљописно Босиљград.

    У ведском миту, Сунце здружено са Месецом у Соми жени се Зором, која се, по народном предању о постанку првих људи, рађа из босиљка. У митолошкој приповеци чудноватог рођења Сунчарева мајка, жена рађа струк босиљка који се прометне у прелепу девојку златних коса:

            У Бегата врата од истока,

            а на врати капетан-девојка,

            златна јој коса до појаса

            и обадве до лаката руке,

            у руке јој мача од босиљка,

            од босиљка, од српског цвећа.

    Злато, коса, мач и цвеће су епска и митолошка поређења за светлост, а Босиљка је епска „Даничина богом посестрима“Девојка с митским именом Босиљка ухваћена у „Гори јаворовој“ каже:

            Ја сам Сунцу рођена сестрица,

            а Месецу првобратучеда.

    Босиљка је једно од личних имена тројне Зоре (вечерња, поноћна и јутарња):  

            Жуте јој се ноге до коленах

            а злаћане до рамена руке

            Голу сабљу преко крила држи…

     Отуда је босиљак моћно заштитно средство, па га јунаци из народних песама носе за калпаком:

            Васлиђене сјеме моје,

            да је мени име твоје.

            Ја бих знала где бих стала:

            У јунаке за калпаком.

    Бројне су скаске о настанку имена босиљка и легенде о њему, а нарочито басне и народне песме. Два су празника о Годишњим обичајима посвећена босиљку: Макевеја (14. август) када се освећује нови босиљак и Крстовдан (27. септембар).

     Један од придевака за босиљак кумовао је називу „фес“, за врсту капе која се као облик старосрбске капе први пут јавља у Асирији, а била је пурпурно-црвене боје. Почетком 19. века постала је турска војничка капа. Неки сматрају да је име ова капа добила име по вароши Фес у Мароку, а други по Ефесу (< ариј. апас, верски обред), али и капа и варош добили су име по србизму у турском, fesligen, искварено од србског „веслиген“, босиљак. Од ове речи је настао назив „фес“, за врсту капе с кићанком првобитно од босиљка, којим су Срби и Руси од искона китили своје капе из магијских разлога.

     Босиљак има велику употребу у врачању, гатању и народној медицини. Сок од босиљка се употребљава против змијског уједа, а привија се и код уједа пчеле, осе, обада или стршљена. Босиљком се накађују сипљиви коњи, а мирисање сувог босиљка побољшава човеку вид.  Има чистилачку моћ, која се изводи помоћу кађења, пијења и прскања водом у којој је потопљен босиљак. Нарочито је популарно кађење болесника босиљком, да би  се растурила болест као дим. Посебно је делотворан босиљак убран на Светог Макевеју и осушен под стрејом. Отуда изрека: Тешко кући која стреје нема.[1]

    Посебно магијско дејство има када се ставља у извор, па се њиме ките „кладенац“, цурак, поток или суд са богојављенском и „светом водицом“ за знамење. Употребљава се о Божићу и Слави, а водом у којој је остављен босиљак, купа се породиља после порођаја. Да би се жена лакше породила, треба да пије воду са крстовданским босиљком. Новорођенче се првих 40 дана стално купа у тој води, а на Ускрс се у таквој води купају сва деца. Кропљење босиљком је прихватила и Српска православна црква, а освећење воде у сребрној чинији без босиљка,не може се ни започети ни завршити обред добијања „свете водице“. О Задушницама се босиљак ставља у реку, а када се приноси приликом „пуштања воде“, о Великом четвртку или Духовима  ките се њиме крстови на гробовима.

    Кићење босиљком у већини случајева има обредни и магијски карактер, па се њиме ките девер на свадби, бардак и софра о Задушној суботи, затим славски и колач за покојника, као и „положајник” или домаћин кад уђе у кућу и честита Божић. На Тодорову суботу (коњски празник), босиљком се кити коњ који је ритуално пројахан. Приликом првог орања или  бразде и врсте ките се волови и јарам. На завршетку жетве њиме се кити „божја брада”, а на завршетку вршаја стожер, стог и камара сламе. У Србији се сматра, да је грехота китити се свежим босиљком пре Крстова дана.

    Још увек код Срба постоји древни обичај, да када сватови улазе у девојачко и младино двориште, млада или девојка треба кришом да погледа младожењу кроз савијени струк (смиља) и  босиља, истоветнo обичају забележеном у Риг Веди, VIII, 29. Верује се, да је босиљак прво изникао на Голготи, на месту где је Христос био разапет, а Богородица најрадије мирише на бисиљак и то јој је најмилији цвет. Приповеда се, како је „овца разблудница“ била једном код Бога на вечери, па јој Бог дао „златну јабуку“, а Богородица киту босиљка.

    Агиница из народне песме буди свог агу босиљком, а стари  људи кад осете да им долази крај, тихо, нечујно, иду у забран да траже босиље са којим „причају и разговарају“ о овом и оном свету, јер босиљак је сеновита биљка. Свети Арханђео Душевадник „вади“ душе праведника босиљком, а народ пословично вели за доброг, душевног и праведног човека: душа му на босиљак мирише. У песми „Бог ником дужан не остаје“, невина и лажно оптужена девојка Јелица, растргнута је везана коњима за репове. Тамо, где  је од ње капала крв ту је изникло смиље и босиље, кога има највише у рајском врту, поред ружа, рузмарина и ковиља.

    Србски народ верује да босиљак делује као сигурна заштита од урока, лоших мисли и сваке несреће, као амајлија или фитогено бактерицидно средство. Босиљак је од памтивека код Срба божија биљка, која се прва сеје, сади или расађује у „цветној“ башти, па тек онда сво остало биље у повртњаку или на „синору“ (међи). Ова биљка прати Србина од рођења до смрти. Када се роди дете, младенцу се ставља до узглавља кита босиљка у освећеној води, младенци на свадби ките се босиљком, а када човек умре ова биљка се ставља на мрца или сади на гробу.

С. Филиповић и Љ. Пантић

 

Мала школа србске митологије: Од А до Ш

            Духовност једног народа огледа се у његовом језику, јер, закони мишљења спадају у законе Природе. Речи не личе на оно што представљају (Панини), али, оне ипак имају везу са стварношћу. Не, само, да реч у србском значи слово, већ је србски једини духовни језик на свету, поред његове рецензије аријског на Истоку која се литерарно зове „санскрит“.

            Сарбатско писмо је морфолошки идентично писму Винче, тврди Роберт Латам, па није ни чудо, што је извор европске писмености прва цивилизација у Подунављу Хелма (Балкана). Валтер Вист каже да је аријска рецензија такозваног „санскрита“ настала од вендског или србског језика, а Илија Живанчевић закључује, да су Срби народ који је дао реч свим осталим народима Европе. Доказ томе, поред осталог су и словне вредности које постоје само у србском језику, али не постоје у писмима Европе и Азије!

            Сви Срби, алијас Словени, имају исту реч за појам „писати“, што је својеврстан доказ древности србског писма, упоредан песничком изразу „народи књиге“ како су источни писци звали србске земље. Ако, упоредимо словне вредности аријског и писма Винче, са савременим србским, видећемо да  постоје слова „А“ и „Ш“, али нема латинског „w“ (омега)! Сасвим је исправан закључак, да је слово „ш“ замењено латинским „w“ које је морфолошки веома слично, јер, ова два слова имају исту бројну вредност! Поготово, што слово „w“ („ом“) постоји у старосрбском, али je различите бројне вредности.

            Преци Срба поштовали су космички закон ри, у значењу небо или богови неба, од истога корена као ритуал, ариј. риту, време богослужења, склад, подешено по мери, одакле је настало лат. ritus, религиозни обичај. Стари Срби су знали, да са нашег Сунца преко Часнога крста долази на Земљу милост божја, а то је све оно што нам је потребно за живот. Небо и земља су за њих биле две свете посуде, као што је „човек посуда у коју Господ улива воду живота“.       

            Од „А“ до „Ш“ се иконографски представља као „сунчев печат“ србске митологије, односно лабарум или чешће као „Ристов монограм” (енг. Chrismon).  У свим представама без изузетка, од „А“ до „Ш“ је  на водоравној оси просторно-временског крста, која симболише материјалну представу видљивог. Његове бројне иконографске представе са словом „ш“ још увек постоје у црквама Каталоније, док су у Немачкој уклоњене и замењене омегом, тако да их је остало свега око пет одсто.

            Лабарум или Ристов монограм иконографски представља „сунчев печат“,  симбол преламања светлости и атрибут бога Сунца. Тумачи се као сновиђење Стојана, алијас Константина и касније „римска“ ратна застава, иако лабарум постоји у црквеној уметности Палестине барем једно столетје пре „Стојановог сна“. Монограм познат као лабарум, описао је Еузебије Цесарејски у биографији цара Стојана, алијас Константина Равноапостолног.        

            „Ристов монограм“ као символ, такође постоји  пре ришћанства и атрибут је халдејског бога Неба, док је у Мисиру познат под именом „Хорусова палица“. Лабарум је семантички истородан хетској владарској титули „лабарна“, од  ариј. рави, Сунце,  господар, одакле је семантички и бог Сунце Ра, како су у Мисиру звали асирског Мардука или Сербона. Слог ра, који се налази на врху сохе небеске, односно ординате временско-просторног крста, на аријском или архаичном србском језику има више значења: Огањ, Ватра, злато (митски атрибут Сунца), светлост, стварање, поседовање, љубав…

            Србска изрека „од А до Ш“  у значењу (све)укупности, преобликована је у латинско „алфа и омега“. Ако, почетно слово „А“ у свим писмима има стилизацију сазвежђа Бика, којим започиње циклус године звезданог закона васионе, онда је последње курилично слово „Ш“ по облику слично слову „w“ у старосрбском и латиници, стилизација графичке представе Риба и последњег сазвежђа у Зверокругу или Свароговом точку! Тиме се писмо приказује као пресликана стварност, у примордијалном циклусу године, која по древном србском календару почиње пролећном равнодневицом у сазвежђу Бика. Почетак циклуса године у космогонији србског предања пресликава народно веровање „да Земља стоји на Бику“.  

            Последње слово азбуке „ш“ и латинице „w“  имају исту бројну вредност, са том разликом, што старосрбско и латинично омега не постоји у аријском, али постоје чак два слога „ша“. Аријски слог „ша“, односно слово „ш“ са вирамом које је морфолошки једнако куриличном[1] слову „ш“, има више значења: крај, деструкција, остатак, вечна срећа, рај, крајње ослобођење… Да ли је случајност, да крајње слово азбуке има споту крајности, када је писмо пресликана стварност и обележје васељене?                                                                 


[1]    Слово “ћ” постоји тек од Вука и Гаврила Венцловића, па се србско писмо не може звати “ћирилица”, нити “кирилица” јер је старије од (измишљеног) Ћирила или Кирила, већ га треба звати “курилица”, како се звало старо србско дипломатско писмо и језик, које семантички долази од ариј. к’урали, вештина (писања), уметност. У савременом србском језику, ова  реч постоји као архаизам за плеоназам, у изреци из Ј. Србије: Кур ли си, мајстор ли си.


Аутори:    М. Николић и С. Филиповић