Латиничарска посла – ракија с канабисом

Наиђох на Plum brandy w/ cannabis (Serbia) : Drinking 

Србија је решила све своје проблеме – границе знамо и утврдили смо их, привреда нам цвета, породице су с бар петоро деце, имамо образовни систем најбољи на свету, итд, итд – е, сад остаје да усвојимо и ојропске вредности типа слободног промета наркотика. А да би то код Срба било “одрживо” (кључна реч у преумљавању), природно је да српско млеко (ракију) треба унапредити опојним травама.

Ако се добро сећам, ово се зове испитивање тржишта, што је саставни део сваке успешне пропаганде.

Наставак следи на српским медијима на окупаторским парама и одговарајућој уређивачкој политици. Негде пред сетву конопље.

 

Администратор

Еуропатија: Дански јавни сервис лансирао цртани за децу о мушкарцу са огромним пенисом

Џон Дилерманд има изузетан пенис. Толико изузетан да уз помоћ њега може да спасава људе, црта мурале, окачи на њега заставу и чак краде сладолед, пише британски „Гардијан“ о контроверзном цртаћу који је ових дана почео да се емитује у Данској.

Дански јавни сервис ДР почео је са емитовањем нове анимиране серије за децу узраста од 4 до 8 година о Џони Дилерманду, човеку са најдужим пенисом на свету, који помоћу њега превазилази многе проблематичне ситуације и изазове.

Серија је, нимало зачујуће, изазвала жустру дебату о прикладности дечјег програма.

Од премијере у суботу, противници су критиковали идеју да је премиса серије, о човеку који не може да контролише свој полни орган, прикладна за децу.

Кристијан Гроес, професор сарадник на студијама о једнакости полова на Универзитету Роскилде, из другог угла критиковао серију, истичући да програм слави моћ мушких гениталија и нормализује лоше понашање мушкараца.

„Замишљен је да буде смешан, па се мисли да је безопасан. Али није. И ми томе учимо нашу децу“, каже Гроес.

Са друге стране, Ерла Хејнесен Хојстед, клинички психолог који ради са породицама и децом, сматра противници серије превише анализирају ствари и виде нешто чега нема.

„Џон Дилерманд прича са децом и са њима дели његов начин размишљања и деца заиста виде гениталије као смешне“, каже она.

„Серија показује мушкарца који је импулсиван и понекад ван контроле, који греши – као и деца. Али кључно је да Дилерманд увек исправи своје грешке. Преузима одговорност за своје потезе. Када му жена у серији каже да треба да задржи свој пенис у панталонама, он је послуша. То је лепо“, истиче Хојстедова.


Извори: Гардијан, РТС


Администратор: Горња вест је сама по себи упозоравајућа, а још више јер следи само двадесетак дана после бисера главне овдашње пропагаторке ЕУ, Joksimović: Srbija ne samo da nije dalje od EU, nego je suštinski bliže – Politika – Dnevni list Danas 

 Ministarka za evropske integracija Jadranka Joksimović izjavila je danas da Srbija nije „pačija škola“ u procesu evropskih integracija i da ne samo da nije dalje od EU nego je „suštinski bliže“…

Бранитељи српског језика (пример)

Александар Јовановић /Ћирилизовано: Да, “бранитељи”. Јер као што крадљивци укупне српске баштине припаднике својих “постројби” назваше бранитељима, таквима се, ваљда, и дилетанти што бране српски језик сматрају. Јер исказаним незнањем наносе штету и зло, користи доносе никакве. Да се уздржим од даљег коментарисања, пошто нисам сигуран да бих речи пажљиво бирао, а ипак су у питању дама и наше угледне новине, само ћу пренети чланак колумнисткиње “Новости онлајн” и, испод њега, пар чињеница које је убава Вукица морала да зна.


ПОРАЗ СРПСКОГ ЈЕЗИКА: Да ли смо сами од себе дигли руке, па газимо по речима како ко стигне

 

То што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик – равно је поразу у Маричкој бици

Вукица Стругар

ЗЕМЉЕ и државе не освајају се само мачевима, него и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио. Народ који изгуби своје речи престаје бити народ – поручивао је у завештању Стефан Немања, али као ни Арчибалд Рајс (другим поводом, много година касније), изгледа, није имао коме.

Српски владар уочио је ову опасност још у “мрачном средњем веку”. Нажалост, што је његов народ био даље од турског јарма и ближе Европи, постајао је мање самосвестан, па кад се од њега и није ни тражило, “давао је веру за вечеру”. А језик је ишао с њом, успут, да не кажем “гратис”. То, што у свакој улици или тржном центру више не постоји назив на српском (да се сваки странац осећа као код куће), можда би за трговце могло да има оправдање. Али, то што уз необразоване водитеље све чешће и угледни гости не познају сопствени језик – равно је поразу у Маричкој бици. Јер, после ње уследио је губитак територија, османлијско освајање и вазалска ћуд које се нисмо ослободили до наших дана.

Како другачије објаснити такву сервилност пред туђицама (посебно англизмима), накарадне и насилне кованице, примитивно подсмевање сопственом народном језику? Људи се више не надвикују него “надглашавају”, чак и уметницима отменије звучи “изведба” него извођење, већина “одмара” без повратне речце “се”, а уместо “по мом мишљењу” масовно се чује “по мени”. Можда је овај последњи пример и најсимболичнији: личног мишљења је све мање, а “по нама” и језику, гази ко стигне…

Ауторкиња: Верица Стругар

Извор: Новости онлајн


А “Расен”, и не само Вукици и Новостима онлајн” за наук, у чланку Завештање Стефана Немање о Језику (Миле Медић) – РАСЕН, између осталог каже:

О ЗАВЕШТАЊИМА СТЕФАНА НЕМАЊЕ

Миле Медић – Завештање језика

Књижевно дело Завјештања Стефана Немање стекло је велику популарност, а захваљујући њима и њихов писац. Читајући га, многи нису били сигурни да ли се срећу са истинским Немањиним речима или са савременим делом. У једном тексту о Медићевој књизи Р. Милић, хвалећи даровитост поменутог аутора пише: „Написао је књигу тако да су ријечи које у њој изговара Стефан Немања масовно прихваћене као изворне, старе осам стотина година. Написао је књигу око које се од самог почетка, испрела легенда… Написао је књигу којој је припала највећа могућа награда – многобројни читаоци је радо читају, препричавају, памте и чувају. Написао је књигу која живи свој самостални, чудесни, невидљиви живот још за живота писца“.

Јереј Александар Бојовић, парох студенички


ПРИЛОГ: Снимак чланка “Новости онлајн”


Извор: Ћирилизовано