Умножи, налепи и представи као своју производњу

Данас су веб-сајтови Фронтал и Видовдан објавили исти чланак, Драгољуб Збиљић: ДВОАЗБУЧНА ФРУЛА СРПСКОГ ОДБОРА ЗА СТАНДАРДИЗАЦИЈУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА, не наводећи извор, дакле, представљајући га као сопствену производњу (повезнице овде и овде, а снимци обе странице испод).

А чланак је први пут објављен јуче на овом сајту (овде). Објавили смо га на основу текста послатог од аутора и стога је СКЦ “Ћирилица” Београд произвођач, а Фронтал и Видовдан су корисници, који су изворни чланак приредили само изменивши фотографију.

Основни медијски ред налаже да се уз аутора текста, фотографије и/или илустрације наведе и произвођач, тј. извор чланка. Зашто то није учињено? Три су могућа разлога.

Први, свесна крађа, у шта не верујемо, с обзиром на заиста вредан избор чланака које објављују ова два сајта. Њихову производњу и ми често преносимо, не само наводећи извор него им додељујући и ознаку са називима сајтова (овде и овде), тиме додатно оглашавајући њихов рад.

Други, лењост или незнање. Дужност уредника и администратора је да, обојица, провере да ли је текст већ негде објављен. То очигледно није учињено, а посао је од десет секунди: подвучете наслов или прву реченицу текста, десни клик, из контекстуалног менија изаберете Search Google For…,кликнете на то и одмах ћете видети да ли се неко пре вас потрудио да објави исто.

Трећа могућност је да је аутор послао текст на више адреса, не обавештавајући примаоце да је прилог већ негде објављен, али и тада важи обавеза проверавања.

Како год, туђи рад и примат се имају поштовати. Очекујемо да Фронтал и Видовдан што пре исправе пропуст и наведу извор, а од аутора чланка обавештење да ли је, осим нама, и на друге адресе послао свој рад.

Јер борба за ћирилицу захтева и медијску писменост.

Сници објава на Фронталу и Видовдану:

Александар Јовановић, филмски и ТВ продуцент у пензији и администратор СКЦ “Ћирилица” Београд

УПОЗОРЕЊЕ: „АНКЕТАРИ“ КРЕИРАЈУ ЛАЖНУ СЛИКУ МИШЉЕЊА ЈАВНОСТИ О ЧОМИЋКИНИМ ЗАКОНИМА

ЛГБТ лобисти прибегавају манипулацији и обмани јавности, и пласирају неистине, користећи се тактиком „лажи која се сама остварује“ – када се у јавности пласира тврдња да је већина становништва ЗА нешто, чиме се постепено мења јавно мњење јер нико не воли да буде у мањини.

Објављујемо писмо забринутог читаоца који је лично видео како се лажира јавно мишљење људи о једном актуелном питању – легализацији истополних заједница. Ово је веома важно јер је недавно организација Civil Rights Defenders објавила резултате „анкете“ према којој већина грађана нема ништа против тога да особе у истополним везама имају права као и сви грађани и да се, нпр., посећују у болници, наслеђују и слично.

Прво, понављамо да они та права већ имају, као што су правници објаснили ОВДЕ и ОВДЕ, и ОВДЕ, а друго, сасвим смо уверени да огромна већина грађана нема ништа против тога да људи живе с ким хоће и да слободно бирају себи партнере – као што то већ и могу, а и чине.

Међутим, пошто то није довољно лгбт лобистима у Србији, они прибегавају манипулацији и обмани јавности, и пласирају неистине, користећи се тактиком „лажи која се сама остварује“ – када се у јавности пласира тврдња да је већина становништва ЗА нешто, чиме се постепено мења јавно мњење јер нико не воли да буде у мањини и стога почиње да подржава нешто с чиме се у суштини не слаже.

Ево шта се десило, према сведочењу читаоца који је био на лицу места:

На подручју Срема вршене су лажне анкете грађана Србије поводом актуелног питања истополних заједница. Многи грађани су били изреволтирани јер су питања постављана на пречац, и на њихов одговор да нису за истополне бракове (како је гласило питање), уследиле су констатације анкетара да већина популације то подржава као и српска елита.

Када су и мене, као грађанина, зауставили и питали: „Да ли подржавате геј бракове?“, ја сам им одговорио: „Мислите, истополне заједнице?“ На то су они рекли: „Да, да, на то мислимо.“

Аргументовао сам мој став везано за оно што сам знао, а то је да предложени закон крши Устав Републике Србије и да лгбт популација већ има одређена права која им закони државе Србије омогућују.

Моје речи прекинула је наредба анкетара камерману: „Угаси камеру.“

Питао сам: „Зашто то радите? Зашто гасите камеру?“

Анкетар је на то рекао: „Није битно.“

Питао сам их да ли су с неке телевизије, а они су одговорили да је ово слободно анкетирање грађана, након чега су се само окренули и отишли. Покушао сам да им поставим још неко питање, али они су такорећи побегли од мене.

Поштовани читаоци, нико неће одбранити породицу, нашу државу и наш Устав осим нас самих. Глас свакога од нас је важан. Сваким својим поступком, сваким деловањем или неделовањем, ми стварамо државу и друштво у којој наша деца треба да живе. Устанимо данас да сачувамо породицу да би наша деца имала право на слободу говора, слободу мишљења, слободу вероисповести, и слободу да своју децу васпитавају у складу са својим верским и моралним уверењима.

Потпишите петицију Коалиције за природну породицу против закона које је предложило Министарство за људска и мањинска права Гордане Чомић.

 

Извор: ИФН

„Доброта” против доброте: деца спаљују иконе

Данас сам сазнао да девојка под псеудонимом UKI Q из Србије која има сатанистички стајлинг (тетоваже, начин шминке, начин облачења…), прави перформансе по гробљима, говори како је стављала у уста измет, како би убила човека за 5000 евра…има милион пратилаца који разумеју српски језик на Тик-ток мрежи и 200.000 на Инстаграму. Највећи део тих пратилаца су деца испод 12 година, а највише их је испод 10 година, и сада су та деца почела од те девојке да праве божанство и да јој се моле, направивши култ под именом Укизам, а почели су и да спаљују иконе јер су негде на тим мрежама прочитали да се тако постаје члан култа.

Могли би сада да постављамо разна питања као што су ко је та девојка, какве су то лудости и слично, али мени пада једно друго питање на ум: како је могуће да толико великом броју деце буде лепа, интересантна…девојка сатанистичког стајлинга, и да им не буде ружно и одбојно да неко спаљује иконе да би био део те приче? Да деци, која су симбол лепоте и доброте, ружно и зло буде испред лепоте и доброте?

Али да ли је све то чудно када се осврнемо и видимо да много тога што је добро бива данас нападано, а да оно што је зло напредује, или још горе да зло постаје популарно и стаје на место доброте. У данашњем свету је телесно задовољство стављено на пиједестал, па је уживање у храни и сексу постало најбитније на свету, и истичу се на хиљаде начина као добро. А до само пре 50ак година о томе се није ни причало, а камоли хвалило. Слично је и са безобзирним богаћењем које се некада осуђивало, а данас је битно само да си успешан, а преко колико уништених породица то није важно. Или са побожношћу, које се некад хвалило, а сада се исмева, и све чешће од корона лудила и напада.

А деца све то гледају и код својих родитеља, и на телевизији, ријалити програмима и у целом друштву, и прихватају. Зло је добро, ружно је лепо. Сатанизам је кул, а Православље је аут. Само паре да имам, само да путујем, само да се забављам…

Чак и они на мрежама сличних година који критикују Укизам чине то половично: Девојка која све то ради је ок, њени клипови су кул, али могла би ипак да објасни деци која је прате да неке ствари не раде, да се не моле њој као божанству и тако то…али она је ок, и њени клипови су кул, баш добро то ради, али не мора баш да иде на гробље…али она лично је ок, и њени клипови су кул…

Нема више јасног става шта је добро а шта је зло. Добро је оно што се мени лично свиђа, а зло је оно што се мени лично не свиђа. Све је релативизовано, и стога нема више ни једног ауторитета који би јасно одредио границе добра и зла. И у целом друштву су на врху управо такви људи, који су орјентисани само свом конфору, и ништа друго их не занима, а нарочито не неко добро и зло. А деца све то гледају.

Иако све то изгледа јако песимистично јасно је да највећи део деце-пратилаца дате девојке то ради из моде,јер њигови другари/другарице то прате, јер им је то интересантно, а нису до краја опредељени против доброте. Највећи њихов проблем је што њима у ствари недостаје доброта и лепота у њиховом свакодневном животу, пре свега са својим најближима у породици где је тога увек и било највише. То је место на којем треба радити, да родитељи нађу више времена за своју децу, да се више играју са њима док су мала, да их грле и мазе и преносе им топлину и љубав, а не да им све то замењују играчкама и телефонима, мислећи да је то довољно.

Јер није. Доказ је пред нама.

 

Аутор: Аца Миљевић

Извор: Добродетељ