Зимски слани медаљони

Ко стоји, то хоћу да кажем, као оне камере у мјесту, које окину сличицу сваких… шта знам колико, тај види. Тај зна да је опазио. Тај зна да се помјерило

Архитекта из Трста, Милан Злоковић, поријеклом из заливске Бијеле, пројектант зграде Дечје клинике у Тиршовој, казао је да нигдје на источној обали Јадрана нема толико балкона колико их има на палатама у Боки Которској. (Фото: Н. М.)

Пише: Никола Маловић

Зима

Годинама ме једно те исто питају: – А како је зими? – они који обалну линију знају само као љетњу и топлу, податну и плаву.

– Одлично – кажем. – Само је досадним људима досадно.

Говорим истину, и разбијам географску предрасуду по којој је зима на мору нешто што паметан избјегава.

Загледан у снијегом завијан Ловћен, увијек окружен нечим што цвјета, у мимозе и камелије, видим Приморје као оквир који би човјек пожелио и себи и пријатељу.

 

Сезонске кише

У зимски укус мора, нико љети не би повјеровао.

 

Орканска бура

Кад је орканска бура добро је остати у кући, бити сигуран да су и дјеца унутра, отац, мајка, са вјером да је баш сваки цријеп – везан жицом.

Орканска бура изваљује кипарисе, ломи медитеранске борове, рашчерупава палме. Хладан вјетар обара билборде као домине; у заптивене станове улази кроз систем за вентилацију да би угасио свијећу кад опет и опет нестане струје.

Докле год човјек или жена види, бура са заливског мора подиже облаке морске прашине. Поморци тој сили салутирају. Жене од страха плачу. Ууухххффф…! УУУХХХФФФ!!! Дјеца умотана у јорган, од страха пишају у гаће.

 

Поморачки брак

По једнима је брак када неко први донесе четкицу за зубе. По другима је то период током ког се заједно поједу двије вреће соли.

Како било, брак између поморца и жене наоко је лакши Приморкињама јер су на тај облик одложеног суживота навикле, за разлику од континенталки. Имају га прве у кући одмалена.

Обје пругастоплаве врсте жена у истом су затвору, те једнако тјелесно посте. Кад доплови муж, друкчији буде. И оне, с руком на срцу, нису што су биле јуче. И сад: да ли дјеца, да ли златан оков око прста, да ли вјера, да ли љубав, нада, шта ли – једнако се претварају у со поморачког брака.

Професор класичне старине

Годинама сам ex cathedra говорио пругастоплавим кадетима Поморске академије у Котору:

Одисеј је познатији по лутањима од његове друге праве суштине: да родну Итаку никад не напушта.

Ви сте сви Одисеји! Детерминише вас Залив окружен с три стране морем камена, а са једне морем соли. Ви одлазите да бисте се вратили. И то не било гдје, него у један од званично најљепших Залива на свијету…

 

Бокељологија

Бокељологија је наука која се бави проучавањем свега што се о Боки Которској, и о 5.000 дугом присуству људи дуж вијугавих фјордовских линија, може да зна.

 

Финалменте

Наводе бокељолози да је два и по вијека по одласку Немањића адмирал Которске морнарице и даље узвикивао: „Живио папа, живио цар, живио дужд!“, тим редом, при подизању свечане бандијере…

О каквом се цару ради, заинтересовао се млетачки провидур, и сазнао да се ради о Душану, за вријеме чије је владавине унутар српске државе Котор узнапредовао мимо градова.

Провидур је, финалменте, наредио да се традиција обустави.

Излази на море

Што је Котор био за немањићку Србију – лука и врата према свијету, Херцег Нови био је за средњовјековну Босну.

 

Бити у купе! Бити у шпаде!

Сви бокељски карташи традиционално играју италијанским, не француским картама. Из руке избацују, тако – не херц, треф, пик и каро – него ове четири боје: баштуне, шпаде, купе и динаре.

Из свег искуства никлог око партије карата, остао је и израз у народу, по коме је неко заувијек у купе, а неко довијека у шпаде. А да се људи посвађају, посвађају се! – И око нације, и вјере и језика, и жене, и барке, и подјеле добитка…

Него, Бокељи се ријетко бију. Једноставно кажу: Ти си у купе! А ја сам у шпаде!

И мирно море.

 

Ius maris

Све што море до обале донесе таласом или струјом, Бокељи су могли да присвоје.

У том смислу данас сличан закон не постоји, али се и даље примјењује.

Премда… Море све више повраћа ђубрета.

 

Оригинали

Сваки град, не само приморски, има своје оригинале, људе по нечему посебне, почесто с друштвене маргине.

Ко их дуже узме да посматра, почиње о њима све чешће да прича као о најслободнијима међу нама.

 

Кад се гледа из мјеста

Видио сам рођеним очима како се у Тиватском заливу ковитла морска пијавица што спаја црно море са црним небом.

Па сам видио да се Которски залив заледио зими, али не памтим ледоломачке барке о којима се казивало да су постојале.

Видио сам на YouTube-у кита у Заливу, и велику једну ајкулу, и исто толику сабљарку, с прољећа, и то како су Н. Н. лица током љета тога и тога, ронећи побрали баш сваког морског краставца, дуж 100 km дуге унутрашње обалне линије Боке. И свашта још…

Ко стоји, то хоћу да кажем, као оне камере у мјесту, које окину сличицу сваких… шта знам колико, тај види. Тај зна да је опазио. Тај зна да се помјерило.

Гле! Све.


Аутор: Никола Маловић

Извор: Печат

Преузето са: ИН4С

Они то раде за наше добро

Игралиште (Фото: Н. М. )

Увијек се треба сјетити оне сцене из Спилберговог филма „Шиндлерова листа“ када потихо ноћу, у бараци разговарају заточене Јеврејке. Устрашене су и забринуте, али само једна, за коју би се данас рекло да је теоретичарка завјере, стидљиво казује што је чула, а чула је да их одвозе возом и спаљују тамо негдје. Па је настало ругање у мраку, ћути тамо, ми Нијемцима требамо, нису луди да нас убију кад смо им потребни за рад!

Но то није била добра логика… Један од начина да се препозна зло које тек има да се огрне још горим плаштом, јесте када нека власт почне да ради алогично.

На прву лопту, ко је могао да повјерује да ће данашња Њемачка – којој је економска сарадња с Русијом мила мајка – истој тој Русији увести економске санкције упркос чињеници да ће због тога Њемачка да изгуби бога оца у ојрима?! Али је Њемачка, политички патуљак који је добио бефел из United Snakes, ипак увела санкције Русији, и држи их све до данас – пуштајући суштински јединог економског партнера на дуге стазе (чиме би био постигнут и мир у Европи), да за своје паре финансијски искрвари око гасовода Сјеверни ток 2.

Имамо ми и конкретнијих примјера да је неко ко над нама влада ишчупао логику као живац из зуба, као нпркад се Црна Гора супротно сопственим интересима отцијепила од Србије, кад је Србији забила нож у леђа признавши Косово*, кад је без референдумског питања већинске горске и приморске Србе увела у Нато… или Србија пак када је, супротно кити својих националних интереса дозволила свим дугиним бојама да коитирају са српским сељаком, српским домаћином, просветним и здравственим радником, снисходљива према душманима, а престрога према поданицима.

Ако је Лукашенко, предсједник Бјелорусије, одбијајући да прими новац од Свјетске здравствене организације, данас приватне фирме, доказао 2020. г. да је сваки феудалац новог свјетског поретка добио безобразну количину пара да повремено закључа своју територију и унутар ње стане да излуђује народ – тада није тешко повјеровати у алогичност по којој оно што се назива короном није ни планирано да престане. Већ по програму, да се само мијења.

Пола свијета шапуће у симболичној бараци: Они то раде за наше добро. Произвешће милијарде вакцина, седам милијарди, да би нам помогли. Ми њима требамо. Ко ће да ради ако нас побију? Зато не слушајте што лупета она глупа жена. Или особе сличне њој.

Средином сад већ фамозног првог таласа, кад ми је кроз главу прошла јеретичка мисао: Шта ако сезоне на Приморју уопште не буде?!, почео сам да вјерујем како постоје до те мјере демонски умови који су кадри да, свијетом ведрећи и облачећи, поступе једнако као са Њемачком из горњег примјера: да витално науде свима економијама.

Данас видим даље, па на овом мјесту упозоравам читаоца да слиједе узнемирујући описи.

Пазимо…

Свјетска влада је формирана, иако ми о томе, будући небитни, немамо медије који би нас обавијестили. Такова ће власт, посебно иза сусрета у Давосу, чији ће први дио да се догоди у јануару 2021, а други с прољећа, на новоговору обзнанити детаље Великог ресета.

Чим уђе у масовну употребу, синтагма Велики ресет постаће предметом тумачења, од чега ће само она тумачења у медијима налик Печату да буду блиска истини.

Нама знаном свијету пријети слом економије.

Као што је Њемачка добила бефел да економски науди сама себи уводећи Русији санкције под обавезно, као што су временом многе земље добиле наредбу да се унереде по властитоме коду (при чему Србија и Црна Гора нису једине), тако су се стекли услови да све земље које дугују исувише (а све дугују исувише), треба да поједу (ех, да је жаба) оно што се не једе, и самоуниште своје економије.

Да ли држава која продаје ресурсе као суманута и која се, иако презадужена, задужује још, уопште постоји? Зна се одговор на реторичко питање у временима када нељудски закони лупају шакама на врата и разбијају их цокулама. Људе који на отвореном ходају без маске саватава полиција равнодушна да ли је наредба да се здрави људи трпају у марице инфицирана алогичношћу или није.

Живимо ли ми то у Њемачкој 1941? Или је ово Европа на прагу 2021?

Зашто је људима који посједују наше бараке потребан слом економије?

Зар трговина није друго име за мир? Зар трговина није друго име за крвоток каквог таквог поретка на планети Земљи?

Изгледа да није. Јер има свега 99,334% људи на планети којима је до зараде од својих десет прстију у миру, а чак 0,666% оних којима је до зараде током рата.

Глобални економски слом је пројектован, а са њим и глад која слиједи.

У доба ковида-19 продавнице су биле пуне, но како домаће производње нема која би обимом могла да премости годину, сви ми који живимо по логорима чије се границе поклапају са границама држава зависимо од тога да ли ће неко ујутру отворити супермаркет или неће. Јер, шта ако Велики ресет предвиђа и ту „ситну измјену“ у поретку по коме ће нова нормалност бити да јутром не можемо да купимо хлеб и млијеко?

Када у сценарио који је предвидив убацимо мутацију проказаног ковид-19 у смртоноснији ковид-21, такође генерисан, и мушкарци и жене с пругастим маскама из свих барака на свијету ће завапити: Убризгајте нам, више, ту вакцину! Па да можемо да радимо!

Јер ће гласови са логорских разгласа бити учестали. Свако минут-два казиваће: Вакцина ослобађа: Путујте слободно. Вакцина ослобађа: Само невакцинисани стријепе да ли ће им банкомат издати кеш. Вакцина ослобађа: Слободно грлите најближе док вас телефон не обавијести да дејство вакцине почиње да слаби, када треба примити ревакцинацију.

Нова нас индустријска смрт чека иза окуке наших дана.

Пазимо.

 

Аутор: Никола Маловић

Извор: Печат

Преузето са: ИН4С

Приредио, јер ћирилица је и средство за одбрану од оваквих “мајстора” и света у који нас утеравају: Милорад Ђошић

 

Деценија и по херцегновске књижаре „Со“

Пише: Никола Маловић
Имам довољно година да вјерујем како многи људи не лажу када понекад уз уздах „ах“ кажу да су одувијек маштали о томе да отворе класичну књижару и ту нађу идеалан однос измеђ хлеба који се увијек тешко зарађује – и мира. Стога сам поносан што се данас у професионалном смислу дефинишем као писац, књижар и издавач.
Пазимо… Прије тачно деценију и по са супругом сам, оснивајући Књижару „Со“, обновио тада посустало херцегновско књижарство и издаваштво.
По дозволи насљедника Јова Секуловића (1879 – 1950) наставили смо да баштинимо традицију првог српског обалног кљижара који је у Херцег Новом љета 1898, три године прије Геце Кона у Београду, на главном тргу отворио бутигу у којој су могле да се купе књиге.
Књижара Јова Секуловића за 40 година рада „растурила“ је – како се тада казивало – око 200.000 књига, и издала 20 сопствених издања. Поред прве бокељске, херцегновске књижаре, Јово Секуловић посједовао је и књижару у Котору, од 1926.
Секуловић је у своје доба био први који је радио на ширењу и дистрибуирању књиге у Боки Которској. Био је повјереник Матице српске, Српске књижевне задруге, а од 1904, и повјереник Привредника. С обзиром да је књижара Јова Секуловића имала стотину претплатника на издања Српске књижевне задруге, ова га је издавачка кућа именовала 1911. г. за свога добротвора.
Сваке године која је јубиларна по најмање једном основу, као што је ова – по два, Књижара Со издаје ћирилични спомен-печат и отискује га на многим књигама и на хиљадама разгледница: 140 година од рођења првог књижара, 121 година херцегновског књижарства, и 15 година Књижаре „Со“.
Необичан назив књижара дугује чињеници да се налази у граду који је основан 1382. г. управо због трговине сољу, да се налази на главном тргу који се некад звао Трг соли, те да квалитетним књигама читалац увијек осоли властиту памет.
Са прага класичне књижарске бутиге око види древне куле, стара степеништа, кровове, медитеранску зимзелену вегетацију, млетачку утврду Форте маре, галебове налик скринсејверима, и наравно – море.
Временом је Књижара „Со“ постала једина класична књижара у Боки, што самим тим значи и у Црној Гори, јер све што је постало у Црној Гори, постало је прије тога у Боки.
Књижара „Со“ постала је регионални културни барометар, љети пуна писаца – добитника најзначајнијих српских књижевних награда, до те мјере да дрвену столицу тапацирану зеленом чојом Боке Которске планирамо да завјештамо Адлигату – музеју књига и путовања. На тој столици сједало је на стотине Имена, не само из свијета књижевности и издаваштва, не само добитници НИН-ове награде, него и златни спортисти, рафинирани музичари и сликари, академици, амбасадори, конзули, капетани, адмирали, свештеници и монаси – па зато не чуди жеља бројних туриста да се фотографишу у чувеној калијерги – како се на „бокељском“ каже за столицу.
Ваља подвући да је Књижара „Со“ издавачка кућа која се с разлогом поноси фотомонографијама: „Историја бокељског поморства“ Предрага В. Ковачевића, „Вита Которанин, неимар Дечана“ Риста Ковијанића, „Поморским лицима Боке Которске“ Синише Луковића, и многим другим насловима.
Десно од улаза у стару камену палату у коју се на главном тргу као пуж голаћ у љуштуру уселио концепт Књижаре „Со“ постоји куриозитетни артефакт у српској култури. Ријеч је о мермерној плочи симболичног А4 формата на којој пише ћирилицом: У почетку бјеше ријеч, и ријеч бјеше у Бога, и Бог бјеше ријеч. Јован 1, 1.
Ту је спомен-плочу свечано открила године 2011. Марина Јовићевић, први генерални конзул Републике Србије у Херцег Новом.
Сваке године на Петровдан, пак, 12. јула, када је најврелији дан у години, када и туристи науче да ријеч калдана потиче из доба Млетачке управе и да означава ужасну, несносну врућину – Књижара „Со“ слави рођендан.
Ове године по 15. пут. И 121 годину херцегновског књижарства и 140 година од рођења првог српског обалног књижара.
Уз фанфаре Градске музике, почеће фешта обалног књижарства и издавашта.