Препорука за читање од Мирослава Здравковића, уредника Макроекономије: Револуције и људи

Пре две године, одмах после велике Наполеонове победе у Пруској, Давил је написао поему Битка код Јене, можда управо зато да би, славећи неограничено победника цара, ућуткао у себи сумњу и страх. Управо када је хтео да своју поему да у штампу, један његов земљак и стари друг, виши официр на служби код министра морнарице, рекао му је при чашици калвадоса:

–          Знаш ли ти шта славиш и кога величаш? Знаш ли ти да је цар луд – луд! – и да се одржава само крвљу својих победа које не воде никуд и ничем? Знаш ли ти да ми сви заједно срљамо у неку велику несрећу којој не знамо имена ни обима, али која поуздано чека на крају свих наших победа? Не знаш! Е, видиш, зато и не можеш да пишеш песме у славу тих победа.

Друга је био мало јаче потегао тог вечера, али Давил не може да заборави његове раширене зенице, видовито уперене у даљину, и његов шапат из којег се осећао алкохол али и дах убеђења. А трезни људи су другим речима шапутали исту мисао или су је крили у забринутом погледу.

Давил се ипак решио да штампа своју поему, али је то учинио са оклевањем и са неверицом у вредност поеме и трајност победа. Та неверица, која је тек почела да се шири у свету, расла је у Девиловој души као лична мука.

Кријући у себи тако тешко и сложено душевно стање, дошао је као конзул у Травник, а све што је овде доживео није га могло охрабрити ни умирити, него напротив још више уздрмати и збунити.

Све су то у конзулу дигли и јаче узвитлали први додири са овим младим човеком са којим је сада требало да живи и ради. Гледајући га и слушајући како се природно држи и смело и лако изражава о свему, Давил је мислио у себи: „Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари, у томе и јесте смрт. Нико нас не вуче ка гробу, већ нас с леђа гурају.“ Конзул се и сам чудио откуд му такве мисли које нимало не одговарају његовом урођеном начину мишљења и он их је и одбацивао, приписујући их „оријенталном отрову“ који пре или после мора да начне свакога и који се ево полагано увлачи и у његов мозак.

Овај млади човек, једини Француз у овој пустињи и једини његов истински сарадник, толико је у свему друкчији од њега (или бар тако изгледа), да се Девилу чинило на махове да живи поред странца и непријатеља. Али оно што га је највише збуњивало и дражило код младића, то је био његов став (или боље рећи одсуство става) према „битним стварима“ које су биле садржина Давиловог живота, према Краљевству, Револуцији и Наполеону. Та три појма представљала су за конзула и његов нараштај јадно страсно замршено клупко сукоба, полета, заноса, светлих подвига, али и колебања, унутарњих неверстава и невидљивих посртаја савести, без јасног решења, са све мање наде на трајно смирење; значила су једну велику муку са којом се они носе од детињства и која ће их, ваљда, пратити до гроба. Али у исто време, и управо због тога, та мука им је била присна и драга као и њихов живот сам. Међутим, за овога младића и његове вршњаке ту није било, бар како је Давилу изгледало, ни муке ни загонетке ни разлог за жалбе и размишљања. Све су то за њих биле просте и природне ствари о којима не вреди трошити речи ни много лупати главу. Краљевство, то је бајка; Револуција, мутно сећање из детињства; Царство, то је живот сам, живот и каријера, природно и разумљиво поприште неограничених могућности, акције, подвига и славе. Уистини, за Дефосеа је овај поредак у ком живи, то јест Царство, представљало једину и потпуно јединствену стварност која се у духовном и материјалном погледу протеже од једног краја видика до другог и обухвата све што живот сам садржи. А за Давила је то био само један случајан и ровит ред ствари чији је мучни постанак некад доживљавао и рођеним очима гледао, и чија привременост му никад није потпуно ишчезла из свести. Противно од овог младића, он се добро сећао шта је било пре овога и често помишљао шта би могло да буде после.

Свет „идеја“, који је за Давилов нараштај био стварни духовни завичај и прави живот, изгледало је да за овај нараштај и не постоји, али зато за њих постоји „живи живот“, свет стварности, свет опипљивих чињеница и видљивих, мерљивих успеха и неуспеха, неки страшни, нови свет које се пред Давилом откривао као студена пустош, страснија од крви, мука и духовних ломова револуције. То је поколење, никло из крви, лишено свега и устремљено на све, прекаљено као да је кроз ватру протрчало.

Као све остало, Давил је несумњиво и то, под притиском необичне средине и тешких прилика, уопштавао и преувеличавао. Он је то често и сам себи говорио, јер по природи није волео противности ни сазнање да су оне непремостиве. Али пред њим је, као стална опомена, стајао тај младић оштра погледа, хладан и чулан, лак и пун самосвести, неоптерећен обзирима ни сумњама, гледајући све ствари око себе голе, онакве какве су, и називајући их безобзирно правим именима. Поред све даровитости и личне доброте, то је био човек новог поколења, из „анимализираног нараштаја“, како су говорили Давилови вршњаци. То је, дакле, плод револуције, слободни грађанин, нови човек, мислио је Давил кад би остао сам, после сваког разговора са младићем. „Можда револуције рађају чудовишта?“ питао се уплашено тада. „Јесте, оне се зачињу у величини и моралној чистоти, али рађају чудовишта“, одговарао је сам себи често.

И тада би, у ноћи, осећао како нападају све црње мисли и како прете да га савладају, уместо да он њима влада.

Док се Давил тако борио са мислима и расположењима која је у њему изазвао долазак младог канцелара, младић је у свој кратки дневник, који је био наменио пријатељима у Паризу, записао о Давилу свега оволико: „Конзул је онакав каквим сам га замишљао.“ А замишљао га је према његовим првим извештајима из Травника и још више према казивању једног старијег колеге из Министарства, неког Карена, који је био чувен по томе што је познавао све чиновнике Министарства иностраних послова и могао да у неколико речи да мање или више тачан „морални и физички лик“ свакога од њих. Керен је био оштроуман и духовит, али иначе неплодан човек, коме је давање таквих усмених портрета било прешло у крв и постало страст. Он се сав уносио у тај јалови посао, који је личио час на строгу науку, час на обично оговарање, и могао је увек да понови слику једне личности од речи до речи, као да има штампан текст у глави. Тај Карен му је рекао за његовог будућег шефа Давила ово:

Жан Давил је дошао на свет као човек прав, здрав и – просечан. По целој својој природи, пореклу и васпитању, он је створен да живи мирно и једноставно, без великих дизања и тешких падања, без наглих промена уопште. Биљка за умерену климу. Са урођеном способношћу да се лако одушеви и занесе за идеје или личности, са нарочитом склоношћу за поезију и поетична стања духа. Али све то не прелази границе срећне просечности. Мирна времена и сређене прилике чине просечне људе још просечнијима, а бурна времена и велике промене стварају од њих компликоване природе. То је случај и са нашим Давилом, који се стално налазио у средишту великих догађаја. Све то није могло да измени његову стварну природу, али је поред његових урођених особина створило у њему и противна својства. Не могући и не умејући да буде безобзиран, свиреп, несавестан или подмукао, он је, да би се одбранио и одржао постао плашљив, прикривен и сујеверно опрезан. Здрав, честит, предузимљив и весео, он је с временом постајао осетљив, колебљив, спор, неповерљив и склон мелахнолији. А како све то није одговарало његовом правом карактеру, стварало је у њему чудну подвојеност личности. Укратко, он је један од оних људи који су нарочите жртве крупних историјских догађаја, јер нису у стању ни да се тим догађајима одупру, као што чине изузетни и снажни појединци, ни да се са њима потпуно у себи измире као што раде гомиле просечног света. Он је „тип човека који се вајка“, и вајкаће се док је жив на све у животу и на живот сам.

–          Случај у нашим временима веома чест – завршио је тај колега.

Ето, са таквом основном разликом отпочео је заједнички живот. Иако је била хладна и влажна јесен, Дефосе је обишао варош и околину и упознао се са доста света. Давил га је представио везиру и његовим главним људима у Конаку, али младић је остало свршавао сам. Упознао се сам са долачким жупником фра Ивом Јанковићем, човеком од сто и четири оке тежине али жива духа и речи. Нашао се са јеромонахом Пахомијем, бледим и издржљивим калуђером који је тада опслуживао храм Св. Михаила Архангела. Улазио је у куће травничких Јевреја. Посетио је манастир у Гучој Гори и ту склопио познанство са неким фратрима који су му дали податке о земљи и народу. Спремао се да испитује стара насеља и гробља по околини чим окопни снег. Већ после три недеље саопштио је Давилу своју намеру да напише књигу о Босни.

 

Иво Андрић „Травничка хроника“, стр. 52-54. Лагуна, седмо издање. 2014.


Приредио: Мирослав Здравковић, Макроекономија

Број уметника по глави становника у Европи у 2019.

Србија је земља у којој се изузетно поштује активност уметника. Култура у Србији је на највишем нивоу и мало је земаља у свету где људи прво када се пробуде погледају репертоар у позориштима, затим који се уметнички филмови приказују у тржишним центрима, па када се спокојно попије прва јутарња кафа читају се пробрана дела писаца добитника Нобелове награде. Пре него што се крене на посао.

Евростат даје збирни број запослених у креативним уметностима, ауторима, новинарима и лингвистима. Ово је чудан скуп професија јер како могу бити у истој врећи филмски режисер и таблоидни новинар? Могуће је, наравно, уколико се у таблоидима баве најфинијом културом, као што је то у Србији случај, а част новинарске професије и лични углед су највише вредности новинара.

У ЕУ је број запослених у одабраним делатностима повећан за 16% у претходних осам година, и хлеб од уметности, новинарства и лингвистике прима за 235 хиљада више људи него давне 2011. Укупно 1,7 милиона запослених.

На 1.000 становника у ЕУ има 3,8 уметника, а има их 8,7 на 1.000 запослених.

Удео уметника је изузетно мали, јер се ради о одабраним лицима, па када се још ради о малој земљи, мерено бројем становника, одступања у годишњим подацима могу бити огромна, и не морају да буду одраз реалних кретања у запослености. На пример, у Црној Гори, смањен је број запослених са 2,4 у 2018. на 1,8 хиљада у 2019. Мало је вероватно да је четвртина уметника, новинара и лингвиста остала без посла, посебно у светлу европских и НАТО интеграција Црне Горе, где је неопходно имати све више преводилаца. Уколико се Црногорски језик обједини са Хрватским и Бошњачким, проблеми са недостатком преводилаца биће превазиђени. Али, одлуташе мисли моје.

У Србији је процењено да има 23,6 хиљада запослених у овим креативним делатностима и њихов процењен број повећан је за 1,4 хиљада од 2013 (или смањен за 6,1 од 2014). Имамо 3,4 уметника на 1.000 становника и 8,5 на 1.000 запослених и то је незнатно испод просека у ЕУ. Али, квалитет наших новинара и осталих слободних уметника далеко превазилази европске стандарде и квантитет је овде мање важан.

Када смо ипак код квантитета треба нагласити да имамо њихов већи број на хиљаду становника од Грчке и Италије као колевки светске културе и цивилизације.

Стандард наших уметника, новинара и лингвиста, претпостављам, је на далеко вишем ниво од просечног у Европи, како и доликује.

Евростат

 

Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Турска Црна Гора

Саопштење о броју и структури субјеката у страном власништву у Црној Гори (линк) разјаснило ми је политичку ситуацију у овој бившој српској књажевини и краљевини.

Извор за илустрацију: Шатерсток

„ Broj poslovnih subjekata u stranom vlasništvu u Crnoj Gori u 2019. godini iznosio je 12 429, što u odnosu na 2018. godinu predstavlja povećanje od 47,8%. Najveće učešće poslovnih subjekata u stranom vlasništvu prema zemlji porijekla vlasnika bilo je iz Turske 3 652 odnosno 29,4%, Rusije 2 217 poslovnih subjekata odnosno 17,8%, zatim iz Srbije 1 627 odnosno 13,1% i Ukrajine 711 poslovnih subjekata odnosno 5,7%.

Posmatrajući 2019. godinu, najveći broj poslovnih subjekata u stranom vlasništvu zabilježen je u Podgorici i to 3 806 odnosno 30,6%, Budva 3 655 odnosno 29,4% i Bar 1 467 odnosno 11,8%. Po sektorima djelatnosti najveće učešće poslovnih subjekata u stranom vlasništvu bilo je u sektorima: Trgovina na veliko i malo, popravka motornih vozila i motocikala 23,9%, zatim u sektoru Stručne, naučne i tehničke djelatnosti 20,7% i Građevinarstvo 14,0%.“

Удео пословних субјеката из Русије смањен је са 38,1% у 2014. на 17,8% у 2019, а из Србије са 17%, на 13,1%, те је збирни удео ове две државе смањен са 55,1% на 30,9%.

Насупрот њима, из Турске је повећан удео са 1,5% на 29,4%, те је у 2020. сигурно надмашио збирни удео пословних субјеката из Русије и Србије.

Ови подаци не укључују вредност инвестиција, број запослених и додату вредност и промет пословних субјеката у страном власништву, као и уделе земаља према овим показатељима.

Ипак, саопштење ми је пробудило сећања на историју Црне Горе, вишевековну борбу за слободу. Свашта су чинили Срби по Црној Гори, Старој Херцеговини, брдима и крајинама, чак су се правили и људождерима да би утерали страх у кости Турцима.

И тако, вишевековни отпор окупацији и борба за слободу сада су поништени инвеститорима из Турске. Логично је да треба уништити СПЦ у Црној Гори, као заостатак из те јуначке прошлости. Треба и страх у кости утерати преосталим часним људима, посебно у Будви где треба контролисати пословање 3.655 страних фирми, што је на пет становника по један пословни субјект у страном власништву. Да нема (пореских) рајских острва Будва би била (а можда ће и бити) Рај на планети Земљи.

Док мислим на јуначку прошлост Црне Горе и ову турску садашњост, сетим се да има и у Србији неких бин зинова, и свакојаких других страних инвеститора. А и полиција није симбол нежности и милосрђа.

 

Аутор: Мирослав Здравковић

Извор: Макроекономија

Приредио, уверен да су за азбукоцид у Црној Гори ипак одговорнији Натогорци од Турака и турадије: Администратор