Саран Александријан, јерменски истраживач надреализма

Изгледа да међу нама има много оних које занима надреализам, али колико њих зна име једног од неуморних истраживача тог покрета – ликовног критичара, есејисту, песника, нашег сународника Сарана Александријана…

Саран Александријан (1927-2009.), као и већина западних Јермена у после-геноцидном периоду, рођен је на Блиском Истоку, у овом случају, у Багдаду. Али, према породичним околностима и начину живота, веома се разликује од својих савременика. Његова мајка Маргерт Колен била је Францускиња из Париза. Његов отац Вардан Александријан био је зубар који је опслуживао ирачког краља Фејсала А. Иначе, током његове прве посете Багдаду, Варданов клијент је била позната енглеска романописатељица Агата Кристи која је гајила симпатије према лекару који говори енглески и његовој супрузи.

Дошавши поново у Ирак после Другог светског рата, Агата Кристи је позвала супружнике Александријан на пријем организован у њену част … Иначе, једна од јунакиња романа Кристијеве „Врата Багдада“ је ирачко-јерменска дама Пентемјан. Није искључено да је ова околност условљена познанством прозаисткиње са ирачко-јерменским Александрјанима …

Када је имао шест година, Саран се разболео, и родитељи су га послали у Париз код мајчине баке – Сандрин Колен. Уочи рата, госпођа Колен и њен унук преселили су се из Париза у село Пеира-ле-Шато, близу града Лимож. Године проведене у овом селу предодредиле су будући ток живота Сарана Александрјана. Као и многи из његове генерације који су видели рат у Француској, и он је помагао Покрету отпора. Управо је овде четрнаестогодишњи дечак, који је правио своје прве књижевне кораке, објавио свој први сонет „Нада за …“ у локалном недељнику.

Уследио је патриотски текст „Вапај једног младог источњака“ објављен у часопису „Уни“ („Уједините се“), који је уређивао француски писац Робер Жиро.

У лето 1943. године у Пејра ле Шатоу млади Александрјан је ушао у свет француске даде и надреализма. У узрасту од 16. година, он се упознао са аустријским писцем и сликаром Раулом Хаусманом, значајним представником дадаизма, који је као избеглица живео у том француском селу. Касније, присећајући се свог сусрета са Хаусманом и његовим другарима, Александријан је написао: „Био сам шокиран. Ево, овде су писци који не чекају одобрење гомиле, већ делују као храбри проповедници, боре се против предрасуда, презиру обичну публику и бацају своје књиге попут опасних папирних бомби да би створили панику у конвенционалном друштву.“.

Подстакнут познанством са Хаусманном, у марту 1947. године Александријан је написао писмо „оцу“ надреализма Андреу Бретону. Одговор није закаснио. Два дана касније, Бретон је писао Сарану, нудећи му да присуствује конференцији посвећеној надреализму и политици на Сорбонском универзитету. Организовао ју је Тристан Тзара, оснивач дадаизма и песник (који је своје књижевно име правио инспирисан презименом свог познаника Костана Зарјана, као што сведочи К. З., јерменски писац). Конференција је била бурна, где је Бретон критиковао Тзару због одбране стаљинизма. Александријан је бранио Бретона што је праћено међусобним дивљењем.

Резултат је био тај да је двадесетогодишњи Саран Александријан постао секретар Андреа Бретона. Међутим, он није остао дуго на тој позицији. Због неслагања унутар надреалистичког покрета, његова два члана, уметници Виктор Браунер и Роберто Мата, напустила су групу. Саран им се придружио и њих тројица су формирали једну „контра-групу“ коју је Александријан назвао «Contre-groupe H», инспирисан песмом Артура Рембоа „H“. Једно кратко време су објављивали књижевни часопис «N.E.O.N.».

Надреализам је играо важну улогу за Александријана током целог његовог живота. Он је увек писао о надреалистима, чак и након што их је напустио, сматрајући их својим пријатељима. Објавио је око 50 књига, од којих су најзначајније монографије о Салвадору Далију (1969), немачким сликарима Хансу Белмеру (1971) и Максу Ернсту (1986), румунско-француском сликару, мистику-езотерику Виктору Браунеру (2004), „Андре Бретон својим речима “(1971), „Ослободиоци љубави“ (1977), „Надреалистичка уметност“ (1985), „Историја еротске књижевности“ (1989), „Љуба“ (2003) и друге.

Александрово најзначајније дело је „Богата земља снова“ (1980), која није подложна никаквој класификацији. Ово дело о будућем утопијском свету комбинује елементе мита, научне фантастике и маште. Књига је илустрирана са 18 радова познатог надреалистичког уметника Жака Еролда.

1990. године, Александријан је објавио аутобиографску књигу „Авантура у себи“. Како је рекао један рецензент, „… ова књига је такође посвећена лепоти, животу, читању, уметности, поезији и, наравно, жени“. Ова књига је за нас посебно драгоцена што је Александријан, говорећи о свом детињству у Багдаду, у контексту атмосфере источњачког града представио и своје јерменско окружење: оца који је говорио више језика, ниску и снажну баку по оцу, стрица Хачика који је, такође, био зубар, тетку Вардануш и њеног сина Мко који је касније постао познати хирург …

1995. године, Александријан је основао књижевни часопис „Одлично непознато“ (назив је узет од Бретона). Објављено је свега четири броја. Он је прокламовао принципе „потпуног неконформизма“ и углавном је био посвећен надреализму. Свој допринос часопису дала је и позната француска уметничка критичарка Катрин Милен.

2006. године, Кристоф Дофин је објавио биографску књигу „Саран Александријан или велики изазов Претпостављеног“. У њој аутор посебно напомиње да је „Александрјан увек ишао путем буђења и ослобађања човека, тако да тај човек може бити надахнут живом поезијом, сновима, магијским размишљањем или сексуалном магијом, односно читавим животом“.

Током свог живота, Саран Александријан се дивио француском утописти-социјалисти Шарлу Фуријеу, био је следбеник филозофије Ничеове „Веселе науке“ и био је страствени заговорник плесачице Мате Хари која је погубљена због шпијунаже.

Био је ожењен француском песникињом и сликарком Мадлен Новарина (1923-1991). Његово последње дело „Надреалистички уметници“ објављено је 2009. године (година његове смрти), на француском и енглеском језику.

Иначе, Саран Александријан није једини јерменски специјалиста за надреализам на Западу. 1947, исте године када се Александријан упознао са Бретоном, у Сједињеним Државама објављен је рад „Књижевно порекло надреализма“ књижевне критичарке Ане Балакјан (1915-1997), Јерменке пореклом из Цариграда; радила је као професор на катедри за упоредну књижевност на Универзитету у Њујорку. Следе и друге њене студије о Андреу Бретону и надреализму уопште …


Аутор: Арцви Бахчинјан

Превод са јерменског: Ануш БалајанЈерменија

(Чланак је изворно објављен у јерменском дневном листу „Азг“, бр. 5, 10. 02. 2017)

Извор: Хомо вербум

У необичној години за нама ишли смо на сигурно – читали смо омиљене писце

Епидемија коронавируса је збрисала све манифестације у славу књиге, домаћу књижевну продукцију смањила, према првим проценама, за трећину, продају књига великим делом усмерила у онлајн токове. Ипак, и када су биле затворене позоришне, биоскопске и концертне сале могли смо да читамо.

Готово све је било необично и ново у овој, већ старој години. Зато смо у књижевности ишли на сигурно, превасходно на серијале омиљених писаца.

Читалачки укус спојио је у врху листа наизглед неспојиво – великог Кнаусгора, латински осунчану Елену Феранте и Увеовог књижевног оца Фредрика Бакмана.

“Писци који су писали о несавршеним људима, о антихеројима, што у књижевности није никаква новост, међутим писали су о томе да, рецимо, ти људи несавршени, такви какви јесу, јесу, у ствари, најближи савременом човеку и што је такође битно и Ферантеове и Кнаусгорове ликове обликује страх и чињеница да можда ако би требало да генеришемо најважније осећање наше цивилизације, пристајено до пандемије, а од пандемије сасвим отворено је страх”, рекао је теоретичар књижевности Петар Арбутина.

Кнаусгор је завршио монументални серијал “Моја борба” и започео лични енциклопедијски, назван по годишњим добима, трагајући за одговорима на питања – шта нас обликује као људе? Шта саплиће на путу одрастања?

Наставља се и “Бакман-манија”. Уз помешане слатке и горке сузе, хумор и сарказам.

“Ову годину почели смо романом ‘Узнемирени људи’ која је на неки начин обележила прву половину године и ово стање које нам се догађа, а завршавамо још једним његовим романом ‘Медведград'”, навела је Тања Вучковић из издавачке куће “Лагуна”.

Учини се да нико не воли своје јунаке као Бакман. Воле их и читаоци. Зато им се враћају.

Вратили смо се и класицима који су писали о епидемијама, од античких времена, преко Бокачовог Декамерона до писаца двадесетог века.

О корони су за сада углавном писани есеји, а када ће постати тема романа? Вероватно када престане да буде тема вести.

 

Аутор: Весна Јовановић

Извор: РТС


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

После читања Хандкеове „Историје иза приповести“

         Између 1991. и 2011. године Петер Хандке написао је осам мањих књига о кључним збивањима у нашој земљи, које су све осим једне објављење код највећех немачког издавача Зуркамп-а (Suhrkamp). Домаћа публика имала је прилику да се упозна са две од њих (Зимско путовање до река Дунава, Саве, Мораве и Дрине и Летњи додатак зимском путовању), а ево сада захваљујући подухвату четири здружена издавача имамо сабране све његове радове (на близу 500 страна) посвећене нашој тегобној новијој историји.

Утисци о овој књизи су бројни, али један од њих се истиче: Хандкеово приповедање није само литерарно савршено него је и дубоко истинољубиво. Разуме се да говоримо о две димензије овог дела – о начину излагања и о његовој историјској подлози. Ове две ствари, као код сваког великог писца, у Хандкеа су нераздвојне. Историја се излаже кроз приповест, она је иза ње, као што каже наслов збирке који је сам писац одабрао. Хандке је, дакле, приповедач о збивањима, али догађаји о којиме се приповеда нису литерарна фикција већ су доживљена збивања са лица места. Писац је, наиме, био бар дванаест пута у овим крајевима, или у оном крају који је стварао своју слику о овим крајевима (Хаг као средиште једног „трибунала“), да би сваки пут вративши се кући писао, тј. приповедао, о ономе шта је чуо, видео и записао.

У томе, писца су по свој прилици водиле две његове говото литерарне страсти: ходољубље (израз Зука Џумхура) и знатижеља. Што се првог тиче, он је, како смо рекли, бар дванаест пута био „на лицу места“, али не само то. Он је Србију са Косовом и Метохијом и босанско подриње сваки пут прешао уздуж и попреко у својој истраживачкој мисији о рату и људима у рату. Када је о знатижељи реч, он није само хтео да сазна шта се догађа на месту предратних, ратних и поратних збивања, него и да сазна шта се то збива на страни моћних западних сила које су равноправно, премда не и пуноправно, учествовале у свим поменутим фазама.

Хандке је убеђени панјугословен. То се лепо види у првом есеју о Словенији писаном непосредно после „малог прљавог рата“ (јун 1991). А када се Југославија распала, постао је непоправљиви борац против слике непријатеља коју су од онога што је од ње остало – а то су СР Југославија, па Србија и Црна Гора, па Србија – правили западни медији. Он није заступао никакву српску ствар, сем у мери у којој је против-чињеницама оповргавао стално деловање „хорди хушкача – новинара, који су годинама својим речима и сликама ударали у исти добош и са своје чеке у иностранству представљали исто тако гадне псе рата као и они у подручју захваћеном ратом“ (стр. 100). Разуме се, како је време пролазило он се усредсређивао на Србију, јер као приповедач о једном реалном збивању није био господар временске димензије свог приповедања. Господари времена, тј. његових догађајних секвенци, били су самозвани управљачи егземпларног простора великог експеримента – планетарне доминације. Хандке као да није хтео да пропусти положај сведока-очевидца на једином месту земаљске кугле на којем се овај experimentum mundi видео као на длану. Укратко, ово није могло извана него само изнутра и зато је Хандкеова слика коју је сликао двадесет година не само сушта супротност него и сушта истина супротстављена “интензивној порнографији речи и слика“ (260), којој је била изложена светска јавност. Кажемо, ствар се од Југославије померала ка Србији, дакле дестинацији којој један истинољубиви дух није могао да одоли.

Број примера које наш приповедач записује, а потом и описује изузетно осетљивим литерарним оруђем, прилично је велики. Не стога што би аутор желео да што већим квантитетом описаног буде убедљивији, већ зато што је пример најубедљивији реторички (приповедачки) елемент. Хандке је само ходао, често и без пратње својих сапутника или домаћина, и само разговарао са статистички случајним људима, у правом смислу sine ira et studio. Резултат је био природан – нико није ништа сведочио, најмање у складу са званичном верзијом „наше стране“. Бројни саговорници само су излагали своју муку која би вероватно деловала истоветно мукама људи са друге стране фронта када би оне (муке) биле тако непосредно исказане без ратнопропагандне обраде медијских службеника. Хандке се противи управо тој неравноправности приказа са ефектом дискриминације и тоталне изолације „једне стране“. Он као да хоће да успостави равнотежу у перцепцији зла, не објективно него субјективно, најпре сам себи а нека читалац успостави своју меру. Дакле, нема спора да су Кравице и остала сребреничка села претходила „Сребреници“ покољима над Србима током три године, а најсвирепије на Божић 1993. Проблем је у томе што првога нема у информативним средствима „света“, али ни post festum на Хашком трибуналу, а друго је уздигнуто на ранг геноцида. А ништа од тога није тачно. И зато Хандкеова саговорница, мајка убијеног сина, на пишчево питање – да ли је преживелима неподношљиво то што је заборављен масакар у Кравици, као и масакри у околним селима, одговара: „Али за то зна цео свет!“ (379).  Пример који више није пример, него је сведочанство орвеловског правила: лаж у истини и истина у лажи.

Два есеја о Хашком трибуналу и Слободану Милошевићу одишу истом врстом примерне истинољубивости. Хандкеов анђео као у „Небу над Берлином“ (писац сценарија за режију Вима Вендерса, 1988) летео је свугде где је направда оних година прекривала правду, па је стигао и изнад Хага. Прича води од дочаравања атмосфере око затвора Схевенингена и у згради Трибунала, до врло виспрених стручних погледа на природу „суда“ (Хандке је, иначе, академски образован правник). Не без везе са овим описима, писац нам о овом постмодерном феномену планетарне постистине каже: „Ова међународна кривична комора је донела толико одлука унапред да је коначна пресуда која би била супротна од њих готово незамислива“ (349). Стога за аутора, овај трибунал није напросто пристрасан, већ је пре свега страна у спору. Овај његов увид, пун илустративних детаља, оправдава енигматични поднаслов овог есеја: „Извештај заобилазног сведока у процесу против Слободана Милошевића“. Хандке се, наиме, пријавио као сведок одбране, али га је сијасет кероловских изокретања с оне стране огледала лишило те иначе искрено припремљене улоге. Тај заокрет, међутим, донео је овај сјајан есеј са вишедимензионалном сликом праве природе ове несудске неинституције.

И последњи по реду есеј о судбини директора РТС-а Драгољуба Милановића, осуђеног у истом трибуналу због „свесног жртвовања читаве ноћне смене ове телевизије“, оставља непогрешив утисак о Хандкеовом бескомромисном приповедању. Њега је, у неуморном трагању за истином, или бар голим чињеницама неког важног ратног догађаја, заинтересовао један феномен у вези са злочиначким бомбардовањем здраде РТС-а. То је чињеница да од свих актера овог догађаја – господара рата, ратних хушкача различите врсте, непосредних извршилаца, потоњих тумача наводне неминовности ове „акције“ и других – једини оптужени и осуђени био је директор РТС-а. Уз то, једини „доказ“ његове кривице била је једна цедуља без потписа са наговештајем да и ова зграда може да буде мета ваздушних напада. Хандкеу није било тешко да два пута обиђе затвореника у Хагу и, опет, из прве руке испита случај. Остала је,  још једна у низу, прича о неправди.

И за крај овог осврта остављамо приповест о Великој Хочи енигматично насловњен са „Кукавице из Велике Хоче“. И пре и после ове прилике, аутор је био ходољубник Косова и Метохије, два пута непосредно после рата (пролеће и лето 1999),  те 2009-те године о којој је оставио приповест и после тога. Готово да се може рећи да је овај сеоски градић за њега имао значај светог места. Нека ми овде буде допуштено да кажем да ми из личног искуства овај осећај није непознат. Велика Хоча, уз суседни Ораховац (само његов горњи део, данас прави гето) сведоче о чуду живота у окружењу сталне опасности од смрти. У тоталном албанском окружењу, које прети и пуким присуством и практичним деловањем, овде Срби на свом вековном тлу живе можда најтежу епизоду своје дуге повести. За великог приповедача-ходочасника ово је нешто што се не пропушта, штавише нешто са чиме се готово идентификује. Писац остаје седам дана у овој цивилизацијској недођији, довољно да много тога чује, види, осети и запише и, да се њој поново врати. Та недођија има вековно искуство виноградарства, стару живописну винарију, има тринаест цркава од памтивека докад се могло градити, људе који упорно остају иако једва опстају. Хандке их прати у њиховој свакодневици, разговара са њима о свему живом и упија дах непролазне историје. Стално их прате хорови кукавица које, како приповедач каже, долазе овде на свој светски сусрет – сабор кукаквица.

Две су епизоде са овог путовања нарочито значајне, тј. писац их је учинио значајним својим минуциозним запажањем. Прва је његово примећивање мапе „Косова“ у једној књижарској радњи у Пећи, постављеној у излог, а иначе намењеној основцима. „Косово“ је унутар граница велике Албаније, а на мапи нема ознака ничега српског, ни цркава ни манастира. Чак и Пећка патријаршија и Грачаница не постоје у овој картографији, а Дечани су означени једва видљивим крстом, који иначе обележава цркву а не манастир. У Митровици преко Ибра има само неколико кућа и нема цркве. Ово није налаз пажљивог посматрача, него патодескрипција једне опаке политике, чеда мисије западног цивилизатора.

Друга упечатљива епизода са овог путовања је приземна превара коју је новинарка немачког недељника Шпигл приредила својим домаћинима у Великој Хочи. На литургију је дошла главе покривене марамом представивши се као албанска хришћанска и новинар који пише репортажу о месту. Говорила је, како је приповедач приметио, несигуран енглески језик. Више дана касније Хандке је видео да се у Шпиглу појавио текст о енклави као „упоришту ратних злочинаца“ са фотографијама који нису имали накакве везе са местом на којем је „пуцала блицом на све што се мрдало“. Готово неизненађен овим новинарским непочинством, аутор ће закључити: „Али да се тако преобуче значило је од самог почетка доћи као непријатељ код људи из енклава, значило је да је имала да извештава по предвиђеној шеми“ (444).

Хандке нам је оставио документ-велику утеху. За све остале у свету ово је документ-откриће свега онога што би знали да не живе с оне стране огледала. На једном ситуационо маргиналним плану писац је поништио злочиначки труд неограничене самовољне у деструкцији стварности. Тај подухват је победио на посебном терену, на оном до којег нико из погона самовољника не може да допре. Могли су деценијама да му саботирају Нобелову награду, али ево добио ју је писац који је литерарним средствима разбио једну белосветску илузију. Ову књигу треба и читати и чувати као крунског сведока нашег тегобног времена.


Аутор: Слободан Самарџић

Извор: Србија и свет