Мирослав Тохољ: Српски језик је мој нови завичај

© Sputnik

Спадам у људе, који су измештени из простора у коме се формирао њихов хабитус, свест, рукопис и они сами – из Сарајева. Ја сам у Београду стално као на туристичком путовању по Кини, Немачкој или Аустрији. Српски језик је мој нови завичај, моје ментално место пребивања, каже писац Мирослав Тохољ.

Мирослав Тохољ је у свет књижњвности ушао романом „То снива лампарија” 1979. године, да би уследили „Господар срца” (1987), „Стид” (1989), „ Кућа Павловића” (2001), „Звона за Тројицу“ (2010) и „Сестре“ (2013). Објавио је и књиге приповедака „Апотекаркин рај и мушке ствари”, „Мала Азија и приче о болу”, „Венчање у возу”.

Добитник је награда „Бранко Ћопић”, „Иво Андрић”, „Борисав Станковић”, „Светозар Ћоровић“…

У Сарајеву је живео до априла 1992, потом на Палама, а од 1998. је у Београду.

Повод за разговор са Мирославом Тохољем, актуелним начелником Одељења за издавачку делатност Медија центра „Одбрана“, јесте зборник „Савремена српска проза“ у издању Народне библиотеке „Јефимија“ у Трстенику, посвећен његовом књижевном портрету.

Књижевни портрет Мирослава Тохоља
© Sputnik

Београд као егзотика

Први део зборника, са ауторизованим излагањима учесника истоимених сусрета, одржаних прошле године у Трстенику, посвећен је Вашем стваралаштву, а други теми „Идеолошка тумачења српске књижвности“, што није случајно, јер су и Ваша књижевна дела била изложена идеолошком читању. Како је то утицало на перцепцију Ваших дела и на Вас као ствараоца?

– Ја немам тај утисак да је ишта оспоравано од онога што ја радим, изузев неких детаља у мојој биографији. Ратних деведесетих био сам члан четири владе Републике Српске и људи који имају проблем што Срби постоје игде, па и у Србији, имали су разне примедбе и писали гадости о мени, али мене тај паралелни свет не занима. Има много других који мене окупирају и о којима пишем. Спадам у оне људе, којих је све више у свету, који су измештени из простора у којем се формирао њихов хабитус, свест, рукопис и они сами као људи, – из Сарајева, где сам лепо живео са породицом. Београд је бољи град, али ја више немам времена да се формирам према Београду, а не могу очекивати да се он прилагођава мени. Био би то сизифовски посао. Тако да живим неку врсту егзотике. Живим стално као да сам на туристичком путовању по Кини, Немачкој или Аустрији. Сваки пут се изненадим када се академици, професори универзитета баве оним што сам радио, јер сам то радио за себе, а не подилазећи укусу околине, културе у којој живим и делујем. Они претресају ствари до којих сам долазио некада олако, а понекад тешком муком. То ме зачуди и обрадује, јер колико год сам радио да угушим личну сујету, то њу разбуди, мало нахрани и идемо даље.

Јован Делић Вас назива не баш кротким савремеником.

– Вероватно има у виду полемике које сам давно водио углавном по београдској штампи са неким важним људима. Чак сам полемисао и са Ивицом Дачићем, садашњим председником Народне скупштине Србије, у вези с притисцима из Београда на Парламент Републике Српске, тада у настајању. Све се то завршило пристојним познантством и односом. У тим полемикама биле су логичке, али врло оштре тезе, или како би професор Делић рекао, не баш кротке.

Писање као самоповређивање

Кажете да већ 40 година пишете да бисте себи разјаснили све што Вас окружује и што Вам се дешава. Успевате ли у томе?

– Наравно. Већ 40-так година у мени тиња питање које је поставила секвенца филма „Андреј Рубљов“ Тарковског када фрескописац каже „ја немам о чему више да разговарам са људима“ и улази у потпуну ћутњу, картазијанску. Ја сам ту реченицу везао за неки мој нач ин разобличавања, не спољашњег, већ унутрашњег света, где су најјача човекова чула. Моја комуникација са спољним светом је све успоренија и безвољнија, а окретнутост ка себи све јача, шира, богатија, масивнија по темама које самом себи постављам.

Да ли због тога у новом рукопису свој писаћи прибор упоређујете с иглама за самоповређивање?

– Свако писање ако није самоповређивање, није ни уметност. Када изрекнете неку добру мисао о животу око вас, онда вам од тачности пођу сузе на очи. Исто је и када такву мисао нађете у туђем рукопису. Спотакнете се о снагу и тачност тог места. Без самоповређивања писаћим прибором не бих био писац како ми налажу моје унутрашње потребе. Нови рукопис је једно самоиспитивање у фрагментима. Веома је обиман и дуго је настајао. Када нисам имао концентрацију за писање нечег обимнијег од 1992. до 1997. године, онда сам остављао кратке текстове који су се уклопили у широку фреску мог опхођења према свему што је у мени, око мене, што сам чуо или видео, сазнао. Те теме су се саме од себе отварале, као силни рудници. Љубоморно сам је скривао од себе, издавача и од пријатеља и нарасла је и заокружила се као књига. Не знам да ли је роман, есеј или нека врста расутог терета. Све би то могла да буде.

Мирослав Тохољ
© Sputnik / Марија Јаковљевић

Бол – поетска и филозофска орјентација

Наслов новог рукописа је „Седма станка“?

– Рукопис има и поднаслов „Пут ка капији“. Седма станка је тачно пола пређеног пута од Пилатове суднице до Голготе, пута који је прешао Исус Христ. Има 14 станки и на свакој се појавила нова димензија бола, патње Христове и суза. Седма је на капији на којој се излазило из старог Јерусалима. Ми и не знамо која је покора и бол у души Христовој. Ако је морао да искупи све грехове човечанства, онда можете замислити колико је морао да испашта на том делу пута до места где ће бити разапет.

Бол провејава из сваке Ваше реченице, сваког Вашег дела. И у овом зборнику Јован Делић примећује Ваше уверење да тамо где је премало бола, премало је књижевности.

– То је поетска или филозофска орјентација сваког писца. Бранко Ћопић је писао доста тешке и болне књиге, али је бол видео кроз призму хумора. Истовремено се смејете и тишти вас оно о чему он пише. Сваки писац има неку своју стазу да дође до огољене људске суштине, тако се и моје осећање окренуло ка болу чак и пре неких болних искустава. Увек гледам позадину. Чак и када су ствари карневалски размештене, када је слика весела, ја иза тога видим тугу и покушавам да је пренесем на папир. Ако успем, онда је то осећање бола, које нема своје порекло. Бол је иманентан сваком човеку и када судимо људима, понашамо се неправдено и непримерено, јер не знамо количину невоље и муке која се у том човелку наталожила. Нису само велики догађаји болни, могу бити и ситнице. Дете се расплаче и у тренутку има већ четири сузе које једна другу прате на лицу. Одрастао човек гута, па се све то спушта у душу. То су искуства која покушавам да пренесем на папир.

Вратила бих се на још један сегмент из Вашег новог рукописа где кажете да граматички квалификатив речи „књижевник“  упућује на „проклетник“ и „отпадник“.

– У том новом рукопису је све доведено у питање. Све доводим у сумњу. Без сумње нема постојања. Ко смо ми? Да ли сам ја књижевник Мирослав Тохољ? Или сам само књижевник? Или сам само Мирослав Тохољ? Или сам биће без иједног и другог одређења? Ја не волим реч књижевник и увек сам молио да ме не потписују тако. А то ме стално пратило, јер је у шифрарнику тако наведено. Не могу да напишем „писац“, јер свако ко пише руком је писац. Шта значи књижевник? Да ли је то онај који носи књиге или ко чита или ко пише књиге? Све то може бити истовремено. Исто је и са проклетником.

Речи нас откривају и сакривају

У свим књигама је изузетно важан Ваш однос према језику?

– Пре неко вече у серији која се догађа на Крфу, чујем реч која није могла бити изговорена тада, јер није била свету позната, није ушла у речник света. У питању је реч „апсурдно“, која није могла бити изговорена 1916/1917.  зато што је Албер Ками са „Митом о Сизифу“ појавио много касније и ту реч увео у језик људи и њено значење у нашу свест. Бавим се речима. Понекад питам своју децу зашто се каже за комјутером, а пред телевизором, када је екран у питању у оба случаја. Језик је врста чипа која меморишу свест. Речи нас откривају и покривају, сакривају наше биће, наш карактер. Речима се морамо бавити. Једном сам прочитао да је књиге Достојевског сам језик написао, да је Достојевски само бележио језик. Стално размишљам о речима. Од буђења до сна само вртим речи у глави и она ми дају надахнућа и инспирацију. Језик обележава моје ликове. Језик је писцу оно што је сликару боја. Без бриге о речима, не може се за неког рећи да је писац. Он пише књиге, али нису аутентичне. Роман може да оправда своје постојање само једном реченицом коју рецимо мајка изговори сину, отац ћерки или пријатељ пријатељу. Једна аутентична реченица која ће ухватити сам космос.

Које Вам речи сада најгласније одзвањају?

– Углавном речи које су можда заборављене. Последње речи које сам ставио на папир да бих их испитао јесу „могбудне“ и „хтедбудне“. Механизам како су те речи настале и шта значе човеку који их изговори представља већ мали пасус, можда кратко поглавље о неком неименованом бићу. Све речнике сам ишчитао – 18 томова речника Срспке академије наука и уметности и шест томова речника Матице српске и Шлаљићев речник турцизама. То писац мора да ради. Не постоје више речи које су за мене недоступне. Овладао сам и оним непонесеним из детињства, из херцеговачког краја, имам право да употребим и речи које Лале говоре, или Шумадинци. Српски језик је мој нови завичај, моје ментално место пребивања и становања.

 

Аутор: Марија Јаковљевић

Извор: Спутњик

СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Открили непознато о лози Немањића

ЗАНИМЉИВО ПРЕДАВАЊЕ: Димитри Пасковски и Ивана Марчета

Нове мере предострожности у Швајцарској нису обесхрабриле вредну екипу Сербика кафеа да се у малом али одабраном кругу поново састане не губећи континуитет свога програма и на тај начин служи као пример да је чак и овим кризним временима могуће бавити се културом. У прелепом амбијенту кантоналне библиотеке у Фрауенфелду одржано је још једно дружење. За разлику од бројних претходних, ово је имало мало другачији карактер и садржину јер су на тему „Немањићи у књижевном стваралаштву“ предавање одржали Ивана Марчета и Димитри Пасковски. Ивана је професор мастер српске књижевности и језика, а Димитри је доцент за немачки језик и књижевност и ради на Педагошком факултету у Берну.

– Ивана и Димитри су све професионално и маестрално припремили на чему им од срца захваљујем, а сигурна сам да ћемо оваква предавања наставити и убудуће – рекла нам је Драгана Зимоњић из Сербика кафеа.

Занимање посетилаца било је велико и у току предавања постављена су бројна питања, а сваки одговор двоје зналаца је пропраћен је како доказима, тако и објашњењем које буди интересовања. Посетиоци су и после предавања били под утиском.

Божица Недељковић оцењује да је вече одисало посебним шармом и топлином.

– Уз предаваче томе смо допринели и ми који смо слушали двоје компетентних људи. Они су нам несебично пренела своја знања о књижевности и култури Срба у доба Немањића, али и шире о историјским приликама које су утицале на стварање српског језика од тада до данас. Много је историјских непознаница и баш су ме оне подстакле да и после званичног дела поставим више питања. Одговори су још једном доказали да су нам баш ту историју бивши моћници намерно избрисали из уџбеника. Најлепше и највредније делове су избрисали, али неко увек сачува отету историју. Лично мислим да све истине вековима грабе да испливају – каже Недељковићева.

Она предавачима захваљује на непосредности, а домаћици Драгани на правом одабиру теме и одличној организацији.

– Већ је увод наговестио изузетно вече и уживала сам слушајући историјске чињенице о делима Немањића за које до сада нисам знала. Приметила сам да су и остали без даха пратили предавање. Поучно је било и сазнање о писмености Словена у периоду Немањића у односу на остале народе тога времена. Утисак је да и данас од Немањића можемо да учимо -рекла је Јелена Костић.

Нису само они који су слушали предавање задовољни. Ивана Марчета је срећна што је предавање о Немањићима и додатак о погледу на историју средњег века наишао на велико интересовање.

– Присутни су изразили занимање за наведене садржаје и изразили жељу да овај вид предавања постане традиционалан. Захвална сам људима на одзиву и на њиховој жељи да се подсете давно научених садржаја, као и да чују и науче нове ствари. Разговор после предавања је показао колико културни садржаји обогаћују свакодневни живот и инспиришу нас да живимо на квалитетнији начин, оплемењујући и нас саме и све чиме смо окружени – истакла је Марчета.

После свега још дуго се остало у пријатном разговору уз мандарине и домаће колаче.

Старословенски уз грчки и латински

Димитри Пасковски за „Вести“ каже да су у предавању наведени књижевно-историјски и историјско-лингвистички разлози и аргументи за преиспитивање постојећег погледа на српску књижевност и на културну баштину средњег века на нашем простору.

– Тако се систематски запоставља чињеница да се старословенски језик у IX веку користи за превођење верских списа (који бива уважен од стране римског папе као језик за богослужење и тиме равноправан са јеврејским, грчким и латинским) и на коме се већ у X веку преводе и филозофски антички текстови – и све то у доба када ниједан од западних језика не постоји као писани или књижевни језик већ тамо писменост постоји само на латинском језику. Ова чињеница се овде не истиче ради величања јужнословенске културе већ да се покаже колико је игнорисање и умањивање њене историјске важности неоправдано. На то указује и недавно откриће Стројимировског печата из друге половине ИX века на ћирилици који захтева преиспитивање претпоставки о настанку ћирилице.

СВИ ЖЕЛЕ НОВИ СУСРЕТ: Предавачи са делом публике

Живот иде напред

– Окупли смо се иако сви знамо какви су услови и колико је тешко у оваквим околностима било шта организовати. Маске су као и свуда обавезне, али смо се трудили да размак између гостију буде прописом дозвољен и да не морамо цело вече провести под маскама. Велика је одговорност, али ипак жеља да и у овом времену живот, колико је то могуће, иде напред је јача. Интересовање за предавање је било велико јер је тема о славној српској лози више него интересантна, али нажалост нису могли сви да присуствују због ограниченог броја посетилаца – наводи Драгана Зимоњић.


Аутор: В. Алексић

Извор: Вести онлајн


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Др Вишеслав Симић: Ново разматрање Хасанагинице

Врти се већ неко време ова СРБСКА НАРОДНА ПЕСМА Фејсбуком и тврди се да је ”бошњачка”, и да је по њој прављена прва босанска опера, и да је понос ”бошњака”, тј. данашњих сарајевских муслиманских екстремиста.

Треба узети у обзир неколико чињеница и анализа како бисмо разумели да је немогуће да су је испевали ”бошњаци”, који би то били у данашњем политичко-религиозном смислу, и да само малоумни парохијално-примитивни сарајевски дух не може да разуме да је песма једна од најжешћих критика и осуда бездушности и затуцаности исламске вере, културе и цивилизације на свету, која је могла да се роди само из нежне и милосрдне душе народа који је на силу преобраћен и заточен оковима наметнуте религије али је тада у њему још увек тињала стара српска, словенска и православна етика која није могла да се помири са суровошћу ислама.

Проф. Вишеслав Симић је родом из Трстеника, тренутно живи и ради у Мексику. Предавач је неколико друштвених предмета на Универзитету Текнолохико де Монтереј у Мексику. Награђивани је писац, био је преводилац на највишем нивоу у Стејт дипартменту, радио је у Америци, Јапану, Аргентини, Грузији, Русији итд. Својеврсни је амабасадор нашег народа у дијаспори.

Очигледно је да је сарајевској интересној групи била потребна макар једна ”народна” песма ”бошњака” како би и себе и свет убедили да су као ”народ” створили ишта уметнички вредно, и примерено владајућим етичким принципима развијеног и савременог света. Зато су се ухватили ове песме, јер се радња дешава у муслиманском оквиру, па је могуће натегнути тврдњу да је производ исламске културе у БиХ. Ипак, по презименима личности се одмах спознаје да су Срби, а по сентименту и семантици још више, а да не говоримо о томе да је писана тачно као и већина староверних и православних народних песама Срба. Кроз стихове избија дубоко неслагање са наметнутим правилима нове вере коју је освајач донео на Балкан, а нешто најважније, што је промакло свим досадашњим аналитичарима је следеће: Рањени супруг, као Србин, у коме још увек опстаје предисламска етика, жели да га посети супруга – што би било потпуно разумно и похвално у српском хришћанском контексту. Он, иако званично муслиман, то жели, али се супруга (иако и она жели да посети рањеног мужа) устручава да изађе из тамнице свог дома, јер то шарија забрањује, и доживела би осуду муслимана из својег окружења. Дакле, већ у првим временима конвертитства долази до тог трајног сукоба две етике – једне сурове и легалистичке, доминантне и кажњавајуће, и оне старе, опстале у генима и духу народа, али потиснуте и загушене. Најважније је разумети да жена, супруга, мајка, бива кажњена од стране мужа, и оца њихове деце, због његове слабости и несталности у исламу – наиме, он сурово уништава животе и своје жене и своје деце, па и свој, зато што је она следила закон нове вере а он је, у тренуцима патње и на граници смрти, допустио да превладају етика и друштвени обичаји Срба из доба пре издаје и преобраћења у окупатора. То је, заправо, суштина ове песме!

Да су то разумели муџахедини и фанатици из Сарајева, никада не би дозволили да се Хасанагиница преобрати у симбол њихове културе и цивилизације већ би је осудили и одбацили као јерес и отпадништво од ”праве вере”!

А ми, Срби, треба да се поносимо овом прелепом народном песмом која је настала у делу нашег народа који је прешао непријатељу – јер нису сви вољно издали и свесно се преобратили. То су урадили похлепни и горди, кукавице и улизице, и, по моћи коју су имали у патријархату, за собом су повели и своје жене и децу, међу којима се дуго (па и до дана данашњег) задржало све оно што је било србско и светосавско, и што је и навело ствараоца (највероватније неку јадницу Српкињу, заточеницу харема) да излије сав бол и јад и чемер тог новог животарења и обесправљености кроз ове танане и душевне стихове који су истински Страшни Суд бездушности шарије и доказ неправде тог правног система у којем је жена увек крива и кажњена чак и када је очигледно да је грех на мушкарцу и мужу.

Хасанагиница

Шта се б’јели у гори зеленој?
Ал’ је снијег, ал’ су лабудови?
Да је снијег, већ би окопнио,
лабудови већ би полетјели.
Нит’ је снијег нит’ су лабудови,
него шатор аге Хасан-аге;
он болује од љутијех рана.
Облази га мати и сестрица,
а љубовца од стида не могла.

Кад ли му је ранам’ боље било,
он поручи вјерној љуби својој:
„Не чекај ме у двору бјелому,
ни у двору, ни у роду мому“.
Кад кадуна рјечи разумјела,
још је јадна у тој мисли стала,
јека стаде коња око двора;
тад побјеже Хасанагиница
да врат ломи кули низ пенџере;
за њом трче дв’је ћере дјевојке:
„Врати нем се, мила мајко наша!
Није ово бабо Хасан-ага,
већ даиџа Пинторовић беже“.
И врати се Хасанагиница,
тер се вјеша брату око врата:
„Да, мој брате, велике срамоте,
гдје ме шаље од петоро дјеце!“
Беже мучи, ништа не говори,
већ се маша у џепе свионе
и вади јој књигу опрошћења,
да гре с њиме мајци унатраге.
Кад кадуна књигу проучила,
два је сина у чело љубила,
и дв’је ћере у румена лица,
а с малахним у бешици синком
одјелит се никако не могла;
већ је братац под руке узео
и једва је с синком раставио,
тер је меће к себи на коњица,
с њоме греде двору бијелому.

У роду је мало врјеме стала,
мало врјеме, ни недељу дана.
Добра када и од рода добра,
добру каду просе са свих страна,
а највише имотски кадија.
Кадуна се брату своме моли:
„Ај тако те не желила, брацо,
немој мене дават ни за кога,
да не пуца јадно срце моје
гледајући сиротице своје“.
Али беже ништа не хајаше,
већ њу даје имотском кадији.
Још кадуна брату се мољаше
да напише листак бјеле књиге,
да је шаље имотском кадији:
„Дјевојка те лјепо поздрављаше,
а у књизи лјепо те мољаше:
кад покупиш господу сватове,
и кад пођеш њеном бјелу двору,
дуг покривач носи на дјевојку,
када буде аги мимо двора,
да не види сиротице своје“.
Кад кадији бјела књига дође,
господу је свате покупио,
свате купи, греде по дјевојку.
Добро свати дошли до дјевојке,
и здраво се повратили с њоме;
а кад били аги мимо двора,
двје је ћерце с пенџера гледаху,
а два сина пред њу исхођаху,
тере својој мајци говораху:
„Сврати нам се, мила мајко наша,
да ми тебе ужинати дамо“.
Кад то чула Хасанагиница,
старјешини свата говорила:
„Богом брате, свата старјешина,
устави ми коње уза двора
да дарујем сиротице моје“.
Уставише коње уза двора.
Своју дјецу лјепо даровала:
сваком сину ноже позлаћене,
свакој ћери чоху од пољане,
а малому у бешици синку,
њему шаље у бошци хаљине.
А то гледа јунак Хасан-ага,
пак дозивље до два сина своја:
„Ход’те амо, сиротице моје,
кад се неће смиловати на вас
мајка ваша срца каменога“.
Кад то чула хасанагиница,
б‘јелим лицем у земљу уд’рила,
успут се је с душом раставила
од жалости гледајућ’ сироте. 


За СКЦ “Ћирилица” Београд

др Вишеслав Симић – проф. геополитике и историје, Мексико

Приредио Милорад Ђошић