“НИСТЕ ВИ МАЛИ РУСИ, ВЕЋ ВЕЛИКИ СРБИ”: Ове речи нам је Алберт оставио у аманет – објаснио зашто се борио на Косову

АЛБЕРТ Ахсарбекович Андијев, легендарни руски добровољац који је учествовао у борбама на Косову и Метохији 1999. године, преминуо је у ковид болници у Батајници.

Од тренутка када је објављена тужна вест Албертови саборци и ратни другови се опраштају од њега путем друштвених мрежа.

О величини Алберта Андијева најбоље су сведочили његова дела и речи. Делима се доказао, када је током жестоких борби против терориста на Космету остао без ока. А о његовим речима сјајно сведочи аманет који је оставио Србима.

Како пише на страници “Ментални хигијеничар”, Алберт је пре две године учествовао на трибини на београдском Правном факултету под називом “У доба рата право утихне”.

– Седим ту заједно са вама и гледам ово: у доба рата право утихне (назив трибине). Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина од хиљаду вас ја не будем видео тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите.

Андијев, који је рођен у Јужној Осетији, 1999. године је прешао хиљаде километара да би бранио нашу земљу током НАТО бомбардовања.

По доласку на Косово Андијев је распоређен као снајпериста у 549. моторизовану бригаду која је бранила саму државну границу према Албанији и Македонији у дужини од 150 километара.

У акцији против терориста код Суве Реке погођен је у око, након чега је снајпер пребацио на друго раме и језиком обрисао нишан од крви. Наставио је да се бори све док се није онесвестио.

Извор: Новости онлајн

Медија центар „Одбрана“ објавио још једну књигу са ратном тематиком на Косову

Аутор књиге „Зрно рата” Драган Вујичић

Књига „Зрно рата“ је предложена за књигу године издавачке куће“ Одбрана“. Састављена је од 50 прича ауторових саговорника међу којима су војници, пуковници, генерали, лекари, цивили…

Новинар „Вечерњих новости“, Драган Вујичић, ратни репортер са ратишта на простору бивше СФРЈ а потом и са Косова и Метохије објавио је крајем прошле године књигу под насловом „Зрно рата“ у издавачкој кући Медија центра „Одбрана“ у оквиру библиотеке „Војна књига“ и едиције Сведок.

Књига је штампана у Војној штампарији, Београд. За настанак ове књиге Вујичић је посебно захвалан начелнику Одељења за издавачку делатност „Војне књиге“, књижевнику Мирославу Тохољу, који га је и подстакао да састави збир разговора са војницима, пуковницима и другим учесницима рата које је упознао на Косову, о чему му је често причао, што је Вујичић и урадио па је тако настала књига „Зрно рата“.

Шта и кога не смемо заборавити

Значајну улогу у настанку ове књиге има и пуковник у пензији Милутин Филиповић Фића којег Вујичић признаје за коаутора. Филиповић је познат као компјутер Приштинског корпуса и аутор му је посебно захвалан за успостављање многих контаката, јер је Филиповић у току НАТО агресије обављао дужност помоћника Команданта Приштинског корпуса за персоналне послове, Команданта гарнизона Приштина и руководиоца групе Приштинског корпуса команде.Захваљујући се пуковнику Филиповићу, Вујичић је на самом почетку књиге написао: „ Када човек упозна Фићу, јасно му је зашто НАТО није имао шансе против наше војске на Косову и Метохији.

Књига „Зрно рата“ је предложена за књигу године издавачке куће“ Одбрана“. Састављена је од 50 прича ауторових саговорника међу којима су војници, пуковници, генерали, лекари, цивили… чије су животне приче представљене на 288 страна. Већ по насловима тих врхунски обрађених, репортерски обликованих прича, уочљиво је да је ова књига и сведок и оптужница са свим потребним догађајима, именима, делима и неделима.

-Kњигом „зрно рата“ аутор је подигао споменик Kосовским јунацима, пре свега неустрашивим борцима Треће армије. На челу колоне јунака и мученика је пуковник Вељко Ловре, следе генерал Божидар Делић, командант Српске ратне јединице, па генерал Лазаревић, Стојимировић, али и Николај Виторович Стасков, маршал Алексејев. Нижу се подвизи данас заборављених хероја и хероина, заставника Добривоја Стојановића, лекара Горана Здравковића, Ив Ен Прентис, Симониде, Слађане Станковић, Марије Милић,Радмиле Анђелковић, низа војника и цивила…..Ова књига подсећа шта и кога не смемо нипошто заборавити, каже се у поговору.

Сведочења у борби против НАТО агресије

У књизи је вештим пером аутора, топлим и патриотским приступом, забележено потресно сведочење наших бораца и других учесника у крвавим догађајима против НАТО агресора и шиптарских терориста. У педесет аутентично испричаних прича, најбројније су оне, које су доживљене на Kосову и Метохији.

На страницама књиге, помињу се имена и описују доживљаји стотине живих и мртвих цивила и бораца наше војске, а међу њима су најбројнији они који су били у саставу легендарног Приштинског корпуса и славне треће Армије.
Поред војника, резервиста, добровољаца и старешина свих чинова, забележене су и приче више од 10 генерала, међу којима и три начелника генералштаба.

Поговор књиге је написао, омиљени професор реторикеу Војној гимназији, Мр Божидар Рогановић, кога се и у његовој деветој деценији живота са високим уважавањем и пијететом сећају његови ученици, међу којима су многи и јунаци књиге „Зрно рата“.

Занимљива је и једна подударност коју је открио Драган Вујичић, а реч је о извиђачима Драгутину Матићу, познатом као „око соколово“ из првог светског рата и Дарка са Косова чије су слике једна уз другу узете за насловну страну књиге „Зрно рата“. Вујичић каже да су оба извиђача рођена на истој планини, да су им судбине прилично идентичне јер су обојица снајперисти, обојица изабрали да буду челни извиђачи…

Аутор: Славица Ђукић

Извор:

Медија центар „Одбрана“ објавио још једну књигу са ратном тематиком на Косову – Магацин

 

Израелско признање лажне државе Косово – проклетство и грех

Фото: Бета/АП/Визар Круезију

Зар Јевреји не знају како је страдати…?

Откуда та безосећајност Израела за Србију и српски народ?

То су питања која себи поставља српски народ, без обзира што власт и медији у Србији ћуте.

Заједничким наступом САД и Израела представници Србије су потписали тзв. Вашингтонски споразум, који је суштински донео повољна решења за Јевреје и лажну државу Косово. Тим Споразумом Србија је понижена и осрамоћена. Рачуни су почели да пристижу. Власт то скоро и да не примећује јер има „паметнија посла“ у Паризу око изградње метроа у Београду и како кажу неки новинари и аналитичари и „Косово је било на столу и мениу“ за разговоре председника Француске и Србије.  Влада Србије се не оглашава а Министарство спољних послова ћути, као да се то не тиче српског народа. Народна скупштина Србије и њени надлежни одбори не реагују. То је та мучна, јадна и безнадежна слика реакције извршне и законодавне власти Србије.

Тешко је разумети и прихватити однос државе Израел према Србији и српском народу, поводом проглашења лажне државе Косово. То што је Израел учинио Србији никада неби прихватио да се деси њима, нити би прећутао и опростио некој другој држави такав чин.  Јевреји добро знају како су изгубили државу, како је стварају, са каквим мукама се сусрећу  и са каквим ће се сусретати у будућности да је очувају. Неће им бити добро ако их сустигне макар део проклетства за учешће државе Израел у комадању Србије, отимању Косова и Метохије и стварању једне мафијашке НАТО државе.

Српски народ је овакву одлуку Израела доживео са великим незадовољством, јер је мислио да заједничка патња и страдање јеврејског и српског народа у Другом светском рату, јесу довољна гаранција за вечно пријатељство. Израел је имао снаге и моћи да управо код САД лобира за српски народ и Србију. Определио се за неочекивану одлуку која, на дуже стазе, неће донети срећу Јеврејима нити држави Израел.

Није тешко закључити да ће Бог у некој будућности судити за овакав безуман чин, свима који у томе учествоваше, из света али и из Србије. Израел, као држава носи велики део проклетства отетог и окупираног Косова. Као што је Израелу стало до Јерусалима и његовог припајања и проглашења за престоницу, морају Јевреји схватити да је Косово и Метохија, историјски и духовно, српски Јерусалим, а Призрен историјски царски град и центар српске православне духовности.

Сасвим би био цивилизацијски и историјски разуман гест да је Израел убеђивао администрацију САД да одустане од даље борбе за независно Косово, јер то Срби као народ неће признати никада, без обзира на Бриселски и Вашингтонски споразум. Те споразуме није прихватио српски народ него власт, која није спровела ни један референдум, да утврди вољу народа. Народ осећа горке плодове тих споразума, чија је природа и суштина дбоко против српских националних интереса.

Српски народ је данас суочен са тиме да свака актуелна власт се „покрива“ већ промашеним и штеточинским споразумима претходне власти. Истини за вољу, након тзв. демократских промена 2000.године, свака наредна власт је била сервилнија према Западу и све више спремнија да учествује у „легализацији окупације“ Косова и Метохије. Ни једна од тих власти у Србији, до данас није за донете одлуке питала народ и мораће једног дана да се носиоци власти суоче за законом, због самовоље и кршења демократске процедуре, непоштовања Устава Србије и закона, којима се штите највише националне вредности и интереси. Највише на предаји и преносу власти са Р. Србије на органе власти лажне државе Косово учињено је од 2012.године па до данас.

У околностима прихватања Вашингтонског споразума власт Србије, председник и Влада јесу саучесници у признавању лажне државе Косово од стране Израела. Да није било Вашингтонског споразума неби било ни признања. У таквим околностима Израел је разумео да то може учинити без икаквих последица чак и на дипломатске односе са Србијом. Процена им је била добра. Власт Србије се понашала као да се ништа није ни десило а ради народа дато је неколико јадних и немуштих изјава званичника у које нико не верује.

Министар спољних послова Израела Габриел Ашкенази и његова колегиница из лажне државе Косово Мелиза Харадинај Стубла, потписали су заједничку декларацију о успостављању односа. Ашкенази је истакао да је он одобрио „званичан захтев Косова да отвори амбасаду у Јерусалиму“. Такво поступање предвидео је Вашингтонски споразум, који је актуелна власт даним хвалила. Нека објасни сад народу шта је то преговарала и подписала јер ионако није транспарентан целокупан процес тзв. преговора између Београда и Приштине, реално речено између обогаљене Србије и лажне државе Косово.

Успостављању односа Косова и Израела претходили су споразуми о нормализацији односа постигнути у протеклим месецима између јеврејске драве и четири арапаске земље, Уједињеним Арапским Емиратима, Бахреином, Суданом и Мароком. Али чак ни те државе нису признале Јерусалим, као главни град Израела. Косово, међутим, признаје Јерусалим као израелску престоницу а то ће учинити и Србија, јер се на то обавезала. То је наша награда Израелу што је признао тзв. Косово. Тада је Србија требала да одустане од подписивања Вашингтонског споразума а не да учини оно што је неприхватљиво и пристане на даљи процес афирмације и подршке признаања тзв. Косова, од стране Израела. У нормалним демократским државама то би био довољан разлог за оставку Владе и расписивање превремених избора.

Израелски медији наводе да ће Косово отворити амбасаду у Јеруслиму и да ће бити трећа земља која је то учинила после САД и Гватемале. По њиховим проценама Србија ће бити четврта држава која ће преместити амбасаду у Јерусалим. Власт Србије тиме чини неразуман и издајнички чин и суштински подржва и оправдава поступак Израела.

Да има морала и достојанства у власти Србије, никада неби донела одлуку о премештању амбасаде у Јерусалим и реципрочно би подржала Палестину и њену борбу за независност.

Вршилац дужности председника Косова Вјоса Османи оценила је, након што су Косово и Израел успоставили дипломатске односе, да су међусобни односи засновани на солидарности и пријатељству два народа. „Односи наша два народа су у прошлости били јаки и заснивали су се на солидарности и пријатељству. Чин успостављања дипломатских односа отвара пут за продубљивање билатералне међуинституционалне сарадње, као и у другим областима од заједничког интереса“, казала је Османи. Питање је велико о која два народа се ради? Ако се ради о Албанском народу он има своју државу Албанију и већ успостављене односе са државом Израел.

Српски председник Александар Вучић изјавио је тим поводом у Паризу да Београд није нимало срећан због успостављања дипломатских односа Израела и Косова и да то неће позитивно утицати на односе Србије са јеврејском државом.

„То је било очекивано већ шест месеци, зато у Вашингтону (4. септембра) и нисмо хтели да потпишемо документ заједно с Албанцима и Американцима. Нисмо хтели то да подстичемо, већ да подстакнемо Израел да то не уради, али Израел је изабрао да им је Америка најважнија. То неће сјајно утицати на наше односе, али отвара неке друге перспективе о којима не бих сада да говорим“.

Вучић је навео да ће Србија сада чекати да види да ли ће Приштина да поштује свој део вашингтонског споразума и да ли ће дозволити да се прави пруга од Приштине до Мердара.

„Цео трик је да они хоће да праве пругу преко Косовске Митровице, Лепосавића и Звечана са Краљевом и Рашком да би нам узели српске железнице на северу Косова. Ми смо тражили и пут и пругу од Приштине до Мердара, они за то нису заинтересовани, јер ту нема српске железнице коју би могли да узму“, рекао је Вучић.

Он је казао да Србија сада чека поделу енергетских реурса језера Газиводе са Косовом, на основу вашингтонског споразума, јер Београд „тренутно нема ништа“ од Газивода.

„Видео сам да је (званичник америчког Стејт департмента Метју) Палмер страховито упирао да се заврши споразум Израела и Косова, а знам да је био против вашингтонског споразума. Е сад ћемо да видимо да ли хоћеш да поделимо енергетске реурсе језера Газивода“, навео је Вучић.

Премијер Косова на дужности Авдулах Хоти рекао је да је успостављањем дипломатских односа са државом Израел Косово пробило блокаду признања.

Из ових кратких коментара и изјава представника власти Србије и лажне државе Косово, веома се јасно види колико је Вашингтонски споразум штетан по српске националне интересе а посебно по Србе на простору Косова и Метохије.

Сасвим је разумљиво да ће једног дана осим потписника овако штетног споразума одговарати и они који су учествовали у његовој припреми у Србији. Које то предложио председнику Србије да подпише овакав Вашингтонски споразум?, Шта је ту радила Канцеларија за Косово и Метохију и њени руководиоци? Да ли су они схватили своју дужност да бране Косово и Метохију или да буду стечајни управници…? Где је ту учешће Министарства спољних послова и министра лично? Ти исти чиновници сад полтронишу и потхрањују председника Вучића и његову сујету да је донео мудру одлуку што је предао Газиводе, електо систем Северног Косова, и што је потписао Вашингтонски споразум а у суштини „велики српски неспоразум“.

Посебно је трагичан коментар председника Вучића око аутопута и пруге од Ниша ка Мердару, као да је то српска победа. Као да су Албанци тражили правац према Косовској Митровици, да „прузму српску железницу“ на северу Косова“. Тај национални пораз и бацање огромних финансијских средстава за великоалбански пројекат правда се као „победа у преговорима“. Заиста трагично и неразумно. Свака изградња инфраструктуре према Космету, о трошку грађана Србије док се не реши статус те Покрајине, јесте дубоко у супротности са српским националним интересима. Промашена стратегија решавања Косметске кризе не може се у медијима приказивати као успех преговарачког процеса. То цео народ види, само је питање колико се ко може тиме да бави у веома тешком свакодневном животу..? Логично би било да се цела опозиција окупи и да око Косова и Метохије тражи и гради јединство, анимира народ да се извуче из зачараног круга постепене издаје и предаје Косова и Метохије. Нема важнијег питања за српски народ, његову духовност, културу и будућност.

Дочекали смо да након пуних 13 година од признања независности лажне државе Косово од стране САД учини то Израел. Да има националне одговорност ова власт би само због тога поднела неопозиву оставку. Многи то данас коментаришу на тај начин да се Израел није даље могао одупирати захтевима САД. Признавањем лажне државе Косово, Израел је коначно „откочио“ тај процес и застој што јесте и била намера САД. Пре Израела, Косово је давно признао Барбадос, фебуара 2018.

Осим понижења српског народа и Србије, око признања тзв. Косова од Израела, власт Србије је истовремено прихватила да премести амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, чиме љути традиционалне пријатеље у свету и директно противречи ЕУ, у чије чланство жели да уђе. На тај начин Србија „гура прст у око“ већини арапских и исламских државама, јер индиректно подржава одлуку Израела да Јерусалим постане главни град и ако већина међународне заједнице сматра да је Јерусалим окупиран град и не подржава резултате насиља.

„Опредељење Косова је противно међународном праву, укључујући резолуцију Уједињених нација усвојену поводом овог питања”, поручио је портпарол турског Министарства спољних послова Хами Аксои. Србија је дошла у јадну позицију да Турска, из принципијелних разлога и ради поштовања међународног права,  верније и достојније брани интересе Србије него изабрана власт.

Српски народ се нада да Косово никада неће постати држава, нити Јерусалим у свету препознат нити признат као главни град.

У порукама, поздравима и изјавама са скупова једногласно се говори и осећа изрека „догодине у Призрену“. То поручују Срби из Србије али исто тако гласно Срби из Црне Горе и Р. Српске. Косово је светиња целог српског народа, без обзира где он живи.

Како ствари сада стоје, Вашингтонски споразум као да је кројен по мери интереса Израела и лажне државе Косово. Једина ставка која је до сада, додуше делимично, испуњена је управо последња тачка у акту који је требало да се тиче споразума Београда и Приштине потписаног са Вашингтоном, а односи се на Израел.

Водеће државе Запда, ЕУ и НАТО греше ако мисле да пристанак српских власти на различите неуставне споразуме обавезује народ и нову наредну власт. То једноставно неће бити тако. Процесуирањем одговорних и изјашњавањем народа преко референдума, целом свету ће се на најдемократскији начин рећи шта мисли и жели српски народ и Србија.

Српски народ боли осећај да не може ништа тренутно да учини, те да искаже свој отпор према тиранији и разапињању Косова и Метохије. Владини и прозападни медији у Србији  су затворени за народ да искаже свој став и вољу. Косово је све више у класичном режиму окупације а бол и осећај неправде и револта расте све више, из дана у дан. У таквом стању ствари, апатије и националне дезорјентисаности чак и интелектуалци клону понекад духом и не пружају примерен отпор. Када би само патриотске организације и интелектуалци исказали став и огласили се, народу би било лакше јер би имао осећај да није обезглављен и да није све готово, те да издаја и продаја није решење.

Нажалост данас некако ћути већина, као да се то дешава далеко хиљадама миља од Србије и да је то туђи проблем. Власт ћути јер је довела до оваквог стања и признавања лажне државе Косово, од стране Израела. Директно је одговорна за то и то иде на „њену душу“. Опозиционе партије углавном спорадично и благо реагују јер су разједињене и дезорјентисане, као и добар део интелектуалне елите и многих патриотских невладиних организација. Та ћутња јесте трагична и може бити сигнал болног „отрежњења“ народа у блиској будућности.

Признавањем лажне државе Косово, од стране Израела, суштински нико од трагичних учесника није дугорочно решио проблем. Српски народ не признаје такву одлуку Израела и има потпуно морално право да на другачији начин гледа на друге државе и народе са којима су Јевреји у спору. Та издаја и непријатељски акт Израела према Србији, јесте се десио уз прећутну сагласност српских власти. Да није потписан Вашингтонски споразум вероватно неби дошло ни до признања лажне државе Косово, нити до премештања амбасаде Србије у Јерусалим и отварања некаквог привредног представништва, што се очекује у блиској будућности.

Како би Израел поступио према Србији да је признала Палестину и да подржава право Палестине на град Јерусалим? Да ли би то био „знак пријатељства“ према јеврејском народу? Неправда и срамота су се десиле и о њима не треба ћутати. Напротив, о њима треба причати и  никада их не прихватати као коначно решење. То што власт ћути, народ неће ћутати.

Српски народ не подржава сценарио легализације окупације Косова и Метохије од стране НАТО пакта, нити даљу промоцију и признавање лажне државе Косово, уз све отвореније учешће власти Србије. Сада су мало  јаснији иступи и намере председника САНУ Владимира Костића, који су у функцији припреме народа за несрећу коју нам приређују.

Живело Косово и Метохија, заувек у Србији..!

Главу горе Србијо..! Догодине у Призрену…!

ИЗВОРИ

Аутори:

Проф. др Митар Ковач, генерал-мајор у пензији; ЕВРОАЗИЈСКИ БЕЗБЕДНОСНИ ФОРУМ, директор

Нићифор Аничић, ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА, председник

Извор: Српски став