Барања поклоњена Хрватској

Претходно од истог аутора: Зна ли Србија чија је Барања – Србски културни центар „Ћирилица“ Београд

Сведочанство после више од шест деценија

Тридесетог јула 2007. године, на сајту https://politika.com/kako-se-krojila-hrvatska-istocna-granica објављен је разговор са Јерком Златарићем рођеним у барањском селу Гајић (он сам представља се као сељак, предратни члан Хрватске сељачке странке и замјеник сенатора, у рату вијећник Авноја, по ослобођењу тајник Јединственог народног фронта Војводине и допресједник Окружног народно-ослободилачког одбора у Сомбору), “етничким Хрватом”, уистину Шокцем, из кога се види “како се кројила хрватска источна граница” и како је деловала “комисија за разграничење између Хрватске и Војводине”.

Позван да као именовани “члан Комисије за разграничење између Хрватске и Србије, односно између Хрватске и Војводине”, дође у Нови Сад, у Главни одбор Војводине где је затекао Вицка Крстуловића, Милована Ђиласа, Милентија Поповића, Жарка Веселинова и још “неке које не треба спомињати”, он је, према сопственом “признању”, рекао Ђиласу “да би било неправилно… да ми овдје, без игдје икога ријешимо овако важну ствар”, те да би, “ако већ није вријеме да се пита цијели народ, онда би се требали састати барем са народним представницима”. Ђилас се, каже Јерко, са њим сложио, док су “други шутјели”. На Ђиласово питање шта да се даље ради, Јерко је предложио да се иде у Суботицу “јер да је то највеће хрватско мјесто овдје у Војводини и… да би било промашено без њих рјешавати овако важну ствар”.

А тамо, у Суботици, пред “прилично људи”, Јерко је, у уверењу да ће се са њим сложити већина, рекао да “у овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата… дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина, осим у Сријему. (Они су толико наглашавали тај Сријем; па добро нека им буде: у Сријему је већина Срба, али је овдје већина Хрвата)… У Подунављу, осим Сомбора, Срби нису имали скоро нити једно село. Нешто их је било у Сомбору и Суботици. У Суботици је на примјер било прије рата 5000 Срба”.

Наводном размишљању извесног Домазовића да би, уколико Барања припадне Хрватској, најбоље било “да од Суботице на Паланку буде повучена граница, јер ми из Барање немамо што тражити у Србији’, Златарић је придодао своје уверење да би и “Славени” који су “преко наше сјеверне границе у Маџарској… више тежили да буду прикључени к нама (Хрватима  ИП)… Тако је и у Сомбору: наши сви Буњевци, наравно за Хрватску, у Суботици сви за Хрватску, читав овај појас све за Хрватску”.

Из посете Вуковару, Златарић памти само “комешање другова у комисији (који) кажу: околица је Вуковара српска. А Вуковар је био хрватски!! Једва сам некако догурао да смо добили Илок… Ја сам хтио дијелити Бачку”.

Но, кад је увидео да сви остали “комисионари” ћуте о тој идеји, “мирољубиви” Златарић се, каже, повукао и рекао да “ми то не желимо под сваку цијену. Ми то не желимо под цијену новог братоубилачког рата, или ако то виши државни интереси не дозвољавају, и ми то не желимо ако народ нема право”.

На све то, каже даље Златарић, Ђилас је констатовао да, пошто није постигнута сагласност, он ће о томе обавестити АВНОЈ. “Никакав записник није правио, ништа. Све је то било у јесен 1945. године”.

Милован Ђилас

Ако и није било записника, Ђилас је, барем за себе (можда и накнадно, пре но што се АВНОЈ “договорио” о коначном разграничењу), сачинио забелешку из које проистиче да је тада, у јесен 1945. године, у Војводини Србској живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена, али без Буњеваца и Шокаца које је “унапредио” у Хрвате, 495.000 Маџара и 359.000 Немаца.

Са тим у вези, 24. септембра 2014. године, на сајту http://www.hazud.ch/tag/jerko-zlataric/ у тексту “Хрват и Буњевац су истозначнице”, Анте Бараба Миш (који Златарићеву “хрватску” бројку узима као несумњиву, а Србе и “остале” скоро да брише) пише да је Вицко Крстуловић “сасвим јасне чињенице да су Бачкој и Барањи апсолутна већина Хрвати наспрам свих осталих, бацио у воду (иако) је на том подручју живјело према статистичким подацима преко 120.000 Хрвата, 40.000 Срба, 40.000 Мађара и свега 5.000 припадника других етничких скупина… Није тако узета у обзир чињеница да је у Бачкој тада живјело више од 90% Хрвата”.

Не треба сумњати у Златарићеву причу о деловању “Ђиласове” комисије, али је извесно да и Златарић и Бараба фалсификују не само цифре о бројности појединих националних групација у Бачкој, већ и етничку припадност бачких Буњеваца и Шокаца. На страну то што Златарић, онда Шокац управо “произведен” у Хрвата, а у управо наведеном своме сведочењу Хрват над Хрватима, после више деценија глорификује своју улогу у успостављању хрватске границе према Србији. С јесени 1945. он није знао да је Јулије Бенешић (1883-1957), хрватски лингвист и историчар, рођен у Илоку, у Срему, 1911. године записао да се “још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну да су Хрвати”, али је “знао”, иако сељак из барањског села Гајића (како и сам каже: “један сељак, за њих нитко и ништа” – ИП) да “на овом сектору од Суботице до Паланке живи 120.000 Хрвата (тако је онда било) дакле само Бачка и Барања, напрама 40.000 Срба и можда 40.000 Маџара. Значи ми смо Хрвати овдје апсолутна већина”. И даље, иако је средином маја исте те године морао знати да му је хрватство тек натурено и да се он сам, тада у Сомбору, још није могао осећати националним Хрватом, године 2007. било му је упутно рећи то што је рекао.

Супротно историјској истини да је крајем новембра 1918. године, према подацима ондашњих римокатоличких жупних уреда, прикупљаних зарад избора посланика у Велику народну скупштину Срба, Буњеваца и осталих Словена Баната, Бачке и Барање, у тим областима живело више од 1.002 а много мање од 2.000 (две хиљаде) Хрвата. Баш тако, будући да су у ту Скупштину изабрана свега два (2) Хрвата, по правилу да је један посланик биран на више од 501 до 1.000 лица. Тада су Хрвати, дакле, као такорећи неприметна етничка скупина у Војводини Србској били сврстани у “остале Словене”.

О Ђиласовим “разграничним” пословима сведочили су и Радивоје Амиџић, из Вуковара, и Живко Вукосављевић, из Петроваца, код Вуковара, а запис о томе сачинио је А. Павловић, сарадник новосадског Дневника, у тексту “Ђиласу помогле Хрватице”, објављеном 9. марта 1991. године:

“Колико су творци унутрашњих граница у Југославији поштовали два основна критеријума – историјски и етнички  може се видети тек сада, када се договарамо о нашем будућем ‘суживоту’. Поједини делови садашње Хрватске никада нису били насељени већином Хрватима, те је илузорно говорити о некаквој светој хрватској земљи која ће се бранити крвљу њених житеља.

Да је то тако, може се видети на примеру предратне Сремске жупаније чије је седиште био Вуковар, а у коју су улазила многа чисто српска села која се сада налазе у Хрватској.

– Граница Војводине била је од босутских шума па до Јанковаца, док је у Вуковару ишла реком Вуком, прича Радивоје Амиџић из Вуковара, који се добро сећа послератног ‘цртања’ Југославије, посебно Славоније, јер је 1945. био на положају референта за милицију Среског народноослободилачког одбора.  Све је почело са доласком Ђиласа и Бакарића код нас баш у време избора за Уставотворну скупштину. Рекли су нам да ћемо комунистички решавати питање припајања Среског одбора Славонији, али се уопште нису хтели представити. Тек смо касније сазнали ко су. Прво су нас из Среског одбора питали шта смо по националности, а потом и коме желимо да припаднемо. Први се побунио председник Младен Панић, тражећи да припаднемо Србији, односно Војводини, а потом и Емил Митров, начелник унутрашњих послова за наш Срез. На то је Ђилас рекао: ‘Лепо сте се скупили Срби да решавате национално питање’. Затим се обратио Мађару Јаношу Керцелу, који је код нас био начелник за пољопривреду, али је и од њега добио исти одговор, као и од другарице Персе Јаковљевић која је водила финансије.

Ђилас, већ ‘најежен’ због тих одговора, пошто је већ имао директиву и одлуку шта ће бити са нама, сматрајући ово за формалност, окренуо се другарици Каћи Васић из Јанковаца, Хрватици удатој за Србина. Одговорила је да би ипак хтела да то буде Хрватска, а не Србија, на што је нека Ивка, не сећам се презимена, секретар АФЖ-а за Срем, по националности такође Хрватица, рекла  ‘и ја бих’. Ђилас, озарен после тога, повикао је: ‘Тако ће и бити’. И од тада смо ми у Хрватској.

Народ, као и обично, о томе није имао појма. Речено је да се све ради због административних проблема, да смо сви једна држава. То је било једино објашњење које су тадашњи одборници могли да кажу људима. Ђилас је припретио да ће у случају народног незадовољства (Младен Панић је говорио да ће се народ окупити и протестовати) похапсити све водеће људе у Срему”.

О томе шта се дешавало прича и Живко Вукосављевић из Петроваца, код Вуковара, чији је отац тада био “умешан у разграничну процедуру”:

“Да би се ‘припајање’ остварило, организован је митинг у Дарувару на који су позвани представници села са свих подручја на којима живе Срби. Говорило се да су то представници Српских клубова иако исти нису никад, па ни тад, постојали. Ти људи су у Дарувар ишли пешке под одговарајућом пратњом и говорило им се да они тамо треба само да се појаве а не и да нешто говоре!

Митинг је одржан без икаквог гласања и изјашњавања, а једноме борцу који се побунио припрећено је: ‘Завежи, или се кући враћати нећеш’… Мислим да се најбоље види о каквој је манипулацији реч, ако кажем да је ово изведено за један дан, тако да нисмо успели ни да се освестимо”.

Неки који су успели да се “освесте”, њих тридесетак, пошли су из Западног Срема у Београд да се “распитају” о чему се то ради, али су њих нестали без трага, још у путу.

А. Павловић је покушао да о свему томе разговара са Живојином Јоцићем, агрономом у пензији, настањеним у Новом Саду, ондашњим председником Обласног одбора за Осек, али је од њега само могао чути: “Ја сам сада стар и не сећам се добро тадашњих догађаја. Знам само да је дошао Ђилас на челу комисије, те да је са њим био Веселинов, као и Крстуловић из Славоније. Одлуке су донете у том уском кругу”.

Са Јоцићем, за чије је “заслуге” чуо боравећи у Западном Срему, два пута је покушао да разговара и потписник ових редака. Први пут, средином лета 1990. године, када се припремао да пише о Барањи и Миловану Ђиласу. Кратак телефонски разговор са његовом женом деловао је обећавајуће, али је све било узалуд: Жика је само рекао да о томе не жели да прича. Други пут, пуних петнаест година касније, у време док је прикупљао грађу за књигу о педесетогодишњици Планинарског друштва “Поштар” из Новог Сада, навратио је у стан своје пензионисане колегинице Вере Крајновић, једне од оснивача Друштва, и тамо, сасвим случајно, дочекао да код ње сврати један постарији комшија. Чим је, при упознавању, изговорио своје презиме (“Јоцић”), овај потписник је своје представљање именом и презименом допунио и подсећањем да су њих двојица једном, поодавно, начели причу о Барањи и Ђиласу и да би је сада могли наставити. Јоцић је промрмљао нешто, као извињење Вери, и побегао из стана.

И један и други разговор на најлепши начин потврдили су наводе потписникових знанаца из Пачетина, у Западном Срему, да је Живојин Јоцић, после свега што је пратило његов рад у Ђиласовој комисији, напустио завичај и више се никад тамо није враћао; страховао је за своју главу јер су му, још онда, као учеснику у разграничењу на србску штету, запретили да ће га убити.

Неколико речи о Ђиласу и Барањи и “историјским путевима војвођанских Буњеваца”, које је отварајући оснивачку скупштину обновитељске Буњевачке матице у Суботици, септембра 1994. године, изговорио књижевник и новинар Марко Пеић (1913-2010), забележио је др Стојан Бербер (1942) и објавио у књизи Сведок времена ИВ, Сомбор 2018, 257-258:

“У Суботицу долази Божидар Масларић, народни херој, иначе Хрват из Осијека (вероватније је да је Србин, рођен у Даљу 1895, умро 1963  ИП), да у име Централног комитета Комунистичке партије Југославије каже ‘да се убудуће Буњевци морају третирати као Хрвати’, јер ће се и тако на власт долазити само по кључу. После педесет година, ми сазнајемо да се већ тада радило на разбијању Југославије, о сепаратизму и припремама за отцепљење. Милован Ђилас је 1993. године, на ТВ Београд, говорио и испричао целу причу о томе. У том истом периоду, када је Масларић био у Суботици, да прогласи Буњевце Хрватима, Ђилас је правио границу између Србије и Хрватске у Барањи. Хрвати су тражили да се Суботица прикључи Хрватској, а он им је реко ‘што да се ви увлачите тако уско, пустите Суботицу Војводини и Србији, а ево вама Барања’, и док су попили кафу исцртали су границе. Очигледно је дакле, зашто је прија тог трибало Буњевце прогласити да су Хрвати. Чувши ову историјску чињеницу, ми смо придузели кораке не би ли добили тај снимак из Телевизије, рачунајући да је то историјска изјава. Нажалост, то није било сачувано. Наша делегација која је поситила Ђиласа, поново је направила гришку, није снимила разговор, да жива рич остане јер је он све поновио и додао, да је та одлука била његова и Титова да се тако спроведе”.

Барањски мјестописи”

Трокњижјем посвећеном “хрватским мјестописима” Бачке, Барање и Срема, свој обол кривотворењу хрватске прошлости дао је и Анте Секулић (1920-2016), рођен у Таванкуту, код Суботице, а дуго живео у Делницама, у Хрватској. Овај “изразити меки лирски песник бачких равних њива, меланхолије и родитељске љубави”, у књизи Барањски мјестописи, Загреб 1996, обрадио је “повијест хрватских имена мјеста” у маџарској, а посебно у “хрватској” Барањи. Он је овакву поделу засновао на сопственој “знанственој спознаји” да је Барања “цјеловито земљописно подручје раздијељено трианонском државном границом на маџарски и хрватски дио” и да је то “наша Источна Хрватска, дио нашега хрватског Подунавља, јасно омеђена према истоку и западу, врло отворена према сјеверу”.

Иако се реч “славенско” у поменутој књизи изједначује са речју “хрватско”, назначено “славенско првенство” у Барањи није увек препознатљиво. Но, да не би било недоумице, Секулић ће дописати да “поуздано, међу славенским древним житељима не треба тражити српско-православно”. Највероватније због тога, нека од барањских насеља најпре се проглашавају маџарским или немачким, чак и Бели Манастир. За ово “барањско сједиште” рећи ће се да је “године 1733. слабо напучено, али се број житеља повећавао, поглавито доселидбом Нијемаца”. Уз запажање да је тамо “након Другога свјетског рата подигнута индустрија”, биће додат и став да је “већина житеља била хрватска и њемачка”. Срби се не помињу ни у Белом Манастиру ни другде, а ако има оних који нису Хрвати или Маџари, то су православци. Из таквих података извлачи се закључак да су Хрвати “у сложеном саставу становништва увијек били бројни (у појединим раздобљима и најбројнији) дио житељства, у низу насеља већински дио; у бројним пак једини житељи”. Па ће Секулић на основу тога формулисати и ставове да је Барања “одувијек припадала западној уљудби” и да је “за пописа 1961. године била саставни дио Хрватске, јер је након Другога свјетског рата, пригодом разграничења Хрватске и Србије и одлука Ђиласова повјеренства, прикључена (враћена) својој матичној држави Хрватској”.

Да се не би помислило да је за тај “повратак” једино заслужан Милован Ђилас, Секулић ће домислити да су “у Дунаву пред Батином нашли свој гроб бројни млади људи из Бачке (јесен, 1944), поглавито хрватски младићи”, што указује на будалаштину да је и Бачка “поглавито хрватска”.

Казује тако, иако је и њему и његовим истомишљеницима, и покровитељима наравно, познато да Барања никада није била хрватска и да је Шишићев Преглед повијести хрватскога народа, капитално дело хрватске историографије, чак и не помиње, изузимајући једну кратку напомену да је током 15. века Барањска жупанија са седиштем у Печују допирала преко Драве, до Папука. Иначе, на самом почетку 17. века (1606) источна хрватска граница иде линијом ПитомачаГрђевац (двадесетак километара западно од Вировитице)СтеничњакСлуњ-Доњи Косињуз Велебит до близу Новиграда.

Шишић, наравно, не казује да је Барања, док је била под византијском управом, називана Sirmia ulteriorонострани Срем, а Грци су добро знали да се речју Срем (Срб-Сирб-Сирм) означава Србска Земља. Исто тако, Секулићу и не пада на памет да помене како су Хрвати, чланови Делегације СХС на Конференцији мира у Паризу 1919/20. године, оптуживали Србе за “империјалистичке” тежње и тражили од њих да се одрекну Барање (и источног Баната), јер би у супротном дали “олакшице и оправдање Италији у њеним претензијама у Далмацији”.

Србска “научна” страна ћути о свему томе

Није несрећа у томе што Хрвати измишљају своју историју и свој језик тамо где тога никада није ни било, јер и они морају некако говорити. У поменутом Секулићевом трокњижју они и сами признају да су “од године 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садржајно већином испуњење подацима о насртајима на хрватско народно биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж. Србски историчари, лингвисти и други научењаци не реагују, јер нису у стању да се отму глупостима о “доласку Словена на Балкан у VI и VII веку”, ниоткуд, а глуви су, неми и слепи пред бројним доказима о српској старини одвајкада не само на данашњој Србској Земљи, већ и јужно и северно од ње, и источно и западно од ње. Они “не воле” да знају за такве доказе, иако су они добро познати читавом низу озбиљних научењака са стране. Они као да не желе “да се мешају у свој посао” и да стану у одбрану сопственог народа и сопствене државе.

А како се они понашају у таквим случајевима (море, нису то “случајеви”, то је појава!), леп пример пружио нам је Павле Ивић (1924-1999), лингвист, члан десетак академија по некадашњој брозовској Југославији и беломе свету, кога је, пре тридесетак година, на неком партијском скупу напао Душан Драгосавац (1919-2014), Србин из Лике, “врловажан” политички радник Брозовог времена. Пошто је дневна штампа објавила тај “прилог” као посластицу, дан-два после, један сарадник Матице српске пита Ивића да ли ће одговорити на Драгосавчеве нападе. Ивић се ишчуђава таквој помисли јер, побогу, он не зна ко је тај човек, тај човек нема своје име, с ким би он и полемисао. У складу са таквом логиком, Ивић није ни одговорио на Драгосавчев напад.

Како су Секулићеви “мјестописи” прошли без икаквих коментара угледних научника из Србије, чак и њихово представљање у Градској библиотеци у Суботици (8. августа 1997), морало је на видело избити озбиљно питање нису ли ти научни “угледници” криви, бар мало, за нека стања у јавности, нарочито она која се тичу Срба. Није била никаква тајна да су многи “без имена”, по оном овешталом правилу да “високо ти свуд у нас / главу диже празан клас”, дизали ону ствар на, по претпоставци, озбиљне и паметне људе и олако постизали своје циљеве јер им се нико од “озбиљних и паметних” није супротстављао. А да је на свако јављање неког од будалаћа одговарао по који уистину паметан и озбиљан човек, ваљда би тај угледник добио подршку и од обичног света, а не би се дешавало да последња увек припадне оној другој страни. Отуд, за надмоћ лудости, глупости и будалаштина, за наводну надмоћ којекаквих антасекулића, разних других хархавата (или харвахата који пишу да је Хрватска све до Урала!) и њихових “знанствених” патрона из хрватске академије, у Србији су најзаслужнији они које бије глас да су интелектуални врх.

 

За Србски културни центар

“Ћирилица” Београд

Илија Петровић

Зна ли Србија чија је Барања

Када ћемо да престанемо да се изненађујемо?

Поштовани читаоци,

српска јавност је ових дана јако изненађена, а неки су и увређени. Увређени су они који су схватили да су Срби почели да схватају шта се дешавало. Увређени су они који не дају да се светим кравама ломе рогови, јер су мукале на њиховом језику. Увређени су и они који су схватили да је србско стаклено звоно напукло.

Да би изненађене још мало изненадили притекао нам је у помоћ др Илија Петровић, историчар из Новог Сада својим текстом о Барањи. За оне што се вређају као тетке на крају свадбарског стола није нас много брига.

Милорад Ђошић

 

Зна ли Србија чија је Барања

Предисловије. Чак је и површним зналцима неких земљописних појмова из Панонске низије лако рећи да је Барања онај тро­у­гао између Дунава, Драве и Маџарске, али се при томе не сме сме­т­нути с ума да је прота Стеван Михалџић (1861-1941), историчар Барање, док је припремао материјал за Мировну конференцију у Паризу (по­сле Великог рата, 1914­-1918) записао да “није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ништа, док се славодобитна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конфе­рен­цији доказива­ти, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше на­ши исто­ричари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и ос­тали нау­чењаци наши, да стање Барање никако не познају”.

Што ће рећи: ако је до тада неко нешто и писао о Барањи, све се то могло свести на нагађања или произвољна тумачења.

Тако пре сто година, а у међувремену, да се та и таква аматерска домишљања не би сврстала у “на­ционално навијање”, затра­же­на је помоћ званичне историјске науке. Од ње је, најпре, ваљало сазнати и како је и зашто недуго после Другог светског рата (19. јуна 1945), фор­ми­ра­на Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрват­ске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Мил­ован Ђилас (1911-1995), као пред­седник, и као чланови: Вицко Кр­стуловић (1905-1988), Милен­тије Поповић (1913-1971), Јован Веселинов (1906-1982) и Јерко Злата­рић. И требало је научно вредновати Ђиласове забеле­шке из којих проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена (без Буње­ваца и Шока­ца, у међувремену “унапређених” у Хрвате), 495.000 Ма­џа­ра и 359.000 Нема­ца. На основу тих пода­та­ка, “Чика Туна”, Антун Ба­бић, председник Јединственог народ­но­ос­ло­бо­ди­лачког фрон­та Славони­је из Осека, могао је предло­жи­ти да се граница између Војводине и Хрватске успостави линијом Су­ботица-Илок-Сремска Рача, али је коначан комисијски предлог формулисан тако да су срезо­ви Запад­ног Срема (Вуковар, Вин­ковци и Жупања), припали Хрватској, илочки срез, у већини на­стањен србским живљем, подељен је из­међу Хрватске и Вој­во­ди­не, а Хрватској је, први пут у историји, припала и Ба­ра­ња, изузе­та из састава Војводине скоро два месеца раније.

И требало је проверити како то да у збирци докумената о обликовању Србије, чији су аутори Бранко Петрановић (1927­-1994) и Мом­чи­ло Зечевић (1935-2017), обојица историчари, у којој се налазе документи о де­оби “Санџака” (помињу се тамо и Косово и Метохија), нема ни речи о “пре­мештању” Барање у Хрватску. Ако ништа друго, могло се очекива­ти да се у збирци нађе барем за­кљу­чак Покрајинског комитета Кому­ни­стич­ке партије за Војво­дину с по­четка априла 1945. године (та­да још није постојала Кому­ни­стичка партија Србије јер су се, у складу с упутством друга Броза – 1892-1980 -, познатијег као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, “ослободиоци” у њој понашали као окупатори, за њу није смело би­ти милости!), којим се Комитет једнодушно изјашњава за ук­љу­чење аутономне Војво­ди­не у Федералну Србију, што је “најви­ше одго­ва­рало инте­ресима на­рода и читаве наше Титове Југосла­ви­је”. Једном приса­једињена Војводи­на требало је, дакле, да се по­но­во присаједини Србији, у рани­јем обиму, са Банатом, Бачком и Ба­рањом, и Сре­мом, наравно. Петрановић, истина, не назначује ни у напомени да је одлука о деоби Санџака (Рашке, Бранко, Рашке!) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом.

А шта се заиста дешавало (не само са Барањом, већ и са Сремом), можда је знало и тридесетак Срба из Запад­ног Срема који су пошли у Београд да се “распи­тају” о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.

Био је то озбиљан наук свима да више не помињу Барању као део Војводине Србске, све док, почетком лета 1990. године, потпис­ник ових редака није предложио уредништву новосадске Самоуправе да се у јед­ном од наредних бројева отвори расправа о вра­ћа­њу Барање Војводини. Синиша Николић (1928-2002), глав­ни уредник, ову је идеју оберучке прихватио и од Предлагача за­тра­жио да нађе зналца који би написао иници­јални текст. Предла­гач је разговарао с ака­демицима Славком Гавриловићем (1924-2008), Василијем Крестићем (1932), Чедом Поповим (1936-2012), а кон­сул­товао је и још неке историчаре не би ли се нашао “пра­ви”. Гавриловић је одбио да се у ту тему упушта, јер се ви­ше бавио Сла­вонијом и Сремом, а и питање је “врло осетљиво”. Крестић се такође захвалио на понуди исти­чући да, и иначе вр­ло анга­жо­ван у трагању за истином о србском народу, не би желео да свој “на­учни дигнитет” крњи публицистичким иступима за “дневно-политичке потребе”. Попов је из­бе­гао да помогне, пошто се том темом не бави, али је зато пред­ло­жио да се разговара с његовом женом Је­леном (1938), такође исто­ри­ча­ром. Јелена је, рече, пре извесног времена разговара­ла са Ми­ло­ваном Ђиласом о разним темама, а нарочито о разграни­че­њу Хр­ватске и Србије, уистину: Војводине. Коначно, Јелена је при­хватила молбу да не­што о томе напише, мада није могла рећи колико ће јој времена бити за то потребно.

Неизвесност око свега потрајала је до краја августа, пошто се Јелена тек тада “сетила” да је раније обећала да ће, заједно са Чедом, о истој ства­ри писати за београдски НИН. (Појавио се касније тај текст, а Предлагачу се учинио недостојан угледа његових ау­тора; не са­мо да је био несадржајан, био је празан). Синиша се тада са собом “договорио” да Предлагача “произведе” у госта-уредника за октобар­ски број, а пошто се Предлагач томе није успроти­вио, у осмом бро­ју Самоуправе, у врху друге стра­не, објављено је да ће “Илија Петровић, један од власника ‘Самоуправе’ и пот­председник Од­бо­ра Српске демократске странке у Новом Саду, бити гост уред­ник октобарског броја ‘Самоуправе’. Редакција је прихватила његов предлог да ‘Самоуправа’ отвори странице за расправу о враћању Барање Војводини”.

И поред тога што су га тројица академика одбила, Предлагач је своју потрагу за писцем наставио. Своје ондашње страначке знанце из Барање, Милована Вакањ­ца и Ђорђа Латаса (да ли наставнике историје, или професоре?), молио је, али безуспешно, да нађу некога ко нешто памти о збивањима из 1945. године, да и са­ми нешто на­пишу о томе, макар и своја имена прикрили (ако се плаше нече­га, можда с разлогом). После свега, макар колико то изгледало претенциозно од једног аматера, Предлагачу је само преостало да текст о Барањи напише сам, а да га Самоуправа, Година СХ, октобар 1990. број 9( 1164), објави на странама 3-4, под насловом “Барања припада Војводини”, како следи:

“За време Првог светског рата политички живот у Војво­ди­ни готово да је био замро. Тихомир Ос­тојић (1865-1921), књи­жев­ник и историчар, први је одлучније иступио са ‘захтевима за национал­но ослобођење и отцеп­ље­ње од Угарске’. Он је био ини­цијатор Суботичке резолуције од 2. октобра 1918. године, којом ‘Срби и Хрвати Јужне Угарске једногласно изјављују да сматра­ју једино Мировну конферен­цију за меродавну у погледу решења југословенског питања, а у вези с Бачком, Банатом и Барањом као будућим саставним де­ловима слободне заједнич­ке државе свију Југословена’. Крајем октобра исте године, ова резолуција до­пуњена је закључком којим се Народном Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба (СХС) у Загребу признају компетенције за вође­ње свих послова у вези с уједињењем.

Супротно оваквим ставовима, војвођански радикали окупље­ни око Јаше Томића (1856-1922) нису подржали сарадњу са Народним вијећем СХС, већ су истицали неопходност да се Вој­водина сједини са Србијом непосредно. Представник Срема у На­родном вијећу Жарко Миладиновић (1862-1926), адвокат из Руме, почео је крајем октобра све јаче заступати идеју о непосредном прикључењу и Срема и це­ле Војводине Србији. Чини се да је ова гру­па војвођанских по­литичара (противника уједињења преко На­родног вијећа, а по­бор­ника непосредног присаједињења Војводине Србији) ра­ди­ла уз подршку владе Николе Пашића (1845-1926) и уз сагласност Све­тозара Прибићевића (1875-1936) који је, незадово­љан акцијом вођеном у Загребу у вези с уједињењем, а нарочито ставовима Стјепана Радића (1871-1928) и његовим државно­прав­ним теоријама усмереним на за­устав­љање ‘туђе војске’ (србске) на хрватској граници, пору­чио Васи Стајићу (1878-1947) у Нови Сад: ‘Кидајте са Загребом!’

Новембра 1918. године почињу се по Војводини формирати народни одбори и народна већа. Када је 13. новембра са Маџарском потписано примирје, положај Војводине постаје нешто од­ређенији. Према том уговору, на северу Војводине повучена је демаркациона линија која се углавном поклапала са данашњом државном границом. На тај начин, иако државно-правно још увек део Угарске, Војводина се фактички одвојила. Већ форми­рана народна већа постају нека врста провизорне власти.

Барања у Војводини. Присуство србских војних одреда у Вој­водини уливало је словенском становништву наду да ће до­ћи до формирања нове националне државе. Јаша Томић био је све ак­тивнији, а по Новом Саду причало се да и Пашић подр­жава присаједињење Војводине Србији, што је опет оцењивано и као “јачање позиције Србије у натезању са Загребом”. Тих да­на формиран је у Београду један одбор од људи рођених у Ба­нату, Бачкој и Барањи, са намером да потпомаже покрет за Бачку, Банат и Барању. Зарад сваке евентуалности, овај одбор одмах је изјавио да ‘у случају племенске поделе Бачка, Банат и Барања већ сад траже спојење са Србијом’. Истовремено, за­тра­жено је да се Од­бор Југословена из Угарске одмах из За­греба пресели у Нови Сад и тамо стави на располагање нешто раније створеном Србском народном одбору.

Овај Одбор (новосадски) сазвао је Велику народну скупштину за 25. новембар 1918. године, са циљем ‘да Срби, Буњев­ци и остали Словени у Бачкој, Банату и Барањи одлуче слобо­д­но, по својој вољи, којој држави желе да припадну’. Скупштина је одр­жана у Новом Саду и присуствовало јој је 757 делегата из 211 вој­вођанских општина. Према писању хрватског историча­ра Ферда Чулиновића (1897-1971), по националносги било је 578 Срба, 89 Хрвата, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца и један Мађар. (Бавећи се касније овом темом, Предлагач је ‘открио’ да су на Великој на­родној скупштини у Новом Саду учествовала само двојица Хрва­та, а да је Чулиновић оних ‘својих’ осамдесет девет Хрва­та – 89 – ‘пронашао’ тако што је у Хрвате ‘унапредио’ 84 Бу­њевца и 3 Шокца). Том приликом донета је и Резолуција у којој се, између осталог. каже:

“1. Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.

2 Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, на­предак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који с нама заједно живе.

3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је и наша искрена жеља, да српска влада, удружена с Народним већем у Загребу, учини све да дође до остварења је­динствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством кра­ља Петра и његове династије”.

Истом приликом, на предлог Петра Коњовића (1883-1970), пр­вака Демократске странке у Војводини (која је желела да Вој­водини обезбеди извесну аутономију у новој држави), донесена је још једна Резолуција из које посебно истичемо следеће:

‘Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антанти­на балканска војска, проглашује се дана 12/25. новембра 1918. на Великој народној скупштини, на основу узвишеног начела народног самоодређења, оцепљеним како у државноправном, тако и у по­ли­тичком и привредном погледу од Угарске… Наро­дни савет… поставља Народну управу и врши надзор над њом. Народна упра­ва управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе…’

Почетком децембра 1918. године, Народна управа преузела је сву власт на запоседнутој територији Баната, Бачке и Бара­ње. Њен положај није био сасвим одређен, будући да га ни срб­ска влада није формално признала. Формирањем прве владе у Краљев­ству СХС затражено је повлачење Народне управе која је посте­пено своја овлашћења уступала србској краљевској влади и 11. марта 1919. године престала да постоји.

У свему овоме несумњиве су бар две чињенице:

1. Војводина, састављена од Баната, Бачке и Барање отцепила се од Угарске и прогласила своју самосталност; и

2. Војводина (номинално, њене области: Банат, Бачка и Барања), је присаједињена Краљевини Србији. Одлуку о присаједињењу одмах је прихватила влада Краљевине Србије, чиме је тај акт постао пуноважан и у чију конститутивност није могло бити сумње.

Овде ваља истаћи да су одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду усвојене највише заслугом Радикалне странке окупљене око Јаше Томића. Радикали, дугогодишњи борци за ауто­номију Срба у Угарској, били су одлучно против ауто­но­мије у но­вој јужнословенској држави. Како је Јаша говорио, нова држава била је толико разнородна у свим областима жи­вота, да би ауто­но­мија и федерализам на националној основи угрожава­ли њен суверенитет и интегритет. На основу историј­ског иску­ства с ау­тономијом у Хабзбуршкој монархији, сма­трао је да се треба ‘ока­нути аустријских старудија’. Јер, ваља разбијати оно што у изме­њеним условима мора бити целовито. ‘Припазите, браћо, на нас које је одљуљала колевка Аустро-Угарске: Ауст­ро-Угарску рас­це­п­каност могли су створити само разни народи. А они који траже данас и расцепкану Србију, нека не говоре о једном народу са три имена, јер њихов захтев открива оно шго они неће да признају, а то је да ми нисмо један народ’. С ким ћемо и куда ћемо, питао се Јаша Томић и при томе се залагао за ‘заједницу са најбли­жом браћом’ Хрватима и Словенцима, ‘али нас (војвођанске Србе) пустите на груди душевне, јуначке и демократске Србије: хоћемо да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа а по­сле тога заогрнућемо се огртачем Југословена’.

Одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији различито је тумачена у разним временима, а ми ћемо овде поме­нути само два става двојице историчара. Фердо Чулиновић, го­дине 1961, приговара начину на који је група радикала око Јаше Томића утицала на одлуку Велике народне скупштине, јер су ‘ин­штрукције’ добијане из Београда, од Николе Пашића, а њима није про­ти­в­речио ни Светозар Прибићевић. А у својој књизи Ства­рање Југо­славије, ни Бранко Петрановић не може да одоли нашој послератној идеологији: ‘У завршној фази борбе за јужносло­венско уједињење положај српске буржоазије према буржоа­зији осталих југословенских народа знатно су учвршћивале одлуке представника народа Војводине и Црне Горе… Никакво друго решење, сем присаједињења Србији, није било могуће у датим околностима, пре свега због националног, социјалног и политич-­ког састава доносилаца одлуке’.

Барања из Војводине. С пролећа 1845. године, зачетник Велике Идеје која је требало да усрећи човечанство, а стварно је гур­нула словенски свет бар двеста година уназад, записао је у Тезама о Фојербаху да су ‘илозофи само различито свет тумачили, ради­ло би се о томе да се он измени’. Тачно сто година касније, Пред­седништво Авноја испуњавајућн завет Великог Идеолога, почело је да ‘мења свет’. Деветнаестог јуна 1945. године именована је Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, у саставу: Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, Милентије Попо­вић, Јован Веселинов и Јерко Златарић. Председник комисије био је Ђилас. На основу њиховог предло­га, срезови Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) при­пали су федералној Хр­ватској. Хрватској је припала и Барања, изузета из састава Вој­во­дине још маја исте године.

Подсећамо да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функционисање нове државне власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању. Ова војна управа била је подељена на војну об­ласт за Банат и војну област за Бачку и Барању. Почетком апри­ла 1945. године, Покрајинска конференција КПЈ за Војводину једнодушно се изјаснила за укључење аутономне Вој­водине у федералну Србију, што је најбоље одговарало интересима народа и ‘читаве наше нове Титове Југославије’. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново при­саједини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом. Комитет није знао шта ће смислити Комисија.

Поново се враћамо Бранку Петрановићу (и М. Зечевићу) и његовој збирци докумената о обликовању Србије као сложене федералне јединице. У Збирци се налазе и документи о деоби Санџака, помињу се и Косово и Метохија, али о ‘премештању’ Ба­рање нема ни речи. Петрановић, истина, назначује у фусноти да је одлука о деоби Санџака донета без консултације народа, а ми бисмо са сигурношћу могли додати да је на исти начин поступљено и са Барањом. Можда су о том ‘премештању’ знали нешто и они које су касније нестали без трага.

Барања никада није припадала Хрватској. Њено послерат­но додељивање Хрватској, први пут у историји, зачетак је пак­ле­ног плана за разбијање Србије и однарођавање србског наро­да. Ђи­лас је био пион у рукама ОногаОногаКојиНасЈеДовдеДовео”.

Михалџићева Барања, Београд 1991. Нешто више од годину касније, потписнику ових редака било је дато да на београдском Сај­му књига, уз академика Радована Самарџића (1922-1994), ис­то­ричара, и Динка Давидова (1930-2019), историчара уметности (члана Академије наука од 2006) говори о Михалџићевој књизи Барања од најстаријих времена до данас коју је, фототипски (према првом издању из 1937), објавила Библиотека Града Београда.

А тамо, на Сајму, уз бројне појединости већ унесене у текст објављен у Самоуправи, изговорено је и ово:

“Прота Ми­халџић, радознао по природи а родољубив по осећањима, ишчи­тавајући већ објављену угарску дипломатику и многе изворе из турског и претурског времена, рано је започео са сакупљањем грађе за свој намеравани спис о Барањи. Михалџићев већ обиман рукопис препоручио га је србској влади да на Ми­ровној конфе­рен­цији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско­-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском. За ову Конференцију Прота је припремио скраћену верзију књиге о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под нази­вом La Baranya (Etudes economique et historiques), односно: Бара­ња, еконо­м­ске и историјске студије. Историјско-етнографска и топографска документација садржана у Протиној књизи о Бара­њи нагнала је Мировну конференцију у Паризу да јуна 1920. године призна чиње­нично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувре­ме­ну ство­реном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.

Историјска карта Барање (према Стевану Михалџићу)

Књига о Барањи проте Михалџића постала је тако мост који­м је србска Барања опкорачила Дунав и привила се на груди своје ‘душевне, јуначке и демократске’ мајке Србије. А онај бетонски лук између Батине и Бездана, настао пола века доцније као физич­ка спона између Барање и Бачке и назван по војној формацији која је многобројне младе Србе увела у изгибију, посветио би се, уверени смо, када би на његовим улазима заблистале табле са ди­вотним натписом: МОСТ ПРОТЕ СТЕВАНА МИХАЛЏИЋА.

Барем толико дугује Србство своме заслужнику”.

Са падом Републике Србске Крајине и та је замисао пала.

 

За Србски културни центар

“Ћирилица” Београд

Илија Петровић

Јасеновац – најчувенија хрватска победа

Више од милион имена

Ко се Бога не боји и људи не стиди, тај своје најгоре злочине може величати као победе.

Јасеновац

Пре непуних петнаест година (београдски Курир, 11. децембар 2006, 5), могли смо од Стипе Месића сазнати да су “у Другом свјетском рату Хрвати два пута побиједили и ми немамо разлога ником се испричавати… Ми смо два пута побиједили, а сви други само једном. Ми смо побиједили 10. травња (10. априла 1941. године, на челу с Антом Павелићем – ИП), кад су нам силе осовине признале Хрватску, и побиједили смо послије рата (уз Јосипа Броза – ИП), јер смо се нашли… опет с побједницима” .

И погрешио је, дакако, будући да су Хрвати извојевали много више победа, од којих је најчувенија она у Јасеновцу, у коме су, и за рачун “побједника” брозовске идеје, “побиједили” више од милион “борбених” логораша, скоро све Срба.

Више од милион, наравно, будући да београдска Дуга од 22. 2. – 7. 3. 1986, на 6. страни цитирајући Потврду команде мјеста Новска од 5. јуна 1945. године, којом “Потврђујемо примитак докумената који су били закопани у логору Јасеновац који је пронашао друг Исидор Леви и предао овој Команди, а која документа садрже списак побијених лица у логору Јасеновац”, објављује и сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је у тим списковима било више од милион имена.

Мимо тога, мора се рећи и да су Хрватима неправедно заборављене победе из Тридесетогодишњег рата (1618-1648), које су у Немачкој постале пословичне: “Сачувај нас, Боже, куге, глади и Хрвата”, а о којима пишу, примера ради, Драгослав Страњаковић у књизи Највећи Злочини данашњице : Патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941 – 1945, Горњи Милановац 1991, 24, Вељко Ђ. Ђурић у књизи Усташе и православље : Хрватска православна црква, Београд 1989, 91-94. и Драгољуб Петровић у књизи Зловременик, Подгорица 2011, 197.

Тек што су се претходних тридесетак редака појавили на једном у међувремену укинутом сајту, као лични став, више потписникових пријатеља благо је замерило што је о хрватским злочинима у Јасеновцу од августа 1941. до краја априла 1945. године писао премало, скоро стидљиво, штуро, недовољно, а једно непознато лице телефоном је питало да ли је позивање на свега тројицу аутора довољна потврда за све оно што се прича о јасеновачким жртвама.

До истине – научно

Наредни редови, не само због тога што се неће бавити “технологијом” хрватских злочина (ни оних описаних1631. године у Шведском оружју и у Писмима из Цербста, по нашки: Србишта, где благ пример дају “два војника ШкојаЋ су нашла једно мало дете где дречи лежећи на улици, сваки га је до њих узео за ножицу и по среди рашчупао”, ни било који од оних “57” тровековљем усавршаваних и примењених у усташком времену), не могу бити потпун одговор ни на замерке, ни на постављено питање, али могу бити прескроман покушај да се укаже на једно давно започето, на брзину прекинуто (из наводних стратешких разлога) и насилно одбачено научно истраживање о јасеновачком логору и хрватском геноциду над србским народом (да се не би реметила Брозова парола о такозваном братству у јединству).

Наиме, 1964. године формирана је трочлана комисија (Вида Бродар, стручни сарадник Института за биологију Универзитета у Љубљани, Антон Погачник, асистент Антрополошког одсека Биотехничког факултета у Љубљани и др Србољуб Живановић, асистент Завода за анатомију Медицинског факултета у Новом Саду) чији је основни задатак био “да руководи откопавањем извесног броја сонди које би могле да пруже приближно карактеристичну слику и увид о садржају масовних гробница” на подручју усташког логорског комплекса Јасеновац установљеног на целих 240 км/2, за који је Артур Хефнер, немачки официр задужен за слање радне снаге у Немачку, записао да, “без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом”. Осим тога, комисија је требало да, по могућности, установи на којим се локалитетима налазе масовне гробнице, те да утврди “приближан број жртава сахрањених у гробницама, њихов пол, узраст, животно доба и евентуални узрок смрти, односно начин на који су жртве погубљене”.

Кључна је чињеница да су се у тој комисији нашли искључиво млади антрополози, пошто су искусни универзитетски професори из тадашњих југословенских република, мало правдајући се старошћу, а више у страху од онога што би их могло снаћи ако открију превише, избегли да се у њу укључе. Није без значаја ни податак да је цео истраживачки посао морао бити завршен у једном изузетно кратком року, пошто је већ наредне године требало да се започне с изградњом Спомен-обележја Јасеновац.

Истраживање у Градини

И тако, комисија се 22. јуна 1964. године нашла у Градини, на највећем јасеновачком губилишту, или стратишту (на Чалинки, уз насип, тешко приступачном месту на коме је закопано преко 360.000 људи, углавном Срба), и одмах приступила послу: отворена је сонда (број 112 Б) величине шест пута два и по метра, а током наредних трију дана дошло се до дубине 180 сантиметара.

Јасеновац

Већ после двадесет сантиметара наишло се на ситне комаде креча, који су у дубини били све крупнији. “На дубини од 74 цм појавиле су се ствари које су жртве имале са собом… На основу налаза појединих предмета, као нпр., већег броја кишобрана, остатака шалова, цокула и сандала, штрумпандли (подвезица за чарапе) итд.”, закључено је “да су жртве доведене вероватно у прохладно и кишовито доба године, највероватније у јесен”; можда и у пролеће.

“Први остаци скелета нађени су на дубини од 1,05 м, и то неколико женских скелета. Испод тог нивоа налази се опет материјал – личне ствари. Надаље од 1,40 м до 1,80 налази се слој костију дебљине 40 цм. Скелети су лежали претежно потрбушке, ређе бочно, а само је један скелет нађен да лежи на леђима, и то онај који је нађен на самом врху. Укупно је нађено 197 скелета на површини од 15 м/2 сонде. Пошто је слој износио око 40 цм у просеку, то значи да је било укупно 22 скелета на 1 м/2”.

С обрадом нађених скелета настављено је и 25. јуна, тако да се, на крају, могло констатовати да су од укупног броја нађених скелета, 123 били женски, 14 мушки, а за преосталих 61 (од чега 51 дечји, до четрнаест година) пол се није могао одредити.

По старосној структури, највише скелета (58) налазило се у групи до двадесет година, од тога 51 до четрнаест! У групи од двадест до двадесет пет година, од 33 скелета само је један био мушки, у групи од двадесет пет до тридесет пет година 56 скелета (пет мушких), а од тридесет пет до педесет година 28 (само три мушка). Изнад педесет година било је шест женских скелета, а исто толико било их је неодређене старости. “На основу боје косе и облика длака, може се закључити да се ради о становништву које је носилац светле компоненте”, што значи да “ту није било Јевреја ни Цигана. Остаци текстила и ствари говоре да се радило о нашем сеоском живљу, а велика количина материјала који су носили, показује да су жртве доведене директно до места погубљења и да нису били претходно у логору. С обзиром да су скелети лежали потрбушке, а узрок смрти су биле повреде нанесене тупим предметом… (јасно је да су) жртве убијане на ивици јаме”.

Највећи део обрађеног материјала предат је музејској збирци у Јасеновцу, а пет лобања (одабраних по необразложеним мерилима, да ли антрополошким, да ли некима другим) послато је у Завод за судску медицину Медицинског факултета у Сарајеву.

Двадесет трећег јуна отворена је сонда величине три пута четири метра, у којој је, на дубини од 1,60 м, нађено четрдесет осам скелета, (сви у једном нивоу), од чега један женски, четири дечја и два неодређеног пола. Двадесет их је било између двадест пет и тридесет пет, а петнаест између тридесет пет и педесет година. И ови су скелети лежали потрбушке или бочно, осим једног који је лежао на леђима.

Наредног дана отворена је још једна сонда, и она димензија три пута четири метра: у њој је нађено двадесет шест скелета, све мушких и све старијих од двадесет година; најбројнија група била је између двадесет пет и тридесет пет година, са свега пет скелета старијих од педесет година. Сви су имали кратку косту, претежно смеђу, што говори да се радило о србском живљу; то исто говоре и димензије костију карактеристичне за тај живаљ. Дода ли се томе да су у овој сонди нађене и чизме (у већем броју), те да су у многим лобањама нађени поправљани зуби, са златним круницама или од паладора, ван сваке сумње мора бити закључак да се радило о градском живљу. Сви они страдали су од удараца нанесених тврдим и тупим предметима. Ова се сонда налазила на ивице неке гробнице (веће или мање), али се није излазило изван димензија започетог ископа.

Тих дана отворене су и још неке сонде, али је у њима нађен мањи број скелета.

Последњег истраживачког дана у Градини (27. јуна) затрпане су све обрађене сонде, уређен терен и формулисана нека кључна запажања. Једно од најинтересантнијих јесте да увид у отваране сонде не може представити “целокупно стање ствари, јер је познато да постоји око 200 гробница на разним местима међусобно удаљеним и пар километара. Бушотине су показале да је начин сахрањивања био различит, и да има гробова са спаљивањем, кувањем итд. Ми смо овог пута отварали сонде само тамо где су бушотине показале да има скелетног материјала, и због недостатка времена и могућности, проучавали смо само један мали део терена… Ми ни у једном случају нисмо нашли гробнице у којима су сахрањивани лешеви који су довежени, или пак гробове са сагорелим лешевима. Сви знаци говоре да су жртве чије смо скелете проучавали биле убијене ту, на лицу места, и да су одмах падале у гробницу”.

Истраживање у Јасеновцу

Исте јесени, од 22. до 27. септембра 1964. године, екипа у истом саставу наставила је с истраживањем у Јасеновцу, тако да су отворене укупно двадесет четири сонде (биране по несигурним сећањима појединих мештана), од којих девет напразно, без резултата. У осталих петнаест сонди нађено је укупно 193 скелета (96 женских, 69 мушких, 6 дечјих и 22 неодређена), највећи број (102) између двадесет и педесет година.

У уводном, методолошком делу тада сачињеног комисијског записника јасно је назначено да је “већ на почетку рада екипа наишла на изванредне тешкоће, јер није поседовала никакву карту или скицу терена, и јер није била позната чак ни најосновнија локализација гробница… Зато смо се приликом избора места за отварање сонди руководили једино приближно постављеним ознакама-таблама, које су постављене местимично по терену логора, и које означавају поједине објекте логора и локације гробница по сећању појединих бивших логораша. Одмах смо утврдили да су извесне ознаке постављене произвољно, јер се показало да на тим местим нема никаквих налаза. Због тога смо обсервирали терен на основу изјава бивших власника земљишта… као и на основу нађених улегнућа и неправилности конфигурације земљишта бирали места за отварање сонди”.

Мимо тога, комисија није имала фотографа који би “узимао фото документацију”, није јој додељен геометар који би “тачно одредио локацију сонди”, није јој дата ни једна једина карта нити скица претраживаног терена, нису јој обезбеђена “материјална средства, као шатор, алат, и сл.”, није јој дато теренско возило, а није јој додељено бар једно лице које би обављало “организационе послове”.

На крају, комисија је извела и десетак закључака, од којих овде ваља истаћи да је обележавање масовних гробница обављено прилично произвољно, да многе масовне гробнице нису обележене, да испитане гробнице не могу пружити ни приближну слику о броју покопаних жртава, да су гробнице неједнаке дубине (од 33 до 180 цм), те да се углавном (пошто је нађена коса претежно смеђа и светло смеђа, а лобање су претежно брахикефалне и мезокефалне) ради о србском живљу.

Због могућности да на основу извесних физичких особина уоче разлике између припадника појединих народносних група, антрополози су у комунистичком времену, почев од Русије па даље, били непожељна научничка врста, тако да у другом издању хрватске Енциклопедије Југославије нема ни одреднице АНТРОПОЛОГИЈА. А професор Србољуб Живановић испричао је овоме потписнику да је почетком шездесетих година прошлога века једна трочлана делегација антрополога (можда је и он био у њој) дошла код председника Српске академије наука – звао се Илија Ђуричић, ветеринарски физиолог, или нешто слично, рођен 1898. године, вероватно био и партизан – зарад неког договора и била дочекана питањем “зар вас још има, ја сам мислио да смо вас у рату истребили”.

Узме ли се све то у обзир, постаје несумњиво да је југословенској (и хрватској) власти било у интересу да се истина о јасеновачким жртвама, и онима под земљом, и онима баченим у реку Саву, сакрије “у девет јама”. Зато се и могло догодити да се, како то читамо у загребачком “Индексу” од 8. априла 2016. године, “Вјесник”, такође загребачки дневни лист (престао излазити 2012), нереченог дана, насловом преко целе прве стране, безочно наруга јасеновачким жртвама: “Многе лешеве из Јасеновца Сава је донијела до Загреба”.

Од резултата до којих је требало да дође поменута комисија није се могла ни очекивати “апсолутизована тачност о броју жртава”, али оно што се дешавало у позадини свих тих активности сведочи “о друштвеној лицемерности послератних властодржаца према геноциду над Србим, вршеном у Независној држави Хрвата, као што показују својеврсну општејугословенску аморалност пред суочењем са трагичним историјским истинама”. Резултати до којих је комисија дошла у Градини (код Јасеновца) и у Јасеновцу нису због свега тога ни могли бити тада објављени; њих је професор Живановић ставио на увид јавности тек 2006. године, у књизи Антропологија и палеопатологија, на странама 133-187.

Још се нешто може учинити

Ипак, може охрабрујуће деловати констатација др Србољуба Живановића да “када је Јасеновац у питању, утврђивање броја пострадалих могуће је установити детаљним сондирањем, односно отварањем гробница. Иако су прошле толике године упорног политичког ћутања… започети радови антрополога показују на пут којим наука човеку не прашта, али и који потомцима помаже за искупљење. Велики број унесрећених је река Сава давно прогутала, тих ратних година – али највећи број гробница је остао у целости услед мочварног терена јасеновачког концентрационог логора. Утолико пре треба прибавити веродостојне снимке земљишта… У оваквим, или сличним испитивањима, приступа се авиоснимцима, или сателитским снимцима терена, и тако најтачније одређује положај гробница… Такође, треба извршити и хемијску анализу земљишта где су остаци спаљених жртви”.

И професор Живановић, као и свако од нас ко искрено чезне за истином о Јасеновцу, добро зна да иза таквог опсежног подухвата треба да стане србска држава. “Иако се из таме зла не могу вратити јасеновачке жртве, које је усташки замајац неповратно задесио, требало је – у име сећања на невино пострадале, у име памћења последица националног и верског варварства, у име српског народа – бранити достојанство и моћ живота над свим поривима хаоса. Прикривање злочина није само антицивилизацијско огрешење над геноцидним страдањима Срба, Јевреја и Цигана”, већ чин који води забораву и успоставља идеологију којом се људско биће обешчовечује, односно лишава осећања и разума и претвара у острашћеног, безобзирног и хладнокрвног џелата.

Колико је у Јасеновцу било жртава

А док се не открије стварни обим хрватских геноцидних радњи у Јасеновцу, на разним странама сретаћемо се са најразличитијим бројевима којима се исказују јасеновачке жртве:

– Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача – злочини у логору Јасеновац, године 1946. известила је Међународни војни суд у Нирнбергу да број жртава износи између 500.000 и 700.000;

р Државна комисија Југославије, 500.000-600.000;

р Израелски Јад-Вашем 700.000;

р Владимир Дедијер 700.000-1,000.000;

р Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (у којој са подручја некадашње Југославије делује, као њен председник, само др Србољуб Живановић) сматра да је у Јасеновцу страдало више од 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и око 80.000 Цигана, без обзира на податак који нам др Живановић саопштава у интервјуу за београдску Политику (16. март 2012), да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”;

р Четврта књига хрватске Енциклопедије Југославије, прво издање Загреб 1960, 467, у непотписаном тексту (мада су, по правилу, сви текстови потписивани) тврди да “према процјени која се ослања на исказе преживјелих, сачуване документе и признања ухваћених усташких злочинаца из Јасеновачког логора (курзив: ИП), број јасеновачких жртава премашује 700.000”;

р Шеста књига другог издања хрватске Енциклопедије Југославије, Загреб 1990, 5, у прилично информативном тексту пуковника Антуна Милетића (1931) каже да “Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача 15. ЏИ 1945, у свом извјештају Међународном војном суду у Нирнбергу, констатира да је број жртава у логору Јасеновац око 500 000 – 600 000, а у литератури се најчешће спомиње око 700 000, иако има и екстремних процјена: свођење броја уморених у Јасеновцу на око педесетак тисућа или увећавањем броја жртава у Јасеновцу на милијун, па и више и то искључиво Срба”;

Занемаримо ли Милетићево циљно домишљање да је “дио логораша, углавном комунисти, антифашисти и симпатизери НОП-а (Народно-ослободилачког покрета), покушао организирати и пружити отпор у логору”, те да је “због састава логораша и кратка боравка у логору, рад партијских комитета, логорске партијске организације, економске заједнице, економа или колектива био врло отежан, а везе с вањским свијетом готово немогуће”, енциклопедијски текст из 1990. године саопштава и следеће: “Тачан број жртава још није утврђен, јер су документи углавном уништени. Картотека логораша два пута је уништавана (почетком 1943. и у априлу 1945). Међутим, да је и сачувана, било би тешко на основи ње и докумената установити број убијених, јер су усташе често ликвидирале масовно придошле логораше и не уводећи их у картотеку и документе логора. То се посебно односи на масовна транспортирања из Славоније и Срема те из подручја Козаре”. Ако се има у виду сведочење партизанског поручника Исидора Левија да је Команди у Новској предао спискове са преко милион имена јасеновачких жртава, добија на тежини Живановићев навод да је “и штампа у Хрватској писала да је у Јасеновцу убијено 1,400.000 Срба”.

Да ли би старатељство уљудило Хрвате и њину уљудбу

Још када се томе дода и Живановићев податак да је у Јасеновцу страдало и око 110.000 деце до четрнаест година, те да је “Хрватска била и остала једина држава на свету, која је имала логоре за истребљење мале деце и једино су у Хрватској, жртве претходно стравично мучене, па тек онда убијане”, постаје јасније због чега је, како пише београдска Политика (29. август 2012), амерички председник Франклин Делано Рузвелт имајући на уму баш такву “уљудбу” усташке Независне Државе Хрватске, предлагао да се Хрвати ставе под старатељство. И, уз предлог да се после рата обнови самостална Србија, Рузвелт је у разговору са британским министром спољних послова Антонијем Идном (15. марта 1943) изјавио да “Срби и Хрвати немају ништа заједничког и да је смешно присилити два тако опречна народа да живе заједно у једној држави”.

О истој теми, такође у београдској Политици (број 13848, од 26. априла 1951), писао је и Сава Косановић, сестрић Николе Тесле, једно време Брозов дипломата, позивајући се на сазнања највећих западних политичара свога времена: “Треба знати да је чак и умни Рузвелт, под упливом Павелићевих злочина, Фотићевих акција (посланика Краљевине Југославије у Вашингтону – ИП) и Черчилових сугестија, у једно време најозбиљније говорио, да нема смисла силити Србе и Хрвате да скупа живе. ‘Србија треба да буде независна, Хрвате треба ставити под старатељство’, говорио је тада Рузвелт”.

Упознат са тиме, барем у опшштим цртама, потписник ових редака успео је да (30. јануара 1991), у једној телевизијској емисији из Новог Сада, и поред поприличног труда њеног водитеља да то онемогући, изговори следеће (и касније објави у својој књизи Српска Земља : Прилози за одговор на српско питање, Нови Сад 1997, 44): “Ја бих овде додао једно интересантно запажање господина Франклина Рузвелта, американског председника, који је на једном англоамериканском скупу из 1943. године, сазнавши за деловање Независне Државе Хрватске и за погроме учињене… над српским народом предлагао да се хрватски народ стави под старатељство јер је то народ који није способан да делује својом главом, народ који делује ирационално. Како је онда речено, старатељство је минимум до којег један народ може бити доведен”.

Подсећајући на Рузвелтово размишљање, новосадски Дневник од 15. новембра 1991. године, на 9. страни, пише да се тајна о усташком геноциду над Србима (у Павелићево време) није могла сакрити “путем дипломације”. Већ 3. јануара 1942. године амерички лист Њу кроникл објављује “Меморандумску истину Српске православне цркве” и каже за усташке злочине да је то “најужаснији запис о бестијалностима које су до сада забележене у овом рату”. Тај Крониклов чланак, као и текстови у још неким новинама, “на Западу су изазвали сензацију и згражање, дошло је до јавних протеста против усташког ратног злочина. Новине су, колико су могле, чиниле своје, крчиле пут до истине о страдањима Срба”, али су пострузвелтовске поруке из Сједињених Америчких Држава, без обзира на поменути Рузвелтов предлог да се Хрватска стави под старатељство, биле нешто друкчије:

“Да ли сте икада чули нешто о аутентичности усташких злочина”, питао је енглески публициста Манхатан госпођу Елеонору Рузвелт, за време једног приватног ручка 1947. године.

“Чула сам о томе – у зиму 1941-1942. године. Ни ја ни мој муж нисмо, у почетку, веровали да је то истина. Сматрали смо да је то пропаганда”, одговорила је госпођа Рузвелт.

“Да ли бисте могли објаснити зашто су католички злочини мање познати од нацистичких”, било је ново Манхатаново питање, а одговор госпође Рузвелт био је колико онеспокојавајући, толико и без иједне црте људскости:

“Више нема нацистичке Немачке. Али, Католичка црква је са нама! И то снажнија него икад. Са својом штампом. И са светском штампом, уза се. Знате, господине, било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”.

Рачунајући баш са таквим неверовањем, Фрањо Туђман је у свом говору на сабору Хрватске демократске заједнице (ХДЗ, духовне заједнице хрватског народа) рекао да они који у ХДЗ не виде ништа друго до залагање за обнову Независне Државе Хрватске (НДХ) “при томе заборављају, да НДХ није била само пука ‘квислиншка’ творба и ‘фашистички злочин’ већ и израз како повијесних тежњи хрватског народа за својом самосталном државом, тако и спознаја међународних чимбеника, у овом случају владе Хитлерове Њемачке. Према томе, НДХ није представљала само пуки хир осовинских сила већ је била и посљедица посве одређених повијесних чимбеника”.

Показало се да су “одређени повијесни чимбеници” на савремену политичку позорницу вратили хрватску идеологију зла, без обзира на то што људско искуство казује да зло добра донијети неће.

И показало се да амерички изум некакавих институција за наводну заштиту људских права, у облику такозваних хелсиншких одбора, почива баш на “мудрости” Елеоноре Рузвелт да “било шта да се објави о злочинима, у будућности, неће се, апсолутно, веровати”. Један од тих неверујућих, председник Хрватског хелсиншког одбора Иван Звонимир Чичак, сазнања Међународне комисије за утврђивање истине о хрватским злочинима у Јасеновцу формулише (у Политици од 12. марта 2012) као “језик мржње” и “плод злонамерне болесне мржње”, а њен прецизан податак да је 1.371 католички свештеник “чинио грозне, просто невероватне злочине у НДХ”, претвара у просечан који нам казује да је од “око 2000” католичких свештеника било две трећине кољача, “а готово сви су били припадници фрањевачког реда”.

Но, тако је како је: и Чичак, и Туђман, и хелсиншки одбори, и Елеонора Рузвелт, и којекакви савремени извињачи и екукуменисти из Србије могли су се понашати како су се понашали, и говорити како су говорили, када није на време утврђен обим почињеног хрватског злочина и његова геноцидна природа.

Онако како како је то 1914. године, после аустроугарских злочина у Мачви (који нису прошли без ондашњих Хрвата) установио швајцарски криминолог др Рудолф Арчибалд Рајс.

Рајсов извештај, објављен 1995. године у Горњем Милановцу под насловом Аустроугарска зверства – Извештај поднесен српској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за време првог упада у Србију, потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, током прве инвазије на Србију (од 12. до 24. августа 1914), били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали политички и војни врх Аустроугарске монархије, а коју су подстицали Ватикан и аустријска, угарска и немачка штампа. На основу чињеница о убиствима, силовањима, масакрирању, бомбардовању, паљевинама и другим ратним злочинима, Рајс је констатовао да је све то обављано “одређеним системом”, те да “зверства која су почињена немогуће је посматрати као дело неколицине разбојника, какве је свакако могуће наћи у свим војскама. У то би се могло поверовати да је било неколико десетина жртава, али ако је њихов број у хиљадама, онда не може бити прихватљиво објашњење да је реч о рђавом понашању изолованих нитковских елемената”.

То, с једне стране, а на другој, Рајсова сведочења о злочинима, подупрта прворазредном правном и историјском документацијом, нису потресла свет; “америчка публика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чинили по Србији”.

И сам повређен, као човек, оним што је забележио током својих истражних радњи, др Арчибалд Рајс поручивао је Србима да не смеју заборавити оно што им се десило на почетку Великог рата.

Нажалост, Срби га нису послушали: све што се дешавало заборавили су, а четврт века касније дозволили су да им се деси “исто то, само мало друкчије”.

И десило им се то још једном: првом половином деведесетих година 20. века, без изгледа да се сагледа крај те ирационалне хрватске (и римокатоличке) мржње према свему што је србско.

А што се огледа и у вести коју је загребачки дневни лист “Јутарњи” објавио по Савину дне 2021. године:

“Хрватска је… затражила исприку Србије и најавила слање просвједне ноте након што је Милош Стојковић, хуманитарни дјелатник и теолог, члан србијанског изасланства државне управе и локалне самоуправе које је обилазило српско становништво у шибенско-книнској жупанији у поводу србијанског вјерског празника, назвао Книн ‘српским и окупираним’ и пожелио да се над њим поновно вијори српска застава”.

Што ће рећи: сви се злочинци препознају и по томе што од жртве тражи да им се извини за почињени злочин.

За Српски културни центар

“Ћирилица” Београд

Илија Петровић

Приредио: Милорад Ђошић