Онлајн пародија

Стиче се утисак да су многи учитељи и учитељице онлајн наставу схватили као распуст (за себе), са обавезом да једном или евентуално неколико пута дневно пошаљу неки материјал родитељима ученика, и потом њима препусте рад са децом

(Срђан Печеничић)

Ујутру вам преко „Вајбер групе”, која окупља родитеље ученика неког одељења, од учитеља или учитељице стигне неколико сликаних страница из уџбеника (који иначе имате и, ако је већ то модел „рада”, довољно би било навести бројеве лекција или страница). Или преко платформе „Гугл учионицa” од њих добијете пар задатака. У наставку дана на вама је да организујете рад свог детета, са њим учите (ако ништа друго објасните му материју) и на крају проверите новостечено знање. Да би вам последње било „олакшано”, преко већ поменуте групе стигну вам и решења задатака (понекад и нетачна). На томе се завршава уобичајени контакт са, на пример, учитељицом.

Да ли је описано стварно онлајн настава? Наравно да није. То може да буде само њено карикатурално схватање. Истинска настава те врсте подразумева предавања и друге видове рада са ученицима (студентима) преко неког програма за онлајн састанке (нпр. „Зум” или „Гугл мит”) и размену информација, додатног материјала и консултације преко виртуелне учионице („Гугл класрум”). Такав приступ наставном процесу са дистанце захтева константан рад свих који су у њега укључени, али омогућава и постизање најбољих резултата. Он је, после почетне збрке изазване изнуђеним брзим преласком на онлајн наставу услед пандемије короне, већ током прошле године постао уобичајен на Филозофском и, колико знам, другим факултетима Београдског универзитета.

Када се ради о основној школи у коју иде мој син али и другима о којима сам нешто сазнала (не тврдим да је свугде тако), ствари су током минулог „онлајн раздобља” стајале као на почетку овог текста. Колико знам донекле је боље стање са средњим школама, али када су у питању нижи разреди основних школа, из мог искуства произлази да су ретки позитивни изузеци. Стиче се утисак да су многи учитељи и учитељице онлајн наставу схватили као распуст (за себе), са обавезом да једном или евентуално неколико пута дневно пошаљу неки материјал (макар и реда ради већ поменуте фотографије лекција) родитељима ученика, и потом њима препусте рад са децом.

Када је већ тако – а у случају школе у коју иде моје дете и неколико суседних документовано тврдим да јесте – веома ме чуде па и љуте резултати анкете коју је спровео портал „Нова економија” о последицама „здравствене кризе на образовање”. Према њима готово 65 одсто анкетираних наставника родитеље препознаје као „камен спотицања” у онлајн наставном процесу (наводе проблеме у комуникацији и сарадњи са њима) и сматрају да због додатног рада заслужују посебну финансијску надокнаду (гле чуда они, а не родитељи – силом прилика учитељи).

Пошто са колегама редовно држим права онлајн предавања и на друге начине радим са студентима, дајем себи за право да кажем да то не стоји и када се предаје како треба. У новонасталим околностима само обављамо, онако како можемо, посао за који смо плаћени. Суочавамо се са новим проблемима али то је случај и са многим грађанима који реализују друге послове. Да не говорим о пословним људима чије делатности су – основано или не – одлукама надлежних до даљњег онемогућене, и то без икакве надокнаде.

Неосновано је, да још једном то кажем, у тешкој ситуацији у којој се налазимо очекивати додатну надокнаду за посао који смо дужни да обављамо. Штавише, дрско је и помислити на тако нешто када се посао не обавља на адекватан начин. А међу анкетираним сумњам да нема учитеља и учитељица који су оналјн наставу схватили на накарадан начин као што је случај у школи у коју иде мој старији син. Но, не треба кривити само њих. Још више су одговорни директори школа и надлежни у Министарству просвете. Лако је просипати разне фразе о онлајн настави, треба се потрудити – организовањем адекватне подршке али и контроле – да она заживи. И то не негде, већ свугде!

Далеко смо, нажалост, ми од тога. И то после годину дана суочавања са ковидом 19. На многим пољима, чини се, није учињен ни корак напред. Част онима који свој посао раде савесно (а сигурно нису ретки учитељи који то самоиницијативно чине), али систем је подбацио. Светли примери су индивидуални, а недостаци који су избили на површну у вези са онлајн наставом у нижим разредима основних школа (што би се верујем поновило да се на њу поново прешло) системске су природе. Систем мора да обезбеди да посао на задовољавајући начин одраде и они који немају довољно савести да то сами ураде. То није постигао!

Уверена сам да је већина учитеља и учитељица спремна да посвећено учествује у онлајн настави (која мора вишеслојно да буде организована како би на неки начин праћење наставних активности било омогућено и ученицима који немају потребне техничке могућности или из објективних разлога подршку родитеља, али то је већ друга прича). Само неко добронамернима и савеснима треба да помогне, као што мора и онима који то нису да другачије подстакне на рад. Када свега тога нема превлада став: „што да будем луд и радим оно што други не раде”. Уместо да буде обрнуто тј. да одговорни намећу стандарде!

Лоши примери су заразни. Како гласи стих једне познате песме: „То је наша природа и друштво”. Да не будемо необјективни, није тако само код нас и у региону, већ свугде где систем не функционише како треба. То, поготово на просветном плану, не смемо више да игноришемо сада када се у старијим разредима основних школа поново прелази на онлајн наставу а разматра исти сценарио и за млађе разреде. Најгоре би било да борбу против великог одлива „мозгова” из Србије водимо тако што их више нећемо ни „стварати”.

 

Аутор:

Милица Весковић Анђелковић

Извор: Политика

Школа на даљину поправила оцене

Оцењивање на даљину током претходног полугодишта прошле школске године значајно је поправило оцене из појединих предмета, али и успех ученика на крају школске године.

Фото: ЕПА-ЕФЕ/ Алесандро Ди Марко

Јавности су доступни подаци о оценама у осмом разреду, који се објављују у склопу извештаја о реализацији завршног испита, али и они дају слику колико је оцењивање ван учионице упитно.

Статистика сведочи да је у претходној генерацији чак 45,1 одсто ђака у осмом разреду било одлично, док их је годину дана раније било 41,1 одсто, а у школској 2017/18 – 41,7 одсто.

Број врло добих је био скоро идентичан – око 35 одсто.

Добрих је лане било 18,9 одсто, 22,6 на крају школске 2018/19, а 22,4 одсто годину дана пре тога. Са довољним успехом осми разред је прошле године завршило свега 0,7 одсто ђака, годину дана раније их је било 1,2, а пре тога 1,1 одсто.

Разлика између оцена (из предмета који се полажу на матури) на крају школске 2017/18. и 2018/19. није велика и одступање је највише до један одсто, али значајних промена има ако се ти подаци упореде са прошлогодишњим. Лане је смањен број двојки готово из свих предмета за неколико процената, а повећан је број ђака којима је на крају године закључена петица.

Тако је, рецимо, у 2018/19. двојку из математике имало 36,6 одсто осмака, а на крају школске 2019/20. 30,3 одсто, док се из српског број ученика са двојком смањио са 21 на 16, 8 одсто, али је зато број петица скочио са 34,3 на 37,3 одсто.

Из физике је на крају осмог разреда 2018/19. закључену двојку имало око 31 одсто ђака, а прошле године 23,6 одсто, док је из хемије број довољних са 33,6 одсто опао на 25,3 одсто. Пре две године, двојку из историје је имало 21,5 одсто ученика, а лане 15,3 док је број петица са 41,5 порастао на 45 одсто.

У прилог тези да је завршни испит као нека врста корективног фактора неоходан при упис у средње школе, струка је указивала и пре пандемије, јер је уочено велико размимоилажење у оцењивању.

Због тога се редовно догађа да ученик који је у некој школи имао тројку, на малој матури постигне исти резултат као његов вршњак који је у другој школи имао петицу или да ђаци са идентичним оценама покажу различито знање на тестовима завршног испита.

Овакви примери нису реткост ни у оквиру исте школе, па чак и истог одељења. О томе колико је неуједначено знање вуковаца у различитим окрузима сведочи податак да неки од њих нису успели на малој матури да „добаце“ ни до републичког просека.

Корона је без сумње садашњим осмацима подигла оцене у седмом разреду, с обзиром да се цело друго полугодиште прошле школске године радило онлајн.

Ако се томе дода и тренутна ситуација, у којој неки наставници оцењују на даљину, а неки ђаке испитују у школи, више је него јасно зашто је завршни испит потребан.

Да њега нема, први проблем са којим би се суочили је како распоредити 8.500 вуковаца, колико их је на нивоу целе Србије, а у неким окрузима их има и преко 20 одсто.

Нема дилеме да би они заузели места у најатрактивнијим школама, али би „пред вратима“ остали добри ученици са понеком четворком у ђачкој књижици. То у великим градовима није проблем колико у мањим срединама, у којима је понуда образовних профила доста скромнија.

 

Аутор: В. Андрић

Извор: Данас

Из Архиве. Ћирилица у технолошкој ери (3)

Kрстарица 14. септембра 2002.

Закаснела појава Интернета у нашем информатичком простору (тек 1995.  године) донела је квалитативни помак у коришћењу рачунара, јер се све већи и већи број корисника одлучивао на куповину рачунара. Ово кашњење се, међутим, надовезало и на нерешено питање подршке за српски језик и писмо. Почетни компромис у виду коришћења латинице без дијакритичких знакова (реч „Шврћа“ бисте написали „Сврца“) убрзо се устоличио као незванични „стандард“ у растућој домаћој www и имејл размени, с обзиром на то да није сметао економији и независним Весна Арсић медијима који су били главни протагонисти развоја домаћег Интернета, а који су као де факто стандард готово сви били усвојили латиницу. Постепено поимање да постоји вишејезичка подршка и да је српски језик најзад на рачунару који ради под Виндоузом могуће користити на начин равноправан било ком другом језику утицало је на то да се повећа број „нормалних“ латиничних страница са свих 30 српских латиничних слова (дакле и шђчћж), али је ћириличних и даље остало смешно (заправо, било би смешно да није тужно) мало. Томе на руку ишла је и чињеница да је питање „српских слова“, што је постала незванична синтагма којом су се у домаћој периодици означавала специфично српска латинична слова, постало опсесивна тема свих рачунарских часописа, док се питању вишејезичке подршке која би укључивала и ћирилицу (а која је већ постојала, али ширем слоју корисника није била довољно позната) уопште није ни прилазило.

Тако се постепено, а у складу с националном карактеристиком да се  „посипамо пепелом“ и више него што се од нас тражи, те да се често оних ствари којима се највише поносимо највише и стидимо, већ зависно од општих околности, формирала атмосфера у којој је коришћење латинице на Мрежи било схваћено као ствар етикеције и доброг тона, па тиме и неке врсте „неписаног закона“, јер „постоје корисници који немају инсталирану подршку за ћирилична слова“. Овај аргумент је у првим данима националног веб простора можда и имао одређену тежину и оправдање, али их је у потоњим годинама сасвим изгубио, јер је већина корисника добијала рачунаре с већ инсталисаном вишејезичком подршком, чега би мање верзирани међу њима можда и постали свесни да су којим случајем ту подршку имали прилику за нешто и да користе. Уместо тога, многи корисници рачунара код нас сматрали су, а није реткост да неки и данас сматрају, да је за коришћење ћирилице на рачунару потребна нека посебна чаролија и знања којима приступ имају само малобројни из круга посвећених: истина је, међутим, дијаметрално супротна. Kоришћење ћирилице на рачунару је, у случају српског језика, данас потпуно транспарентно и подржано у свим сегментима, тако да је чак могуће и задавање ћириличних имена фајлова и све остало што свакодневни рад на рачунару подразумева. Проблем је у томе што је појму ћириличног писма данас код многих корисника рачунара у Србији конотиран карактер „националног симбола“, примереног позивници за свадбу, али не и свакодневном раду, с обзиром на то да не располаже пуном функционалношћу. Реалност демантује и овај став: ћирилично писмо је на рачунару, као што смо већ објаснили, потпуно функционално, исто колико и у „папирној“ варијанти. Осим тога, развила се и одређена, ничим поткрепљена „семантичка подела“, па се латиница често схвата као писмо примереније, рецимо, адвертајзингу или бизнису, док је ћирилица наводно адекватнија за историографску или, рецимо, верску литературу.

Нови образац политичке коректности који су у Србију донели процеси  транзиције додатно је продубио овај јаз. Апсурд је утолико већи уколико се има у виду да је ћирилично писмо правно фаворизовано, с обзиром на то да једино има положај званичног, док је свакодневни живот, штампа, телевизија, али и државна инфраструктура (рецимо, информациони системи државних фондова, поште, полиције и других стратешких институција) визуелно и технолошки везан превасходно за латинично писмо. Ћирилица је заступљена искључиво у стриктно формалним приликама (дневник државне телевизије или, рецимо, државни обрасци), док је оно што чини стварни живот углавном испуњено латиничним писмом. Држава се, дакле, у овој сфери оглушује о своје сопствене прописе, не чинећи готово ништа да помогне опстанак ћириличног писма у условима нових технологија нити размишљајући о далекосежним последицама таквог понашања. Томе доприноси и у једном делу јавности, па и државне администрације уврежено уверење да ћирилично писмо симболизује балканско, рурално и конзервативно, док је латинично писмо израз европеизма и космополитизма којем (би требало да) стремимо. Занимљиво је притом споменути да је инсистирање на латиници увек било много јаче изнутра него споља: у Виндоузу 95, примера ради, подразумевано писмо за Сербиан подешавање, било је ћирилично, што је изазвало буру негодовања у домаћој информатичкој литератури. Не знамо да ли је Мајкрософт њихово писање узео за основ свог понашања према нашем тржишту, тек у Виндоузу 98 враћено је Сербиан (Ћирилиц) и Сербиан (Латин) подешавање, а потоње верзије Виндоуза допуштају чак да и системски фонт, као и исписивање назива дана и месеци, у случају српског, буду или ћирилицом или латиницом, док се раније подразумевала искључиво ћирилица. Исто тако, комплетан тржишни наступ, као и комуникација са јавношћу компаније Мајкрософт Југославија заснива се на латиничном писму, што може упућивати и на њихова опредељења у погледу будућих, локализованих (преведених на српски) верзија њихових кључних производа – Виндоуз фамилије оперативних система и програмског пакета Офис.

Питање које се с лингвистичке тачке гледишта поставља јесте коликом је ценом српски језик платио своју двоазбучност и није ли та цена превисока? Њега остављамо за неку другу прилику, наглашавајући овом приликом само његову суштинску важност и сталну актуелност

Оно што је суштинско питање овог текста јесте да ли је касно за потезе којима би се спречила даља деградација ћириличног писма у Србији и стимулисала његова употреба у јавном дискурсу. О томе читајте на овим страницама ускоро.

 

Прикупио: Дарко Бабић

Приредила: Весна Арсић