Љетопис: Цар Душан

“Крунисање цара Душана”, Паја Јовановић (Ова слика је у јавном власништву у Сједињеним Америчким Државама...)

На данашњи дан, 16. априлa 1346. године српски краљ Душан Немањић у Скопљу, на Васкрс, крунисан је за “цара Срба, Грка и Арбанаса”.

Истовремено је проглашена Српска патријаршија сa првим српским патријархом Јоаникијем. Био је то период највећег економског, војног, политичког и културног успона српске феудалне државе. По територији је била већа него икад: сем земаља раније српске краљевине, обухватила је Мачву, Захумље, Албанију, Епир, Тесалију, Етолију и сву Македонију изузев Солуна. Држава је почивала на начелу законитости: према Душановом законику закон је јачи и од супротне воље владара. Прерана смрт спријечила га је да створи државу која би замијенила Ромејско /Византијско/ царство, ослабљено турском најездом, чију је опасност најбоље осјетио и покушао да са земљама Запада организује заједничку одбрану, али је то онемогућено, највише због суревњивости угарских краљева.

Већ као дечак научиће да се у један правац морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон, царска круна и магија коју је она носила више од хиљаду година. Биће то циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота. Први српски цар, Душан Силни, сматран је за “најбољег војника свога времена“. Био је рођени побједник, изузетна личност српске, али и европске историје. “Цар и самодржац Србљем, Грком, Блгаром и Арбанасом, висок, прекрасног изгледа и тјелесно врло лијепо грађен”, Душан је био гласовити војсковођа и најмоћнији владар тадашње Европе. Био је жестоког карактера, еруптивне природе, али је знао и да смирено остварује своје намјере. Умио је да буде суров, јер је такво било доба у којем је живио, и које није красила сентименталност.

Образован, волио је луксуз, о чему свједоче записи многобројних дубровачких и млетачких трговаца. Држао је бројну војску и ону најамничку, најбољу која се тада могла набавити у Европи.  Душанов дјед, славни краљ Милутин, ослијепио је његовог оца Стефана Дечанског и послао их у прогонству у Цариград, што је озбиљно утицало на његов живот…

Душан је рођен у Србији, међутим, његово стварно мјесто рођења је Цариград, “зеница хришћанске вјере”, који је у сјећању младог српског принца остао упамћен као град ненадмашне љепоте, блиставих цркава, ушушкан у облацима опојног мириса најбољег пунтског тамјана, саздан од мрамора, злата и духа. Али, ти дани цариградског прогонства бацили су оловно тешку сјенку на дјечакову душу, очврснувши му карактер, не скаменивши му срце.

У овом граду Душан ће први пут, као дијете, спознати себе, али и свој циљ, смисао живота – освајање Цариграда, тог “огњишта васељене”. Већ као дјечак научиће да се у један правац снагом воље морају усмјерити моћ и мудрост. Циљ је, дакле, ништа мање до цариградски трон и царска круна, циљ кога се неће одрећи до самог краја свог бурног живота.

Први српски цар ступа на историјску позорницу 28. јуна 1330. године у бици на Велбужду када његов отац Стефан Дечански побјеђује бугарског владара Михаила Шишмана. Битка код Велбужда била је прекретница, не само за Србију већ и за остале балканске земље, посебно Бугарску. Та побједа над Бугарима ударила је темељ српској превласти на Балкану. Било је то доба блиставе најаве великог српског владара потоњег цара Душана. “А овај млади краљ се веома прослави у том рату“.  Побједом код Велбужда српска властела није била задовољна аранжманом који је Стефан Дечански утаначио са Бугарима. То је био озбиљан проблем за Стефана Дечанског јер се значајан дио српске властеле окренуо његовом сину Душану, хероју са Велбужда. Незадовољне српске велможе су у њега полагале наду да ће ојачалу Србију повести у нова освајања. Што се и десило. У недјељу 8. септембра 1331. године Душан је крунисан за краља. Душан је имао тек 23 године, “висок и лијепог тела, изнад многих људских синова, и страшан својим непријатељима”, ступио је снажно и одважно на европску историјску позорницу.

На Васкрс 1332. године Душан се оженио Јеленом, сестром новог бугарског владара.  Био је далеко испред времена и у односу према жени, царици Јелени, коју је истински уважавао и чије је мишљење цијенио, не либећи се да то често и јавно истакне. Ниједна српска владарка из династије Немањића није имала толики утицај на двору, нити је, пак, толико истицана уз мужа као што је то био случај са царицом Јеленом. Такав статус нису достигле ни Немањина Ана, као ни потоње српске краљице. У повељама које је издавао разним манастирима, Душан и као краљ и као цар наводи да се са Јеленом договара око даривања манастира. У тим повељама Јелена се помиње као “благочастива и христољубива и превисока краљица”… Значај, мудрост и утицај Јелене најбоље се видио приликом сусрета са Јованом Кантакузином, тада византијским пребјегом – када се одлучивало шта треба чинити у датој ситуацији. У својим мемоарима Кантакузин говори о Јелени као изузетној владарки која је узимала равноправно учешће у најсудбоноснијм тренуцима по државу, процјењујући бриљантно политичке односне и снаге, предлажући рјешења која су прихватили и краљ Душан, као и његова веома утицајна властела на челу са велможом Јованом Оливером. Први пут у српској историји једна жена равноправно са мушкарцима улази у отворену дискусију о политичким питањима.

Све је било спремно да се краљ Душан крунише за цара што се и десило на Васкрс 1346. године у Скопљу “благословом руком преосвештеног патријарха Јоаникија и преосвештеног патријарха бугарског Симеона, а и молитвама и благословом свечаног сабора Свете Горе и свих игумана и стараца сабора светогорскога”. Крунисање Душаново био је најважнији догађај у српској средњевјековној историји. Србија је тако издигнута на ниво Бугарске и Византије, два јој сусједна царства. Душан је постао у ”Христа Бога благовјерни цар”, а његова жена Јелена “благовјерна и христољубива царица царства и августа”. Њихов син Урош добија титулу краља.

У доба експанзије и ширења царства он у Скопљу на празник Вазнесења Господњег, 21. маја 1349. године, доноси свој Законик, први и главни дио кодекса који данас препознајемо под именом Душанов законик. Пет година касније на сабору у Серу овај Законик, који је имао 135 чланова, је допуњен са још 66 чланова.

Душан није био владар који је себе доживљавао као “закон који дише”. Његов Законик је једно од најзнаменитијих дјела, не само српског законодавства, већ и читаве српске културе. Сматра се и својеврсним уставом средњевјековне Србије. Посебно је чувен члан у коме се каже да не треба судити у страху од царства: “Све судије да суде по закону, право, како пише у Законику, а не да суде по страху од цара” У позној византијској традицији церемонијал царског крунисања завршавао се бирањем камена од кога ће се изградити царев гроб, што је симболично требало да подсјети новокрунисаног владара да су власт и земаљски живот пролазни – да се цар не узохоли.

Као и његови славни претходници и Душан је одлучио да подигне своју задужбину. Диже манастир Светих Арханђела који је себи намијенио за гробницу.

Манастир Светих Арханђела недалеко од Призрена грађен је у периоду од 1343. до 1352. године. Душан је намјеравао да његова богомоља превазиђе све задужбине претходника. Један љетописац из петнаестог вијека записао је да “не вјерује да Душановој задужбини има равне под Сунцем”.

Ипак, Душан није успио да оствари свој сан, да освоји Цариград. У томе, као и у многим другим намјерама, спријечила га је прерана смрт. Душан је умро под нејасним околностима 20. децембра 1355. године, али се не зна гдје тачно. Његова смрт је донијела “велику жалост и плач српској земљи и његово тијело би пренесено…с великим погребним сјајем у манастир Св. Арханђела код Призрена, који је сам сазидао”. Душан је спадао међу оне изузетне личности које су сматрале да само вјечност може да им заповиједа, а историја суди. Њему је уздизање на царство било мост за бесмртност, за освајање Цариграда. Међутим, Византију није освојио, али бесмртност јесте у памћењу свог народа, оставши у његовој свијести као светионик и недостижан идеал.

Приредио: Миомир Ђуришић

Извор:

https://mitropolija.com/2021/04/16/ljetopis-car-dusan/?utm_source=rss&utm_medium=rss&utm_campaign=ljetopis-car-dusan

За СКЦ “Ћирилица” Београд приредио, згрожен што је слика у власништву највећих масовних убица у свеукупној историји, америчких коњокрадица, и тек сад разумевши зашто Кусовац ниподништава Пају: Александар Јовановић

Забране ћирилице најављивале погроме над Србима

Декан Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић рекао је да скандал који се десио са пошиљком из Мостара, која се вратила уз образложење да је “забрањено писање ћирилицом” подсјећа на 1914. и 1941. годину, односно времена у којима су након таквих потеза услиједили погроми над Србима.

Драга Мастиловић
Фото: СРНА

– Сазнање да неко и у 21. вијеку српском народу забрањује употребу ћирилице, осим што је шокантно, истовремено је и ужасавајуће јер неминовно асоцира на 1914. и 1941. годину, када је Србима западно од Дрине било забрањено да користе ћирилицу – рекао је Мастиловић.

Он је истакао да је познато да је након такве забране у оба случаја услиједио масовни погром над српским народом.

– Зар мученичко страдање митрополита дабробосанског Петра /Зимоњића/ није започело након његовог одбијања да се повинује захтјеву католичког жупника и усташког стожерника Божидара Брала да свештеницима и црквеним општинама нареди забрану употребе ћирилице? Управо због таквих асоцијација, ова садашња забрана ћирилице звучи веома злокобно и прилично забрињавајуће, али нас истовремено и подсјећа да живимо у земљи у којој авети прошлости могу у сваком тренутку да оживе – упозорио је Мастиловић.

Он каже да је управо то један од разлога што велики и све већи број људи бјежи из БиХ.

– У сваком случају, овај инцидент није само ваљан разлог за поновно прелиставање лекција из историје већ и за дубоко промишљање о садашњости и будућности ове земље и положаја српског народа у њој – истакао је Мастиловић.

Писана пошиљка адресирана ћирилицом и упућена на адресу у Нови Сад из Хрватске поште у Мостару вратила се пошиљаоцу у Мостар са печатом “забрањено писање ћирилицом” и са печатом поште из Загреба.

Извор: Срна, РТРС

На исту тему: НАКОН СКАНДАЛА СА ЋИРИЛИЦОМ, ОГЛАСИЛА СЕ ХРВАТСКА ПОШТА: Ово је разлог зашто Србин из Мостара није могао да пошаље писмо | Новости

„Нема светијих веза од братских“: Савремени књижевници чувају сећање на Славеносрбију

Овог пролећа публицисти из Луганске Народне Републике објавили су заједно са српским колегама литерарни алманах „Славеносрбија“. У зборник су ушла дела петнаестак српских писаца и песника, као и чланци, песме и приче аутора из ЛНР и ДНР. Многи од њих живе на територији Славеносрбије, на месту некадашње колоније српских досељеника.

Алманах је објављен у оквиру књижевног пројекта „Територија речи“ уз подршку Савеза писаца РФ и портала „Балканист“. Ово издање посвећено историји заједничког руско-српског откривања Славеносрбије има за циљ не само да преосмисли вековно пријатељство, већ и да га ојача путем литерарне сарадње.

О томе због чега чување сећања на ову страницу заједничке историје наших народа никада није изгубило на актуелности, у тексту за портал „Балканист“ пишу песникиња Валентина Чизмар и директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

Сећање на Славеносрбију данас

Везе између српског и руског народа успостављене су још у древна времена: када је настала Кијевска Русија и ојачало православно хришћанство, када је кнез Владимир ујединио све словенске народе. Од IX до XXI века Руси и Срби су непрекидно одржавали војне, религијске, културне, научне и економске везе.

Много тога што су Срби преузели од Руса касније је постало неодвојиви део њиховог националног, културног, па чак и политичког идентитета. Сродност међу нашим народима изражава се пре свега у језику, менталитету, емотивности, дубоком доживљавању драматичности постојања (Ф. Достојевски, Л. Толстој, М. Црњански), као и у метафизици погледа на свет и у сталној потрази за натчулним смислом историје и живота.

Срби су од Руса преузели витешке врлине и особине које су поседовале велике војсковође и стратези, на пример, Суворов и Кутузов, као и знања из других области науке и живота. У периоду од XVII до XIX века у Србију су долазили научници из Русије. У то доба је настао славеносрпски језик, комбинација српског језика, руске редакције старословенског језика и руског језика. Долазак руских монахиња на територију Фрушке Горе за време Октобарске револуције извршио је значајан утицај на развој женског монаштва у Србији. У то време многи Срби су одлазили да се школују у Русију, где се почев од XVIII века на духовним академијама формирала српска богословска елита, а такође се обликовали политичари, писци, сликари и друге значајне личности.

Везе успостављене у прошлости одржавају се и у XXI веку. Часопис „Территория слов“ („Територија речи“), чији је тематски број под називом „Славеносрбија“ посвећен заједничкој историји два народа, сведочи о томе да братске везе нису изгубиле на значају ни данас. Ми (писци, научници, истраживачи) захвални смо на том напору. Захваљујући њему и српска историја се преосмишљава у контексту руског искуства и открива се нашим читаоцима из новог угла. Такав поглед омогућава нам да у пуној мери постанемо свесни да је миграција Срба на територији руског народа оставила значајан траг у нашој заједничкој историји. Исто као што је долазак Руса на српску територију извршио утицај на нашу блискост, јачање узајамног поштовања, стварање заједничке политике, на дипломатију, формирање заједничких вредности, обичаја, духовности, на повећану свест о заједничким словенским коренима.

Многи писци и филозофи, као што су Владимир Соловјов и Николај Данилевски, сматрали су Русију за центар и колевку словенства. Додајмо да је то и српска колевка: о томе сведоче наши вековни културни, дипломатски и политички односи.

На пример, српски дипломата гроф Сава Владиславић Рагузински био је саветник руског цара Петра Великог, а за време посете Константинопољу купио је етиопског роба Ибрахима Ханибала, прадеду познатог песника Александра Пушкина, и поклонио га Петру (књижевник Василиј Соколов је записао да је Владиславић „Србин коме Русија треба да захвали на Пушкину“). Гроф је такође допринео потписивању Кјахтинског мировног споразума између Русије и Кине и био је награђен орденом Александра Невског. У венама цара Ивана Грозног текла је и српска крв (по мајчиној линији). Управо руски монаси су довели Светог Саву у руски манастир на Светој Гори Атонској. Пре шест векова, 1404. године, српски монах Лазар Хиландарац из Призрена поставио је први механички часовник на Кремљу…

Много је сличних примера. Руси су такође долазили и долазе у Србију као у братску, савезничку земљу. Када се у Русији догодила комунистичка револуција, многе избеглице су пронашле привремено или трајно уточиште у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и њеној наследници, Краљевини Југославији. То је био својеврсни чин захвалности српског краља Александра Карађорђевића за сву помоћ коју су Руси кроз историју пружали Србима. Посебно смо захвални цару Николају II Романову, који је почетком Првог светског рата помогао братској земљи оружјем и муницијом и бранио српске интересе тражећи од савезника да помогну српској војсци у повлачењу кроз Албанију.

Долазак Срба у 18. веку на територију царске Русије, у Славеносрбију изазван је протестом против аустроугарских власти. Током ових сеоба српско-руске везе су одиграле важну улогу, заправо потврдиле наше пријатељске, братске односе. Срби су се као вешти ратници одлично показали током одбране руске територије у ратовима против Турака, основали свој центар у царској Русији, односно добили дозволу да формирају две области – Славеносрбију и Нову Србију, које су једно време имале статус аутономија (од 1752. до 1764).

Чињеница да је поменута територија добила назив Србија игра важну улогу у очувању трагова српске имиграције. Тада је у Русију стигло више од 50 хиљада људи, који су новим насељима дали имена војвођанских места из којих су дошли: Владимировци, Смедерево, Бечеј, Панчево, Кањижа, Сента, Суботица, Мошорин и т.д. У Русију су стигли и Срби са Косова и Метохије, из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније и других крајева Србије под турском влашћу.

Миграција 1751. године је позната као велика сеоба Срба у Русију, која је уследила након велике сеобе Срба 1690. године, када се народ, предвођен патријархом Арсенијем III Црнојевићем, преселио са југа Србије на север.

Издржљивост српских војника који су пристизали у Славеносрбију омогућила им је да се лако навикну на нове географске околности. У степи су створили све услове за живот: градили су насеља, путеве, трговали, бавили се занатима и пољопривредом, гајили стоку — поставили су све темеље за развој неразвијене пре њих територије.

С обзиром на војне и историјске прилике на Балкану, сеоба Срба на територију данашње Луганске и Доњецке Народне Републике довела је до стварања не само војних гарнизона, већ и центра новог живота. То се не би догодило да се Срби овде нису осећали као код куће. Подручје Славеносрбија у августу 1949. преименовано је у Фрунзенска рејон, а 1965. године — у Комунарски рејон Луганске области. Иако су се Срби већ давно пре тога асимиловали са локалним становништвом, овде и даље можете пронаћи трагове који сведоче о периоду српске историје: то су православне цркве, споменици, дворци — важни елементи српске културне и историјске баштине. У граду Славјаносербску, који је грб добио давне 1861. године (од 1784. до 1861. град је носио име Доњецк), један од споменика са натписом „Нема светијих веза од братских“ и данас потврђује међусобну повезаност, блискост и савезништво два народа, њихове културе, идентитета, традиције.

Пројекат који је покренуо часопис „Територија речи“, који негује културу сећања на сеобе Срба, веома је важан како би се пажња посветила годишњици сеоба у Русију, како би се српска јавност упознала са миграцијама 18. века, као и за продубљивање сарадње у области културе са Луганском Народном Републиком.

Изражавамо захвалност руководиоцу пројекта Александру Сигиди, главном уреднику часописа Људмили Гонтаревој, редакцији часописа и свим ауторима из Луганске Народне Републике, Русије и Србије, који су се одазвали, упркос тешким околностима изазваним пандемијом и придружили се овом пројекту. Ове године ћемо заједно са вама одржати промоцију часописа у Новом Саду, у Архиву Војводине, и прославити годишњицу сеобе Срба у Славеносрбију и Нову Србију. Бићемо пресрећни ако постанете наши гости и посетите крајеве одакле су Срби кренули на далек пут.

Ја [Валентина Чизмар] сам посебно захвална уредници Људмили Гонтаревој, са којом сам се упознала у мају 2018. године на Међународном сајму књига у Санкт Петербургу. Резултат нашег сусрета и сарадње је тематско издање часописа „Територија речи“ — „Славеносрбија“, посвећено јачању заједничких културних, историјских и књижевних веза.

У нади за даљу успешну сарадњу и нове састанке, стварамо нову реалност и светове који отварају нове територије смисла, бацају светлост на истину и велика дела и чувају наше драгоцено наслеђе.

 

Валентина Чизмар, доктор филозофских наука и песникиња

Небојша Кузмановић, доктор филозофских наука, директор Архива Војводине

Извор: Балканист