Светислав Пушоњић у „Српском свијету“: Ко су идоли данашњице? (ВИДЕО)

“Читав савремени глобални поредак почива на идолима. Поштујем свачији рад, али није добро да се праве идоли од свакога. Не праве се идоли само од личности, него се идеализују и уверења, ставови. Идоли су нешто што се везује за паганско време” – каже Светислав Пушоњић, писац и издавач.

Светислав Пушоњић у Српском свијету

Како се данашња књижевност преплиће кроз политику, која књижевна дела се вреднују данас, идолизам новог доба, зашто је село једина здрава средина, теме су емисије “Српски свијет” у којој је говорио Светислав Пушоњић, писац и оснивач издавачке куће “Виогор”.

Пушоњић сматра да је књижевност која се данас намеће тенденциозна и да се намеће корпус политички коректних тема.
“Чак и најбунтовнији писци данашњице имају скривене политичке намере. У њиховим делима назире се прозирна идеологија и не представља се аутентична српска књижевност” – тврди Пушоњић.

Он истиче да фабрике књига које су привилеговане у државним институцијама загушују књижевно тржиште својом хиперпродукцијом разних кримића, љубића, исповестима и биографијама старлета.
“Сваког месеца излази по 10 ремек дела. Живимо у времену кад се ремек дела штанцују и све се награђује престижним наградама, што губи свој смисао” – говори Пушовић.

Пушовић каже да је НИН-ова награда некада била најзначајнија награда за књижевност и да је награђивала само вредна уметничка дела попут Корена Добрице Ћосића.
“Чисто сумњам да ће неко дело данас остати упамћено након 20 година. Вредним делима се не придаје велика медијска пажња, а данашња књижевност се свела на просту играрију” – наводи Пушовић.

Он сматра да је данашње генерације тешко инспирисати да читају књиге и да је, како каже, у свету дитигалне технологије тешко заинтересовати младе за штампана штива.

 

Извор: ИН4С


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Они то раде за наше добро

Игралиште (Фото: Н. М. )

Увијек се треба сјетити оне сцене из Спилберговог филма „Шиндлерова листа“ када потихо ноћу, у бараци разговарају заточене Јеврејке. Устрашене су и забринуте, али само једна, за коју би се данас рекло да је теоретичарка завјере, стидљиво казује што је чула, а чула је да их одвозе возом и спаљују тамо негдје. Па је настало ругање у мраку, ћути тамо, ми Нијемцима требамо, нису луди да нас убију кад смо им потребни за рад!

Но то није била добра логика… Један од начина да се препозна зло које тек има да се огрне још горим плаштом, јесте када нека власт почне да ради алогично.

На прву лопту, ко је могао да повјерује да ће данашња Њемачка – којој је економска сарадња с Русијом мила мајка – истој тој Русији увести економске санкције упркос чињеници да ће због тога Њемачка да изгуби бога оца у ојрима?! Али је Њемачка, политички патуљак који је добио бефел из United Snakes, ипак увела санкције Русији, и држи их све до данас – пуштајући суштински јединог економског партнера на дуге стазе (чиме би био постигнут и мир у Европи), да за своје паре финансијски искрвари око гасовода Сјеверни ток 2.

Имамо ми и конкретнијих примјера да је неко ко над нама влада ишчупао логику као живац из зуба, као нпркад се Црна Гора супротно сопственим интересима отцијепила од Србије, кад је Србији забила нож у леђа признавши Косово*, кад је без референдумског питања већинске горске и приморске Србе увела у Нато… или Србија пак када је, супротно кити својих националних интереса дозволила свим дугиним бојама да коитирају са српским сељаком, српским домаћином, просветним и здравственим радником, снисходљива према душманима, а престрога према поданицима.

Ако је Лукашенко, предсједник Бјелорусије, одбијајући да прими новац од Свјетске здравствене организације, данас приватне фирме, доказао 2020. г. да је сваки феудалац новог свјетског поретка добио безобразну количину пара да повремено закључа своју територију и унутар ње стане да излуђује народ – тада није тешко повјеровати у алогичност по којој оно што се назива короном није ни планирано да престане. Већ по програму, да се само мијења.

Пола свијета шапуће у симболичној бараци: Они то раде за наше добро. Произвешће милијарде вакцина, седам милијарди, да би нам помогли. Ми њима требамо. Ко ће да ради ако нас побију? Зато не слушајте што лупета она глупа жена. Или особе сличне њој.

Средином сад већ фамозног првог таласа, кад ми је кроз главу прошла јеретичка мисао: Шта ако сезоне на Приморју уопште не буде?!, почео сам да вјерујем како постоје до те мјере демонски умови који су кадри да, свијетом ведрећи и облачећи, поступе једнако као са Њемачком из горњег примјера: да витално науде свима економијама.

Данас видим даље, па на овом мјесту упозоравам читаоца да слиједе узнемирујући описи.

Пазимо…

Свјетска влада је формирана, иако ми о томе, будући небитни, немамо медије који би нас обавијестили. Такова ће власт, посебно иза сусрета у Давосу, чији ће први дио да се догоди у јануару 2021, а други с прољећа, на новоговору обзнанити детаље Великог ресета.

Чим уђе у масовну употребу, синтагма Велики ресет постаће предметом тумачења, од чега ће само она тумачења у медијима налик Печату да буду блиска истини.

Нама знаном свијету пријети слом економије.

Као што је Њемачка добила бефел да економски науди сама себи уводећи Русији санкције под обавезно, као што су временом многе земље добиле наредбу да се унереде по властитоме коду (при чему Србија и Црна Гора нису једине), тако су се стекли услови да све земље које дугују исувише (а све дугују исувише), треба да поједу (ех, да је жаба) оно што се не једе, и самоуниште своје економије.

Да ли држава која продаје ресурсе као суманута и која се, иако презадужена, задужује још, уопште постоји? Зна се одговор на реторичко питање у временима када нељудски закони лупају шакама на врата и разбијају их цокулама. Људе који на отвореном ходају без маске саватава полиција равнодушна да ли је наредба да се здрави људи трпају у марице инфицирана алогичношћу или није.

Живимо ли ми то у Њемачкој 1941? Или је ово Европа на прагу 2021?

Зашто је људима који посједују наше бараке потребан слом економије?

Зар трговина није друго име за мир? Зар трговина није друго име за крвоток каквог таквог поретка на планети Земљи?

Изгледа да није. Јер има свега 99,334% људи на планети којима је до зараде од својих десет прстију у миру, а чак 0,666% оних којима је до зараде током рата.

Глобални економски слом је пројектован, а са њим и глад која слиједи.

У доба ковида-19 продавнице су биле пуне, но како домаће производње нема која би обимом могла да премости годину, сви ми који живимо по логорима чије се границе поклапају са границама држава зависимо од тога да ли ће неко ујутру отворити супермаркет или неће. Јер, шта ако Велики ресет предвиђа и ту „ситну измјену“ у поретку по коме ће нова нормалност бити да јутром не можемо да купимо хлеб и млијеко?

Када у сценарио који је предвидив убацимо мутацију проказаног ковид-19 у смртоноснији ковид-21, такође генерисан, и мушкарци и жене с пругастим маскама из свих барака на свијету ће завапити: Убризгајте нам, више, ту вакцину! Па да можемо да радимо!

Јер ће гласови са логорских разгласа бити учестали. Свако минут-два казиваће: Вакцина ослобађа: Путујте слободно. Вакцина ослобађа: Само невакцинисани стријепе да ли ће им банкомат издати кеш. Вакцина ослобађа: Слободно грлите најближе док вас телефон не обавијести да дејство вакцине почиње да слаби, када треба примити ревакцинацију.

Нова нас индустријска смрт чека иза окуке наших дана.

Пазимо.

 

Аутор: Никола Маловић

Извор: Печат

Преузето са: ИН4С

Приредио, јер ћирилица је и средство за одбрану од оваквих “мајстора” и света у који нас утеравају: Милорад Ђошић

 

Српски амбасадор у Сирији спустио заставу на пола копља: Православци тугују за својим пастиром

Сиријски православци долазе у амбасаду Србије да одају почаст нашем Ђеду, за којим данас тугује Црна Гора и читав православни свијет

Српска амбасада у Сирији

Вишегодишњи српски амбасадор у ратом захваћеној Сирији, Милан Вијатовић, спустио је заставу на пола копља због смрти нашег пастира, Митрополита црногорско-приморског Амфилохија.

Сиријски православци долазе у амбасаду Србије да одају почаст нашем Ђеду, за којим данас тугује Црна Гора и читав православни свијет.

Иначе, Митрополит Амфилохије је прошле године заједно са Патријархом српским Иринејем посјетио Сирију.

Дане је тада, у Христовој Сирији, провео углавном у молитвама за спас страдалног народа.

Стиче се утисак да је управо из Сирије кренуо у последњи али побједнички поход одбране православља у својој родној Црној Гори.

Подсјећамо, Митрополит је као члан делегације СПЦ, на челу са Свјатјејшим Патријархом Иринејем од 31. маја до 8. јуна  2019. године боравио у посјети Антиохијској патријаршији.

Тада је казао да је свака сила довремена а Божија свевремена и да је примјер тога Сирија гдје гоњење Цркве Христове траје од 7. вијека, али гдје се до дан-данас одржава тај огањ праве Божије тврде вјере чије је свједочанство и овај народ Божији.

Вјечна памјат и хвала похвали рода нашег, Митрополита Амфилохија!