Матица српска: Објављена књига „Величина и опадање евроамеричке културе и криза света“

    У оквиру Одељења за књижевност и језик објављена је књига Владимира Вујића Величина и опадање евроамеричке културе и криза света. Књигу је приредио и предговор написао Владимир Димитријевић.

    Владимир Вујић (1886–1951) коаутор виталистичко-прагматистичког манифеста „Нови хуманизам“ и аутор „Спутане и ослобођене мисли“, био је српски филозофски писац, преводилац и књижевни критичар. Ученик Михаила Петровића Аласа у области математике и Божидара Кнежевића у области филозофије, Вујић је еволуирао од следбеника идеја Анрија Бергсона и Вилијама Џејмса, преко прихватања историософије Освалда Шпенглера, до усвајања хришћанске мисли и идеологије „светосавља“, као, по Николају Велимировићу, „православља српског стила и искуства“.

    Пред читаоцем ове књиге су текстови Владимира Вујића у којима се он бави кризом Европе и европоцентризма у међуратној мисли самих Европљана. Основне тезе свог погледа на овај проблем Вујић нуди у тексту „Тржиште и храм (Криза евроамеричке културе и криза света)“, који осветљава и остале огледе објављене у овој књизи. У поглављу „Књижевност и криза културе“ пратимо Вујићеве ставове о улози значајних књижевника у тумачењу епохе: ту је први Анатол Франс, писац из доба у коме Европа није сумњала у себе, и када је изгледало да ће њен монтењевско-просветитељски космополитизам бити трајан; одмах затим, Лав Толстој, човек који је уметности поставио захтеве морала, одбацујући ларпурлартистичку „одвезаност“ у сваком њеном облику; и, наравно, Достојевски, кога Вујић не сматра само писцем него и пророком, што за Запад не разуме, али кога ће Словени, градећи будућност човечанства, одлично разумети, не само као писца него и у државотворној и културотворној пракси.

    У поглављу „Читање кризе“, дати су Вујићеви текстови који се баве кризеолошком мишљу Мигела де Унамуна, Жилијена Бенде, Гуљерма Ферера, Ј. Л. Фишера, Хермана Кајзерлинга, Пола Валерија. Поглавље „Човек, техника и пропаст Запада“ доноси два Вујићева огледа о Шпенглеру.

    У поглављу „Постоји ли трећи пут?“ дат је оглед „Видовданска размишљања о култури“, који је нека врста сазирања алтернативног културног модела који би Словене зауставио да не иду у корак са остатком Европе, која је, по Вујићу, потонула у мрак без освита. Зарад контекстуализације Вујићеве мисли, потписник ових редова је, на крају, понудио оглед „Траговима биографије“.

 

Извор: Матица српска

„Нема светијих веза од братских“: Савремени књижевници чувају сећање на Славеносрбију

Овог пролећа публицисти из Луганске Народне Републике објавили су заједно са српским колегама литерарни алманах „Славеносрбија“. У зборник су ушла дела петнаестак српских писаца и песника, као и чланци, песме и приче аутора из ЛНР и ДНР. Многи од њих живе на територији Славеносрбије, на месту некадашње колоније српских досељеника.

Алманах је објављен у оквиру књижевног пројекта „Територија речи“ уз подршку Савеза писаца РФ и портала „Балканист“. Ово издање посвећено историји заједничког руско-српског откривања Славеносрбије има за циљ не само да преосмисли вековно пријатељство, већ и да га ојача путем литерарне сарадње.

О томе због чега чување сећања на ову страницу заједничке историје наших народа никада није изгубило на актуелности, у тексту за портал „Балканист“ пишу песникиња Валентина Чизмар и директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

Сећање на Славеносрбију данас

Везе између српског и руског народа успостављене су још у древна времена: када је настала Кијевска Русија и ојачало православно хришћанство, када је кнез Владимир ујединио све словенске народе. Од IX до XXI века Руси и Срби су непрекидно одржавали војне, религијске, културне, научне и економске везе.

Много тога што су Срби преузели од Руса касније је постало неодвојиви део њиховог националног, културног, па чак и политичког идентитета. Сродност међу нашим народима изражава се пре свега у језику, менталитету, емотивности, дубоком доживљавању драматичности постојања (Ф. Достојевски, Л. Толстој, М. Црњански), као и у метафизици погледа на свет и у сталној потрази за натчулним смислом историје и живота.

Срби су од Руса преузели витешке врлине и особине које су поседовале велике војсковође и стратези, на пример, Суворов и Кутузов, као и знања из других области науке и живота. У периоду од XVII до XIX века у Србију су долазили научници из Русије. У то доба је настао славеносрпски језик, комбинација српског језика, руске редакције старословенског језика и руског језика. Долазак руских монахиња на територију Фрушке Горе за време Октобарске револуције извршио је значајан утицај на развој женског монаштва у Србији. У то време многи Срби су одлазили да се школују у Русију, где се почев од XVIII века на духовним академијама формирала српска богословска елита, а такође се обликовали политичари, писци, сликари и друге значајне личности.

Везе успостављене у прошлости одржавају се и у XXI веку. Часопис „Территория слов“ („Територија речи“), чији је тематски број под називом „Славеносрбија“ посвећен заједничкој историји два народа, сведочи о томе да братске везе нису изгубиле на значају ни данас. Ми (писци, научници, истраживачи) захвални смо на том напору. Захваљујући њему и српска историја се преосмишљава у контексту руског искуства и открива се нашим читаоцима из новог угла. Такав поглед омогућава нам да у пуној мери постанемо свесни да је миграција Срба на територији руског народа оставила значајан траг у нашој заједничкој историји. Исто као што је долазак Руса на српску територију извршио утицај на нашу блискост, јачање узајамног поштовања, стварање заједничке политике, на дипломатију, формирање заједничких вредности, обичаја, духовности, на повећану свест о заједничким словенским коренима.

Многи писци и филозофи, као што су Владимир Соловјов и Николај Данилевски, сматрали су Русију за центар и колевку словенства. Додајмо да је то и српска колевка: о томе сведоче наши вековни културни, дипломатски и политички односи.

На пример, српски дипломата гроф Сава Владиславић Рагузински био је саветник руског цара Петра Великог, а за време посете Константинопољу купио је етиопског роба Ибрахима Ханибала, прадеду познатог песника Александра Пушкина, и поклонио га Петру (књижевник Василиј Соколов је записао да је Владиславић „Србин коме Русија треба да захвали на Пушкину“). Гроф је такође допринео потписивању Кјахтинског мировног споразума између Русије и Кине и био је награђен орденом Александра Невског. У венама цара Ивана Грозног текла је и српска крв (по мајчиној линији). Управо руски монаси су довели Светог Саву у руски манастир на Светој Гори Атонској. Пре шест векова, 1404. године, српски монах Лазар Хиландарац из Призрена поставио је први механички часовник на Кремљу…

Много је сличних примера. Руси су такође долазили и долазе у Србију као у братску, савезничку земљу. Када се у Русији догодила комунистичка револуција, многе избеглице су пронашле привремено или трајно уточиште у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и њеној наследници, Краљевини Југославији. То је био својеврсни чин захвалности српског краља Александра Карађорђевића за сву помоћ коју су Руси кроз историју пружали Србима. Посебно смо захвални цару Николају II Романову, који је почетком Првог светског рата помогао братској земљи оружјем и муницијом и бранио српске интересе тражећи од савезника да помогну српској војсци у повлачењу кроз Албанију.

Долазак Срба у 18. веку на територију царске Русије, у Славеносрбију изазван је протестом против аустроугарских власти. Током ових сеоба српско-руске везе су одиграле важну улогу, заправо потврдиле наше пријатељске, братске односе. Срби су се као вешти ратници одлично показали током одбране руске територије у ратовима против Турака, основали свој центар у царској Русији, односно добили дозволу да формирају две области – Славеносрбију и Нову Србију, које су једно време имале статус аутономија (од 1752. до 1764).

Чињеница да је поменута територија добила назив Србија игра важну улогу у очувању трагова српске имиграције. Тада је у Русију стигло више од 50 хиљада људи, који су новим насељима дали имена војвођанских места из којих су дошли: Владимировци, Смедерево, Бечеј, Панчево, Кањижа, Сента, Суботица, Мошорин и т.д. У Русију су стигли и Срби са Косова и Метохије, из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније и других крајева Србије под турском влашћу.

Миграција 1751. године је позната као велика сеоба Срба у Русију, која је уследила након велике сеобе Срба 1690. године, када се народ, предвођен патријархом Арсенијем III Црнојевићем, преселио са југа Србије на север.

Издржљивост српских војника који су пристизали у Славеносрбију омогућила им је да се лако навикну на нове географске околности. У степи су створили све услове за живот: градили су насеља, путеве, трговали, бавили се занатима и пољопривредом, гајили стоку — поставили су све темеље за развој неразвијене пре њих територије.

С обзиром на војне и историјске прилике на Балкану, сеоба Срба на територију данашње Луганске и Доњецке Народне Републике довела је до стварања не само војних гарнизона, већ и центра новог живота. То се не би догодило да се Срби овде нису осећали као код куће. Подручје Славеносрбија у августу 1949. преименовано је у Фрунзенска рејон, а 1965. године — у Комунарски рејон Луганске области. Иако су се Срби већ давно пре тога асимиловали са локалним становништвом, овде и даље можете пронаћи трагове који сведоче о периоду српске историје: то су православне цркве, споменици, дворци — важни елементи српске културне и историјске баштине. У граду Славјаносербску, који је грб добио давне 1861. године (од 1784. до 1861. град је носио име Доњецк), један од споменика са натписом „Нема светијих веза од братских“ и данас потврђује међусобну повезаност, блискост и савезништво два народа, њихове културе, идентитета, традиције.

Пројекат који је покренуо часопис „Територија речи“, који негује културу сећања на сеобе Срба, веома је важан како би се пажња посветила годишњици сеоба у Русију, како би се српска јавност упознала са миграцијама 18. века, као и за продубљивање сарадње у области културе са Луганском Народном Републиком.

Изражавамо захвалност руководиоцу пројекта Александру Сигиди, главном уреднику часописа Људмили Гонтаревој, редакцији часописа и свим ауторима из Луганске Народне Републике, Русије и Србије, који су се одазвали, упркос тешким околностима изазваним пандемијом и придружили се овом пројекту. Ове године ћемо заједно са вама одржати промоцију часописа у Новом Саду, у Архиву Војводине, и прославити годишњицу сеобе Срба у Славеносрбију и Нову Србију. Бићемо пресрећни ако постанете наши гости и посетите крајеве одакле су Срби кренули на далек пут.

Ја [Валентина Чизмар] сам посебно захвална уредници Људмили Гонтаревој, са којом сам се упознала у мају 2018. године на Међународном сајму књига у Санкт Петербургу. Резултат нашег сусрета и сарадње је тематско издање часописа „Територија речи“ — „Славеносрбија“, посвећено јачању заједничких културних, историјских и књижевних веза.

У нади за даљу успешну сарадњу и нове састанке, стварамо нову реалност и светове који отварају нове територије смисла, бацају светлост на истину и велика дела и чувају наше драгоцено наслеђе.

 

Валентина Чизмар, доктор филозофских наука и песникиња

Небојша Кузмановић, доктор филозофских наука, директор Архива Војводине

Извор: Балканист

Кавчић нуди бесплатне уџбенике и за ваннаставне активности

(Фото Фондација „Алек Кавчић” )

На интернет страници Фондације „Алек Кавчић”, besplatnabiblioteka.com, од ове седмице почело је постављање уџбеника који се користе у школским ваннаставним активностима, па их ђаци могу бесплатно преузети за употребу. Прве такве књиге доступне за слободно коришћење су уџбеник и радна свеска за ђаке нижих разреда који желе да науче да играју шах. Како и закон налаже, одобрио их је Завод за унапређивање образовања и васпитања, а користе се у школама у којима је шах ваннаставна активност.

Сања Вуксановић, шаховски велемајстор и некадашња првакиња и репрезентативка СФРЈ, коаутор је поменутог уџбеника из шаха. Она наглашава да је поклањање ове књиге основцима мали допринос великом и светлом подухвату у области образовања деце и жеља да подржи свим срцем оно што фондација ради.

– Колико год се неко руководио личним интересима, несхватљиво ми је да било који интелектуалац, а камоли родитељ или просветни радник, може да не подржи обезбеђивање бесплатних уџбеника за најмлађе – истакла је Вуксановићева.

Други аутор уџбеника Иван Марковић, интернационални мајстор и професор шаха, верује да значај свима доступног, бесплатног, квалитетног образовања има високо место на листи приоритета чак и у овако изазовним временима. Каже да ову заједничку донацију види као симболичан допринос племенитом циљу. Сматра да ће направити корак даље уколико, захваљујући књизи о шаху, бар неко дете развије љубав према читању, размишљању, критичком мишљењу, објективности, одговорности и креативности, а одрасли се подсете да учење може бити радосна авантура кроз игру, без напора и муке. Сачуваће, како каже, тиме наду да једног дана овај труд буде крунисан и ширењем утицаја свима једнако доступног образовања на читав свет.

Новост на сајту besplatnabiblioteka.com је да се јуче појавила и школска књига из биологије за осми разред, коју је издао Завод за уџбенике. Према уговору који фондација има са овом издавачком кућом, сва њихова издања окачена на сајт могу се штампати искључиво за личну употребу ђака.

Иначе, Александар Кавчић, научник и факултетски професор у Америци, путем своје фондације ђацима у Србији на слободно коришћење од почетка године дао је 75 школских књига. Оне се однедавно, путем поменутог сајта, могу и поручити штампане у боји, за само два динара по страници.

На сајту Фондације „Алек Кавчић” сада је већ омогућено оно што је професор својевремено и најавио у „Политици” – у неким случајевима доступна су и по два различита уџбеника за исте предмете. Примери за то су књиге из Природе и друштва за први, други и трећи разред, као и за предмет Техника и технологија за пети, шести и седми разред. На сајту су и по два уџбеника за физику за шести разред и математику за први и други. Избор није сиромашан јер је то укупно 18 различитих уџбеника за четири предмета за први, други, трећи, пети, шести и седми разред.

 

Аутор: Драгана Јокић-Стаменковић

Извор: Политика