ПРИПРЕМА ПРОТЕСТА УДРУЖЕЊА ЗА ОДБРАНУ ЋИРИЛИЦЕ ЗБОГ ОЧИГЛЕДНЕ И ЛИНГВИСТИЧКЕ И ДРЖАВНЕ ИЗДАЈЕ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ У СРБИЈИ

Драгољуб Збиљић

Поводом две деценије уставног рата „Ћирилице“ за српску ћирилицу у језику Срба (2001-2021)

 

Протести ће бити одржавани, без маски после сузбијања короне, пред институцијама за српски језик – задуженим и финансираним од државе за неговање и нормирање српског језика и ћириличког писма – Матицом српском, Српском академијом наука, Институтом за српски језик и Одбором за стандардизацију српског језика  – због петнаестогодишњег неуставног односа према уставној суверености српског језика с ћириличким писмом у свакодневној јавности, озваниченог као алтернативног у Правопису српског језика, као и пред Владом Србије и Скупштином Србије које нису још од 2006. године до 2021. усагласиле  Закон о службеној употреби српског језика с уставном  обавезом у кључном првом ставу Члану 10. Устава Србије

1.  Кратко подсећање на хиљадугодишњу историју прогона српске ћирилице као православне српске културне и цивилизацијске традиције и општег идентитета српског народа;

2.  Забране и успех у прогонима српске азбуке били су најјачи у 18, 19, 20. веку и почетком 21. века;

3.     Посебан успех у планском трајнијем замењивању српске азбуке догодио се у оквиру југословенске државе, а нарочито у оквиру комунистичке владавине 1945. године па све до данас (2021. године) (и) у Србији;

4.   Највећи процентуални успех у замењивању српског писма хрватском абецедом догађа се међу Србима после 1993. године зато што су српски лингвисти пристали само формално да врате назив српском језику, али су суштински у својој науци и струци остали сербокроатисти све време после Новосадског договора о српскохрватском језику и, у пракси, кроз лажну и неоствариву шизоидну равноправност писама српске ћирилице с хрватском латиницом;

5.   Највећи промашај и фалсификат у српској лингвистици и филологији догодили су се када је група српских лингвиста и филолога осамдесетих година 20. века измислила „(опште)српску латиницу“, преименовану националну хрватску абецеду;

6.   Најдетињастији фалсификат јесте ширење лажи проф. др Петра Милосављевића преко његових пулена филолога да је, тобож, Вук Стеф. Караџић саставио илирску, касније националну хрватску абецеду, познату у науци као гајицу;

7.   Српски лингвисти су се у државним и друштвеним  језичким институцијама (Матици српској, САНУ – Институту за српски језик и, коначно, у Одбору за стандардизацију српског језика) супротставили уставној, практично, народној одлуци у Члану 10. Устава Србије у коме је у првом ставу реченог Члана 10. Устава примењена општа пракса у решењу питања писма у свим језицима Европе и света, у којим је питање писама решено кроз једноазбучје), а што је јасно примењено и у првом ставу Члана 10. важећег Устава Србије;

8.   Иронија и цинизам у још неуспелом покушају лингвиста у Одбору за стандардизацију српског језика да утичу на усклађивање Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма с Чланом 10. Устава Србије, а сами су смишљено – намерно, и поред свих стручних двадесетогодишњих упозорења њима, избегли да у својој струци (у лингвистици и Правопису српскога језика) ускладе решење питања писма у језику Срба с тим истим Чланом 10. Устава Србије у сасвим јасном првом ставу, као и с општом праксом у решењу питања писама за све друге језике у Европи и престижном свету.

 

У СРБИЈИ СЕ 15 ГОДИНА ЛУКАВО ОСМИШЉЕНО ДОПУШТА МАСОВНА НЕУСТАВНОСТ У ВЕЗИ СА СРПСКИМ ЈЕЗИКОМ И ПИСМОМ!

 

На Сретење Господње за око месец дана – 15. фебруара ове – 2021. године навршава се тачно 20 година од оснивања првог Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ у Новом Саду ради деловања на целом подручју српског језика за враћање суверенитета српској азбуци у српској држави, али и свуда међу Србима у њиховом језику. Тим поводом била је планирана прошле године да се на овај дан одржи свечана седница Скупштине „Ћирилице“ у два дела – у Новом Саду и у Београду како би се разговарало у ономе шта је у вези са заштитом ћирилице урађено и, још више, шта је остало још да се уради да би ћириличко српско писмо добило статус какав му је народ на референдуму за Устав Србије (2006) одредио по изгласаном Члану 10. Устава Србије, у сагласности с општом праксом у целој Европи и престижном свету где у сваком другом језику влада општа пракса са стопостотном сувереношћу матичног писма у матичном језику народа у свакој држави у њиховим службеним језицима.

Та уставна и практична одавно усвојена сувереност без изузетка влада у свим европским државама. Једино у Србији и данас и лингвисти и власт дозвољавају (толеришу) 90 одсто туђег писма у језику Срба у јавности, са само десетак процената ћирилице, уз већину области у којима не постоји чак ни једно ћириличко слово (банке, продавнице, област рекламирања производа, исписа на производима и сл.).

Та масовна неуставност и анархија у језику Срба у вези с њиховим писмом која траје посебно од 2006. године све до ове 2021. године у ствари је југословенска комунистичка антисрпска и антићириличка инерција прогона српске ћирилице и њеног замењивања хрватским националним писмом (гајицом) у језику Срба, какав случај данас ни сличан не постоји ни у једној другој држави и народу. То једино данас постоји у Србији и то и српски лингвисти лингвисти и српска власт толеришу само за српски народ. Тако данас Србија, кад је реч о српском писму, готово да се не разликује од Србије под окупацијом од Аустроугарске у време Првог  светског рата, када је ћирилица била забрањена и замењена хрватским националним латиничким писмом.  Чак је и Хитлер у Другом светском рату био бољи за ћирилицу јер је дозволио да у окупираној Србији од 1941-1945. буде српски језик писан само српским писмом. Дакле, ми смо данас, практично, у Србији ригорознији перма својој ћирилици и од Хитлера. То, наравно, личи некоме на иронију, али је заиста у Србији српски језик под Хитлером стварно писан само српским писмом – ћирилицом, без наметања туђег писма као што се то радило у Југославији, а и данас се ради у Србији на тај начин што ни стручњаци за језик ни власт не држе до Члана 10. Устава Србије.

С обзиром на то да не желимо да под маскама због короне држимо свечану седницу Скупштине „Ћирилице“, молимо средства обавештавања да објаве овај наш пригодан текст по могућству у целини или, по договору, са скраћењем. Који објаве цео овај пригодан текст – унапред им велико срдачно хвала. 

О ИСТРАЖИВАЊИМА ВИШЕВЕКОВНОГ ПРОГОНА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ (У НАЈКРАЋЕМ)

Сва важнија истраживачка литература ([1][1]) и сведочења о историји прогона ћириличког писма у трајању од десет векова потврђују да се прогон ћирилице, посебно сурово према српском саставу ћирилице, везује за њен почетак, а изразито сурово већ од 11. века.

Насилне забране српске азбуке, па чак и преко званичних забрана уредбама, наредбама и законима нарочито су се понављале у 18, 19. и 20. веку, а у  21. веку  оне су и даље насилне у српском суседству чак и преко ручних чекићања са званичних државних табли с исписима на српском језику српским писмом.

Планирани устук српског ћириличког писма омогућен је формално и суштински онда када је за српски језик из реформе Вука Стеф. Караџића легализовано латиничко писмо, састављено посебним радом Људевита Гаја у 19. веку, које су потписом Књижевног договора у Бечу с хрватским лингвистима легализовали у приватној режији својим потписима на том Договору 1850. године у Бечу сâм радикални реформатор српског језика и правописа Вук Стеф. Караџић и његов први сарадник Ђура Даничић – који су нормирали тадашњи српски језик у српским књигама у правцу оног језика који се развијао у говору неописмењеног народа у време вишевековне турске владавине над Србима, који је имао  своје углавном усмено стваралаштво у народним песмама, причама, пословицама, загонеткама и сл. Та радикална Вукова реформа српског језика била је заснована на чињеници да се језик писмених Срба (писаца) био у већој мери удаљио од језика неописмењених Срба који нису били у прилици да читају дела тадашњих српских писаца и уопште тада ретких писмених Срба. Дијалекатски (народни) српски говори источне Херцеговине и шумадијско-војвођанске говорне зоне, пре свега, били су основа књижевног (стандардног, нормативног, ми га лично зовемо данас учевни језик (јер се мора, као надјезик, учити у школи) засновани су на народном стваралаштву и говорима у време Вука Караџића који је тај језик добро познавао и с којим је бечка власт имала намеру да, из два разлога, обједини све Србе штокавце и оне који су могли прихватити то наречје за један књижевни језик на коме су почели да стварају првенствено сви Срби, а био је политички и национално прихватљив и Хрватима и касније оним штокавцима који су се национално друкчије опредељивали у Аустроугарској, Србији и потом Југославији. Притиснут утицајем Јернеја Копитара, а затим његовог наследника Франца Миклошича и других службеника бечке власти, Вуку је на Књижевном договору (1850) наметнуто и латиничко писмо (којим су се нужно служили сви католици које су тада чинили мањим делом Србоактолици и Хрвати. Тако се догодило да је једино стваралац норме српског учевног језика Вук у Европи био принуђен да, уз српско православно ћириличко писмо, призна писање језика из његове реформе и хрватском абецедом чију је основу саставио Људевит Гај за све католичке кориснике писма и језика штокавског наречја које је било коришћено у целини народа српскога (православаца и католика) и дела хрватскога народа. Бечка власт је тако показала своју трајну намеру да полатиничи Србе на све начине, па и на то лукавство – да Вук одобри/прихвати то друго писмо (латиничко). Вук је чак, иако је једино реформисао стару српску ћирилицу која је имала много знакова (чак 48 у једном тренутку), потписао споменути Књижевни договор с Хрватима само на хрватској латиници. Тако је Вук прихватио, практично, двоазбучје за језик из његове реформе. Дакле, ако је неко, практично, први увео и легализовао својим потписом двоазбучје међу Србима, то је суштински учинио Вук. Иако он тада, вероватно, није замишљао да ће Срби убудуће бити присиљавани да мењају своје ћириличко писмо, он је ту могућност олакшаног полатиничавања Срба зачео, без обзира на то што он сâм у свом писању српског језика није никада користио хрватско абецедно писмо (осим у свега неколико својих личних писама тада Хрватима.

Дакле, иако је Вук био веома промућуран и лукав у свом реформисању српског језика и писма, био је надигран бечком мудрошћу и политиком која је рачунала на то друго уведено писмо, које је Вук легализовао и прихватио за касније лакше полатиничавање Срба. Док Срби нису имали практично састављено латиничко  писмо за свој језик, код њих је тешко пролазило насилно латиничење свих Срба. Али, кад је у Вуково време састављено латиничко писмо за језик из његове реформе, то постојеће писмо Хрвата било је лакше наметати и Србима уместо њихове ћирилице. Зато су власти Аустроугарске касније лако наметнули српском народу то хрватско абецедно писмо у току окупације Срба у Првом светском рату. Међутим, већ по ослобођењу Срба 1918. враћено је Србима ћириличко писмо којим су се и даље после тога готово стопостотно служили Срби и у Краљевини Југославији. Али, већ и у Краљевини, Хрвати су боље од Срба политички и државно знали шта хоће. Они су хтели да Југославију искористе за наметање својих националних циљева и за њихово даље развијање њиховог националног идентитета. Српска елита на власти и у култури радила је супротно. Њен врх је у Краљевини Југославији очекивао да Срби себе практично расрбе и да постану Југословени и да ће утицати и на Хрвате и Словенце да и они напусте своје национално уздизање, па да и они почну да развијају свој национални идентитет у правцу југословенства. То се, наравно, није догодило. И Словенци и Хрвати су развијали себе и даље на националним основама и веома ретко су осећали потребу и значај стварања југословенског националног интегритета. Масовније су на то ишли само Срби, што ће их касније много коштати у сваком националном погледу, па и у погледу националног полатиничавања (да се „приближе браћи Словенцима и Хрватима“, како би Југославија јачала на основама српског југословенства).

Кроз развијање народног српског осећања у правцу југословенства Срби су већ у Краљевини Југославији почели да напуштају ћирилицу и да прелазе на хрватску латиницу. То напуштање српског писма у Краљевини Југославији је започело, али се није могло омасовити јер нису за то били створени довољни политички услови, јер су  Срби у оквиру Краљевине Југославије још могли имати своју реч, па иако је и сам краљ Александар пристајао на извесно замењивање ћирилице латиницом ради „братског мира у кући“, то полатиничавање Срба није захватило српске православне масе, него су само делови српске „елите“ почели да напуштају српско писмо.

За масовно полатиничавање Срба и замену српске ћирилице у свакодневној употреби српског језика створени су веома повољни политички и практични услови тек после ослобођења у Другом светском рату и стварања тзв. друге Југославије с комунистичком владавином под Јосипом Брозом Титом. Тзв. српска елита под оптужбама српског народа за хегемонизам, национализам и сл. „изме“ постепено је била приморана (неки су свакако и добровољно пристајали на своје понижавање и понижавање српског народа ради личних користи и напредовања) да напуштају своје националне вредности међу којима је било и, нарочито, српско писмо (ћириличко). Тако је одмах после доласка комуниста на власт (после 1945) године почело нескривено фаворизовање хрватске латинице ради коначног полатиничавања Срба у чему је коришћено и привидно лукавство, на које су многи Срби почели да и искрено наседају и прихватају у пракси. У то спада оригиналан, специјалан појам у целом свету „богатство двоазбучја“. Намера је била лукава и не много скривена – да се Срби осећају наивно „најпаметнијим“, „најбогатијим“, „најкултурнијим народом на свету“ који једини „негује“ два писма како би постојало „омиљено“ друго писмо у функцији замене српске азбуке која се оцењује као заиста најсавршеније, најједноставније, најчитљивије и најлепше писмо на свету, како је уистину оцењено од многих објективних познавалаца  вредности и улоге писама. Али треба, наравно, знати, да народи углавном задржавају у употреби за свој језик са својим писмом на којем су се масовно описменили, без већег обзира на то у крајњем случају колико је то писмо боље или горе од других, туђих писама. По природи ствари, из много разлога готово сви народи чувају своје писмо ма какво оно било. Једино су у Европи румунски и турски лингвисти с властима заменили у румунском и турском језику своја писма (Турци арапско а Румуни ћириличко) латиничким писмом. Други народи нису мењали своја писма и нису уводили два писма, осим Срба који су данас на очигледном путу да своје српско ћириличко писмо у потпуности замене хрватским латиничким саставом. А мали број Срба то данас разуме и стало му је да разуме шта то значи и шта у будућности доноси. Тако ће Срби преко замењеног свог ћириличког писма хрватском абецедом, у ствари, све више постајати део хрватске поткултуре с тенденцијом да у ближој или даљој будућности сви православни Срби доживе судбину Срба католика који су, готово сви до једног, увелико и уз помоћ и писма, асимиловани у хрватски национални корпус.

Поготово после озваниченог Новосадског договора о српскохрватском језику и „равноправним писмима“ (а не стварно равноправним народима у писму) 1954. године у организацији Матице српске у Новом Саду, назив српски језик је први пут званично, уз пристанак „српске националне културне и научне елите“, преименован у „српскохрватски, хрватскосрпски језик“ с напоменом у 3. тачки Закључака Новосадског договора да ће на целом подручју „заједничког језика“ бити: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом“ (курзив је у оригиналу Закључака Новосадског договора из 1954. године). ([2][2])

Од тада је прошло тачно 67 година. И шта су добили Хрвати и Срби од тада у Југославији до 1990. године и у Хрватској и Србији после те године, с посебним освртом на језик и писмо? Нећемо се много бавити политичким и државним питањима, али је свима очигледно да су Хрвати и Хрватска добили своје максимално могуће националне границе без упитности, а границе Србије још су нарушене практично окупацијом Косова и Метохије после бомбардовања СРЈ 1999. године с намером оних који су бомбардовали Србију да се одрекнемо дела своје територије. Хрватска је примљена у ЕУ, Србија још није отворила ни пола „поглавља за приступ тамо“, уз претњу да ће бити, тамо можда примљена кад реши своје „односе с Приштином“, а то значи да призна то отцепљење своје територије. Ми ћемо се више бавити оним за шта смо се школовали. Бавићемо се објашњавањем шта смо добили у вези са српским језиком и писмом.

Нажалост, морамо закључити на основу тзв. голих чињеница да је малопре споменута 3. тачка Новосадског договора из 1954. године претворена за Србе, за њихов језик и, посебно, писмо тога језика у црни хумор и цинизам. Хрвати су добили од свог почетно озваниченог у Сабору Хрватске крајем 19. века „југословенског језика“ коначно – „хрватски језик“ одмах по отцепљењу и признању 1992. године. За разлику од Хрвата, Срби практично у САНУ-овом Институту за српски језик настављају и данас (2021) да припремају и објављују нове томове Речника српскохрватског књижевног и народног језика. Док су се Хрвати у својим највишим језичким институцијама још 1967. године одрекли Новосадског договора и било какве стварне равноправности писама, нити су се икада тиме озбиљније бавили у својој лингвистици и пракси. Хрвати су се углавном бавили „хрватским језиком“, а хрватским писмом су се служили и данас се, наравно, стопостотно служе у свом језику. Хрвати имају Устав у чијем Чланку 12. имају одредбу да је у Хрватској службени језик хрватски а писмо латиничко. За мањине имају предвиђене њихове језике и писма, али ћириличко писмо у пракси се ретко допушта. Тамо где га дозвољавају њихови Устав и закон, јаве се „чекићари“ који буквално разбијају табле са српским језиком на ћириличком писму.

И у Србији постоји Устав (актуелни, важећи од 2006) у коме је примењена европска и светска пракса. Мањински језици и писма дозвољени су ставом два у складу с Уставом и Законом о службеној употреби језика и писама. У првом ставу Члана 10. Устава постоји јасна уставна одредба и обавеза да се службено  користи српски језик с ћириличким писмом. Али, док се у Хрватској стопостотно користи хрватски језик на хрватском писму и Устав и Закон доследно примењују, у Србији се доследно примењује само други став Члана 10. Устава који се односи само на мањинске језике и њихова писма. Пракса у вези са српским језиком и његовим писмом већ 15 година је масовно неуставна. Народ је изгласао на референдуму предлог  Члана 10. који је усклађен с Европом и светом и гласи у првом ставу који се односи изричито на службеност српског језика и писма овако: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“

Нажалост, у свим временима свих власти, наочиглед и српских стручњака за језик и писмо, видимо и после изгласавања тог Члана 10.  свакодневно нешто дијаметрално супротно томе и даље и  после 2006. године. Сви можемо да видимо да у Србији нема више од десетак процената ћирилице у српском језику, а хрватско абецедно писмо по инерцији из југословенске праксе захвата око чак 90 одсто свих исписа на српском језику у јавности. Наиме, и голим оком видимо, а из свих детаљнијих истраживања знамо, да се у Србији користи и у овом часу (2021. године) српски језик на 90 одсто хрватског писма, а само 10 процената на ћириличком писму, па је Србија по томе практично и буквално цела само једна од хрватских жупанија. У Србији готово да нема ниједне продавнице и банке, готово ниједне рекламе, готово ниједне приватне телевизије, приватног штампаног гласила и сл. на ћириличком писму иако се Устав односи и мора се односити, наравно, подједнако и на приватнике и мора се односити подједнако на све власнике фирми и сл. у којима се, по обавези Устава, мора користити српско ћириличко писмо у исписима на српском језику. Србија је по томе у масовном неустављу, на шта свих 15 година не реагују ни државни органи ни било ко ко је задужен и плаћен од народа да се бави спровођењем Устава. А тешко је и бавити се спровођењем Устава у вези са српским језиком и писмом под скандалозним условима у којим је на снази Закон о службеној употреби језика и писама у коме су предвиђене санкције само за (не)употребу мањинских језика и њихових писама, а тих казнених мера нема кад је реч о обавези писања српског језика ћириличким писмом. И то траје тако већ речених 15. година после референдумског усвајања последњег Устава Србије, који је на снази, али се не уважава у примени. Сада је остало само да се прогласи за „храброст“ што ми ову истину говоримо и о њој пишемо, као што је неко прогласио изјаву председника САНУ В. Костића противну Уставу Србије да „Косово није наше и да то треба да схватимо“, као што би и нека сутрашња могућа неуставна и антисрпска издајничка  изјава да „Војводина или нека друга област Србије  није наша“  могла да се прогласи за храброст. Кад то не би била неуставност и лудост, тек тада би могла стварно бити некаква „храброст“. То је храброст за глупост, а како може бити неко толико глуп награђен оценом за „храброст“?

Ту тешку државну аномалију да још није одговарајући закон усаглашен с уставном обавезом у Члану 10. у вези са српским језиком и писмом оправдава српска језичка наука у овде споменутим институцијама  које су плаћене и задужене да се баве српским језиком и писмом у складу  с праксом у бављењу својим језиком свих земаља Европе и престижног света које брину о њиховим језицима  и писмима. Данас не постоји ни један једини случај у свету у било којој другој држави да су неки други лингвисти увели неуставно и неко туђе писмо као могућност за алтернативно коришћење свога писма. То су урадили и данас то раде једино српски лингвисти у српским језичким институцијама. И нигде у свету не постоји случај да још неки лингвисти сматрају себе одређеним у праву да буду изнад Устава и да узурпирају право народа да се служи у свом језику својим, а не туђим писмом, па да неуставно уводе двописмо за своје језике. То су урадили само српски лингвисти и тиме максимално доприносе и властима и политичарима да они не спроводе уставну обавезу у вези са српским језиком и ћирилицом пуних 15 година. Српски политичари данас одговарају да су „оба писма равноправна“ иако је та „равноправност писама“ пропагирана само Србима и једини Срби су је се држали све до данас. Политичари су завршили школе и учили „српскохрватски језик“ у Југославији и ту су такву лажну „равноправност“ тада убацили у своје знање. И данас то знање темеље на правопису српских лингвиста, а ни власт ни лингвисти не уважавају Члан 10. Устава Србије. Вероватно га многи нису ни читали, а користе се знањем које су добијали у Југославији од својих наставника српског језика, а то знање о „равноправности писама“ српски лингвисти и данас задржавају у пракси и правопису. Такав случај у другим лингвистичким институцијама других народа и држава нити је постојао нити данас игде више, осим у Србији, не постоји. За такво наопако знање и праксу свакако постоји основни кривац за то што и даље траје  пракса из српскохрватског језика. Наравно, највећи кривац је врх српске плаћене „лингвистичке елите“, а она је у, овде малопре споменутим институцијама за српски језик и писмо, које следе и српске државне институције.

ЈЕДИНИ КРИВЦИ – У НАУЦИ ЈЕЗИЧКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, У ДРЖАВИ ВЛАДА И ДРЖАВНЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

         За сваку неуставну, непрактичну, ненаучну, неприродну и штетну појаву у свакој држави постоје кривци. Сваки лаик би макар то ваљало да зна. Ваљало би свако да зна да паушално одређивање кривице и њено  сваљивање на „народ“ нити је смислено, нити је оправдано, нити је сврсисходно и реално, јер се народ не може ни оптужити ни казнити, иако у пракси има и колективног кажњавања народа од белосветских силеџијских држава, као што је то учињено, нпр. српском народу 1999. године. Не може било који, па ни српски, народ бити кривац за неспровођење Устава и његових одредаба, па ни ове обавезе из Устава Србије у Члану 10. у вези са српским језиком и његовом писмом.

 Може постојати само недоумица у томе ко је за неспровођење Члана 10. Устава Србије први или (нај)већи кривац.

Ко ишта озбиљно разуме из лингвистике и државне управе и ко зна шта се подразумева под појмом  „правна држава“, зна да се српски народ (ни било који други) не може окривити за овако масовну неуставност у Србији у вези са српским језиком и ћириличким писмом. По природи ствари и меритуму, кривци за ту неуставност у вези са српским језиком и писмом могу да буду и јесу само језичке и државне институције. Наравно, они који раде у тим институцијама. Не може никако бити кривац за то народ. Он (тј. чланови народа) само појединачно могу бити кривци ако лично  избегавају да примене оно на шта их обавезују стручњаци и спроводиоци Устава и Закона, али су стручњаци за српски језик и представници државних органа једини одговорни (јер су једини и плаћени) да сачине решење питања писма у складу с уставним одређењем и општом праксом у Европи и престижном свету и да приволе сваког појединца да се држи тог решења питања писма  у струци и у пракси у јавности. Ко то не уважава у народу мора бити санкционисан од власти и државних органа и институција. Али, како да буде неко санкционисан за своју неуставност у народу када то не траже они који су у струци и држави одговорни и плаћени да сачине одговарајуће стручне прописе и законске обавезе у  складу с Уставом и праксом у свету. Стручњаци (лингвисти) и држава (Влада и Скупштина) нису у Србији усвојили прописе у складу с Уставом и зато нема кажњавања преступника у вези с масовном неуставношћу у вези с коришћењем матичног језика и писма у држави Србији. 

Наравно, није лако стручњацима и властима да увек стопостотно „приволе“ сваког појединца у држави да увек и свуда примењује стручне и уставне и законске обавезе, али да су у реду стручњаци за језик и писмо и власти ако је 90-процентно кршење Устава и закона у Србији у вези с језиком и писмом, то не може и не сме да има оправдање и да масовна неуставност траје овако дуго јер је то на штету матичног, српског народа у Србији. Не могу никако бити хваљени, уважавани и оправдавани стручњаци за језик и писмо у српским институцијама и државни органи ниједне земље у којој се неки Члан Устава не примењује у толикој мери, а да за то не постоји никакав стручни или државни објективан разлог. Не може никако и ничим бити оправдано и разумно када се у Србији 90 одсто не спроводи оно што у Уставу као обавеза пише за већински и матични српски језик и његово писмо.

Узмимо, једноставно, било коју другу државу у Европи и свету и запитајмо се има ли игде још неке државе која има стручњаке за језик и власт за језике и спровођење Устава, а да постоји толико велика неуставност у примени матичног језика и писма у тој држави. Нема тога више нигде у Европи и престижном свету. У свакој другој држави и сваком другом народу постоји стопостотна употреба свога језика на своме писму. Само и једино у Србији и само Срби не пишу сви свој језик својим писмом по слову праксе и Устава.

Чак је било код нас једног случаја да са скупа политичара и лингвиста у Требињу, којом приликом је споменут народ као главни кривац за нестајање ћирилице у српском језику, чему се супротставио један учесник (политичар који, нажалост, данас није више међу нама) који је схватио и истакао да се „кривац за нестајање ћирилице тражи на погрешној страни“. И нормалан лаик за ова питања ваљда би требало да схвати да не може бити фалинка српскога народа да он једини масовно не зна који је његов језик и његово писмо. Како то могу 90 одсто данас да „не знају“ само Срби, а да у свакој другој држави сваки други народ стопостотно зна које је његово писмо, па и када у школи то научи, он  никада не изгуби знање и сто посто сви знају којим се писмом пише њихов језик, а да само Срби „не знају“. Већина народа може да „не зна“, наравно, само зато што их струка погрешно учи, а држава не примењује уставне и законске прописе у вези са српским језиком и писмом. Зар има таквог лаика који би поверовао да сви Хрвати могу да знају да се њихов језик пише њиховим писмом (латиничким), а да је то код Срба „способно“ да зна зна само њих десетак процената!? Дакле, неко је међу Србе у Србији планирано увео такво масовно незнање и заблуду у вези са својим језиком и писмом. И зар је могуће да неко стварно може мислити да је само српски народ толико неук и крив за ту заблуду која толико дуго осмишљено од стручњака и власти траје?

Наравно, упућени у стручно решење питања језика и писма и у улогу правне државе немогуће је да не знају да сав народ не може бити кривац, него је кривац само онај ко је плаћен да стручно решава питање писма у језичкој струци (лингвистици) и ко је задужен и плаћен да спроводи уставне и законске одредбе. Нико се у школи не опире да га науче који је и какав његов језик и које је и какво његово писмо.

Дакле, јасно је да се ђаци погрешно уче и да се држава уопште не стара да се у држави Србији спроводи уставни и законски ред без кога ни држава ни народ не могу постојати, поготово не могу свестрано напредовати. Можемо ми напредовати у економији, рецимо, на грбачи искоришћавања народа, али ако не напредујемо у науци, култури, у знању и практичности, тај економски напредак није довољно сврсисходан за свеукупно добро народа и државе у трајању и напредовању.

Ми смо убеђени да није реална и могућа друкчија оцена и друкчија истрага узрока и криваца за оволику масовну неуставност у Србији у вези са српским језиком и, посебно, писмом, и нема других реалнијих криваца за то од овде наведених.

 

ОЧИГЛЕДНА И ЛИНГВИСТИЧКА И ДРЖАВНА ИЗДАЈА

СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ

Ми не верујемо да ово о чему говоримо овде и о чему непрекидно  упозоравамо лингвисте и власти тачно 20 година дописима и истраживачким књигама – да у лингвистичким и научним институцијама не знају и не разумеју и да нису способни да ово схвате. Не сматрамо да је могуће да се тиме баве, уз све титуле и новце за њих издвојене од народа, а да су толике „незналице“ да ово нису способни да схвате. Зато може и мора бити само један разлог за оволико трајање прогона српске ћирилице из српског језика. То је само настављање добро већ одавно осмишљеног  прогона српске азбуке и њено замењивање хрватским латиничким писмом ради лажног „приближавања“ Западу у коме, само стицајем одређених околности, преовлађује латиничко писмо и одакле су Србима и стизале све забране ћирилице и сва лукавства да су само Србима и само у српском језику потребна два алтернативна шизофренишућа (замењујућа) писма да би се коначно затрло и ових данашњих задржаних десетак процената ћирилице међу Србима. Стога се овај однос према српском језику и,  нарочито, према српском писму у српској струци и државним институцијама мора коначно назвати и озваничити јавно као чисто издајство из лоше, штетне по српски народ, намере, а не из незнања. Не можемо лако поверовати ни у то да неки лингвисти и политичари не знају које је српско идентитетско писмо, а да они лингвисти који су преименовали хрватску абецеду (гајицу) у „српску латиницу“, па чак и у „Вукову српску латиницу“ могуће је да су имали „добру намеру“ – да, у корист Срба, тим фалсификатом „докажу“ да Хрвати „немају ни свој језик ни своје писмо“ – само је празна националистичка реторика да би се „узвратило“ Хрватима на њихову претерану националистичку реторику. Ми то не подржавамо. Ми нећемо да било каквим лажима и фалсификатима (па ни овом непостојећом „српском латиницом“ узвраћамо Хрватима. Ми смо само за „борбу с њима“ – истином. Ко верује у Бога (ма шта се под Богом подразумевало) – не сме да се служи неистинама. А да је то неистина, маестрално је ових дана показао и доказао по одговарајућем стручнонаучном меритуму В. Ђорђевић ([3][3]). А о очигледној издаји ћирилице писао је такође ових дана један од давно истакнутих бораца за српски језик на српском (ћириличком) писму Немања Видић ([4][4]).

  

НАЈАВА ПРОТЕСТА ЗА ПРАВО СРБА НА ЋИРИЛИЦУ ПО СЛОВУ ЕВРОПСКЕ ПРАКСЕ И НАРОДНЕ ОБАВЕЗЕ ПО ЧЛАНУ 10. УСТАВА СРБИЈЕ, ЧИЈУ ПРИМЕНУ ИЗБЕГАВАЈУ И ЛИНГВИСТИ И ВЛАСТИ 15 ГОДИНА

 С обзиром на то да се изгубило 20 година у чекању да стручњаци за српски језик и писмо у језичким институцијама реше питање писма српског језика у струци и у српском правопису по угледу на општу европску праксу и у складу с уставном обавезом у Члану 10. Устава Србије, али с обзиром на то да су Срби стрпљиво (како само Срби могу бити дуго стрпљиви) чекали пуних 15 година да српске државне институције почну примену Члана 10. Устава Србије у Србији, да ускладе с тим Чланом Закон о службеној употреби језика и пис(а)ма и да практично почну остваривање својих петнаестогодишњих обећавања довођења статуса (и) српског писма с уставном обавезом и праксом у Европи и престижном свету – удружења за одбрану српске азбуке и њен пуни повратак у живот у Србији и међу Србима свуда где они живе са својим језиком – од првосноване „Ћирилице“ до свих потом основаних удружења која воле свој народ, језик и писмо – припремају се за одржавање протеста пред институцијама за српски језик и писмо – Матицом српском, САНУ-овим Институтом за српски језик који још сачињава не речник српског, него Речник српскохрватског књижевног и народног језика и Одбором за стандардизацију српског језика који је стандардизовао српско писмо у неуставном статусу (алтернативност), као и пред Владом и Скупштином Србије који ни за 15 година нису усвојили усклађивање Закона о службеној употреби језика и пис(а)ма с Чланом 10. важећег Устава Србије.

Ако смо принуђени да због ратних претњи од спољних сила још немамо део српске државне територије под управом државе Србије, нисмо принуђени од страних сила да не решимо питање свога писма у складу с европском праксом и у складу с нашим Уставом, јер нам решавање тог питања није насилно споља забрањено.

Не можемо и не смемо своје писмо препустити настављању затирања преко замене по комунистичким рецептима из комунистичке Југославије ако то одговара онима који у својим језицима користе друга писма или оним „другим“ Србима („другосрбијанцима“) којима смета све што је српско, па и српска азбука и српски Устав. Кад већ имамо свој језик, једино је нормално да имамо и своје писмо за тај језик, а не да уводимо туђе, и то лошије писмо за природу српског језика.

Протести пред споменутим језичким и државним институцијама почеће да се одржавају без маски, чим се решимо короне. А протестоваћемо и ако корона неочекивано дуго потраје. Јер, своје писмо у свом језику треба нам и под короном и без ње.

Наравно, неко ће нам „пришивати“, као што се стално то смишљено чинило и до сада,  да смо ми за „забрану латинице“ и да хоћемо да у знању „осиромашимо српски народ да не уме да пише латиницом“. То нема везе с нама. Ми подржавамо право свих народа и мањинских заједница на њихов језик на њиховом писму (па и Хрвате да у Србији имају и даље апсолутно право на свој језик и на своје писмо, а да ли ће они учити да знају и српско ћириличко писма, на њима је). Ми једино тражимо и за све Србе и у Србији и изван Србије да имају то исто право  да све што им се упућује на њиховом језику буде на српском писму, у складу с уставном обавезом и међународним правом у Европи и свету, а што је исправно решено у Члану 10. Устава Србије.

Свакако, подразумева се да је Србима неизбежно да уче и туђе језике и да уче њихова писма. Само да се оствари и право Срба да свој језик увек пишу својим писмом, као што то важи у праву сваког другог народа. Ништа више ни боље изнад тога.

Радосни смо што се мањине у Србији никада не закидају у њиховом праву на свој језик са својим писмом, али је, ваљда, то исто право и Срба у Србији и изван Србије да му српски лингвисти и српска власт у пракси обезбеде то исто уставно и национално право на њихов језик с њиховим националним писмом.

 

Драгољуб Збиљић

 18. јануар 2021. године


[1][1] Избор из веома бројне литературе: А. БелићБорба око нашег језик и правописа, Коларчев народни универзитет, Београд, 1949; Граматика српскохрватског језика за разред средњих школа, Београд, 1940. године – у коауторству с А. Жежељом;  В. ЂорђевићДа ли је Вук творац „српске латинице“ – историја једне заблуде, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, Београд, 2020; Д. ПетровићСумрак српске ћирилице, Ћирилица, Нови Сад, 2005; Д. Збиљић, Српски језик и ћирилица, „Григорије Божовић“, Приштина, 1994; Српски језик под окупацијом латинице, Ћирилица, 2004; с Владимиром Станковићем Српски језик и ћирилица данас – школски примери промашаја, Ћирилица и Културно-просветна заједница Зајечара, Нови Сад – Зајечар, 2005; Издаја српског писма – удар на Србе и српски језик, Ћирилица, Нови Сад, 2005; Једноазбучје и у правопису српског језика спас за ћирилицу, Ћирилица, Нови Сад, 2007; Српски лингвисти двоазбучјем затиру ћирилицу – књига која је обесмислила последње двоазбучје у Европи, Ћирилица, Нови Сад, 2009; Тројански коњ у српском језику – опис стања и предлог решења,  Будућност, Нови Сад, 2010; Срби на туђем писму – о српским лингвистима у вези са Статутом АПВ, Будућност, Нови Сад, 2010Српски језичко-правописни спорови,  Будућност, Нови Сад 2010Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста, Ћирилица, Нови Сад, 2011); Ћирилицоцид, Ћирилица, Нови Сад, 2014; с Немањом Видићем Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза, Ћирилица, Нови Сад, 2015; с Немањом Видићем Подршка једноазбучју у српском правопису, Ћирилица, Нови Сад, 2018; Какав рат за српски језик и ћирилицу, ЋирилицаНови Сад, 2019; приређене књиге: зборник излагања Како решити питање писма у новом правопису српског језика и школству, Ћирилица, Нови Сад, 2004. с истоименог научностручног скупа одржаног у Матици српској 25. јуна 2004. године у организацији Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“. Ћирилица, Нови Сад, 2004, затим зборник радова са Симпозијума о ћирилици 2007. године „Обавезе у школству, струци и правопису у вези са српским језиком и његовим писмом  после доношења (8. новембра 2006) новог Устава Републике Србије“ зборник излагања под насловом За језик српског народа српска ћирилица – једно писмо за један језик као у целој Европи, Нови Сад, 2008; М. КовачевићУ одбрану српске ћирилице – хрестоматија, Српско просвјетно друштво „Просвјета“, Пале, 2013; Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев институт, 2018; Н. ВидићИздаја српске ћирилице, Центар академске речи, Шабац, 2018; П. Ђорђић, Историја српске ћирилице, Завод за уџбенике и наставна средства, треће издање, Београд, 1990. 

[2][2] Правопис српскохрватскога књижевног језика са правописним речником, Матиац српска – Матица хрватска, Нови Сад – Загреб, 1960, стр. 7.

[3][3] В. Владислав Ђорђевић, Да ли је Вук творац „српске латинице“ – историја једне заблуде, Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић“, Београд, 2020.

[4][4] В. Немања Видић, „Очигледна и коначна државна издаја ћирилице“, Балканска геополитика – блог Зорана Милошевића,  08/01/2021. Он је 2018. године објавио и књигу Издаја српске ћирилице (Центар академске речи, Шабац, 2018). То је друга књига подударног доказивања издаје српске азбуке, после објављивања књиге Д. Збиљића (Издаја српског писма, Ћирилица, Нови Сад, 2005).

Драгољуб Збиљић: Реч челника српске „научне громаде“: „Косово није наше“

Председник САНУ
Академик ВЛАДИМИР С. КОСТИЋ

У српској „научној планини“ с највишим врхом који се зове Српска академија наука и уметности (САНУ) у Кнез Михаиловој 35 у Београду – у чијем се Институту за српски језик и даље израђују и објављују нови томови не речника српског језика, него Речника српскохрватског књижевног и народног језика — и у којој њен челник „научно“ (јер се у САНУ, ваљда бави науком, а не политиком!) тврди с највишег „научног места“ у Србији: „Косово није наше и то што пре треба схватити“ (Искра, 08. 1. 2021; 18:12). Да ли ће то „неко схватити“ заиста не знам, али ако то врх науке у Србији тврди, онда…

Не знам стварно шта је овим поводом ПРИСТОЈНО рећи, али готово сви знамо шта би овом „врху науке“ морало да се уради (укинути им социјалну, народну синакуру, неку врсту „дечјег додатка“ и луксузно издржавање на грбачи српскога народа јер су, ваљда, већ завршили и неке факултете и нису више малолетници). Није ваљда то тај врхунски допринос српској науци и држави и народу да би га овај сироти народ деценијама држао у „свили и кадиви“!?

Било би занимљиво покушати да се нађе још макар један пример у свету да постоји још било где неки председник данашње академије наука и уметности у било којој држави да се бави овако јавно цепањем своје сироте и намучене државе и да гази устав своје државе, који је народ изгласао на референдуму (2006) и који је на снази.

Неки људи (ваљда „надљуди“) у Србији стално нам, као у овом случају, атакују на здрав мозак и доказују нам стално да смо стварно држава и народ ван света, који трпе на својој грбачи и од својих уста одвајају да добро плаћају ове овакве људе – „надљуде“.

Где је рођен и чији је син оваква „научна громада“ у сиротој нам и намученој Србији деловањем оваквих „паметњаковића“ и „генија“ у САНУ?

 

9. јануар 2021, на трећи дан Божића

Драгољуб Збиљић: Kомунисти, јаче од короне, успешно разбили српску ћирилицу

Поводом двадесет година рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021)

● Српска власт и лингвисти после 2006. године противуставно задржавају у српској јавности окупационо хрватско писмо из 19141918. године које су комунисти, као алтернативно писмо, наметнули до данас Србима и 90 одсто  у њиховом језику преко српских институција и школства у време Брозове југословенске државе и после 1954. године преко наметања Србима обмане зване „богатство двоазбучја“ које није у пракси опште европске и светске језичке струке

Устав Републике Србије

Члан 10.

Народ је 2006. године изгласао незамењивост ћирилице у матичном језику Срба на овај јасан начин: „У  Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је и српски народ ушао у породицу европских народа с једним писмом у свом језику.

                                                                                                                          

Правопис српскога језика Матице српске

страна 17.

Правопис српскога језика Матице српске је 1993. и, поново, 2010. године противуставно прописао писање српскога језика алтернативним писмима и српским (ћириличким) и хрватским (латиничким) писмом из времена српскохрватског језика, што је јединствен случај у свету којим је један народ разбијен по писму у свом језику.

 

1.    Српску хиљадугодишњу историју карактерише непрекидно насилно наметање латиничког уместо ћириличког писма

 

          Целокупна српска општа и културна историја у последњих нешто више од хиљаду година позната је (јер је потврђена) по наметању Србима туђег, латиничког писма у писању српског језика. Врста  насиља против српског ћириличког писма зависила је од историјских околности и геополитичких стратегија, па је у Срба наметање латинице било кад жешће – преко законских забрана српске ћирилице, кад блаже – наметањем латинице политичким средствима без формалне забране ћирилице.

          Голо насиље против српске ћирилице забранама нехуманим законима и(ли) уредбама неизоставно је примењивано у свим окупацијама Срба, посебно жестоко током окупација Срба у време Првог и Другог светског рата. Једино турска окупација много пре тих ратова није подразумевала замену писма код Срба, а ћириличко писмо било је у службеној употреби и на Порти у време највеће моћи Турске царевине.

          Код Срба који су били примили (насилно или вољно) римокатолички верски обред – после 1054. године латиница се подразумевала за србокатолике, јер је латиничко писмо код словенских народа било неодвојиво од католицизма, као што је ћириличко писмо било неодвојиво од православља. Католицизам и латиничко писмо тог дела Срба умногоме су олакшали асимилацију тих Срба, углавном у Хрвате, што се завршило у време југословенске државе, нарочито у време комунизма.

 

2.    Југословенски комунизам се показао као успешнији затирач ћирилице у православних Срба у поређењу са свим претходним окупаторима Срба

3.     

          По ономе што се догодило са српским православљем, са српским ћириличким писмом и с разбијањем општег српског духовног и националног идентитета, југословенски комунизам се показао, на дуге стазе, много успешнији од свих српских ранијих окупатора и српских непријатеља кроз претходну десетовековну историју. Комунизам је био у прилици да буде успешнији од свих других српских окупатора и непријатеља из два разлога.

          Прво, својом јаком пропагандом, подржаном и са стране и изнутра, после 1945. године, када је краљевски систем владавине замењен комунистичким (безбожничким) системом владавине, као одомаћен непријатељ Срба, комунизам Јосипа Броза је вршио сталан идеолошки прогон православних Срба, разбијањем српског народа у вери на растући број неверника и православаца, разбијањем Срба у идентитету, у православној духовности и по писму (деобу на латиничаре и ћириличаре, уз увршћивање ћириличара у „неподобне Србе“ и њихов политички прогон уз прогон и замену српске ћирилице хрватским латиничким националним писмом, које је формално имало „равноправан“ статус с ћирилицом, а у пракси је статус ћирилице био понижавајући, јер је комунистички план био исказан кроз замену ћирилице у јавности, што се посебно успешно спроводило на лукав начин озваничењем назива „српскохрватски“ и „хрватскосрпски језик“, па је у „српскохрватском језику“ подстицана на све начине замена ћирилице латиницом, док  то, наравно, није било допуштено у „хрватскосрпском језику“).

          Српски политичари су покушали да се одупру антисрпској политици комуниста у Југославији, па и полатиничавању Срба, али су доживели на самом почетку оштру осуду југословенских комуниста, па су убрзо на власт долазили само они који су подржавали антисрпство и антићириличарство, или који су били у вези с тим „ћутолози“.

          У југословенском комунизму Срби су могли да напредују само ако би се јавно стално изјашњавали против „српског национализма“, против српског православља и против српског ћириличког писма. Остаци и следбеници тих тадашњих Срба веома су видни и моћни и данас као формални настављачи комунистичког „богатства  двоазбучја“ (али „двоазбучја“ само код Срба у њиховом језику, а не у хрватском језику или данас и у „босанском“ и „црногорском језику“), а суштински они следе пут настављања довршавања латиничења Срба.

          Нажалост, српска власт и српска језичка наука и струка у језичким институцијама још није стала на страну српскога народа и његове већине која је изјаснила на референдуму 2006. године за Члан 10. Устава у коме је усвојено европско и светско правило праксе да се народ не дели по писму у свом матичном језику. Али власт и лингвисти у својим доменима не држе страну народа, него страну српских непријатеља и окупатора у вези са српским језиком и његовим (ћириличким) писмом.

          Све српске власти последњих већ 14 година одбијају да усвоје усклађени с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, а српска језичка наука и струка и даље се држи противуставно „богатства двоазбучја“ које је, у ствари, лукава комунистичка пракса примењивана само на Србе да би се до краја завршила планирана фаворизација хрватске верзије латинице као замене за српску ћирилицу.

 

4.    Закључак: свако полатиничавање Србима је у историји доносило као последицу – губљење слободе и њихову асимилацију или протеривање са својих огњишта

5.     

          Српски народ је тако – захваљујући дуготрајним пропустима српске политике, српске власти и српске лингвистике у вези са својим писмом – навикнут на туђе писмо и практично слуђен (видети како је српски народ дуго и успешно слуђиван, после стварања комунистичке Југославије, у делу Ђуре Пракљаче – Ђорђа Панзаловића  „Слуђени народ“, Атлантик ББ, Бања Лука, 2018) па је неспреман да већински лако схвати како ће се насилно спровођено полатиничавање Срба одразити на будућу историју српскога народа.

          Досадашња историја српског народа практично је потврдила да је свако полатиничавање Срба водило у каснију бржу или спорију њихову или асимилацију, или губљење слободе и(ли) протеривање са својих огњишта. А асимилација Срба није никада била могућа без претходног покатоличавања и полатиничавања.

          Српске власти и лингвисти данас нису способни или нису вољни из неког пређутног разлога да се сете зашто је неопходно да се испоштује српска воља у Члану 10. Устава Србије.

         Нажалост, српска средства обавештавања данас (осим СКЦ “Ћирилица”, Балканске геополитике – блога Зорана Милошевића и Фронтала.рс) сва су посвећена готово само смрти од „ковида 19“.

16. новембар 2020.

Аутор: Драгољуб Збиљић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.