Драгољуб Збиљић: Kомунисти, јаче од короне, успешно разбили српску ћирилицу

Поводом двадесет година рата „Ћирилице“ за ћирилицу (2001-2021)

● Српска власт и лингвисти после 2006. године противуставно задржавају у српској јавности окупационо хрватско писмо из 19141918. године које су комунисти, као алтернативно писмо, наметнули до данас Србима и 90 одсто  у њиховом језику преко српских институција и школства у време Брозове југословенске државе и после 1954. године преко наметања Србима обмане зване „богатство двоазбучја“ које није у пракси опште европске и светске језичке струке

Устав Републике Србије

Члан 10.

Народ је 2006. године изгласао незамењивост ћирилице у матичном језику Срба на овај јасан начин: „У  Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“, чиме је и српски народ ушао у породицу европских народа с једним писмом у свом језику.

                                                                                                                          

Правопис српскога језика Матице српске

страна 17.

Правопис српскога језика Матице српске је 1993. и, поново, 2010. године противуставно прописао писање српскога језика алтернативним писмима и српским (ћириличким) и хрватским (латиничким) писмом из времена српскохрватског језика, што је јединствен случај у свету којим је један народ разбијен по писму у свом језику.

 

1.    Српску хиљадугодишњу историју карактерише непрекидно насилно наметање латиничког уместо ћириличког писма

 

          Целокупна српска општа и културна историја у последњих нешто више од хиљаду година позната је (јер је потврђена) по наметању Србима туђег, латиничког писма у писању српског језика. Врста  насиља против српског ћириличког писма зависила је од историјских околности и геополитичких стратегија, па је у Срба наметање латинице било кад жешће – преко законских забрана српске ћирилице, кад блаже – наметањем латинице политичким средствима без формалне забране ћирилице.

          Голо насиље против српске ћирилице забранама нехуманим законима и(ли) уредбама неизоставно је примењивано у свим окупацијама Срба, посебно жестоко током окупација Срба у време Првог и Другог светског рата. Једино турска окупација много пре тих ратова није подразумевала замену писма код Срба, а ћириличко писмо било је у службеној употреби и на Порти у време највеће моћи Турске царевине.

          Код Срба који су били примили (насилно или вољно) римокатолички верски обред – после 1054. године латиница се подразумевала за србокатолике, јер је латиничко писмо код словенских народа било неодвојиво од католицизма, као што је ћириличко писмо било неодвојиво од православља. Католицизам и латиничко писмо тог дела Срба умногоме су олакшали асимилацију тих Срба, углавном у Хрвате, што се завршило у време југословенске државе, нарочито у време комунизма.

 

2.    Југословенски комунизам се показао као успешнији затирач ћирилице у православних Срба у поређењу са свим претходним окупаторима Срба

3.     

          По ономе што се догодило са српским православљем, са српским ћириличким писмом и с разбијањем општег српског духовног и националног идентитета, југословенски комунизам се показао, на дуге стазе, много успешнији од свих српских ранијих окупатора и српских непријатеља кроз претходну десетовековну историју. Комунизам је био у прилици да буде успешнији од свих других српских окупатора и непријатеља из два разлога.

          Прво, својом јаком пропагандом, подржаном и са стране и изнутра, после 1945. године, када је краљевски систем владавине замењен комунистичким (безбожничким) системом владавине, као одомаћен непријатељ Срба, комунизам Јосипа Броза је вршио сталан идеолошки прогон православних Срба, разбијањем српског народа у вери на растући број неверника и православаца, разбијањем Срба у идентитету, у православној духовности и по писму (деобу на латиничаре и ћириличаре, уз увршћивање ћириличара у „неподобне Србе“ и њихов политички прогон уз прогон и замену српске ћирилице хрватским латиничким националним писмом, које је формално имало „равноправан“ статус с ћирилицом, а у пракси је статус ћирилице био понижавајући, јер је комунистички план био исказан кроз замену ћирилице у јавности, што се посебно успешно спроводило на лукав начин озваничењем назива „српскохрватски“ и „хрватскосрпски језик“, па је у „српскохрватском језику“ подстицана на све начине замена ћирилице латиницом, док  то, наравно, није било допуштено у „хрватскосрпском језику“).

          Српски политичари су покушали да се одупру антисрпској политици комуниста у Југославији, па и полатиничавању Срба, али су доживели на самом почетку оштру осуду југословенских комуниста, па су убрзо на власт долазили само они који су подржавали антисрпство и антићириличарство, или који су били у вези с тим „ћутолози“.

          У југословенском комунизму Срби су могли да напредују само ако би се јавно стално изјашњавали против „српског национализма“, против српског православља и против српског ћириличког писма. Остаци и следбеници тих тадашњих Срба веома су видни и моћни и данас као формални настављачи комунистичког „богатства  двоазбучја“ (али „двоазбучја“ само код Срба у њиховом језику, а не у хрватском језику или данас и у „босанском“ и „црногорском језику“), а суштински они следе пут настављања довршавања латиничења Срба.

          Нажалост, српска власт и српска језичка наука и струка у језичким институцијама још није стала на страну српскога народа и његове већине која је изјаснила на референдуму 2006. године за Члан 10. Устава у коме је усвојено европско и светско правило праксе да се народ не дели по писму у свом матичном језику. Али власт и лингвисти у својим доменима не држе страну народа, него страну српских непријатеља и окупатора у вези са српским језиком и његовим (ћириличким) писмом.

          Све српске власти последњих већ 14 година одбијају да усвоје усклађени с Уставом Закон о службеној употреби језика и писма, а српска језичка наука и струка и даље се држи противуставно „богатства двоазбучја“ које је, у ствари, лукава комунистичка пракса примењивана само на Србе да би се до краја завршила планирана фаворизација хрватске верзије латинице као замене за српску ћирилицу.

 

4.    Закључак: свако полатиничавање Србима је у историји доносило као последицу – губљење слободе и њихову асимилацију или протеривање са својих огњишта

5.     

          Српски народ је тако – захваљујући дуготрајним пропустима српске политике, српске власти и српске лингвистике у вези са својим писмом – навикнут на туђе писмо и практично слуђен (видети како је српски народ дуго и успешно слуђиван, после стварања комунистичке Југославије, у делу Ђуре Пракљаче – Ђорђа Панзаловића  „Слуђени народ“, Атлантик ББ, Бања Лука, 2018) па је неспреман да већински лако схвати како ће се насилно спровођено полатиничавање Срба одразити на будућу историју српскога народа.

          Досадашња историја српског народа практично је потврдила да је свако полатиничавање Срба водило у каснију бржу или спорију њихову или асимилацију, или губљење слободе и(ли) протеривање са својих огњишта. А асимилација Срба није никада била могућа без претходног покатоличавања и полатиничавања.

          Српске власти и лингвисти данас нису способни или нису вољни из неког пређутног разлога да се сете зашто је неопходно да се испоштује српска воља у Члану 10. Устава Србије.

         Нажалост, српска средства обавештавања данас (осим СКЦ “Ћирилица”, Балканске геополитике – блога Зорана Милошевића и Фронтала.рс) сва су посвећена готово само смрти од „ковида 19“.

16. новембар 2020.

Аутор: Драгољуб Збиљић


СКЦ “Ћирилица” БеоградТекстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Драгољуб Збиљић: Српски и хрватски лингвисти као антиподи

Фотографија: Р. Крстинић

● Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму, а већина српских лингвиста не схвата важност тога језичког јединства (и) код Срба

   Владислав Ђорђевић је недавно, између осталог, записао: Српски језик јесте двоазбучан, али то не сме бити и српски народ.

   То је оно што не схвата огромна већина српских политичара и српска интелигенција. Нажалост, то још не разуме ни надмоћна већина српских лингвиста јер су ограничени појмом богатство двоазбучја. Они мисле да, пошто српскохрватски (како га они најрадије зову званично још мало па сто година) језик јесте двоазбучан, па и српски народ мора да има оба писма у свакодневној употреби службеног, званичног, учевног (књижевног, стандардног) језика Срба.

   На пример, хрватски лингвисти су разумнији. И они знају да је тај језик двоазбучан, они чак сада тврде да је (и) ћирилица хрватско писмо“, али никада нису насели на грешку да хрватски народ треба да буде двоазбучан у свом свакодневном службеном језику.

   Показало се кроз историју лингвистике, на жалост Срба и њиховог језика, да су хрватски лингвисти разумнији у вези с решењима питања језика и писма. Хрватски лингвисти никада нису насели на промашај да негују хрватски књижевни језикна оба изговора и оба писма у оквиру службеног, званичног језика. (И) они знају да нам је исти језик и двоизговоран, али не предлажу да хрватски народ буде двоизговоран у свом књижевном језику, за разлику од Срба. Дакле, на нашу жалост као Срба, морамо признати да су српски лингвисти мање разумни од хрватских. И, наравно, зато Хрвати, као народ, немају такве озбиљне грешке као што су „богатство двоизговорности“ и боагатсво двоазбучја, јер они одлично разумеју да то не обогаћује народ, него га разбија. Зато су Хрвати на основу суштински српског језика створили „хрватски језик“, па на основу (и) језика објединили свој народ на једном изговору и једном писму и, на основу (и) тога, објединили хрватску државу и на оним територијама које су раније биле већински српске (на пример, део Славоније, Приморја и сл), а српска држава и Срби разјединили су се на „богатству двоизговорности и „богатставу двоазбучја“ у учевном језику, па су смањили Србију и отима нам се данас територија Косова и Метохије, највише зато што су се Срби, за разлику од Хрвата, раздвајали на разне начине, па посебно и на основу разбијања учевног (књижевног, стандардног), у основи српског, наравно, народног језика.

   Нормално је да су у народу различити говори у зависности од историјских и других околности у којима су живели делови истог народа, али у учевном језику не сме бити свих особина из језички разбијеног народа. Зато и постоје лингвисти који имају основни задатак и обавезу да на основу језика и писма учевнојезички обједињавају народ нормирајући јединствен језик за један народ.

   Хрватски лингвисти су одлично схватили своју улогу у лингвистици и народу, а српски лингвисти, на велику жалост нас Срба, ту улогу још нису у већини схватили на прави начин. Зато су само Срби (и) данас још богати и двоизговорно и двоазбучно у свом учевном језику.

   Српски лингвисти се данас „боре“ за један буквар свих Срба. Али, они не схватају да један буквар мало вреди ако тај буквар није на јединственом српском учевном језику у једном изговору и једном писму. А српски лингвисти се за то јединство још не залажу, у чему много касне за хрватским лингвистима који су то јединство и једност у буквару већ остварили.

   Без обједињавања и српског народа на једном изговору (екавском, као погоднијем из више разлога) и једном  (ћириличком) писму у српском језику (како су то у пракси били остварили М. Крајишник и Р. Караџић док су били на власти у Републици Српској, па то лингвисти после њих поново разбили) – нема нормалног и неизбежног јединства Срба. Како би се објединили на нејединственом језику (како је то у овом часу још код Срба)?

   Нема, дакле, успешног и срећног јединственог народа без јединственог (и) службеног језика на једном изговору и једном писму.

1. новембар 2020.


Аутор: Драгољуб Збиљић


СКЦ “Ћирилица” Београд: Текстове и коментаре написане латиницом не објављујемо у складу са Чланом 10. Устава Републике Србије.

Драгољуб Збиљић: Поводом текста „Огњен Војводић: ,Прва азбука света‘ којом су Срби прешли на латиницу”

Огњен Војводић: „Прва азбука света“ којом су Срби прешли на латиницу

1.    Војводић Србима предочава многе истине

Огњен Војводић је добрим делом у праву, јер завера против српског језика и, посебно, ћирилице историјски је потврђена не само као пука „теорија“, него као суштински атак на српско писмо који траје већ око хиљаду година. Вукова реформа српског језика и писма никада не би била усвојена у Србији да није било велике „политичке“ сарадње обреновићевске Србије са Аустријском монархијом па царевином, посебно у време Кнеза Михаила Обреновића који је наредио да се у Србији коначно прихвати 1868. године у српској просвети Вукова језичко-графичка реформа. Да Вук није изводио ту реформу у Бечу (самоиницијативно, без утицаја српских језичких институција у то време), да Вук није имао матерњи дијалекатски говор који је имао и да није било политичког приближавања Аустрији (Немцима), а политичког тадашњег удаљавања Срба и њиховог језика и писма од руског језика и писма, Срби данас свакако не би имали језик који је могао с Хрватима да их приближи Аустријанцима.

Да није било Вука, његовог дијалекатског говора, да није стварао реформу у Бечу без икаквог утицаја тадашњих српских језичких институција у зачетку, Срби би данас имали учевни (књижевни, стандардни) језик који би био близак језику из, на пример, књижевних дела Јована Стерије Поповића, а основица тог језика била би нешто ближа староштокавском српском језику.

На Вуков и вуковски српски језик и писмо, без икакве сумње, много су утицали Јернеј Копитар, као државни аустријски чиновник, па потом Франц Миклошич (сведок и координатор Књижевног договора Вука и Даничића с Хрватима  у Бечу 1850. године, па затим чак и Немац чувени књижевник Гете и многи други говорници немачког језика и заговорници немачке политике.

Ипак, реформа Вуковог српског језика има и неке позитивне стране. Да није било тог књижевног језика, српски народ би дуже путовао до масовнијег укључивања у српску писменост, пре свега. Вуковски језик заиста је имао ту добру страну што је помогао, како тако, да се непросвећен и неописмењен српски народ због предугог робовања под Турцима, на основама народног усменог српског стваралаштва, лакше и брже укључује у европску културну просвећеност.

Наравно, стицајем околности које је донела у негативности, Вукова реформа је била погодна и повољна за касније несрећно и веома штетно по Србе напуштање српске азбуке, што је био хиљадугодишњи циљ и намера и план европских католичких народа који су живели са Србима.

Приближавање Срба и Хрвата у језику (Хрвати су „преузели српски језик на два начина: први је тај да је део Хрвата био с народним штокавским елементима, а, уз то, део Срба католика (готово сви) лако су асимиловани у Хрвате преко вере и писма, па су они однели српски језик својим будућим сународницима преко своје олакшане асимилације у којој су католички верозакон и њихово латиничко писмо били њихов „везивни материјал“.

Највећу, пак, штету српски народ је претрпео преко каснијег олакшаног латиничења после многих забрана српске ћирилице у окупацијама, посебно после познате јаке комунистичке фаворизације хрватске латинице код Срба у оквиру комунистичке власти у Југославији. Комунисти су коначно ударили глогов колац у српску азбуку, убивши код Срба до данас  90 одсто ћирилице и у Србији.

То што данашња српска власт и држава не хају за народни Члан 10. Устава Србије, то што не хају што је Србима наметнут октроисани Правопис српскога језика у школама (и то, замислите, преко славне, злоупотребљене од лингвиста, Матице српске имају Срби српски правопис с неуставно нормираним писмима у њему (двоазбучје, исто као у српскохрватском језику) – све то иде на руку давно планираном полатиничавању и Срба православаца да би и они, ускоро, лакше отишли путем којим су нестали Срби католици.

2. Немачки или било чији „офталмолог“ је у праву: српско писмо је свакако лакше за очи и читљивије од хрватске и било чије друге верзије латинице

 Што се тиче проналаска немачког офталмолога да је српска ћирилица најздравија за очи, било или не било тог истраживања, потпуно је јасно да је у односу на латиницу, српска ћирилица здравија за очи, у то не може бити сумње. Једноставност писма, ширина ћириличких слова, њена лакша читљивост за очи је без икакве сумње подеснија за очи. Узанија латиница, па још ако има насловне „кваке“ и сл., свакако је већи напор за очи и теже читљива. То се може лако проверити у сваком часу. Могу се дати текстови на хрватској латиници, рецимо, и на српској ћирилици некоме неписменом и он ће, посматрањем једних и других слова, у сваком случају, закључити да му је српска ћирилица „лакша“ за очи, лакше приметљива, а то значи да је српска ћирилица неупоредиво „читљивија“. Узмимо сами оба исписана алфабета: српско и хрватско, па ћемо се лако уверити шта је за очи „пријатније“, „разликовно лакше“, а то свакако значи да је за одређени степен у поређењу, српска ћирилица приметљивија, запаженија, па стога и читљивија. А то, сигурно, значи да је лакша, тј. лековитија за очи. Није то драстична разлика, наравно, али постоји лако доказива разлика у корист ћирилице.

Наравно, ако неко мрзи ћирилицу од нас, а прешао је из некога разлога на хрватску  латиницу под неким „притиском“, њему ће латиница бити „лакша за очи“. Зависи од тога и с каквим осећањима човек чита на једном писму. Рецимо, ови наши тзв. другосрбијанци – неће ти ништа писати и објавити српском ћирилицом, па да га „убијеш“. Овде мислимо да објективне (неутралне) гледаче“ и „читаче“ слова.

3. У праву је и британски неуропсихијатар који је лечио своје пацијенте дајући им да гледају српска ћириличка слова

 У овом часу не могу брзо да нађем име британског психијатра који је својим пацијентима „немирног духа и психе“ давао текстове на ћирилици да их дуго гледају. Казивао је тај стручњак да на људе „немирне“ и „несређене психе“ српско ћириличко писмо делује умирујуће.

То кореспондира и с налазом немачког офталмолога да је српска азбука лековитија за очи, па је, нормално, лековитија и за психу, јер је вид свакако важан и за психу.

 Износим свој пример. Док сам раније био млађи и оштријег вида, читао сам готово подједнако лако и брзо текст и на ћирилици и на латиници. Откако све слабије видим слова, неупоредиво ми је лакше да их читам на ћирилици него на латиници.

Према томе, својим примером и искуством беспрекорно добро и тачно сведочим о исправном налазу немачког офталмолога.

 

27. октобар 2020.