Еуропатија: Црна листа забрањеног понашања

СКЦ “Ћирилица” Београд: Наслов је наш, чланак смо пренели са Новости онлајн, закључак ћете извести сами.


EU ПРИПРЕМА НОВА ДИГИТАЛНА ПРАВИЛА: Ево какво понашање може да буде санкционисано

Урсула Гертруд фон дер Лајен (Фото Танјуг-АП)

ПРОЦЕС дигитализације практично свега што се може дигитализовати почео је пре пуно година и развио се до задивљујућих размера и пре појаве новог коронавируса, али глобална пандемија, и “локдаун” који прати ту пандемију, драматично су убрзала ту дигитализацију.

Европска унија већ је и пре тог додатног убрзања почела да прати ритам дигиталног развоја неким новим регулаторним решењима, па је тако увела неке нове стандарде заштите приватности на интернету директивом познатом по акрониму ГДПР.Но, сада, од децембра прошле године, кад је Европска комисија изнела предлог два нова европска закона о дигиталним услугама и дигиталном тржишту, ЕУ има идеју да реглуше дигитални простор прецизније и строже него што је ико икад пре регулисао “онлајн” простор у слободном свету.

Европска унија ове године ће покушати да испише нова дигитална правила која ће бити добра за барем једну или две деценије у том дигиталном развоју слободног света.

– Пословни модел онлајн платформи има учинак не само на слободно и поштено тржишно надметање него и на нашу демократију, нашу сигурност и на квалитету наших информација.

Због тога требамо обуздати неизмјерну моћ великих дигиталних компанија. Јер желимо да вредности које су нам драгоцене у офлајн свету такође буду поштоване и онлајн. Темељно начело је: што је илегално офлајн, треба бити илегално и онлајн. И желимо да платформе буду транспарентне у вези с тим како њихови алгоритми раде. Јер не можемо прихватити да искључиво компјуторски програми доносе одлуке које имају далекосежан учинак на нашу демократију- рекла је председница Европске комисије у свом говору на форуму у Давосу.

Планира се црна листа забрањеног понашања у тржишном надметању, ширења мржње и лажних вести. Европска унија, дакле, планира регулисатии она подручја интернета на која регулаторска нога можда никад није ни крочила и на којима је практично све било допуштено, као на Дивљем западу.

И ЕУ жели да јој се у том потхвату придружи и Америка те да то буде заједнички потхват писања заједничких правила понашања за нову дигиталну еру. То може звучати као уплетање власти у подручје које би требало остати слободно, али није.

Није из најмање два разлога. Прво, јер ЕУ и САД у писању нових правила за дигитални свет полазе од вредности попут плурализма, укључивости, људских права и заштите приватности.

Европска је комисија за ова два предлога законодавних аката спровела претходне јавне консултације са свим заинтересираним актерима, које су биле масовније и обухватније него иједне сличне консултације са деоницима уочи предлагања неке нове директиве. И други разлог зашто је писање нових правила сасвим легитимно и оправдано лежи у чињеници да су неки закони, који одређују правила понашања на дигиталном тржишту, писани још у, фигуративно говорећи, доба диносауруса.

Директива о дигиталном трговању, која је у овом трену темељни важећи закон који у ЕУ регулише одговорност пружитеља дигиталних услуга на Интернету, усвојена је 2000. године.

Што, кад се погледа како су 2000. изгледали Амазон, Гугл или тад још непостојеће друштвене мреже, није тако далеко од доба у којем су земљом ходали диносауруси.

Но, један је рецентни догађај показао колико је нужно да се регулатори у слободном свету – а ЕУ је, осим што је политичка унија, један од водећих светских регулатора јер је реч о највећем јединственом тржишту на свету – баве питањем новог прописивања права и обвеза, поготово великих интернетских платформи.

Тај догађај је одлука Твитера и Фејсбука о протеривању америчког председника са својих платформи. За многе људе, па и оне који се ни по чему не слажу са Доналдом Трампом, начином на који је он (зло)уботребио Твитер, тај је догађај био знак да технолошке компаније заиста мисле да оне, а не демократски изабране владе и парламенти, требају бити те које одлучују о јавном интересу и јавним политикама. Кад су немачка канцеларка, француски председник и многи други европски политичари критиковали Твитер због протеривања Трампа, нису то чинили због симпатија према Таповом подражавању државног удара у Конгресу.

Нити су то чинили због неслагања са правом друштвене мреже да искључи неког ко крши правила те друштвене мреже. Не, најпре су то учинили зато што мисле да би том праву неке компаније да уређује своја правила понашања морало бити надређено право вишег реда, које произлази из јавног интереса. Поготово кад је реч о компанији која служи као дивовска платформа за размену информација, за информисаност која је важан састојак демократије и стога се не тиче само приватног него и јавног интереса.

Другим речима, таква интернет компанија има право да провери држи ли се неки њен корисник правила која је сама прописала, али јавност и државни закони имају право видети држи ли се сама та компанија правила која јој је прописала шира заједница, јавност преко парламената и влада слободних, демократских држава. Досад многа таква правила нису ни била прописана, па се није са правном сигурношћу ни могло рећи да их нека компанија крши или не крши. Но, питање је стиже ли таква кооперативност прекасно и преслабо.

Фејсбук је изгубио доста на угледу након што је 2018. избила афера с фирмом “Кембриџ Аналитика”, у којој се показало оно што се у правилу увек изнова показује у понашању таквих интернет платформи: није их заправо брига ни за шта осим за позорност и време што већег броја својих корисника, које ће они већ некако монетизовати – односно, на којима ће зарадити.


Извори: Б 92 и Новости онлајн

Приредио: Администратор

 

„Западни Балкан“ – опака језичка пракса

Лоша навика је опасна ствар и за појединца и за друштво. За друштво је опасна посебно када је последица нечијих политичких разлога. Један такав пример из нашег политичког живот носи назив „западни Балкан“. Његову изворну политичку димензију описали смо у једном раније прилогу (овде). Сада ћемо се осврнути на његову језичку употребу.

Верујем да нико неће спорити да је овај израз ушао у свакодневну навику нашег језика, посебно оног који се користи у политичком говору. Његов писани облик има велико слово на почетку израза, што значи да се користи као лично име. Етимолошко порекло му је географско, готово невино географско. Под то име је својевремено, после „Солунске агенде“ (2003), званични ЕУ-Брисел подвео шест држава Балкана – нечланице ЕУ – како би их заједно третирао у својој стратегији проширења. Поменути документ садржао је једну дивну реченицу која је толико имресионирала обе стране – и европску и балканску – да се она понавља и данас.  Отприлике – европске интеграције се неће завршити док све земље западног Балкана не постану пуноправне чланице ЕУ. Да подсетим да се и „агенда“ и нови назив региона односио на шест земаља – Србија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Албанија, Македонија и Црна Гора.

Ова географска етимологија назива/израза није ни тада била најисправнија. Од ових шест земаља једино је Хрватска могла да припада географској одредници западни Балкан, заједно са Словенијом, која је 2004. постала пуноправна чланица ЕУ и на време се извукла из овог језичког експеримента. Остатак групе могао је да представља само централни и делимично јужни Балкан. Најкасније када је Хрватска ушла у ЕУ (2013) и као једина западнобалканска земља напустила ово друштво, више није било никаквог географског смисла да остане овај заједнички назив. Тада се и разголитило да географија са овим именом није имала везе и да је оно искључиво политичког порекла. Западнобалканском клубу, штавише, прикључено је и „Косово“ са ознаком независне државе, што је израз арогантне произвољности самозваног именитеља, као што је и наметање назива „западни Балкан“.

У томе и јесте проблем. Овај назив није објективан у географском и историјском смислу, јер је настао нечијом одлуком а не домаћом језичком праксом. Земље овог региона неко је окупио из свог разлога и дао им заједничко име; од данас сте „западни Балкан“. У том именовању другог, има нечег суштински колонијалног, а у прихватању тог чина нечег суштински субмисивног. Језик је ту непогрешиви индикатор. На почетку је речено: „на почетку беше реч“. Она је неумољива и када ослобађа и када поробљује. А поробљује онда када није аутентична него конструисана, онда када не настаје у живом процесу људске комуникације него се моделује у некој империјалној реторти.

И све док су ехои оне дивне сентенце из „солунске агенде“ допирали до ушију домаћих адресата у виду обећавајуће будућности, могао се разумети нехајан однос људи према некоректном имену подухвата. Најмање у последњих десет година за то више нема никаквог објективног оправдања. Од проширења ЕУ нема више ничега, па ни од реалних могућности да нека од ових земаља постане чланица ЕУ. Од тада израз „западни Балкан“ треба да делује саморазумевајуће, уз очекивање одашиљаоца да се ухвати тла навике. А ту језички креатори имају добре савезнике у самој Србији. (Ситуација у другим земљама нас не занима). Најпре, ту је политичка класа, која више од једне деценије користи то надри-име као аутентичан језички израз једне надри-природне чињенице. Као што тзв. европски пут нема алтернативе, тако ни ЗБ нема језичке замене. Потом, ту су медији свих врста и оријентација, који верно преносе израз као да је из области метеорологије. Разуме се, у писаним медијима дају му повлашћен статус великог почетног слова. Најзад, ту је и свеприсутни „културни погон“ домаће европејске јавности у чијим осмишљавањима разлога за остајање на стрампутици приступања Унији, ЗБ слови као домаћи фатум.

Ова три колективна чиниоца слике нашег политичког живота предано раде на утврђивању једне навике која треба да допринесе забораву порекла једног квази- фактичког израза. То није само силом конструисан и наметнут назив, него један опасан језичко-политички инструмент. Његова свакодневност и „нормалност“ смерају ка опакој могућности да као политички концепт замени државу Србију као политички оквир нашег живота. Ако се ми преко испуњавања поглавља припремамо на потпуно подређивање једном поретку који не може да нас прими, и ако то раде и друге земље „западног Балкана“, онда је тај злослутни израз име нашег будућег политичког оквира. Као такав, он у најбољу руку може да буде само оквир компактног доминиона Уније.

Ово не мора да буде катастрофичан сценарио за доста људи у Србији; има пуно политичара и људи из јавног и културног живота који прижељкују овакав исход. То су људи који за које не постоји поредак коме се они не би добро прилагодили. Они не прихватају име „западни Балкан“ тек нехајно и спонтано као већина људи. Они то чине са свешћу о његовом правом значењу и на неки перверзан начин поносно. Ту се не може ништа учинити.

За огромну већину грађана, позадина израза „западни Балкан“ није прозрачна. Она је прикривена језиком. А познато је да он може и да прикрије а не само да открије. Ако је нова етапа проширења/приступања Европској унији обележена језичком смицалицом, онда појединачна и колективна еманципација од једног рђавог пројекта може да започне такође у језику. За почетак, најинтимније одбаците израз „западни Балкан“, а ако баш морате да га користите у описне сврхе, слободно кажите или напишите – такозвани.


Аутор: Слободан Самарџић

Извор: Србија и свет

Еуропатија: Дански јавни сервис лансирао цртани за децу о мушкарцу са огромним пенисом

Џон Дилерманд има изузетан пенис. Толико изузетан да уз помоћ њега може да спасава људе, црта мурале, окачи на њега заставу и чак краде сладолед, пише британски „Гардијан“ о контроверзном цртаћу који је ових дана почео да се емитује у Данској.

Дански јавни сервис ДР почео је са емитовањем нове анимиране серије за децу узраста од 4 до 8 година о Џони Дилерманду, човеку са најдужим пенисом на свету, који помоћу њега превазилази многе проблематичне ситуације и изазове.

Серија је, нимало зачујуће, изазвала жустру дебату о прикладности дечјег програма.

Од премијере у суботу, противници су критиковали идеју да је премиса серије, о човеку који не може да контролише свој полни орган, прикладна за децу.

Кристијан Гроес, професор сарадник на студијама о једнакости полова на Универзитету Роскилде, из другог угла критиковао серију, истичући да програм слави моћ мушких гениталија и нормализује лоше понашање мушкараца.

„Замишљен је да буде смешан, па се мисли да је безопасан. Али није. И ми томе учимо нашу децу“, каже Гроес.

Са друге стране, Ерла Хејнесен Хојстед, клинички психолог који ради са породицама и децом, сматра противници серије превише анализирају ствари и виде нешто чега нема.

„Џон Дилерманд прича са децом и са њима дели његов начин размишљања и деца заиста виде гениталије као смешне“, каже она.

„Серија показује мушкарца који је импулсиван и понекад ван контроле, који греши – као и деца. Али кључно је да Дилерманд увек исправи своје грешке. Преузима одговорност за своје потезе. Када му жена у серији каже да треба да задржи свој пенис у панталонама, он је послуша. То је лепо“, истиче Хојстедова.


Извори: Гардијан, РТС


Администратор: Горња вест је сама по себи упозоравајућа, а још више јер следи само двадесетак дана после бисера главне овдашње пропагаторке ЕУ, Joksimović: Srbija ne samo da nije dalje od EU, nego je suštinski bliže – Politika – Dnevni list Danas 

 Ministarka za evropske integracija Jadranka Joksimović izjavila je danas da Srbija nije „pačija škola“ u procesu evropskih integracija i da ne samo da nije dalje od EU nego je „suštinski bliže“…