Расуђивање читаоца: Зашто Православље није религија него вера?

Религија је реч узета из латинског језика. На латинском “Re-ligio” значи: поново се повезати, обновити прекинути контакт.

Сва филозофска и духовна учења током историје људског рода, у суштини говоре о обнављању прекинуте везе са “вишом силом” или са “вишим силама”, то јест, са бићем или са бићима који су изнад човека, са неким ко је паметнији и моћнији од људског бића.

Кад то схватимо то јест По-Верујемо, требало би да дођемо до закључка да религија не мора да значи обнављање везе са једним Свемогућим Богом, него може бити и успостављање односа са неким створеним бићима која имају већу свест и знање од човека. На пример, са демонима.

Са друге стране, вера је потпуна сигурност нашег УМА да смо деца ЈЕДНОГ Свемогућег Бога који је наш Отац и који нас бескрајно воли. Зато што нас толико воли, дао нам је слободу. Слободу да се побунимо против Њега ако то хоћемо. И хтели смо, побунили смо се против Извора Живота и логично, добили смо смрт. Све је то игра слободе и послушности Оцу.

Иако смо изабрали побуну против Живота – Бога Свемогућег и на тај начин изабрали смрт, још увек имамо слободу да променимо своју одлуку и изаберемо да поново успоставимо савршену везу са својим Творцем преко Његовог Сина Исуса Христоса и Духа Светога, Амин.

Вељко Ужичанин

Извор: Борба за веру

Празник и благдан

Празник је свечан дан којим се прославља неки важан догађај. Током године се у Србији нерадно празнују разни државни и верски празници и светкују се породична славља, попут рођендана, имендана, славе.

Празници су у народу одвајкада били поштовани и разликовали су се од осталих дана у години по забрани свих или неких врста послова, а нарушавање забране и непоштовање празника сматрало се да доноси несрећу. Распрострањено народно веровање да се за празнике не сме радити утицало је и на именовање таквог дана. Наиме, реч празник је у свом основном значењу ‘слободан дан, дан без рада’ изведена суфиксом ‑ик од прасловенског придева *порздьнъ (> празан). Преузета је из црквенословенског језика, из којег је потекла и у друге словенске језике, у словеначки празник, чешки праздники руски праздник.

Најстарије потврде у српском језику су из 13. века, из Карејског и Студеничког типика Св. Саве. Додуше, у њима се та реч налази у свом старијем, првобитном облику, са сугласником ‑д‑ праздник, који је касније испао, те су потврде без ‑д‑ посведочене од 14. века. Присуство те речи у Вуковом Рјечнику у значењу ‘диес фестус’ говори о њеној старини и статусу праве српске народне речи.

Вук је, такође, забележио још један народни назив за празник – благдан. Он се првенствено односи на црквено‑народни породични празник – славу илити крсно име, што је потврдио и Милан Ђ. Милићевић 1858. године: Народъ србский има у свомъ домаћемъ животу єдну особину, наслеђену иошть изъ времена незапамћены … То є „Крсно име”, „Слава”, „Благъ данъ” или „Светый”. Благдан је у значењу ‘празник, нерадни дан’ широко распрострањена реч, која је састављена од придева благ (о данима) ‘празничан, славски’и именице дан, према латинско‑грчким узорима. У једном делу дијалекатског терена, у источној Србији, та реч носи додатну семантичку нијансу, која се остварује у значењу ‘празник, дан када се не пости, када се једе мрсно’, што долази од придева благ ‘мрсан’. Она се у том значењу распростире и преко границе Србије, по територији Бугарске и Македоније. С обзиром на то да се пост некада строго одржавао и грех је било јести мрсну храну (храну која пружа задовољство) за време поста, у календару су се истицали благдани, дани у којима су људи били разрешени поста и кад им је било дозвољено да једу мрсно, без ограничења.


Пише: др Јелена Јанковић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Језикофил

Некада жртвени јарац, данас жртва система

Многе приче из давнина оставиле су траг у нашем језику, па ће тако, можда, једног дана и „социјална дистанца” или „осмех под маском” попримити другачије значење него што имају данас

Верници у Прагу, на миси на отвореном: ко зна шта ће за сто година значити израз „социјална дистанца” (Фото EPA/Martin Divisek)

Свакоме од нас, готово свакодневно, склизне с језика неки израз који користимо целог живота, а да заправо не знамо одакле потиче и у којим је околностима првобитно употребљен. Зашто, на пример, кажемо да нам је неко учинио „медвеђу услугу” или нас „оставио на цедилу”? Ко су ти које помињемо кад изустимо „цврц, Милојка”, „шио ми га Ђура” или „лупа као Максим по дивизији”? Откуд киша обилази управо око Крагујевца? Какве везе корпа има с неузвраћеном симпатијом, путер на глави с нечистом савешћу, а секира у меду с нечијом срећом?

Већини ових фраза знамо значење, постоје и речници у којима можемо то да проверимо, па ипак, ретке су књиге посвећене њиховом пореклу. Једна од таквих је „Зашто се каже?” познатог лингвисте др Милана Шипке (1931–2011), у којој он објашњава како је настало 130 најчешћих фразема у српском језику и даје њихово тумачење кроз разне примере.

Многе од тих прича враћају нас у далеку прошлост, међу античке јунаке грчке и римске митологије; некима је корен у Библији; има их које су преузете из животињског царства, књижевности и других области или су везане за одређене народне обичаје и празноверице.

Камен, јарац и пепео

У првој групи су, рецимо, легенде о „јабуци раздора” коју је принц Парис требало да добаци најлепшој од три богиње; о непобедивом Ахилу, хероју Тројанског рата, чија је пета била једино рањиво место на телу, о бесмисленом, бескрајном и узалудном послу несретног Сизифа који гура камен узбрдо. Отуд потиче и прича о страшним мукама Тантала кажњеног да трпи глад и жеђ окружен обиљем хране и воде, о Пандориној кутији која садржи сва зла света и симбол је онога што би заувек требало оставити скривено од људи; о стравичној Прокрустовој постељи, у коју је овај наказни створ смештао путнике намернике тако што их је растезао ако су били „прекратки” за њу или им одсецао удове уколико су били „предуги” – и данас је то метафора за крути калуп или правила у која неко жели да нас силом угура.

Кад кажемо да се нека дама појавила „у Евином костиму” или „као од мајке рођена” свима је јасно да је она гола, а израз потиче из Библије, баш као и „смоквин лист” којим се до данас, симболично, прикрива нека срамота или лажни стид. Из истог извора долази и „камен спотицања” као ознака за непремостиву препреку у остварењу неког наума – у Старом завету тај камен је, у ствари, сам Господ који стоји на путу и онемогућава људима да посрну, како би остали чврсти и доследни у својој вери.

У савременој реторици омиљени израз „жртвени јарац” такође је преузет из Библије: на ову недужну животињу некада давно су, према древном јеврејском обреду, једном годишње били ритуално пренети сви људски грехови, па је она протерана у пустињу да тамо умре и прочисти их.

Уколико смо спремни да признамо своју грешку и искупимо се, ми се „посипамо пепелом”. Овај обред се примењивао још у Месопотамији, додуше више у знак жалости него покоре, али је данашње значење јавног покајања и скрушености добио тек касније, у католичанству, које у свом црквеном календару има и дан назван Пепелница, кад се верници посипају пепелом, а свештеник их подсећа да су „прах, и да ће се у прах претворити”.

(Фото EPA/ Georgi Licovski)

Скупа кајгана светог Петра

Неверни Тома, издајнички Јудин пољубац, „прање руку” кад не желите да имате посла са неким злоделом или намера да „пратите своју звезду водиљу” идући ка зацртаном животном циљу још су неки примери из библијских прича с јасном поруком и у савременом говору. Баш као и „носити свој крст” и „бити на седмом небу”.

Али шта стоји иза често коришћеног поређења да нас нешто „кошта као светог Петра кајгана”?

Милан Шипка наводи да се оно може двојако тумачити: или је апостол претерано платио за кајгану коју је појео или је његова кајгана некоме испала прескупа. У првом случају, позива се на песму Јове Јовановића Змаја у којој Исус и Свети Петар једном заноће код неке сиромашне удовице с много деце, која им понуди за вечеру кајгану. Исус одбије и каже пратиоцу да и он тако уради, да храна остане малишанима. Али овај је био веома гладан и није га послушао. Јело се претворило у камен, а сам апостол је, за покору, морао неко време да проси намирнице за удовичину породицу, па га је (непоједена) кајгана заиста скупо коштала.

Према другом тумачењу реч је о пословици преузетој од Грка, како пише филолог и етнолог др Веселин Чајкановић у књизи „Мит и религија у Срба”, само што се тамо помиње Свети Ђорђе. Легенда вели да му је неки дечко принео у цркви на дар кајгану, али је поједоше четири трговца која су се ту затекла. Светац учини чудо: нису могли да оду док у храму нису оставили све своје златнике, што је била баш висока цена за јело од јаја.

Чајкановић је објаснио и откуда се (махом у Војводини) за разуздане момке који лумпују и банче каже да „терају кера”: у доба паганства, код неких народа се раскалашно празновање завршавало ритуалним гоњењем пса као божанског отелотворења зла. Тај обичај налазимо код античких баханалија, али и у руској, румунској и бугарској митологији – код Бугара је „кучешки понеделник” онај у првој недељи после хришћанског поста.

Крушке, медведи и секира у меду

У неким народним празноверицама (које су, зачудо, преживеле до данас) крушка, нарочито њено старо стабло, сматра се „вештичјим дрветом” око којег се окупљају опасна бића, ђаволи и демони, па онај који се на њему затекне од своје воље мора бити веома глуп или луд човек. Отуда се за неразбориту особу и данас каже да је „пала с крушке”.

Наши актуелни политичари поспрдно веле за масовне демонстрације својих неистомишљеника да су учесници доведени „с коца и конопца”, другим речима, без икаквих критеријума, ко зна одакле. Још је Вук Караџић у једној народној песми забележио овај израз, који потиче из времена турске владавине, кад су преступнике осуђивали на смрт вешањем или набијали на колац, па се за све преваранте, злочинце и пробисвете тад говорило да су побегли „с коца и конопца”.

Осмех под маскама можда ће у будућности добити и неко ново значење (Фoто Pixabay)

Руски баснописац Иван Андрејевић Крилов први је „на папир” ставио причу старих Словена о медведу који је, у најбољој намери да отера досадну муву која је реметила сан његовом пријатељу, употребио камен – и другару разбио главу, па ми тако данас говоримо о „медвеђој услузи”. Пословичну „корпу” коју добија одбијени удварач објашњавају стихови Томаса Мурнера (1475–1537) у препеву Ивана Клајна. У средњовековној Немачкој се, наиме, дешавало да се удварач у корпи попне до собе своје изабранице, па ако би се она предомислила, он би остао да у тој корпи виси на своју срамоту и наочиглед пролазника. Корпе се у ову сврху више не користе, али стид и израз су остали.

Нечиста савест у виду путера на глави, по првој варијанти, заснована је на народној причи такође из пера Вука Караџића. У неком селу су кривца за крађу кошнице открили тако што је кмет повикао да је лопов „онај што му је пчела за шеширом”, па је починилац нехотице почео да маше руком изнад главе. Пчела је временом постала мед, а мед путер. Међутим, много је уверљивије тумачење које се помиње у Немачко-српскохрватском фразеолошком речнику Павице Мразовић и Ружице Приморац из 1981, а израз по свој прилици потиче из времена кад су сељанке које су доносиле путер на продају у град морале за њега да плате таксу, па да би то избегле криле су га у смотуљцима на глави, чиме су чиниле прекршај.

Међу многобројним „одомаћеним” изразима чије порекло је у давној прошлости поменимо и ону пословичну „секиру у меду”, кад се некоме неочекивано осмехне велика срећа или постигне изузетан успех у животу. Наши језикословци понудили су неколико могућих објашњења зашто се тако каже, а можда најприхватљивије је оно по којем су људи, секући дрва у шуми, случајно у деблу открили мед дивљих или одбеглих пчела.

Као што су овакве необичне згоде или незгоде из давнина остале запамћене, па се и после много векова задржале у говору нових генерација у виду метафоре за неку особину или појаву, тако и оно што се дешава нама самима постаје део језичке баштине. Ко зна, можда ће једног дана и изрази „социјална дистанца” или „осмех под маском” попримити сасвим другачије значење него што имају сада, у време пандемије короне.

Како данас замишљамо да је изгледао Тројански коњ (Фото Pixabay)

Мужеви „рогоње”

Мушкарац чија је жена неверна подругљиво се назива „рогоњом” од времена кад је, наводно, француски краљ смислио да мужа дворске даме коју жели да обљуби пошаље у лов да му донесе јеленске рогове. Неки аутори сматрају да израз потиче из античке Грчке (обичај је опстао у средњем веку у медитеранским земљама) кад су мужевима неморалних жена јавно стављали, за казну, рогове на главу. У ствари, постоји барем двадесетак разних теорија о пореклу „набијања рогова” несрећницима које жена вара – израз је један од најраспрострањенијих у свету, баш као и чин за који се везује.

Велика и мала врата

Кад неко (заслужан или не) без муке и с почастима постигне успех, онда се сматра да је ушао „на велика врата”. У супротном, ако циљ до којег му је стало или неко своје право не може да оствари редовним, званичним путем, па то проба на заобилазан начин, каже се да покушава да се провуче на „мала врата”. Овај фразем, један од најчешће коришћених у данашњим медијима, има ослонац у архитектури. Наиме, многе зграде поред главних улазних врата, на предњој страни окренутој ка улици, имају и споредна, помоћна стражња врата, обично мања, према дворишту или башти. На „велика врата” су некада улазили драги гости и званичници, на „мала” послуга, а туда су и домаћини бежали од нежељених посетилаца.

Глава у торби

Ставити главу у торбу, у смислу ризиковати живот, изложити се смртној опасности израз је који потиче из ратничке прошлости нашег и других народа, кад су главе поражених непријатеља одсецане и у торби ношене владарима као доказ победе. Како пише Милан Шипка, једном је београдски везир Сулејман-паша хтео да застраши кнеза Милоша и, показавши одсечену главу Станоја Главаша, рекао му да је сад његова на реду. Кнез је одговорио да је он своју „давно метнуо у торбу и већ неко време туђу носи”. Дакле, употребио је управо тај израз како би нагласио да је сопствени живот унапред заложио, спреман да се жртвује.

Рука у ватри

За разлику од главе (која, у сличном значењу, још може да се стави и на пањ), рука се ставља у ватру за некога коме верујете, у чију сте вредност и поштење уверени, гарантујете да је невин. Израз је заснован на давнашњем обичају да се нечија кривица доказује или одбацује тако што му се затражи да извади комад усијаног гвожђа (мазије) из ватре. Ако је крив опећи ће се, у супротном Бог ће се постарати да остане неповређен. У робовласничком друштву то је био божији суд или ордалије, средњoвековна Инквизиција је њиме откривала вештице, а у нашим крајевима се такав поступак према окривљеном и женама оптуженим за неверу (прописан Душановим закоником) одржао све до 19. века.


Аутор: Александра Мијалковић

Извор: Политика